Za nekoga ko gotovo četiri i po decenije sluša Uriah Heep, jeste malo sumnjivo kada prvi put odem da ih vidim uživo baš na oproštajnoj turneji, The Magician’s Farewell, a nije da nisam imao prilike. Bend je svirao u Beogradu (to jest u Zemunu u Hali Pinki) još u vreme kada sam tek hvatao zalet da postanem tinejdžer, na turneji Head First, prvog Decembra 1983. godine a kasnije su dolazili više puta, uključujući dva puta na Zaječarskoj gitarijadi, pa onda i u Sava Centru u Beogradu 2019. godine. No, mislim da se kod mene Uriah Heep uvek više podrazumevao nego što su imali prioritetni status u mom rokenrol panetonu, bend je uostalom promenio toliko članova da bi, da nije Micka Boxa koji još treska tu gitaru ovo bio enciklopedijski primer Tezejevog broda u rokenrol formi (uzgred, jedan BAŠ enciklopedijski primer toga ćemo videti krajem meseca na koncertu grupe koja se na plakatima oglašava kao Napalm Death).

Ali, eto, oproštajna turneja ume da rastopi i najtvrđe srce. Ako je ovo poslednja šansa da vidimo Micka i drugare, samo bi je terminalno zlovoljna osoba propustila. Na kraju krajeva Uriah Heep možda nemaju u rokenrol istoriji status kao Deep Purple ili Judas Priest – a oba smo benda ove godine gledali u Beogradu – ali su veoma važan bend u razvoju britanskog i svetskog heavy metala, teškog roka, progresivnog roka i imaju neupitnu poziciju u mojoj kolekciji ploča i generalnom korpusu rokenrol muzike koja mi je formirala ukus.

Prema tome, zaputili smo se i večeras ka Sava Centru. Sala poznata po dobrom zvuku i udobnim sedištima, dobra saobraćajna veza sa našim utvrđenjem na Senjaku, plus bend koji svira set-listu sastavljenu od samih hitova – šta bi uopšte moglo da pođe naopako?

Ne mnogo toga, pokazalo se. Sipljiva kiša nije posebno uticala na umanjenje entuzijazma i ostalo je da se vidi šta bend koji je na ovu oproštajnu turneju krenuo još Februara 2025. godine ima da pokaže posle više od dvadeset meseci sviranja. Ohrabrujuća činjenica da su recentni albumi Uriah Heep bili sasvim solidne, časne ploče klasičnog britanskog hard roka dodatno je podizala borbeni moral.

Heavy Pettin, najavljeni kao specijalni gosti (a nikako predgrupa jer je to sa godinama postala nepristojna reč) su se na binu popeli već u dvadeset do osam – dakle dobrih dvadeset minuta pre najavljenog početka koncerta – i odmah roknuli u naslovni komad svog prošlogodišnjeg albuma, Rock Generation. Za razliku, eto, od baš Deep Purple koji sa sobom na aktuelnu turneju vode jedan od najvreliji mladih rokenrol bendova britanskog ostrvlja (za podrobnije informacije molimo da kliknete ovde), Uriah Heep već godinu dana za zagrevanje publike koriste bend iz Glazgova koji ima tu impresivnu distinkciju da – ako ne računamo tinejdžerske goregrind bendove sa interneta – nikada ni jedan metal bend nije sebi nadenuo gore ime od njih.

Možda je 1981. godine to zvučalo kao pomalo „edgy“, provokativno ime za bend, uostalom, grupa čijim je raspadom nastao Heavy Pettin zvala se Weeper a što je samo marginalno bolje, no, već tim imenom bend je sugerisao svoje ambicije, dakle, da bude malo više nalik na američke kolege, poput, recimo, Van Halen i raznih novotalasnih glam metal grupa, a da ga manje interesuje krčenje novih muzičkih puteva kroz teškorokersku džunglu kako su to radile NWOBHM kolege poput Iron Maiden, Diamond Head ili Tygers of Pan Tang. Heavy Pettin su, dakle, bili bend orijentisan na pisanje radijskih trominutnih hitova sa refrenima koji slave rokenrol i vidaju ljubavne rane i mada nikada nisu dobacili do statusa koji su za sebe izborili, recimo, zemljaci Magnum a svakako ne Def Leppard, najuspeliji britanski izvozni produkt na polju „hair metala“, nisu bili ni autsajderi. Osamdesete su bile plodna dekada za ovakvu muziku i Heavy Pettin su imali tri albuma do 1989. godine, nekoliko saradnji sa NWOBHM bendovima poput Samson i Chariot, i raspali su se tek kad je decenija došla do kraja i svet se kolektivno trgnuo i probudio iz opijenosti lakom za kosu, izblajhanim pramenovima i vodootpornom maskarom.

Ponovo aktivni od 2017. godine, Škotlanđani u postavi od originalnih članova sada imaju samo pevača Hamieja, odnosno Stevea Haymana i on predvodi jedan pristojan ansambl mlađih muzičara koji večeras uvežbano prolazi kroz selekciju novih pesama i proverenih hitova iz osamdesetih.

Ipak, „uvežbano“ je možda potreban ali nije dovoljan uslov za kvalitetan heavy rock koncert i primećuje se da bend zvuči prilično, pa… generički. Ne loše, svakako ne odbojno, ali delom zbog pesama koje su naprosto kok-rok himne kakvih je osamdesetih štancovano na hiljade, a delom i jer bend svira onako kako Hamie peva, dakle, bez napora ali i bez mnogo snage, ovo je korektan ali možda ne i dovoljno zapaljiv nastup.

Može se spekulisati da bend, eto, posle godinu dana na putu više i ne može da pruži nekakvu autentičnu vatru, ali moj je utisak da se Hamie štedi i pesme više pevuši nego što ih PEVA. Da me se ne shvati pogrešno, on to radi dobro, i mada mu je glas dublji i deblji nego pre četrdeset godina, tehnika mu je izbrušena, kontrola nota dobra, a čak i kada pušta gitariste da pevaju delove refrena bez njega, oni to rade odlično i njihovo međusobno dopunjavanje je efektno.

Ali onda nastup ima manje energije nego što bi trebalo. Hamie je sasvim kul lik, ima relaksiran a opet respektabilan kontakt sa publikom i sa autentičnom nostalgijom se priseća osamdesetih u najavama pesama, no, utisak je da njegovo pevanje bez mnogo snage i naprezanja drži bend u nekakvom poluhotelskom modusu rada. Kada se sviraju pesme sa prvog albuma, tipa Love Times Love ili In and Out of Love, to zvuči i bolje jer su ovo pesme napisane sa nešto manje kalkulisanosti, nešto manje FORMULE a nešto više spontanosti u svojoj srži. No, tu bend ima da preskoči još jednu prepreku a ona se pokazuje kao nepreskočiva.

Pričam o zvuku, naravno, i dok nije neko iznenađenje da „predgrupa“ ima slabiji, tiši i nejasniji zvuk od glavne atrakcije, moj je utisak da je ovde bend u dobroj meri i sam kriv za svoju sudbinu. Naime, da li zbog toga što je Haymanov glas „ostario“ ili naprosto da bi zvučali više heavy, Heavy Pettin su na bini naštimovani značajno ispod standardnog štima. I dok ovako nešto odgovara death metal ili grindcore bendovima čije gitare TREBA da zvuče kao čekić kojim vas neko udara u hipotalamus po šesnaest puta u sekundi i nije toliko važno da razaberete temu, muzika Heavy Pettin je mnogo MNOGO više oslonjena na harmoniju i njima ovo naprosto ne stoji. Da, bend ima tu željenu treskavu težinu kada Richie „St. James” Daws i Dave „Davo” Aitken cepaju power akorde, ali najveći deo muzike benda se oslanja na pune harmonije koje se nesrećno gube u muljavini od zvuka koji bend ima na bini.

Ipak, Heavy Pettin stižu do kraja svog četrdesetpetominutnog nastupa bez žrtava, uz publiku koja sa sasvim dovoljno entuzijazma hrabri bend i komunicira sa frontmenom (čak i kada ovaj samouvereno tvrdi da su prethodni koncert – inače odsviran u Atini – imali u „Makedoniji“) i ovo je bilo možda pomalo mlako ali ne neprijatno zagrevanje.

Do početka nastupa zvezda večeri sa razglasa slušamo Garyja Moorea, The Who, Cream, Whitesnake, pa čak i Blink 182. Narod koristi priliku da ode do toaleta a sala se onda i popuni skoro do poslednjeg mesta. Da se ipak ne izbrukamo.

Uriah Heep počinju nastup iz mesta i posle kratkog, bombastičnog intra utrčavaju u Grazed by Heaven, a koja je otvarala njihov album Living the Dream iz 2018. godine, i to je energična, vrlo klasična pesma britanskog heavy metala nalik na ono što je nastajalo u njegovoj plodnoj fazi sedamdesetih godina. Mick Box i klavijaturista Phil Lanzon ravnopravno predvode navalu svojim valjajućim rifovima, ritam sekcija u sastavu Dave Rimmer na basu i Russell Gilbrook na bubnjevima je čvrsta, disciplinovana i tačno zna – posebno Gilbrook – koliko je ukusno da se doda gasa i ukrasa na kom mestu a da ne ispadne da vuku na svoju stranu.

Drugim rečima, bend zvuči istovremeno vrlo klasično ali ZDRAVO, sa energijom koja je nedostajala glazgovskim kolegama i, da opet to razložimo, delom jer su pesme Uriah Heep i raznovrsnije i harmonski (pa i žanrovski) ambicioznije, ali delom i jer Uriah Heep pored dobrih instrumentalista ima frontmena koji zna kako se podiže, održava, meko spušta, pa opet podiže temperatura celog benda i celog gledališta.

Da se razumemo, ja prema Bernieju Shawu imam i bizarnu predrasudu jer je on šesti redovni pevač benda (njegov prethodnik, Steff Fontaine je bio u bendu vrlo kratko i, avaj, umro je ranije ove godine) i nekako mi uspeva da ga sve ove decenije u glavi vodim kao „zamenskog pevača“ ali večeras sam uspeo da prespojim sinapse, podsetim sebe da je čovek doslovno četrdeset godina u grupi (a pre toga je pevao sa Praying Mantis i Stratus, dakle ima sasvim lep NWOBHM pedigre) i da priznam da je on JAKO DOBAR. Svakako grubljeg glasa nego pokojni David Byron – a čija senka i dalje lebdi nad ovim bendom pedeset godina nakon što je iz njega otišao i više od četrdeset nakon što je umro – Shaw ima tu distinkciju da i svoje i Byronove i druge pesme peva SVOJIM stilom, sa nešto više soul-bluz preliva (karakterističnog i za, na primer Iana Gillana), da ih izvodi sa sopstvenim fraziranjem i sinkopiranjem i da im daje nešto autentično i originalno. Pritom je jako prijatan kao frontmen, sa prirodnom, kulturnom a duhovitom komunikacijom sa publikom, a to se takođe broji.

Druga pesma, Save Me Tonight otvorila je prošlogodišnji, još uvek aktuelni album Chaos & Colour i ovo je energizujuć, brz komad u kome bend postiže savršen odnos krljanja i nostalgične, optimistične atmosfere.

Tek posle nje će se Shaw obratiti publici, najaviti povratak u sedamdesete i onda kreće onaj valjajući, superteški rif Shadows of Grief i ova pesma već ozbiljno podiže temperaturu u Sava Centru, pogotovo na sredini onom svojim ekstatičnom solažom. Mick Box ovde podseća da je uvek bio gitarista koji više svira nogom nego većina kolega sa obe ruke pa njegova wah-wah pedala dobija ozbiljnu sesiju gaženja u tom soliranju. Nikako i poslednji put ove večeri.

Naravno, nastavlja se sa Stealin’ i ovde kreću prva skakanja sa sedišta i gubljenja kontrole u mom okruženju. Shaw inače pominje kako je album Sweet Freedom, sa kojeg dolazi ova pesma, kupio kad je bio u srednjoj školi i svi se kolektivno raspadamo u prah, ali nas u život vraćaju one optimistične klavijaturističke i vokalne harmonije preko bas gitare koja opsesivno svira jedan ton i diže tenziju do plafona. Stealin’ je naivna pesma iz perspektive 2026. godine, vino i žene koji se pominju kao, jelte, pretnja po život i zdravlje naratora su odavno prevaziđeni, staromodni faktori u životima ljudi na bini, ali ona možda baš i zato funkcioniše kao telegram iz vremena od pre pola veka u kome ste mogli pevati o „borbi i ubijanju“ sa osmehom na licu i samog sebe poučiti da je trebalo da kupujete umesto da kradete…

Hurricane je napisao Gillbrook i ovaj komad sa najnovijeg albuma je  intenzivan, gazeći hard rok sa bluzerskom osnovom i mada se Shaw maltene izvinjava što sviraju još jednu novu pesmu (ali, kaže, svi smo ovde prijatelji, pa hajde), ona je sasvim lep uvod za The Wizard koja sledi i gde Box svira akustičnu gitaru a bend podseća na to koliko su slične folk teme bile obavezan sastav za bendove njihove generacije. The Wizard ima tu lepu vokalnu harmoniju gde Shaw pokušava da navede publiku da peva s njim, ali to za sada ide malo teže. Reakcije gledališta su, da se razumemo, entuzijastične ali nema ovde velike euforije i njegova ponovljena pozivanja ljudi da ustanu i dođu pred binu jer je ovo ipak rokenrol koncert („Nama nećete smetati“, kaže on razoružavajuće) mobilišu svega desetak-dvadeset gledalaca.

Sweet Loraine je jedan od retkih pobačaja na nastupu. Ova vesela, narodnjačka poskočica sa albuma The Magician’s Birthday iz 1972. godine, doduše, osvežava uho time da Lanzon sa orgulja prelazi na Moog sintisajzer, ali, i ne mogu da verujem da ću JA ovo da napišem, pesma se izvodi prebrzo tako da onaj njen fini gruv nikako da sedne gde treba pa čak i vokalne harmonije deluju zbrzano i inače IZVANREDNA vokalna izvedba benda (Gillbrook je jedini koji ne peva) ovde nema potreban efekat.

No, Sweet Loraine je, znamo već, samo uvod za samu The Magician’s Birthday, pesmu koju Shaw predstavlja opširnom govorancijom gde objašnjava nastanak britanskog progresivnog roka sedamdesetih godina prošlog veka sa velikim ambicijama i pesmama od po petnaest i dvadeset minuta (bilo je malo samozaljubljeno al je bilo ZABAVNO, veli). Ovde ima i duhovit momenat kada, nabrajajući bendove preko King Crimson, Yes, ASIA i te britanske ekipe stigne do Rush a publika koja je na svako ime reagovala sa entuzijastičnim AAAAAA, ovde ispusti jedno malo zbunjeno uuuu? Shaw se ne da smesti i kaže nešto u stilu „pa nemojte tako PA I JA SAM KANAĐANIN, AJDE RUSH“ i onda dobija adekvatnu reakciju.

Uriah Heep jeste bio velikim delom prog-rok bend u ovoj fazi svog rada i The Magician’s Birthday je bila njihova svita sa mnogo delova, ritmičkih i harmonskih promena, dodavanja elemenata folka i na kraju eksplozivnom psihodeličnom razradom. No, mislim da je veliki i važan adut ove kompozicije upravo to da je onda KOMPAKTNA, pogotovo u odnosu na uporedive radove kolega poput King Crimson, Yes, ili Deep Purple. I to se na večerašnjem koncertu baš čuje: ovo je DOBRO napisan komad, sa ambicioznim ali smislenim aranžmanom, pitkim narativom i onda kada pesma eksplodira u višeminutnoj psihodeličnoj improvizaciji, Boxov osećaj za teksturu i zvuk a ne nekakva neoklasičarska virtuoznost su ono što ovom krešendu daje identitet. On i Gillbrook zajednički soliraju nekoliko minuta i mada se čuje da ovo oni rade svako veče i tačno se zna kada se menja ritam a kada harmonija, sve ipak ima anarhičnu energiju improvizovane svirke, pogotovo sa gitaristom koji često obe ruke sklanja sa tela i vrata gitare i samo nogom modulira ton koji se savija, drhti, lomi…

I jedan od hajlajta nastupa stiže odmah posle ove pesme. Večerašnja verzija Gypsy – prve pesme sa prvog albuma benda – je najbolja koju sam ikada čuo. Ovde – za razliku od Sweet Loraine – bend apsolutno vlada ritmičkim akcentima, sinkopama dodatim kroz pedeset šest godina njenog izvođenja, ubacuje ukrase koji njenu ikoničnu osnovnu temu podvlače umesto da je razblaže i Gypsy je večeras svakim svojim molekulom ona DRAMATIČNA sapunska opera od šest i kusur minuta kakva je bila 1970. godine sa više od pola veka razrade koja ju je oplemenila.

July Morning je onda, naravno, još jedan emotivni vrhunac koncerta. Shaw izbegava imitiranje Byronovih falseto-krešenda, ali pokaže da itekako može da podigne glas gde treba u srednjem delu pesme i ovo je još jedno veoma dobro, veoma sigurno izvođenje stare, isto malo naivne pesme, koje prepoznaje njenu izvornu emotivnost (i nevinost) i neoštećene ih dovozi u 2026. godinu.

I, sad, izbor Lady in Black kao zatvarača „oficijelnog“ dela koncerta je malo i rizičan potez. Koliko god da je ova pesma moćna i zarazna, ona je ipak komad akustičnog folka kojim zaokružujete heavy metal nastup i pritom ONA NEMA REFREN, odnosno, i na delu koji slušalac percipira kao refren – a na kome idu neverbalne vokalizacije – muzička pratnja nastavlja identičnu svirku iz strofa, odnosno samo smenu A mola i G dura u identičnom ritmu i dinamici. No, bend i ovde dosta uspešno polaže ispit, vodeći pesmu tom putanjom sporog krešenda, dok Shaw uspeva da mobiliše publiku da peva sve dok, na kraju ne ostane samo publika koja će otpevati poslednju liniju. Takođe, ovde je na Shawov poziv već cela sala na nogama i konačno se dobija taj osećaj zajedništva koji se sve vreme tražio.

Bis sledi posle vrlo kratkog zatamnjenja. Sunrise je snažna i epska, a zna se i šta stiže na kraju, međutim Easy Livin’ ima neobičan hendikep sa zvukom, gde se bubnjevi čuju mnogo slabije nego u dotadašnjem delu koncerta. Ovo je šteta jer je u pitanju jedan od ključnih komada opusa grupe i uopšte, hard rok i metal muzike Ujedinjenog kraljevstva iz sedamdesetih godina prošlog veka. No, izvrsne vokalne harmonije i ono precizno finale ostavljaju potreban utisak i bend odlazi sa bine posle jakih aplauza i iskrenog naklona publici.

I, ako je ovo zaista poslednja turneja Uriah Heep, možemo da kažemo da smo se KOREKTNO proveli. Ne ekstatično i ne onako emotivno kako bi možda bio red ali Shaw je u sasvim nedvosmislenim terminima najavio da su u pripremi i novi albumi tako da… možda se vidimo ponovo? Rado ćemo doći.