Treći koncert Judas Priest u istoriji Beograda počinje intoniranjem himne. Pod tim, naravno, mislim da bend kao svojevrsni intro za svoj koncert pušta War Pigs od Black Sabbath, nesumnjivo kao posvetu još uvek (i realno nikada) neprežaljenom Ozzyju. Ne treba zaboraviti da su i Judas Priest i Black Sabbath iz Birmingema – što ih je po definiciji od starta svrstavalo u istu ekipu prkosno suprotstavljenu londonskoj rokenrol sceni – pa i to da su Rob Halford i pokojni Ozzy praktično ista generacija sa svega tri godine u Ozzyjevu korist. Ovo je u svakom slučaju veoma lep gest i u potpunom je skladu sa temom ovogodišnje turneje Judas Priest koja svojim naslovom – Faithkeepers – govori o čuvanju vere. A tu su veru Ozzy i Black Sabbath izmislili a onda su je Judas Priest i legije sledbenika pretvorili u globalno bratstvo i sestrinstvo ljudi koji se međusobno vole. Na beogradskom ušću desetine hiljada ljudi uglas pevaju prvu strofu War Pigs jer je to naprosto pristojno a ja se ježim.

Priest onda odmah uleću u You’ve Got Another Thing Comin’ i ponovo je sve kao da je 1982. godina i jedan od najvećih heavy metal bendova svih vremena izdao je jedan od svojih najboljih albuma svih vremena. Screaming for Vengeance je bila ploča teskobe, odupiranja, prkosa i nepristajanja i tamo gde je naslovna pesma  sanjarila o osveti You’ve Got Another Thing Comin’ je bila radijski hit koji je znao da je najbolja osveta zapravo dobar život koji ste sami slobodno izabrali. Večeras je Halford živi svedok toga koliko je lekovito biti ono što jesi i raditi ono što želiš ma koliko vas čitav ostatak sveta ubeđivao da je konformizam najbezbednija opcija.

Judas Priest su, iako praktično generacija sa Black Sabbath, već radili moderniju verziju heavy metala, sa nešto manje bluza, nešto više glam roka a onda sa sve više i više stilizacija koje će u narednim decenijama biti prepoznate kao distinktna hevi metal estetika. Druga pesma na koncertu je Metal Gods, u 1980. godini palpi sanjarija o svetu kojeg preuzimaju roboti i od ljudi prave svoje robove, u 2026. godini sarkastično precizno proročanstvo o tome da „previše toga podrazumevamo“ i puštamo da se dešava dok veštačka inteligencija nepovratno degeneriše društvo. Naravno, Metal Gods ima i drugo značenje kada se izvodi četiri i po decenije nakon svog nastanka, sa Halfordom koji radi svoju komičnu, dobro raspoloženu robotsku pantomimu i ne mora ni da podseti da je on jedan od retkih ljudi  na planeti koji sebe legitimno mogu da zovu metalnim bogom i da na to niko nema nikakav amandman.

Odmah zatim ide Breaking the Law, perfektna minijatura o očaju tačerovske Britanije i osećaju bezizlaza među omladinom koji je porodio hardkorpank i novi talas britanskog hevi metala. Judas Priest su, naravno, do tada već bili stara garda ali su više nego bilo koji bend svoje generacije osećali puls novih klinaca i nudili muziku koja će kroz decenije ostajati snažno prepoznatljiva a opet se stalno modernizovati. Čitavo gledalište, naravno, peva celu pesmu sa Halfordom (koji je prošli put, u Areni 2015. godine nije ni pevao, prepuštajući publici čitav tekst) i ovo je toliko savršen početak koncerta da onda nešto MORA da pođe po zlu.

I naravno da polazi: nakon prvih par tonova uvoda za The Ripper muzika staje a mi primećujemo da su svetla i ekrani prestali da rade. Na red dolazi pauza od desetak minuta tokom koje nam se neko iz organizacije obraća da kaže da je u pitanju manji tehnički problem i da će koncert biti uskoro nastavljen a publika uzvraća skandiranjem „pumpaj“ i „Vučiću pederu“. Ovo je sada već univerzalni koncertni folklor ali znajući da je u produkciji ovde učestvovao Sky Music, sasvim je prikladan. Uostalom, prkos i osvetničko strpljenje koje Judas Priest propovedaju u svojim pesmama treba da imaju i stvarnu, praktičnu aplikaciju u svakodnevnom životu jer da je heavy metal ostao samo muzika fantazije i psihodeličnog imaginarijuma, Judas Priest ne bi potrajali sve ove decenije. No Surrender sa relativno recentnog albuma Firepower (iz 2018. godine) koja se svira kasnije u setu je još jedno jednostavno podsećanje na ovo i ma koliko da je metal muzika sedamdesetih i osamdesetih mnogima delovala samo kao konformistički eksces lišen ikakve revolucionarne energije, čini se da je istorija  opovrgla Neverne Tome. Halford će na jednom mestu održati publici i kratki govor u kome objašnjava da su Judas Priest čuvari vere i zatim najjednostavnije na svetu kaže da mi metalci jedni druge volimo i pazimo i ovo je podsećanje da je u metalu i posle Sabbathovog pesimizma bilo nečega, da pozivi na jedinstvo i proklamacije o porodici nisu bili tek cinične udice naivnoj omladini da se troše pare na merčandajs. Čovek od sedamdeset i pet godina na bini, sa ćelavom glavom i velikom sedom bradom zbog koje sve više podseća na strica Alberta nam je rekao da smo svi ista ekipa. I znamo da jesmo.

Sa poslednjeg albuma, Invincible Shield svira se samo singl, Panic Attak, ali ovo je odlična pesma i izaziva sjajne reakcije; uopšte, publika je u Beogradu na visini zadatka prepoznajući teške klasike kao što su gotski horor The Ripper, spektakularna Steeler ili bajkerska sanjarija Desert Plains ali onda poštujući i novovekovne komade poput Lightning Strike. Set lista je interesantno prošarana, pa se sviraju i neki deep cut komadi kao što je The Sentinel sa The Defenders of Faith iz 1984. godine ali i Delivering the Goods koja je otvorila Priestov peti album, Killing Machine 1978. godine. Naravno, sa istog albuma neće izostati Hell Bent for Leather koju bend svira pred kraj koncerta kada se Halford presvukao iz apsurdno prestilizovane kombinacije kože i nitni u još apsurdnije stilizovanu kombinaciju kože i nitni i zajahao motocikl. Ovo je redovan deo Priestove binske zabave još od sedamdesetih godina prošlog veka, ali je u međuvremenu dobio jednu prijatnu, teatralnu patinu sa crnim rukavicama, kožnom šapkom i bičem kojim Halford sa motora diriguje horom od par desetina hiljada ljudi. Na kraju krajeva, kada se Halford autovao celom svetu u MTV intervjuu pre gotovo trideset godina, ovo je stavilo u perspektivu njegov dotadašnji imidž konstruisan iz elemenata bajkerske opreme i fetišističkih kostima iz seks-šopova, ali i čitavu mačo-dimenziju hevi metala koji je rastao ispod velike krošnje Judas Priest stavio na ispit.

I hevi metal je taj ispit položio sa savršenom desetkom, ostavljajući homofobiju da truje neke druge scene i neka druga plemena, prepoznajući Halforda kao metalnog boga kome ni jedno ljudsko oružje ne može nauditi. I onda kada večeras Judas Priest sviraju Turbo Lover, senzualnu, pa i prilično seksualnu minijaturu suptilne predigre koja dovodi do fantastičnog klimaksa, a sve do jedne osobe u publici je pevaju iz sveg glasa, pa, to je jedna mala pobeda za svetlu stranu.

Nije teško postati malo sentimentalan na koncertu benda koji slušaš četrdeset i četiri godine a taj bend je danas još BOLJI i značajniji nego 1982. godine i u tom bendu više nema ničeg kontroverznog niti prećutanog niti skrivenog i sve je jedna eksplozija energije, dobrog raspoloženja i eskapističkih fantazija koje i nisu fantazije kada su u masi od par desetina hiljada ljudi koji svi misle kao i ti. I to da je Rob Halford uspešno napravio tranziciju od mačo šmekera u najšarmantnijeg gej deda mraza na planeti je fantastično, makar koliko i to da Ian Hill 55 godina nizvodno i dalje pravi identične pokrete dok svira, usredsređen na ritam kao da je bas taj koji trese njegovo telo dok se on za njega grčevito drži a ne da je on taj koji bira note. Scott Travis je posedeo ali i dalje je najbolji bubnjar koji je mogao da ikada dođe u bend što je već jednom u postavi imao genija poput Lesa Binksa. Richie Faulkner je, mislim, itekako opravdao sebe i svoj ulazak u bend da zameni K.K. Downinga pre deceniju i po; ovo je treći put da ga gledam i on je spektakularan. Naravno da i on i Sneap sviraju PERFEKTNO, ali Faulkner je otelotvorenje hevi metal i rokenrol energije, čovek potpuno predat muzici, za koga scenski teatar nije SAMO teatar već i jedino mesto na kome je, reklo bi se, potpuno živ. Andy Sneap, pak, svira manje „vizuelno“, intimnije se odnosi prema svojoj gitari, često zajedno sa Hillom ulazeći u ritmičke petlje tresenja i ljuljanja celog tela, kao da izvode neki primitivni folklorni obred.

Naravno, nemoguće je ne pomenuti i to da Halford na polovini osme decenije života i dalje izvlači one najviše note bez vidnog napora. Zapravo su srednji registri oni u kojima deluje kao da nema daha i ovde često svodi stihove na samo recitovanje dok kompresor i nešto što zvuči kao korus-flendžer dodat na njegov mikrofon obezbeđuju sonornost nota što ih je on samo sugerisao glasom. Ali kada izvlači visoki A ili onaj najviši visoki C, to je čisto, snažno, stabilno kao i bilo kada tokom njegove poluvekovne karijere. Painkiller je on pre deset godina pevao presamićen preko monitora da bi pritisnuo dijafragmu i time pomogao glasnim žicama da dosegnu pravu vibraciju, ali večeras Painkiller – verovatno najbolja heavy metal pesma IKADA napisana – zvuči kao da izlazi bez napora. I da, Faulknerove i Sneapove arpeđo-solaže su savršene, Travisovo bombardovanje duplim kikovima i dubletima je razorno, Hill je čvrsto, stabilno drvo što sve te manijake drži na okupu, ali Halford je taj koji ovu pesmu baca u stratosferu kombinacijom neopisivo visokih falseta i death metal urlanja kakve ni jedan pevač na planeti ne radi kao on.

Na bis onda stižu Helion i Electric Eye, a što je, razume se, savršeno, i posle Hell Bent for Leather na spavanje nas šalje Living After Midnight koju peva opet cela publika, pa da se lagano razilazimo. Naravno, Halford verovatno više nema MNOGO energije da posle koncerta „voli do jutra“ da bi onda zapalio u naredni grad a vi se posle hvalite ortacima da vas je opalio metalni bog, ali ova optimistična, hedonistička himna je samo oda toj životnoj radosti koju je rokenrol – pokret koji je, da ne zaboravimo, odneo MNOGE žrtve – doneo ljudima koji su bili možda mrvicu pametniji, mrvicu posvećeniji i imali više sreće od drugih. Lepo je bilo provesti jedno veče sa najvećima od njih a ako se ispuni obećanje „Priest will be back“ ispisano na poslednjoj projekciji tokom intoniranja Queenove We are the Champions, biće nam zadovoljstvo da se ponovo vidimo.