Tema današnjeg, primetićete dosta eklektičnog mikstejpa se može definisati kao „diss track“.

Naravno, popularna muzika je generalno čest vektor iznošenja društvene kritike, neslaganja sa nekim političkim, socijalnim ili filozofskim fenomenom, neretko i direktan napad na ličnost sa imenom i prezimenom, ali ono što „diss track“ kao koncept razdvaja od generalne pop pesme pune negativne emocije i utemeljene ili neutemeljene kritike je, reći ću za potrebe ovog mikstejpa, to da je u ovom kontekstu „diss“, odnosno „disrispektovanje“ usmereno prema nekom iz iste populacije.

Ovo može biti shvaćeno vrlo široko, ali onako kako je diss track originalno ušao u svest javnosti, dakle, kroz hip-hop i pesme koje su reperi pravili jedan protiv drugog, postalo je podrazumevano da postoji jedinstven kulturni obrazac u kome se pronalaze i napadač i napadnuti. Mogli su to biti dvojica repera iz istog grada, iste ekipe, nekada i istog benda, ili dva lika sa dve različite obale SAD koji se nikada nisu sreli ali koji se svejedno ne vole i svađaju se i to im znači dovoljno da će najmanje jedan od njih napisati i objaviti pesmu u kojoj se napada onaj drugi i u njihovom slučaju povezujući kulturni kontekst bila bi, razume se, ta neka hip-hop muzika i kultura kojoj pripadaju obojica, kao i najveći deo publike koji će moći da razume u čemu se u pesmi uopšte radi. Isto važi za nešto što je danas klincima verovatno i bliže a to je kultura diss trackova koje su počeli da koriste JuTjuberi da se (uglavnom lažno) „svađaju“ jedni sa drugima i tako uzajamno povećavaju gledanost.

Naravno, bilo bi previše lako čitav mikstejp sastaviti od reperskih diss trackova – JuTjuberi su ipak izvan mog opsega interesovanja u ovom smislu – pa iako sam u donji miks morao da uključim neke, za mene važne i znamenite primere diss trackova, najveći deo tog miksa sastoji se od rok, pank, metal itd. pesama.

U ovom kontekstu tražio sam način da povežem tako različite muzičke fenomene kao što su Queen i The Dwarves, grupa Death ili ekscentrični alt-kantri umetnik Mojo Nixon pa je onda i koncept zajedničkog kulturnog zaleđa ovde, nadam se dosledno i samorazumljivo proširen da obuhvata kritikovanje ljudi koji pripadaju (široko shvaćenoj) istoj sceni ili industriji. Videće se koliko su kriterijumi tu bili rastegljivi ili konzistentni, ali drugi kriterijum je bio da mržnja, vitriol, resantiman ili agresija moraju da se pojave u pesmi, makar i umotani u humoristički format. U najmanje jednom od dole navedenih slučajeva je osoba čije se ime pojavljuje u naslovu pesme (a koji kaže da ona, ta osoba, mora umreti) kasnije izlazila na binu sa autorom te pesme i zajednički je izvodila.

Hoću da kažem, fenomen „dissovanja“, kritike i agresije unutar jedne srazmerno jedinstvene i često malo i incestuozne scene je zanimljiv i sigurno govori više o ljudskoj prirodi i psihologiji nego što sam ja opremljen da diskutujem, pa je onda zgodno da pustimo da muzika (kao i suze) govori više od riječi, a pomoći će i što sve ove pesme imaju dosta reči. Naravno, onda sam i ja za svaku od pesama dodao i male anotacije, dakle JOŠ reči tako da tu svašta ima da se sluša i čita i, ako apstrahujemo čitanje, ima tu dosta uživanja u najavi.

Omot za mikstejp sam napravio ja modifikujući jedan kadar iz četvrtog broja strip-serijala Hate Petera Baggea, a sa donjeg linka možete slobodno skinuti ili strimovati mikstejp. Kako već rekosmo, ispod njega ćemo reći po nešto o svakoj od pesama, da dodamo malo konteksta za svu tu mržnju:

https://mega.nz/file/ScEQQR6S#vj65jUK8-dMdT2KWbFjL84ZGGofV6CLmsCUV9cURWRU

1. Nuclear Assault – Butt Fuck (You Figure It Out)
2. Crass – Punk is Dead
3. El-P – Linda Tripp
4. Kendrick Lamar – Not Like Us
5. S.O.D. – Douche Crew
6. NOFX – Punk Guy
7. Willie D – Rodney K
8. Queen – Death on Two Legs
9. Propagandhi – Rock for Sustainable Capitalism
10. Le Tigre – Deceptacon
11. The Dwarves (feat. Dexter Holland) – Massacre
12. Lawnmower Death – F.A.T. (Fascist and Tubby)
13. Death – The Philosopher
14. The Meatmen – Morrisey Must Die
15. Mojo Nixon – Don Henley Must Die
16. Slapshot – Fuck New York
17. Anthrax – Efilnikufesin (N.F.L.)
18. Napalm Death – No Mental Effort
19. Blatz – Fuk NY
20. Screeching Weasel – I Hate Led zeppelin
21. Riot/Clone – Chumbawanka
22. Chaos UK – Happy Spaztic

Nuclear Assault – Butt Fuck (You Figure It Out)

Ovu sam pesmu već uvrštavao u neke prethodne mikstejpove, naprosto jer je u pitanju jedan od najzabavnijih komada thrash metala snimljenih u osamdesetima. Priča je uglavnom poznata (pod uslovom da imate godina kao ja i čuli ste za Nuclear Assault): ovom pesmom je njujorški andergraund metal bend surovo i bez milosti napao Vincea Neila, pevača mnogo poznatijeg kalifornijskog benda, Motley Crue za saobraćajnu nesreću koji je izazvao vozeći pijan, a koja je rezultirala smrću jedne osobe. Ta je osoba, pritom, bila Nicholas Dingley, zvani Razzle, bubnjar finske hard rok/ metal atrakcije Hanoi Rocks koji je sa Vinceom krenuo kolima po JOŠ pića za žurku na kojoj su, očigledno, svi bili već dovoljno pijani. Vince je kola slupao udarivši u auto iz suprotnog smera, dve osobe u tim kolima su bile povređene a Razzle je umro pre nego što su uspeli da ga transportuju u bolnicu.

Danny Lilker i ekipa su u svojim dotadašnjim pesmama uglavnom govorili o nuklearnom ratu i satanizmu, ali verujem da je u njima proradila kombinacija antagonizma istočne ka zapadnoj obali ali i antagonizma andergraund i angažovanog metala spram dekadentne, bogate, drogirane i sebe isuviše pune ekipe sa losanđeleskog sanset stripa, sve nadeveno izraženim klasnim resantimanom. To da je minialbum na kome se ova pesma nalazila bio snimljen u Los Anđelesu („A foreign city where everybody’s fucking queer“ kaže tekst ove pesme, verovatno koristeći staro značenje reči „queer“ koje označava uvrnutost a ne seksualne preference) je verovatno dodalo nekoliko procenata agresivnosti u izvedbu. Nuclear Assault se ovde sasvim eksplicitno nadaju da će Neil biti silovan u zatvoru – čime započinju zamorni ciklus pretnji i uvreda vezanih za seksualnost i seksualno nasilje koji obeležava ovaj mikstejp – i to, priznajemo, obezbeđuje zabavan refren ovoj pesmi ali je naravno ipak Neil bio taj koji se poslednji smejao, uspevajući da se izvuče uz novčanu kaznu i dobrotvorni rad…

Crass – Punk is Dead

Punk is Dead je neka vrsta originalnog pankerskog diss tracka, pesma objavljena još 1979. godine u kojoj se pank već proglašavao mrtvim. Crass su naravno bili originalni kontraši i bundžije, originatori politički zaoštrene anarhističke podvrste pank muzike i kulture, ali su i kulturno imali spone sa prethodnim generacijama, hipicima i britanskim antinuklearnim pokretom iz šezdesetih, pa je za njih pank zapravo bio tek još jedan u nizu kulturnih talasa koji dođu a onda (možda) i prođu. Ovom pesmom Steve Ignorant i ekipa su mračno kritikovali brzo trčanje velikih pank bendova u zagrljaj muzičke industrije (Sex Pistolsa, Clash, čak i Patti Smith za koju sam prilično siguran da je bila prilično iznenađena kada joj je neko pustio ovu pesmu), ali naravno da ona nije ZAISTA oglasila smrt panka. Sami Crass su nastavili da rade još godinama, da bi Ignorant kasnije radio sa Conflict i Schwarzegennar, pank se rasuo u milion frakcija i podkultura, a edinburški The Exploited koji su takođe sebe videli kao anarhistički bend ali im je kulturni bekgraund bio daleko manje intelektualistički orijentisan nego Crassu su u odgovor napravili svoju verovatno najpoznatiju pesmu: Punk’s Not Dead.

El-P – Linda Tripp

Nismo rekli da ovde neće UOPŠTE biti hop-hopa, jel’ tako? Linda Tripp je diss track posebne kakvoće jer ovde imamo na meniju dvojicu belih nezavisnih repera sa dve različite strane Sjedinjenih američkih država, dvojicu miljenika „intelektualnijeg“ dela muzičke štampe iz vremena pred kraj prošlog veka kako jedan drugom jebu majku iz prilično neobjašnjivih razloga.

Ceo ovaj haos započeo je Sole, jedan od prominentnijih članova kalifornijskog kolektiva Anticon koji je okupljao bele, umetnički i nerdovski kodirane repere što su tradiciju – jednu od temeljnih vrednosti hip-hopa – shvatali na svoj način i krčili neki svoj put, između ostalog smelijim korišćenjem interneta za distribuciju svoje muzike. Ipak, Sole se na El-Pja, producenta i repera njujorških Company Flow – koji su tada bili u žiži pažnje andergraund hip-hop zajednice na istočnoj obali na ime razornog prvog albuma iz 1997. godine – naljutio jer mu je neko rekao da je El-P u razgovorima sa distributerima govorio da ne treba da uzimaju Soleove ploče u prodaju. Da odmah bude jasno: ovo je verovatno i istina jer je El-P jedan mrzovoljan čovek i mada nije javno napadao Anticon, prilično je verovatno da je njihovu muziku smatrao za smeće a ceo kolektiv za salonske repere koje niko i ne želi da kupuje pa moraju da distribuiraju empetrojke preko interneta. U svakom slučaju, Sole je prvo napisao i preko interneta objavio pesmu Dear Elpee, gde je repovao kako je čuo da „debeli beli momak“ pokušava da ga ocrni kod distributera i još je onda malo podbo El-Pja da ga finansira Fox (jer je Company Flow objavljivao za Rawkus, etiketu što ju je držao James Murdoch, mlađi sin Ruperta Murdocha).

El-P na ovo nije odgovarao sve do momenta kada su se on i Sole čuli telefonom, gde je Sole u razgovoru krenuo da spušta loptu i objašnjava da voli Company Flow, da ne želi „beef“, da zapravo želi da budu ortaci. El-P će mu u razgovoru reći da je on želeo da sve ovo ignoriše ali da je otišlo predaleko…

…i onda taj razgovor iskoristio za semplove za pesmu Linda Tripp, nazvanu po ženi koja je snimala telefonski razgovor sa Monicom Lewinsky i pokrenula čitav onaj poznati skandal sa felacijom u Beloj kući.

Linda Tripp, pesma, ne žena, je primer kako dobra umetnost može da nastane i iz najnižih pobuda. El-P je ne samo smišljeno i planski snimio sagovornika a da ga nije o tome informisao nego i sasvim maliciozno u pesmi kaže „Next time you reveal your true self make sure that no one records it“. I, jeste, ova pesma je puna uvreda i poniženja na seksualnoj osnovi (jedan od prvih stihova je „I oughta pierce this fuckin’ phallus through your rookie ass throat“), ali ona je i masterklas iz dekonstrukcije psihologije, socijalnog bekgraunda i neizrečenih ambicija osobe kojom se bavi i nudi tako snažan i uverljiv portert Solea kao klinca koji je otkrio hip-hop pre dve godine i odjednom hoće da se kači sa velikom decom a još uvek ne zna ni osnove i zapravo je poznat samo u krugu ortaka koji smatraju da je internet budućnost* da je Sole posle ove pesme odustao od dalje svađe i verovatno sebi rekao da je najbolje da pusti da svet zaboravi ceo taj nesrećni beef.

*OK, tu nisu bili u krivu

El-P je nemilosrdan, razapinjući Solea da je turista iz više srednje klase, da je zalutao u muziku koju ne razume, pa čak i da svi ljudi oko njega misle da je u krivu i to mu saopštava tipično rafalnom kadencom ali i duhovitim stihovima poput: „99% that are down with you still get respect from us, silently questionin’ your direction – like Amistad passenger section“

Mislim, kada vas neko razmontira tako detaljno, uz bitove i skrečeve koji su apsolutno najbolji na celoj sceni („M-m-murder a rookie/ Suck the dick kid and eat the dick cookie“) možda je zaista najbolja odbrana da se pravite da se ništa nije desilo. Solea sam pet godina kasnije gledao u Beogradu i bio je simpatičan, naravno, ali mislim da mu je ova pesma temeljito prodrmala samopoštovanje i samopercepciju.

From now on you’re immortalized playin’ yourself on my record

Congratu-fuckin-lations; isn’t that what you wanted, idiot?!

There’s more than a little difference between yours and mines existence

This is my ride, and your not commandeering it

The only thing advanced about your music

Is that you need a computer to hear it

Pakao.

Kendrick Lamar – Not Like Us

Sada imamo posla sa najpoznatijim „beefom“ u istoriji hip-hopa. Tog ranog leta 2024. godine je ceo internet bio pozornica a ceo svet publika za razmenu diss trackova koju je, ja bih rekao PRILIČNO nesmotreno pokrenuo Drake, verovatno najpoznatiji reper na svetu u tom ali i u ovom trenutku.

Zašto je Drake, čovek OBJEKTIVNO ograničenih reperskih veština rešio da svoju svađu sa Kendrickom (u tom trenutku dugu već više od decenije) eskalira na naredni nivo samo on zna. Verovatno je pomislio „Ja sam najveći. Šta uopšte može da se desi?“ a nije bilo nikog da mu kaže da će ga za nekoliko meseci čitav prepun stadion u direktnom živom prenosu prozivati da seksualno napastvuje maloletnice.  Povod je navodno bilo Lamarovo gostovanje na jednoj pesmi dua Future i Metro Boomin’ gde je u njegovoj strofi MOŽDA bila upućena kritika između ostalog Drakeu kroz stih „Motherfuck the big three, nigga, it’s just big me“. Dakle običan hvalisavi battle stih kakvih u svakoj rep pesmi čujete najmanje pet-šest komada. Drake je valjda mislio da je on ipak prevelika faca da ga neko tako izokola proziva, pa je napravio diss track eksplicitno uperen protiv Lamara na šta je ovaj odmah odgovorio svojim i onda je kroz nekoliko narednih dana krenula razmena gde su oba umetnika sa svojim timovima odgovarala pesmom na pesmu.

Ovo je, u prvom trenutku delovalo kao odlično za biznis; čak i sasvim „normalna“ javnost je pratila ovaj sukob i uživala u liričkim veštinama dvojice repera koji se, eto, kao, svađaju a u stvari reklamiraju jedan drugog. Međutim, brzo će postati jasno da dok Drake možda i misli da je ovo samo običan „internet beef“ gde će moći unaokolo da baca stihove u kojima se hvali da prodaje više ploča od Kendricka, Lamarove pesme su postajale sve zlokobnije, ukazujući da ovaj ima krticu u Drakeovoj okolini a onda postepeno – i nemilosrdno – pomerajući teme ka mračnijem delu spektra. Drake jeste Lamara u jednoj od pesama optužio za porodično nasilje ali je Lamar uzvratio vrlo lepo upakovanim – i zastrašujuće preciznim – ukazivanjima na Drakeovu nedokazanu ali uglavnom poznatu istoriju zlostavljanja maloletnih osoba, porodičnog nasilja i drugih gadosti.

Neki ljudi ne znaju da stanu kada vide da su već izgubili pa je Drake mislio da mora i dalje da odgovara. Do izlaska Not Like Us Kendrick je pokazao da tačno zna šta će Drake reći u svakoj pesmi koju piše u odgovor i sklopio hirurški preciznu dekonstrukciju protivnika, povezujući njegove reperske veštine sa njegovom problematičnom seksualnom praksom („Why you trollin’ like a bitch? Ain’t you tired? Tryna strike a chord and it’s probably A minor“) a zatim ga napadajući da nikada i nije bio deo zajednice i da je eksploatator jednako kao i bilo koji belac što se obogatio na radu afroameričke raje („You run to Atlanta when you need a few dollars. No, you not a colleague, you a fuckin’ colonizer“) a sve bez potrebe da ukazuje da je Drakeova majka, jelte, Jevrejka i da on dolazi iz decidno višeg klasnog konteksta nego stvarne hip-hop kolege.

Drake čak i posle ovoga nije umeo da stane, ali beef je tehnički bio završen. Lamar je sa Not Like Us napravio pesmu koja će ući u anale hip-hopa i popularne muzike uopšte, sa pet Grammy nagrada što ih je osvojila i legendarnim izvođenjem u poluvremenu Superbowla u Februaru naredne godine kada je ceo stadion pevao uz njega. I tako, kada preko pedeset hiljada ljudi u glas skandira da ste zlostavljač maloletnika i lažni reper, verovatno ne postoji diss track koji može da tako nešto ispravi. Drake je poraz priznao već i time da je tužio Lamara zbog ove pesme, tvrdeći da se radi o kleveti a sud je, moramo da pretpostavimo, kidajući se od zluradog smeha, tužbu odbacio Oktobra 2025.

S.O.D. – Douche Crew

Huh, da se spustimo malo iz stratosferskih visina. Douche Crew, jedna od pesama sa legendarnog prvog albuma njujorškog crossover projekta S.O.D. je govorila o sukobu između njujorške hardkor scene i hardkor scene Vašington DiSija koga, moram da priznam, ja u to vreme, polovinom osamdesetih, nisam bio svestan a slutim da niko ni iz Vašington DiSija nije znao da taj sukob postoji. OK, nismo imali internet, fanzini su bili najbliže društvenim mrežama što je su pank i metal kultura koristile, ali verujem da se najveći deo ovog sukoba odvijao u glavi Billyja Milana, pevača S.O.D. (i kasnije benda M.O.D.) koji je i inače bio prgav tip uvek raspoložen da uvredi, napadne, ponizi i povredi.

Douche Crew ne objašnjava u čemu je problem – sem na jednom mestu gde kaže „We offered you our hands, You just turned your backs“ – i gotovo se cela sastoji od uvreda na seksualnoj osnovi, uključujući poređenje DC-jevih youth crew pankera sa vaginalnim tušem, nazivanje istih bezkuricama, opkladu da svi imaju kiltorise i predlog da im se narukvice sa nitnama zariju u rektume. Ne smem da tvrdim, ali fer je reći da je Billy Milano – koji je S.O.D.-jev album i inače ispunio rasističkim uvredama na račun imigranata, napadima na metalce koji ne hedbenguju kako on misli da treba na njegovim koncertima, vređanjem muškaraca koji ženama dopuštaju da imaju glas u diskusiji, podsmešljivom baladom o Jimmyju Hendrixu itd. – prolazio kroz fazu intenzivnog poricanja nekih svojih seksualnih impulsa. Ali, hej, sve je to rezultiralo jednom od najbržih i najzabavnijih hardcore thrash pesama osamdesetih pa je to u redu.

NOFX – Punk Guy

NOFX su do polovine devedesetih već bili bend koji je svoju tada značajnu popularnost na međunarodnoj pank sceni počeli da shvataju i kao obavezu da pišu i malo ozbiljnije tekstove pa je album Punk in Drublic, uprkos velikoj količini humora, imao dosta zrelih, sociopolitički kritičkih tekstova. Punk Guy je, pak, bila podsmešljiva sprinterska thrash pesmica o tipu koji je „luđi od GG Allina“, „politički korektniji od Iana McKayja“ itd. itd. itd. i koji je „čak više panker nego što sam ja“ i čija slika „treba da bude na omotu [uticajne pank kompilacije] Punk & Disorderly“. Dugo sam mislio da je ovo možda uopšteni diss upućen ka pripadnicima pank scene koji su tada po fanzinima kritikovali NOFX da su bogataši koji su se odrodili od baze i da više nisu stvarni pripadnici pank kulture – na kraju krajeva u živim verzijama pesme je poslednji stih govorio da slika „Punk Guyja“ treba da bude na naslovnoj strani uticajnog kalifornijskog fanzina Maximum Rock’n’Roll koji jeste objavljivao dosta ovakvih kritika. No, stih u kome se kaže da dotični „ima lice kao Charles Bronson“ i da je uz Grin Beja u Viskonsinu su ljudi na kraju doveli u vezi sa Reverend Norbom, pevačem u ono vreme prilično popularnog viskonsinskog pank rok benda Boris the Sprinkler a koji je i bio kolumnista Maximum Rock’n’rolla u to doba tako da, eto, Fat Mike i njegov bend su imali pravu, stvarnu, imenovanu metu za svoju frustraciju.

Willie D – Rodney K

Veliki broj diss trackova nastaje jer osoba koja se napada mora biti kritikovana što je napustila neki svoj nekadašnji stav, jer se prodala sistemu itd. Rodney K, pesmu sa drugog albuma teksaškog repera po imenu Willie D sam čuo na MTV-ju te 1992. godine kada je izašla i sećam se da sam bio skoro pa šokiran ne samo što je MTV pustio ovako nešto nego što Afroamerikanac kaže Afroamerikancu koji je pretrpeo brutalno i naširoko publikovano policijsko nasilje, da mu je žao što ga nisu ubili.

Svako ko makar malo poznaje afroameričku, jelte, kulturu i recentnu istoriju zna priču o Rodneyju Kingu, koji je na drumu u blizini Los Anđelesa pokušavao da kolima pobegne policijskoj poteri jer je bio, jelte, pijan i verovao je da će ga uhapsiti ako ga zaustave. Kada su se na kraju zaustavili, King se zajebavao sa policajcima – mislim, bio je pijan – mahao helikopteru pozvanom da učestvuje u poteri, i generalno nije bio dovoljno poslušan pa su se policajci bacili na njega da mu stave lisice i onda, pošto se on bunio, nastavili da ga nekoliko minuta obrađuju pendrecima a što je sve lokalni amaterski „videograf“ snimio svojom video-kamerom.

Kada su snimci objavljeni na televiziji, a pogotovo kada su policajci oslobođeni optužbi za kršenje pravila službe i upotrebu prekomerne sile – ako imate stomak da pogledate snimak, videćete da Kinga uglavnom udaraju po nogama, da ne bi mogao da ustane ali ne i po glavi kako bi to ovde, jelte, bila procedura – afroamerička zajednica je eruptirala u sasvim razumljivom gnevu što se višeminutno i bespotrebno premlaćivanje smatra normalnim postupkom i jedan od rezultata bila je i ogromna pobuna u Los Anđelesu ovekovečena u milion kasnijih hip-hop pesama.

Pesma Willieja D.-ja nastala je u momentu kada se mislilo da će King prihvatiti obeštećenje od 200.000 dolara koje je ponudio grad Los Anđeles u paketu sa odustajanjem od gonjenja za vožnju u pijanom stanju, iako je King ovo zapravo odbio, tužio grad i na kraju dobio 3,8 miliona dolara. Do tada je, pak Rodney K već bila pesma koja se vrtela po televiziji i u kojoj je razgnevljeni reper, po tadašnjim tvrdnjama besan jer je King izjavio da pobuna u Los Anđelesu nije dobra stvar, grdio Kinga što se prodao za sitne pare, napadao sve Afroamerikance što pevaju pesme i pričaju bajke o gandijevskom otporu umesto da na metak uzvrate metkom, da dignu revoluciju ili, u najmanju ruku, kao što se u inscenaciji na kraju pesme čuje, ubiju samog Kinga. Ova je pesma toliko napumpana energijom da prevazilazi stepen puke mržnje (Rodney King, god damn sell-out/ On TV crying for a cop/ The same mothafuckas who beat the hell outcha/ Now, I wish they would’ve shotcha) i transcendira u autentični afroamerički krik nemoći i frustracije, te politički revolucionarni poklič u isto vreme. Klasik.

Queen – Death on Two Legs

Niste bili svesni da Queen imaju diss track? Pogotovo ne nabijen sa ovoliko žuči? U redu je, ljudi uglavnom Queen znaju kao stadionski bend koji je bio popularan, uspešan i bogat otkad je sveta i veka, ali Death on Two Legs, pesma koja je otvorila njihov četvrti album je ritual isterivanja demona iz sistema grupe koja se posle nekoliko godina oslobodila toksičnog prisustva u svom životu i konačno je PRODISALA. Bivši menadžer Queena, Norman Sheffield je u nekoj svojoj kasnijoj autobiografiji (nazvanoj, očigledno ne baš slučajno Life on Two Legs) sve porekao ali bend je bez sumnje bio STRAŠNO isfrustriran time da su snimali uspešne i dobro prodavane albume a da i dalje nisu imali novca da žive. Sheffield je i tužio Queen zbog ove pesme ali je na kraju sve rešeno vansudskim poravnanjem, što prilično jako sugeriše da je on znao da ne može da pobedi na sudu a da su oni, sada sa PRAVIM parama u banci, bili voljni da ga plate i da više ne moraju da ga gledaju. Godinama je onda ova pesma najavljivana kao „Dedicated to a gentleman and a motherfucker“ što, jelte, kad dolazi od Queen, zvuči kao da je neko bacio petardu usred sesije vezenja goblena sa božićnom tematikom.

Queen su u ono vreme, 1975. godine, još uvek bili prevashodno prog-rok bend i njihovo koketiranje sa diskom, popom i metalom (koje im je donelo JOŠ VEĆI USPEH) će tek doći. Otud je i Death on Two Legs vrtoglavo komplikovan progresivni aranžman za nešto što na prvi pogled zvuči kao poletna pop-pesma sa za ovaj bend karakterističnim višeglasnim harmonijama. Kompleksnost aranžmana je onda dobar parnjak kompleksnosti emocija benda koji je svestan da ga je Sheffield doveo do uspeha ali po cenu radikalnog onečišćenja njihovih duša. Ovde nema seksualnih uvreda kakve su česte na drugim pesmama što ih slušamo u ovom mikstejpu, i Queen svog bivšeg menadžera nazivaju „preraslim školarcem“, „pijavicom“, „ajkulom“ i „pacovom iz kanalizacije koji se raspada u septičkoj jami ponosa“, i sve je to dosta poetski i intelektualno ali čovek mora malo da se smrzne kada čujete nešto što zvuči kao hor anđela kako peva: „Feel good? Are you satisfied? Do you feel like suicide? I think you should.“

Propagandhi – Rock for Sustainable Capitalism

U pank muzici je, naravno, više pravilo nego izuzetak da se panker okrene protiv pankera, proglasi ga prodanom dušom jer je počeo da se više zanima za zaradu nego za revoluciju i napravi pesmu protiv njega. Sve je to deo te neke demokratičnosti ove muzike i tekuće diskusije u toj kulturi o autentičnosti, idealizmu, neodustajanju od socijalnog progresa za račun lične koristi… Malo je ipak ređe da napravite takvu pesmu i stavite je na album a da je meta kritike osnivač i vlasnik etikete koja taj album objavljuje.

Kažu da je Fat Mike, pevač i tekstopisac gorepominjanih NOFX ali i vlasnik nezavisne izdavačke kuće Fat Wreck Chords bio prilično neprijatno iznenađen kada su Kanađani Propagandhi – bend koji je i inače zvučao kao progresivniji NOFX i objavljivao za njegovu etiketu – doneli svoj album Potemkin City Limits i da mu nije bilo baš pravo da ga se proziva u ovoj pesmi koja je mogla biti i samo opšta kritika pank roka što koketira sa kapitalizmom da nije bilo stihova: „I fuckin’ love that one rock video where that fucking jack-ass mohawked millionaire prances around by far the worst sausage party on earth, where by mere chance he’s caught on film shaking hands with an incredibly diverse collection of patriotic skins. I like the message it sends: With a Rebel™ yell, Just Do Exactly What You’re Told. One million douche bags can’t be wrong?“

Mislim „milioner sa čirokanom“ je i danas milioner, iako je prošle godine rasformirao NOFX i milioner je velikim delom i na ime spretnog upravljanja svojom izdavačkom kućom a koja je uglavnom izdavala dobre bendove i nikada ih nije cenzurisala. Fat Mike ni ovde nije posegao za cenzurom, smatrajući, valjda, da je fer da ga „njegovi“ kritikuju i album je otišao u prodaju netaknut ali slutim da nije baš ni sasvim slučajno da je ovo poslednje izdanje koje su Propagandhi izbacili za njegovu kuću…

Le Tigre – Deceptacon

Naravno, kad ste veliki, onda ste i velika meta pa su NOFX i Fat Mike na nišanu i ove sjajne pesme njujorških riot grrrl post/queer pankerki Le Tigre. Naravno, Le Tigre su bile bend sa sasvim druge scene i bliže nekakvoj intelektualističkoj, avangardističkoj viziji panka od srazmerno mnogo više radnički i seljački orijentisanih NOFX, ali je Deceptacon pronašao vremena da prozove kalifornijsku ekipu za mizoginiju a na ime pesme Kill the Rock Stars koju je NOFX napisao u odgovor na prozivke što ih je Kathleen Hanna – u to vreme u bendu Bikini Kill – još polovinom devedesetih pravila na njihov račun. U globalu glupa svađa bendova koji su po prirodi stvari na istoj strani ali nam je donela nekoliko dobrih pesama…

The Dwarves (feat. Dexter Holland) – Massacre

Heh… Poslednja hip-hop pesma na mikstejpu dolazi od strane veteranskog američkog pank benda The Dwarves uz pomoć pevača takođe američkog pank rok benda The Offspring, a uperena je, prevashodno, protiv benda Good Charlotte. Nemam, naravno, pojma kakva je predistorija između Nicka Oliverija i Good Charlotte, ali ovo je još jedna kritika za odsustvo autentičnosti i nepripadanje sceni kojoj se, eto, grupa turista prišljamčila: „This one goes out to Queens of the Trust Fund. You slept on my floor, and now I’m sleeping through your motherfucking records.“ Pošteno.

Lawnmower Deth – F.A.T. (Fascist and Tubby)

Sećate se Billyja Milana iz S.O.D. i M.O.D. koga smo gore pominjali? Njegovo otvoreno koketiranje sa rasizmom, a koje će doći do eksplozivnog apeksa na prvoj pesmi prvog albuma M.O.D. je proizvelo dosta komešanja u pank i hardkor zajednici, ali dok su Amerikanci očigledno bili skloniji da ovo ignorišu jer su bendovi poput M.O.D., Agnostic Front i DRI kreirali dosta pozitivnog publiciteta za celu scenu (i time i , jelte, više posla), britanski pank bendovi su pravili pesmu za pesmom protiv Billyja Milana. Sore Throat su imali najmanje dve, tražeći da se Milanu odseče glava, a njihove komšije iz Notingemšira su sa Fascist and Tubby parodirali pesmu Bushwackateas sa prvog albuma M.O.D., a zapravo neiskorišćenu S.O.D. minijaturu i prozvali ga da je fašista i da je debeo. Čisto, jasno, ekonomično… Da je bar sve na ovom mikstejpu tako…

Death – The Philosopher

Death metal je poslednji žanr u kome očekujete da zateknete diss trackove a ipak vidite vi sad ovo. Naravno, death metal u globalu vrlo retko obrađuje nekakve partikularne osobe i situacije i radije se bavi apstraktnijim filozofskim pitanjima (i fantazijama o seksualnom nasilju, nažalost), ali poslednja pesma sa petog albuma grupe Death, a koji je verovatno i njihova muzički najprogresivnija i najeksperimentalnija ploča je zanimljiv izuzetak. Čitav album, sav u kompleksnom harmonskom radu i sviračkim bravurama, odisao je frustracijom u odnosu na muzičku industriju i scenu, ali ipak u nekim generalnim, distanciranim tonovima. No, The Philosopher, završna pesma na albumu a za koju je urađen i spot i na neki je onda način promovisana kao „duša“ albuma, obraćala se vrlo partikularnoj osobi.

Ta je osoba, postaće jasno iz teksta, Paul Masvidal, bivši gitarista Death, lider progresivnih death metalaca Cynic i osoba koja je, izgleda, pokojnog Chucka Schuldinera gadno iritirala svojim interesovanjima za ezoterijske prakse, istočnjačka duhovna učenja i stvari koje je Schuldiner verovatno smatrao pukim praznoverjima protiv kojih je death metal ionako izvorno ustajao. Otud je The Philosopher opora pesma koja neimenovanog „filozofa“ poziva da povuče liniju između njegovog sveta snova i stvarnosti i da prestane da veruje u laži na osnovu kojih onda sudi o drugima. Ovo je jako umereno, kad se uzme u obzir prosek vitriola i pakosti u ovom mikstejpu ali Chuck najljuću žaoku čuva za kraj poslednje strofe gde kaže „So you preach about how I’m supposed to be, Yet you don’t know your own sexuality“, autujući tako Masvidala kao gej muškarca pred death metal zajednicom dobre dve decenije pre nego što će ovaj to sam uraditi. To, i parodično korišćenje korus-flendžer efekata na gitarskoj solaži koje jako asocira na Cynic svedoče o ipak prilično visokom nivou Chuckove zlovolje.

The Meatmen – Morrisey Must Die

Danas je naravno sasvim raširena mržnja prema bivšem pevaču The Smiths i današnjem ljubitelju britanskih i evropskih suverenista i njihove rasističke, nacionalističke propagande. No, američki pank rokeri The Meatmen su ovu pesmu napisali i objavili pre trideset godina, u vreme kada su samo terminalno mrzovoljne osobe poput Morisseyjevog mančesterskog komšije, Marka E. Smitha iz The Fall gunđale da je Morrisey fasciniran fašistima („kao i svi peškirići“, dodao je Smith u jednom intervjuu za The Wire par godina kasnije).

The Meatmen se ne zamaraju objašnjavanjem ZAŠTO Mozzer treba da umre (jedini razlog koji iznose je da je Morissey ubio Micka Ronsona ali to je, naravno malo preterana tvrdnja. Ronson jeste umro nakon snimanja sa Morisseyjem, ali bi svakako umro i inače jer je imao rak jetre.) i tekst pesme je procesija uvreda na nacionalnoj i polnoj osnovi („For how much longer must we endure his whiney, limey, crappy, sappy, musical manure? I wanna slap that fag with a toe tag. If you won’t do it, then I will“) a koja se završava fantazijom o različitim metodama egzekucije. Sasvim korektno i ekonomično.

Mojo Nixon – Don Henley Must Die

Ova pesma me uvek podseća da je iza nas postojalo i neko nevinije vreme, kada je „pankerski“ bunt podrazumevao napadanje figura dosadnog stadionskog roka i to je smatrano legitimnim aktivizmom. Svakako, Mojo Nixon nije ČIST panker, njegova muzika je pankrokerski odsvirani alternativni kantri rok, ali ni Don Henley Must Die nije pesma u kojoj se stvarno želi smrt pevača i jednog od najvažnijih autora benda Eagles. Nixonova pesma je zapravo teatralni, blago apsurdistički traktat o tome da je „stara“ muzika koju Eagles simbolizuju dosadna i da se plaši da bude zabavna jer će joj to tobože oduzeti umetničku težinu pa onda na jednom mestu on peva: „Don’t be afraid of fun, loosen up your ponytail. Be wild, young, free and dumb, get your head outta your tail.“ a vi znate da se obraća Henleyju koliko i slušaocu. Naravno, na drugom mestu kritikuje SVOG gitaristu kada ovaj svira (užasno raštimovani) motiv iz Hotel California i kaže mu da je izbačen iz benda.

No, onda se 31. Jula 1992. godine, dve sezone nakon izlaska ove pesme i postizanja statusa minornog andergraund hita, Don Henley popeo na binu u klubu The Hole u Ostinu, u državi Teksas i otpevao ovu pesmu sa Mojom Nixonom i ovim bendom.

Sam Nixon veli da se skoro doslovno usrao od straha kada su mu rekli da je Henley zaista došao na koncert, da nije znao da li da uopšte izlazi na binu, da je kačio gitaru oko vrata i skidao je tri puta, da je onda preko mikrofona pitao Henleyja da li je ovaj došao da se bije ili da debatuje. A da mu je Henley – pijan ko letva – rekao da hoće da peva pesmu zajedno sa njima, „posebno onaj deo da ne treba da se ponovo vrati sviranju sa Glennom Freyjem“, jednim od osnivača Eaglesa. Po svedočenju samog Nixona, po završetku pesme, ceo bend je čestitao Henleyju što je šmeker a ovaj je onda izašao iz kluba i onako pijan pokušao da svojim ključevima otključa tuđa kola. Svi imamo svoje demone, zašto ne bi i Don Henley?

Slapshot – Fuck New York

Fuck New York blago odstupa od definicije diss track pesme koju smo do sada koristili time da ovde ugledni bostonski hardkor bend pljuje ceo grad Njujork, specifikujući njegove simbole (ulice, parkove, sportske klubove), kritikujući njegovo sveprisustvo u medijima, pljujući po zoološkom vrtu u Bronksu, Avenijiama Medison i Park, po MTV-ju, Sex and the Cityju, pa i po Andyju Warholu, ne orijentišući se na nekoga ko bi bio deo njihove „scene“ ili „kulture“. No, znajući koliko je njujorška hardkor scena bila mitologizovana još od osamdesetih godina prošlog veka naovamo i nervirala ostatak pank i hardkor zajednice u SAD, sasvim je fer reći da su Slapshot ovo generalno pismo odaslali znajući da će ga primalac sam pronaći. A i pesma je vrlo kul.

Anthrax – Efilnikufesin (N.F.L.)

I ovde imamo blago odstupanje od zadatog kursa, ali nedovoljno da ugrozi tezu. Anthrax, thrash metal bend iz Njujorka (čije su dve petine, ali i bivši basista, kasnije u Nuclear Assault, svirale i u S.O.D.) je ovde na sebe uzeo zadatak da opljune tada već ozbiljno mrtvog Saturday Night Live komičara iz Čikaga, a gde se veza sa „scenom“ ili „kulturom“ može naći u tome da se ovaj bavio i muzikom.

Kada je Jadranka Janković u intervjuu za Rock pitala Scotta Iana o čemu je ova pesma (izašla na trećem albumu Anthraxa 1987. godine), ovaj je rekao da se radi o surovostima vezanim za igranje profesionalnog američkog fudbala, a što je zvučalo skoro pa plauzibilno (NFL jeste skraćenica za Nacionalnu fudbalsku ligu u SAD) ako niste čuli tekst pesme. Naravno, N.F.L. je ovde bila skraćenica za „nice fucking life“ a što je sugerisala i reč efilnikufesin koja je, čitana unazad, fonetski davala istu ovu frazu (Anthraxu će se ovaj trik toliko dopasti da su kasnije izdali EP sa naslovom Penikufesin pa i VHS kasetu naslovljenu Oidivnikufesin).

O kome je ova pesma, a koju Anthrax izvode i na aktuelnoj turneji? Pogodili ste naravno, da se radi o Johnu Belushiju, čikaškom komičaru albanskog porekla, bratu Jamesa Belushija u stvarnom životu ali i bratu Dana Aykroyda u fikciji filmsko-muzičkog partnerstva Braća Bluz. John Belushi je imao mnogo dara za komediju, bio jedan od sedam ikoničkih komičara u prvoj sezoni Saturday Night Live, a gde je The Blues Brothers i nastao pa dalje napravio ršum sa turnejama, albumima i filmom. Belushi je, avaj, uspeh podnosio dosta, jelte, teško, odajući se svim stimulansima na koje je mogao da stavi ruke pa je i na kraju umro sa svega 33 godine, kada mu je Cathy Smith, grupi devojka i dilerka ubrizgala, pokazalo se smrtonosni koktel heroina i kokaina.

Anthrax pesmu nisu napisali iz pozicije empatije i razumevanja za izmučenog umetnika i Efilnikufesin je, naprotiv, cinična, podsmešljiva tirada o čoveku koji može da ima sve ali on to sve temeljito upropasti jer je kreten:

The whole world is your playground

Yet you couldn’t find your niche

Your only friend it helps you through

Helps you dig your daily ditch

The bottom line can’t touch you

‘Cause you’re above the rest

Your little friend’s the enemy

And the bottom line is death

Napalm Death – No Mental Effort

Napalm Death su u vreme dok su još postojali – dakle, do 1989. godine otkada pod ovim imenom svira neki drugi bend – uglavnom pisali tekstove ispunjene društvenom kritikom, baveći se kapitalističkom eksploatacijom, rasizmom i nacionalizmom, populističkim kulturnim trendovima, eksplotacijom životinja… Njihov poslednji EP, Mentally Murdered, koji se završava baš ovom pesmom, direktno se bavio rasizmom, seksizmom i konformizmom na svojoj prvoj strani dok su na drugoj prve dve pesme bile rezervisane za (očigledno rastući, jer je posle ovog izdanja napustio bend) osećaj Leeja Dorriana da je okružen ljudima koji ga ne razumeju i koji ga povređuju bez empatije i razloga.

No, finalna pesma je onda rezervisana za vitriolski, cinični napad na britansku muzičku štampu koja je počela da obraća pažnju na novi talas ostrvskog hardcorepunka, velikim delom i zaslugom samih Napalm Death koji su sa svojim ekstremnim zvukom i do apsurda kratkim pesmama bili magnet i za mejnstrim medije. Problem je što je štampa celu tu scenu u principu smatrala insularnom i politički nedozrelom, dajući joj malo svoje pažnje ali ne i dovoljno poštovanja ili vremena da kaže šta ima. Prva slova naslova pesme jasno speluju NME, ime magazina koji se uvek više bavio alternativnom muzikom pa je čak i intervjuisao Napalm Death u vreme dok su njihovi ortaci poput Carcass ili Godflesh dobijali samo pažnju fanzina i mogli su samo da sanjaju o tome da ih zovu „prave novine“, i to što je Lee omirisao barut mejnstrim kulture nije ga učinilo manje ogorčenim:

So we’re still in our teething stages

As far as politics are concerned

That’s fine coming from someone

To whom sensationalism be there only wisdom in words

A self-proclaimed spokesman

On something to which prior knowledge excedes

Championing no more censorship

Then ridiculing our beliefs

Blatz – Fuk NY

Iako su kalifornijski pankeri Blatz svoju pesmu nazvali samo Fuk NY, njeni stihovi su usmereni direktno protiv nekih uglednih aktera njujorške hardkor scene, pogotovo onog njenog krila koje se našlo u strejt edž pokretu a onda skrenulo u smeru Hare Krišne i nametnulo sebi bizarne limite u ponašanju, naročito u pogledu uzdržavanja od seksa: „Mosh it up ’cause we’re bald and dickless. We just might sense we’re witless. Physically strong and morally straight. Why don’t you all just masturbate?“

Da ne bi bilo ni malo nejasno o kome se radi, Blatz onda izbacuju celu listu:

Fuck Krishna

Fuck Raybeez

Fuck Jimmy Gestapo

Fuck „straight and alert“

Fuck Ray Today

Fuck matinees

Fuck the Ritz

Amin, rekli bi kod nas u selu.

Screeching Weasel – I Hate Led Zeppelin

Pankeri iz Ilinoja, Screeching Weasel, su svoj drugi (meni i danas najbolji) album, Boogadaboogadaboogada! Ispunili uglavnom ljubavnim pesmama i klinačkim gunđanjima, insistirajući da ne žele da se bave politikom  i radije se opsedajući NLO konspiratologijom. Ali, eto, našli su vremena da opljunu po bendu koji je u tom trenutku bio već skoro deceniju neaktivan, čijeg će pevača opisati rečima „Slimy fuck“ a pokojnog bubnjara, Johna Bonhama, jednog od najvećih rok bubnjara u istoriji muzike, sa „he really sucked“. 

Screeching Weasel su imali talenat da se svađaju sa ljudima koji, da tako kažemo, nisu tu, a da ne pominjem da će Ben Weasel, pevač i vođa ove ekipe nekoliko decenija kasnije imati momenat neprijatne JuTjub viralnosti sa snimkom gde na koncertu Screeching Weasel fizički napada ne jednu nego dve žene (za koje tvrdi da su ga ugrožavale). Oću reći, jedno je ne videti balvan u svom oku, a sasvim drugo pisati otvoreno pismo Fat Mikeu iz NOFX u kome se hvalite kako ste tukli žene. Sve to a i napisali ste pesmu protiv Led Zeppelin i pljujete pokojnog Bonza, te Jimmyja Pagea što je voleo kokain a ni ne pominjete da je isti taj Page bio seksualni zlostavljač maloletnica što bi, valjda, bilo prioritetnije… Al dobra pesma.

Riot/Clone – Chumbawanka

Ova je pesma napravljena za kompilaciju Bare Faced Hypocrisy Sells Records – The Anti-Chumbawamba EP a na kojoj nekoliko, uglavnom britanskih bendova izražava svoj prezir prema bendu Chumbawamba koji je prethodne, 1997. godine imao monstr-hit sa singlom Tubthumping što ga je voleo bukvalno svako, od baba-sere u lokalnom baru u Timbuktuu pa do alternativnih klinaca iz briselskog parkića sa njihovim skejtbordima, pirsinzima, tetovima, dredovima i fanzinima.

Problem je bio što je Chumbawamba deceniju i po unazad bio ozbiljan i radikalan anarhopank bend sa vrlo bliskim sponama sa britanskom andergraund aktivističkom mrežom Class War i dok je njima ova pesma poslužila kao način da ponovo pronađu muzičku viziju i prodaju se industriji* kako bi je iznutra rušili, hardkorpank scena je videla samo još jedan nekada radikalan i kul bend koji se prodao za pare.

*album Tubthumper je izašao za EMI i bio prvo izdanje Chumbawamba za „mejdžor“ etiketu nakon godina saradnje sa pankerskim DIY saveznicima

Da budem iskren, MENI je Tubthumping bila iritantna pesma, i smatrao sam da je bend, bez obzira što se bavio nekim važnim temama (na primer homofobijom) i za vreme rada za mejdžr etiketu, sasvim izgubio svoj radikalni identitet i samo nastavio da po inerciji piše površno „angažovane“ pesme, ali britanski pankeri su ih BAŠ zamrzeli. Riot/Clone – bend osnovan još 1979. godine, i sve to vreme povezan sa radikalnim aktivizmom – je ovde napisao BAŠ DOBRU pesmu, ali njihov tekstopisac i pevač Dave je u jednom kasnijem intervjuu imao i ovo da kaže:

Nemam ništa protiv grupe Chumbawamba kao takve i smatram da su veoma dobro iskoristili svoju „slavu”. Na primer, odluka da dozvole kompaniji General Motors da upotrebi jednu njihovu pesmu u reklami, a da sav novac od toga ustupe ekološkim organizacijama, nesumnjivo je imala pozitivniji efekat nego što bi ga imalo puko odbijanje te ponude. Ipak, smatrao sam licemernim to što su potpisali ugovor baš sa izdavačkom kućom EMI, s obzirom na sve što su ranije govorili o toj kući i izvođačima koji su za nju snimali. Što se tiče tog EP-a, stvari su se poklopile tako da sam, baš u trenutku kada je Kris tražio bendove za taj projekat, imao zakazan termin u studiju kako bih snimio vokale za nekoliko pesama koje nisu bile završene tokom snimanja albuma Bluebird; tako je jedna od tih instrumentalnih numera postala pesma „Chumbawanka”.

Zapravo… zapravo prilično nijansiran stav. KO je TO očekivao?

Chaos UK – Happy Spaztic

Ali nismo ovde zbog nijansi nego zbog BESA. Kada su se Chaos UK, jedan od originalnih britanskih hardcore thrash bendova sa utemeljenjem u anarhopank sceni ranih osamdesetih, otreznili na par minuta 1993. godine zapazili su da je pank muzika nekako potisnuta i da mladi danas vole rejv kulturu. Bez gubljenja koraka, Chaos, Gabba i ekipa su napisali pesmu u kojoj ogorčeno kritikuju rejv kulturu a njene poklonike opisuju kao nadrogirane kretene koje ne interesuju socijalna pitanja i koji nemaju politički stav.

Ima mnogo ironije u tome da bend sa ogromnim i dobro dokumentovanim tragom korišćenja hemijskih stimulansa (alkohol, metamfetamini, kanabis, dakle, sirotinjski program) pravi pesmu koja kritikuje oslanjanje na hemiju, pogotovo u okviru pokreta koji je imao OZBILJAN sudar sa britanskim establišmentom svega godinu dana kasnije kada je donesen nezgrapan, često ismevan zakon kojim je pokušana zabrana muzike koja se „u potpunosti ili pretežno odlikuje emitovanjem niza ponavljajućih udaraca“. Ali dobro, Chaos UK su ovde smatrali da je rejv kultura hedonistička, to jest da nema politički cilj, konkretno, dosezanje anarhističkog društva („As far as I can see Ecstasy killed the anarchy“), da je slepa za društvene probleme („Take a look at the filth and the starving families stuck in a recession“), i uvek su se vraćali na Ekstazi kao simbol predavanja sopstvene suverenosti drogi što obezbeđuje lažnu, ispraznu sreću. Svako jednom postane konzervativan a Chaos UK su to postali izgovarajući ove stihove:

Dancing around

Like a happy spastic

You got no morals

Or are they just plastic?

Are you using drugs?

Or are they using you?

You don’t really know

Cos you ain’t got a clue.