Ne znam šta sam tačno očekivao da vidim u filmu 28 Years Later: The Bone Temple, ali to, prilično sam siguran, nije bio Ralph Fiennes sa crnim oko očiju kako lipsinkuje uz Maidenov The Number of the Beast dok gomila britanskih  dizelaša i dizelašica u trenerkama i plavim, drljavim perikama hedbenguje u krugu omeđenom vatrom. A opet, Nia DaCosta, koja je ovaj film režirala po scenariju Alexa Garlanda, nije napravila nekakav radikalan otklon od kreativne vizije koju su za ovaj serijal postavili Garland i Danny Boyle, već je samo, može se reći, spretno kanalisala njegove već postojeće, svesno ugrađene protivrečnosti da kreira verovatno najinteresantniji film u dosadašnjem serijalu.

28 Years Later: The Bone Temple nije prvi film u seriji „28“ koga Boyle nije režirao ali jeste prvi koji je direktan nastavak prethodnog. Umesto velikog vremenskog skoka koji je karakterisao kretanje između prethodnih filmova, 28 Years Later: The Bone Temple je direktan nastavak prošlogodišnjeg 28 Years Later, koji Boyle jeste režirao (a o kome sam se ja izjasnio na ovom mestu). On preuzima priču o dvanaestogodišnjem Spikeu koji je iz relativne bezbednosti zajednice na malom ostrvu spretno branjenom od najezde „inficiranih“ rešio da se otisne u nesigurnost britanske postapokalipse i srušene civilizacije, i nastavlja se direktno, praktično svega nekoliko minuta kasnije, na šokantnu završnicu prethodnog filma koja je u potpunosti promenila ton naracije i obećala za serijal neobično oštar zaokret u karakterizaciji.

Njujorška autorka Nia DaCosta je u svojim sudarima sa mejnstrimom uglavnom prošla uz dosta pretrpljene štete, praveći srazmerno slabo primljene filmove za Jordana Peela (nastavak Candymana lansiran 2021. godine), te prilično nesrećni The Marvels za, jelte, Marvel 2023. Prošle godine je uradila autorsku adaptaciju Henrika Ibsena, Hedda, čiji je srazmerno niži budžet pomogao da film koji je prilično podelio publiku i nije zaradio naročito mnogo para ne bude zabeležen kao totalni neuspeh. Ipak, sasvim je fer reći da je DaCosti bio potreban makar jedan čisto zabijen gol i mada 28 Years Later: The Bone Temple nije uspeo kroz bioskopsku distribuciju da povrati čitav svoj budžet, u kreativnom smislu se može govoriti o tome da je režiserka ponovo našla svoj modžo.

Retko se dešava da baš četvrti nastavak u nekom dugovečnom serijalu bude onaj za koji primetite da je kreativno najinteresantniji, a 28 Years Later: The Bone Temple je u najmanju ruku baš to, pored činjenice da je realizovan vrlo sigurno, sa jasnim odmacima od Boyleovog pristupa i u vizuelnom i u narativnom pogledu. Ovo je film koji u okviru serijala radi NEŠTO NOVO i to novo je uglavnom i PRILIČNO DOBRO. Visokoprofilni i visokobudžetni horor film je tokom poslednje dve sezone doživeo svojevrsnu renesansu najviše na ime naglašenijeg autorskog glasa kakve smo čuli u Sinners ili Weapons i DaCostin pristup realizaciji 28 Years Later: The Bone Temple se dosta dobro uklapa u ovaj trend koji, pored neizbežnih niskobudžetnih creepypasta senzacija poput Backrooms i Obsession,* pruža zdravu alternativu tradicionalnim „franšiznim“ projektima poput It ili Alien: Romulus.

*a pošto smo gejmeri iako smo ljudi, možemo na ovaj spisak da dodamo i Markiplierovu adaptaciju igre Iron Lung sa početka godine koja estetski i konceptualno spada u istu fioku i poslužila je da najavi prevrat što će ga 2026. godina doneti horor-bioskopu

Pošto DaCosta ovaj film nije pisala, fer je reći da nimalo beznačajan deo zasluge za njegovu svežinu i interesantnost pripada i Alexu Garlandu. Njegov i Boyleov pristup ovom serijalu uvek je bio da se „zombi film“ tretira kao konceptualni okvir u kome će oni prorađivati neke svoje iritacije i traume vezane za bespuća aktuelne britanske povijesne zbiljnosti pa je tako prošlogodišnji 28 Years Later bio meditacija o postpandemijskoj melanholiji, očajavanje na ime bregzitaškog slepila i mračno podsmevanje britanskoj samopercepciji o naciji koja je, eto, bez razloga prezrena i odbačena ali koja svejedno ne napušta svoje tradicionalne vrednosti i nacionalni ponos.

Garlandov scenario za direktni nastavak ovog filma je, pak, mnogo tematski svedeniji, ali i konceptualno izbrušeniji. On zrelu fazu zombi-apokalipse na britanskom ostrvlju koristi kao okvir u kome će paralelno istraživati prirodu „čistog zla“ i prirodu dobra. Ovo prvo će biti promatrano kroz prizmu sadizma, mentalne i fizičke torture u okvirima komplikovanog filozofskog sistema što ove činove zaogrće u ne samo etički poželjne već i sakralne velove, a ovo drugo kroz blagost, razumevanje, empatiju, želju da se pomogne, da se pronađe način da se dotaknu i spasu i oni koji su po definiciji proglašeni za „neprijatelje“.

Iako je ovo veoma univerzalno u postavci, u razradi – scenarističkoj – je i vrlo partikularizovano za aktuelni britanski trenutak, do mere da se Garlandu mora priznati i neka vrsta pesimističke ali precizne prekognicije razvoja kolektivne političke misli oko polovine treće decenije dvadeset i prvog veka. Jedno od meni najvećih razočaranja u životu je, recimo, da je John Cleese, čovek nekada neverovatno izražene intuicije da se podsmehne kolektivnim predrasudama i prenapuhanim nacionalističkim mitovima danas gotovo stereotipni osamdesetogodišnji korisnik društvenih mreža potpuno zaveden bajkama o bandama seksualnih prestupnika azijskog porekla koje haraju pitomim britanskim krajolikom, tomirobinsonovskim suverenističkim konfabulacijama i rasističkim video radovima napravljenim pomoću veštačke inteligencije koje on deli unaokolo verujući da su stvarni i insistirajući da nije rasista već „kulturalista“ i da je poslednji trenutak da se Britanija i njena kultura odbrane od invazije iz trećeg sveta.

A gde je Cleese, tu je i, jelte, masivni korpus DRUGIH osamdesetogodišnjaka (i MNOGO mlađih osoba) koje spretni grifteri mobilišu za svoj račun, potpirujući vatru rasnih i nacionalnih sukoba sve, verovatno, za zlehudu crkavicu koju im garantuju „ingejdžment“ na internetu i, eh fondovi ruskih i drugih obaveštajnih službi. 28 Years Later: The Bone Temple svakako ne ide u takve dubine spekulacije o finansijerima nestabilnosti u demokratijama zapadnog sveta, ali je u njemu veoma vidna simbolička podela između raspuštene, razočarane omladine koja traži harizmatičnog vođu koji će joj reći šta treba da radi i slediti ga čak i kada postane očigledno da to što treba da se radi nije baš mnogo lepo, i „drugog“ koji je stigmatizovan svojim umanjenim kognitivnim kapacitetima, ograničen svojim siromaštvom, obeležen bojom kože.

„Zombiji“ su često u istoriji horor-fikcije imali jasnu klasnu i rasnu kodifikaciju i simbolizovali strah srednje klase od nezapranih masa koje merkaju njihov privilegovani socijalni status (počev, naravno, najmanje od prvog Romerovog filma), a u ovom serijalu  ta se njihova dimenzija do sada nije pomaljala. Ipak, nemoguće je ne primetiti da ovde sa jedne strane jednačine stoji grupa „chav“ omladinaca obučenih u šuškave trenerke, koji lapaju svaku glupost što je njihov lider ispali i prihvataju njegovu legitimaciju za antisocijalno ponašanje jer dolazi iz mistične sfere koju je establišment, eto, godinama od njih krio, a da je sa druge strane Indus koga su okolnosti svele na životinju što se bori za opstanak.

Kažem „nemoguće je ne primetiti“ ali većina kritika ovog filma koje sam čitao je uspešno neprimetila ovaj njegov socijalni sloj i fokusirala se na filozofskije i emocionalnije elemente narativa i lake voleje koje je Garland gledaocima nabacio.

Što, mislim, nije ni nužno loše jer svedoči o tome da 28 Years Later: The Bone Temple ima više nivoa na kojima funkcioniše i nije tako jednostavan narativ kako se na prvi pogled čini. Ralph Fiennes svakako ima zasluge za to da film, inače karakterisan najvećim intenzitetom nasilja i svireposti od svih dosadašnjih u serijalu, ima i jedno humanističko, toplo jezgro, i njegovo je proširenje portreta doktora Iana Kelsona koga smo upoznali u prethodnom filmu upečatljivo i dobro funkcioniše.

Kelson je delom nostalgičar starog sveta – više puta u filmu gledamo ga kako u sigurnosti svog skrovišta sluša ploče Duran Duran što je mnogo efektnije korišćenje „klasične pop muzike“ nego što je prosek u modernom filmu – ali delom i idealista od najbolje vrste, onaj što postavlja teorije o ljudskoj dobroti koje nisu uvek tačne, ali su dovoljno tačne da njegov rad sa inficiranima bude koristan i možda u nekoj budućnosti preokrene sudbinu nesrećnog britanskog ostrvlja. Njegovo fokusiranje na orijaškog, „alfa“ inficiranog koji je planina mišića i besa i ponovljeni pokušaji da nađe lek ne samo za njegovo fizičko stanje već i za duševni bol i konfuziju idu lepo ruku pod ruku sa tim da vidimo da i samom Kelsonu ovo leči dušu, daje osećaj svrhovitosti i odmiče ga od pukog melanholičnog beleženja smrti u ovom svetu koje se dešava kroz izgradnju i širenje njegovog „hrama kostiju“.

Fiennes ovde nudi odmereni, blagi stav, dobru nameru, razumevanje i saosećanje, slikajući portret snažnog, samouverenog čoveka koji ne mora da se poziva na akcione, „herojske“ stereotipove da bi delovao uverljivo i, pa, herojski. Imati lekara u središtu filma, a da njegova profesija nije prikazana kao ukleta, umađijana, sa neophodnošću podnošenja žrtve da bi „radila“ je takvo osveženje u žanrovskom filmu da samo zbog toga vredi Alexu Garlandu stisnuti ruku a Fiennesa hvaliti za odmerenost, empatiju i humor u interpretaciji lika.

Sa druge strane su, dakle, Jimmy Crystal i njegova banda dizelaša, kultu nalik ekipa mladih ljudi koje predvodi čovek što smo ga videli na početku prošlog filma kako kao dečak biva bespovratno traumatizovan inicijalnim izbijanje zaraze u kojem su mu pobijeni svi bližnji a otac, lokalni vikar, je insistirao da je ovo DOBRO i da je u pitanju božiji plan.

Engleski glumac Jack O’Connell – ne bez razloga kroz karijeru višestruko nagrađivan za brojne uloge nestabilnih, uznemirujućih likova – je nakon sjajnog performansa u prošlogodišnjem Sinners ovde dosegao novi plato izvrsnosti. Njegov Jimmy Crystal je vizuelno – i imenom – napravljen da bude ne naročito suptilna aluzija na Jimmyja Savilea, nekada omiljenog voditelja BBC-jevih televizijskih programa sa mnogo ekscentrične harizme a za koga će se tek nakon smrti saznati da je bio monstruozni serijski seksualni predator i zlostavljač dece. Jimmyju Crystalu scenario u usta stavlja i ponovljenu frazu „How about that?“ koju njegovi sledbenici ponavljaju kao amin na kraju njegovih proklamacija a koja je jasno povezana sa Savileovim čestim „How’s about that, then?“, kao i plava kosa, napadno ponašanje i nakit koji su sve jasni parodični elementi u rekonstruisanju Savilea kao, praktično, karikature, fetiš-lutke koja treba da se spali kako bi se zlo pobedilo.

No, O’Connell uspeva da se izdigne iznad razine puke karikature i ovom liku obezbedi dubinu i kompleksnost koju sam scenario – slutimo – nije nužno sadržao. Crystal je ona najbolja (i najgora) vrsta negativca na filmu, neko ko čini da se u jednom trenutku od srca nasmejete a već u sledećem neko ko naređuje svojim sledbenicima da vezane ljude oderu na živo, nego ko svoju dominaciju nad drugima uspostavlja samo pažljivo odabranim rečima i intonacijom, obezbeđujući slepu poslušnost iako vi, objektivni posmatrač, sve vreme shvatate da je sve što on priča apsolutna glupost i da čak ni on nema pojma šta će njegova usta izgovoriti u narednom momentu.

I ovde moramo da dođemo i do DaCostine režije kao verovatno presudnog elementa u realizaciji ovog filma i njegovog komparativno snažnijeg iskaza u odnosu na prethodne. Za početak, ovde su sami inficirani, dakle, „zombiji“ veoma deakcentovani i služe samo kao podloga na kojoj se ispituje STVARNO zlo, dakle, ne ono koje čine bezumne kreature što su i same u stalnoj agoniji, već ono koje čine svesni, intelektualno neoštećeni ljudi koji u nešto VERUJU.

Garland je ovde Jimmyja Crystala ispisao kao samoproklamovanog satanistu koji tvrdi da mu je otac sam „Old Nick“ (stari Sotonin nadimak u engleskoj oralnoj tradiciji) i koji koristi okolnost potpunog raspada društva da pronalazi žrtve što će ih njegovi sledbenici mučiti i ubijati u ime izvitoperenog rada za uspostavljanje satanskog carstva na Zemlji, ali O’Connellova gluma i DaCostina režija lika daju Crystalu nekoliko dodatnih dimenzija bitnih da se Garlandov opit dublje proradi. Ovde postoji čitava neizgovorena ali jasno prikazana psihološka studija infantilnog, narcisoidnog karaktera izvitoperenog ne samo odsustvom oca već izdajom oca koju je dečak doživeo u najgorem danu svog života i filozofske nadgradnje koju će dečak tokom života dodavati na originalnu traumu kako bi svom postojanju dao svrhu, a koja je ne samo i sama infantilna – ta nadgradnja – već i doslovno smešna. To da u istom filmu postoji scena kao što je „pružanje dobročinstva“ ljudima zarobljenim u ambaru, gde, rekosmo, Jimmyjevi sledbenici porodicu deru na živo, ali onda nešto kasnije scena prvog susreta Jimmyja i doktora Kelsona koja je objektivno komična a kulminira u, još komičnijem, pomenutom korišćenju muzike Iron Maiden za spektakl na koji ne možete da budete pripremljeni – pa to je naprosto čudesno.

DaCosta ovde uspeva da mrak, beznađe i nihilističnost koje joj je u amanet predao Boyle do kraja filma dopuni ne samo tim emotivnim, optimističnim prikazom saosećanja, empatije i dobronamernosti koje su, bez mnogo verbalnog filozofiranja jasno oslikane kao dobre-po-sebi, već i dekonstrukcijom narcisoidne samomitologizacije koja je izvedena u perfektnom komičnom ključu i uspeva da i Garlandovu ne naročito suptilnu ateističku agendu plasira elegantno. Film ovde ne napada religiozne figure i učenja direktno, ali prikazuje infantilizaciju ljudske duhovnosti koja dolazi kroz kultove i harizmatične narcisoidne psihopate na njihovom čelu što se izgleda ne mogu izbeći onda kada se „tradicionalna“ religija razobliči kao nezainteresovana za pomoć ljudima onda kada im je najteže. Sa druge strane istog novčića, Fiennesov lik će u jednoj kratkoj ali veoma elegantnoj replici objasniti da zlo nije nešto izmešteno iz ljudi, nekakav „objektivni“ fenomen koji se može naći i ukloniti; na pitanje da li je on „Stari Nik“ ogovoriće da nije, da niko nije, da ništa nije – da postojimo „samo mi“. Ateistički, elegantno i časno, bez infantilizacije recipijenta poruke. Garland u najekonomičnijem izdanju, Fiennes savršen, DaCosta besprekorna.

Ovome film suprotstavlja, naravno, nauku, koja u liku doktora Kelsona poseže s onu stranu barijere što razdvaja „drugog“ od „nas“ i pronalazi načine da se prepozna univerzalno u svima, postulira, možda i malo idealistički, da se dobrota, strpljenje i saosećajnost na kraju uvek prepoznaju i da će spasti svet.

U vizuelnom smislu, DaCosta takođe pravi izvestan otklon od Boyleovog karakterističnog postupka. 28 Years Later: The Bone Temple ima svoju porciju „mood shot“ montaža ali je njegova generalna vizuelna naracija tradicionalnija od Boyleove, kako u tome da su ovde korišćene „prave“ kamere umesto iPhonea (Arri Alexa model 35, sa nativnim anamorfnim snimanjem u 4K rezoluciji i bez HDR moda snimanja) tako i u generalnom smirivanju nepredvidivih trzaja i nervoznih, iskidanih rezova koje je Boyle učinio svojim zaštitnim znakom na ovom serijalu. Kada DaCosta i koristi ovakve tehnike, ovo je zapravo unutar scena koje nisu nužno „akcione“ i grade tenziju u statičkim postavkama (na primer kada se Kelson pita da li će ga „Alfa“ napasti) dok u postojećim akcionim momentima DaCosta radi u, da kažemo, konvencionalnijem ključu, postižući efekte pažljivom kompozicijom kadra i puštanjem glumaca da, jelte, glume (videti borbu u ambaru, recimo). Ovo osvežava 28 Years Later: The Bone Temple makar isto toliko koliko i osvetljenje tokom noćnih scena koje je značajno „prirodnije“ od za moderni film uobičajenih HDR modusa i gde onda te scene dalje NISU upropašćene kolornim gradiranjem u postprodukciji što bi im dalo „veštačku“ dinamiku. Rezultat je film koji izgleda jednako „zeleno“ i impresivno po danu kao i njegov prethodnik ali čije su noćne scene značajno kolorno bogatije i svetlosno dinamičnije nego što sam uopšte smeo da se nadam kad sam seo da ga gledam. Imajući u vidu da se čitavo impresivno finale filma dešava upravo po noći, spektakl koji je DaCosta priredila je time upečatljiviji.

28 Years Later: The Bone Temple je srednji deo 28 Years Later trilogije a u industriji je srednji deo tipično onaj koji se koristi da pokaže kako su stvari bezizlazne ne bi li finale bilo emotivno snažnije. No, 28 Years Later: The Bone Temple ide protiv ovakve struje i nudi film emotivne suptilnosti i komičke dekonstrukcije „stvarnog“ zla iz „stvarnog“ sveta koji su toliko uspešni da malo zabrinjava pomisao da ćemo u narednom nastavku možda opet u centru imati „zombije“.

Ovo nije i savršen film. Svakako je fer reći da je šteta da je odlični Alfie Williams koji igra Spikea ovde dobio i premalo prostora da nešto zanimljivo radi jer je njegov lik u velikoj meri sveden na posmatrača i drugi su višestruko interesantniji od njega. Nekakva kompenzacija je to da je lik Alfe koga igra Chi Lewis-Parry ovde ZAISTA lik a ne samo pokretna kulisa i da mu ovaj bivši košarkaš i MMA borac daje dubinu i slojevitost koji nismo očekivali a koja je jedan od najboljih elemenata filma. Naravno, i muzika se mora jako pohvaliti; pored licenciranih pesama koje se čuju ovde imamo i originalni skor što ga je potpisala DaCostina tradicionalna saradnica Hildur Guðnadóttir i ovo je izvanredna kombinacija atonalnih, ekspresivnih drvenih instrumenata i postrokerskog dron-meditiranja kakvu od ove izvrsne, svestrane autorke i očekujemo.

28 Years Later: The Bone Temple je dakle, The Last Jedi za serijal 28 Years Later i nadam se da su Boyle i Garland (ali i Cilian Murphy) svesni kakav im je dragocen volej ovaj film nabacio i sa kakvim simboličkim kapitalom kreću u poslednje poglavlje trilogije. Ne znamo kada će to biti, ali The Bone Temple je startna pozicija koju bi svaka kreativna osoba sebi poželela kada kreće u naredni projekat.