Odgovorno tvrdim da je Death Fight Forever, recentni Imageov petodelni miniserijal, najviše sirove, neprerađene zabave što se može imati čitajući strip u 2026. godini. Da, ovo je bleskasti, polufanzinski omaž video igrama i akcionim filmovima iz osamdesetih i ranih devedesetih i u njemu nećete naći baš mnogo analize ljudskog stanja i tanane emocije koja rezonira sa iskušenjima savremenog čoveka u svetu što se prebrzo transformiše pred njegovim uplakanim očima, ali on je istovremeno i prava erupcija grafičke imaginacije, gejzir nesputane kreativne energije, ali i serija polaroida iz podsvesti koji govore o večnoj borbi i nepredavanju, o čuvanju dostojanstva i osećaja za pravdu, prezentiranih u rafalima grozničave likovne simbolike prepune slojeva i referenci na sve od trešerske popularne kulture do najvećih svetskih mitologija. Pa malo li je?

Death Fight Forever je mali projekat velikog srca, petodelni miniserijal publikovan između Februara i Juna ove godine (kolekcija stiže u Avgustu) na kome je radilo iznenađujuće mnogo ludački talentovanih i strastvenih kreativaca. I, da se razumemo, iako Image Comics i dalje po inerciji zovemo „nezavisnim“ izdavačem,* veliki deo njegovih stripova je danas „čist“ mejnstrim koji rade autori što i inače rade u stripovima glavnog toka (dakle, superherojske stripove za dva velika izdavača u vlasništvu Warnera i Disneyja) i imaju i produkcijske odlike i ton sasvim na istom nivou kao i Betmeni i Spajdermeni, tako da je veliko osveženje čitati nešto ovako razbarušeno i maštovito i naprosto neopterećeno idejom da se mora napraviti nekakav „produkt“ koji treba da bude nositelj zeitgeista, još manje da bude potencijalni predložak za nekakav budući film ili televizijsku seriju. Naprotiv, Death Fight Forever su napravili ljudi koji vole STRIPOVE – pored toga što vole pomenute akcione filmove i videoigre – i ovo je umetnički rad u kome ne postoji kalkulisanje niti nekakav opipljiv „biznis plan“, nego naprosto strip koji iznosi srce na teren i tamo izgara iz sve snage na naše divljenje i zadovoljstvo.

*ali jeste komplikovano i ja generalno gledam da umesto termina „indie“ za Imageove stripove koristim „creator owned“ što je manje apstraktan i ideološki vrlo čist termin. Ali kad smo se već spustili u fusnotu: Image je sa jedne strane apsolutno korporativna kuća, dakle, deoničarsko društvo kome je imovina izdeljena na akcije, ali sa druge strane nije „publicly traded“ kompanija, to jeste njene deonice ne možete kupiti na tržištu hartija od vrednosti i drže ih partneri u ovoj firmi a koji su, osim Roberta Kirkmana koji se kasnije pridružio, svi osnivači ove kompanije. Dakle, Image je TOTALNO „indie“ kompanija ali sa strukturom velike izdavačke kuće, ali bez borda direktora koji predstavljaju velike investitore i od čijih ćudi može zavisiti opstanak…

Glavno ime iza ovog projekta je Andrew MacLean, bradati ilustrator i scenarista iz Los Anđelesa koji je radio na različitim ilustratorskim i animatorskim projektima za razne velike kuće (uključujući Marvel, DC, Oni Press, IDW, Warner Bros. i Hasbro), ali je svakako najpoznatiji kao autor nezavisnih/ creator owned stripova koje je poslednjih desetak godina publikovao Dark Horse (ApocalyptiGirl) i Image (Head Lopper). MacLean je vrlo osoben crtač fantastičnog kinematskog oka za kadriranje i energičnog, vrlo „stripovskog“ vizuelnog stila i radio je kao crtač i na nekim drugim Imageovim serijalima kao što je na primer God Hates Astronauts što ga je pisao Ryan Browne (čovek koga sam jako hvalio kao crtača briljantnog Eight Billion Genies).

Ipak, najvažniji MacLeanov projekat je Head Lopper, strip po kome ga uglavnom pamte i prepoznaju na konvencijama i koji je i do ovog momenta njegov najmasivniji opus sa četiri kolekcije što ih je Image do sada izdao da sakupi prvih šesnaest brojeva publikovanih između 2016. i 2021. godine i koje, zajedno, imaju preko devetsto strana atraktivnog, krvavog i komičnog „swords and sandals“ fentezija gde bradati mačevalac Norgal svakih nekoliko strana podseća čitaoca zašto ga zovu „glavoseča“. MacLean je sa ovim varvarskim stripom ostavio solidan trag u Imageovom katalogu i napravio sebi prilično verno sledbeništvo pa je onda ove godine, pripremajući Death Fight Forever i najavio da se Head Lopper nastavlja. I zaista, u Aprilu je izašao prvi broj novog Head Lopper serijala. O Head Lopper ćemo pisati uskoro jer je ovo strip koji to zaslužuje, ali sada da vidimo kakav je taj Death Fight Forever i po čemu se razlikuje od Head Lopper.

Dakle, prva razlika je u tome da je ovo kompaktniji strip. Death Fight Forever ima za MacLeana tipične dugačke scene urnebesne kinematske akcije ali ovde su epizode nešto kraće, uglavnom ispod trideset strana i sam narativ je generalno svedeniji i bavi se samo jednim događajem u kome loši ali simpatični likovi moraju da stanu u kraj lošem PLUS odvratnom liku koji ima zmijsku fizionomiju i bljuje otrov iz usta. Druga glavna razlika je da je ovde MacLean samo autor scenarija a da su epizode crtali različiti crtači, uglavnom ljudi koji (još uvek?) nemaju mejnstrim prepoznatljivost i nisu radili na velikim korporativnim strip-projektima.

To ne znači da su oni neiskusni, naprotiv, MacLean je ovde skupio četu IZVANREDNIH ilustratora koji već godinama rade dizajn i ilustraciju po narudžbini i crtaju creator-owned stripove koje izdaju sami ili uz pomoć malih izdavača za koje verovatno niste čuli (na primer kanadski Lethal Comics, dražesna mala firma sa teglajnom ALL COMICS. NO BULLSHIT.)

I, Death Fight Forever je, pored tog direktnog uticaja starih akcionih filmova i video igara sa hipermaskulinim spektaklom i okorelim, no bullshit akcionim heroinama, bio u smislu tona i pripovednog postupka dosta inspirisan i australijskom nadrealističkom komičnom TV serijom Danger 5. MacLean kaže da su ga dosta inspirisali i stripovi Alexisa Ziritta, venecuelanskog ilustratora koji danas živi na Floridi i ima sopstvenu kompaniju koja pravi majice* i drugu koja izdaje stripove, pa je onda i sasvim prirodno da je Ziritt nacrtao prve dve epizode Death Fight Forever.

*uzgred, i sam MacLean sa svojom suprugom Erin ima dizajn i fešn kompaniju Laser Wolf Attack („gde se umetnost i odeća susreću sa ulicom“) i Laser Wolf Attack je i potpisan kao produkcijski okvir u kome je ovaj strip nastao. Napominjem to jer mada trenutno na LWA sajtu ne vidim DFF majice, činjenica da na njemu postoji GOMILA Head Lopper odeće sugeriše da bi i DFF uskoro mogao da dobije svoj merčandajs a koji bih ja RADO NOSIO.

O čemu se radi u ovom stripu? Zamislite da ste iz video kluba uzeli video kasetu sa niskobudžetnim akcionim filmom iz osamdesetih i da se ispostavilo da je preko prvih petnaest minuta neko greškom presnimio pola emisije Muzičkog tobogana sa sve reklamama. Tako smoreni zgutali ste esid i ipak seli da gledate film i onda su počele da se dešavaju neke neobične stvari.

Death Fight Forever je narativ o osveti u kome dvoje plaćenika idu da ubiju zlog moćnika po imenu Lord Slyther zato što im je učinio nažao. Jedan od tih plaćenika je Bash Biggle, izvanredno talentovani provalnik koji je sa bratom Crashom mogao da obije bilo koja, pa i najkomplikovanija vrata, ali mu je Slyther onda ubio brata. Druga je Narednica Marla Mendoza, opasna i lepa vojnikinja-za-pare koju Slyther na početku stripa drži kao komandira svog obezbeđenja ali je bez razmišljanja žrtvuje kada njegovo krljuštavo dupe bude ugroženo. Posle joj i svojim otrovom spali pola lica pa Mendoza ima sasvim razumnu želju da mu se osveti.

Iako na početku stripa nominalno na različitim stranama sukoba, Marla i Bash se udružuju i kreću da ubiju Slythera a koji je, da bude jasno, humanoidna kobra, dakle, „čovek“ sa dve ruke i dve noge ali sa glavom kobre i krljušti. I daleko od toga da je jedini humanoidno-životinjski lik u ovoj priči, Marla i Bash će se kasnije boriti protiv humanoidnog krokodila a u pomoć će im priskočiti Thunderfang, a koji je veliki humanoidni mačor sa beretkom kakvu nose komandosi. Da, Death Fight Forever je raj za furryje, ali i generalno raj za svakoga ko će ovde prepoznati bizarne kreativne i dizajn odluke što su bile tako uobičajene u videoigrama devedesetih godina kada su beat ’em upovi poput Streets of Rage, Final Fight, Denjin Makai, The Ninja Warriors, Night Slashers, The Punisher, Cadillacs and Dinosaurs, Vendetta ili Violent Storm, kao i akcioni run and gun naslovi poput konzolnih Contra igara, Midnight Resistance ili Metal Slug bili Petrijeva šolja razobručene mašte.

Death Fight Forever nije komplikovan narativ. Bash i Marla idu u praktično pravoj liniji od mesta na kome ih je Slyther na početku ostavio pa do „Fantomske domaje“ u kojoj on na kraju vlada, bore se sa svima koji im stanu na put i strip je procesija nezamislivo dinamičnih akcionih scena špikovanih dobro odmerenim humorističkim upadicama. MacLean ovde zna šta radi i njegovo pisanje je ekonomično i svedeno ali istovremeno i elegantno. Nisu svi gegovi sadržani samo u dobro plasiranim psovkama (mada su i tako efektni) i neki se, recimo, odvijaju tokom više panela u pozadini glavnog narativa i to je vrlo spretno izvedeno.

Glavna odlika humora u ovom stripu je u njegovom samoodređenju da ovde može da se desi BILO ŠTA i da ako to crtači mogu da nacrtaju onda to i TREBA da se desi. Apsurdi koji nastaju kada pustite mašti da radi bez ograda i kreativne cenzure se ovde prihvataju kao dobre ideje i sa njima se ide dalje, a apsurdistička energija se koristi da se akcija još više pojača. I MacLean onda vrlo uspešno radi i sa samim tekstom gde, na primer, u jednom trenutku Bash i Marla saznaju da je Slyther sada i predsednik i Marla razložno primećuje da od silne borbe njih dvoje, eto, nisu imali vremena da prate vesti.

Death Fight Forever je smešten u fikcionalizovanu, „popkulturizovanu“ 1992. godinu i crtači koji su radili sa MacLeanom svi razumeju kako da spoje Stallonea i Schwarzeneggera (i, dobro, Brigitte Nielsen), sa njihovim nelicenciranim piksel-art rekonstrukcijama na šesnaestobitnom igračkom hardveru, ali i na stranama arkadnih kabineta i omotima za konzolne igre. Utoliko, crtež je u ovom stripu „karikiran“ i komičan ali on ne ismeva svoje predloške od pre tri ili četiri decenije već pronalazi u njima istu tu energiju apsurda, tonalnih kolizija i konceptualnih bizarnosti i onda je odvrće na jedanaest da dobije prečišćen spektakl, u kome je ta neka istorijski prisutna dimenzija „desničarskog akcijaša“ na kraju egzorcirana i imaginarijumu je vraćena nevinost.

Hoću reći, na kraju je ovo u velikoj meri fentezi-hevi metal strip (MacLean je APSOLUTNO brat metalac iako naglašava da kada piše stripove uglavnom sluša voljeni britanski elektronski duo Plaid) u kome se protagonisti svete za vrlo jasne, nimalo kontroverzne nepravde koje su im načinjene, bore se protiv demona i čudovišta iz predela mašte i podsvesti,  i sklapaju prirodna, čvrsta prijateljstva koja nisu puka savezništva nego spone što se stvaraju kada kroz traumu prođete zajedno i izađete na drugu stranu živi jer ste imali jedno drugo.

Pored Alexisa Ziritta koji je nacrtao i kolorisao prve dve epizode, dajući nam gomilu fantastičnih omaža akciji osamdesetih i devedesetih, ali i briljantno sirov, „fanzinski“ crtež i drečave, moćne kolore, na serijalu su radila još tri crtača. Kanađanin Al Gofa – čovek sa MASOM autorskih stripova finansiranih preko Kikstartera i slično – je uradio treću epizodu i ponudio za nijansu „karikaturalniji“ pristup likovima i svetliji kolorit ali je očuvao sumanuto kinetičku akciju i briljantno kadriranje. Četvrtu je uradio Sam McKenzie, Australijanac koji inače radi fantastične postere i odeću ali koji je ovde pokazao izvanredan talenat za grafičku naraciju. Njegove inače EKSTREMNO detaljne kompozicije kada radi postere ili majice su ovde znalački strimlajnovane da i dalje budu pune elemenata ali da vode čitaoca po tabli brzo i bez stajanja i akcija koju on ovde crta je još urnebesnija nego u prve tri epizode.

Konačno, petu epizodu crta Erwin Papa, a koji je kalifornijski ilustrator, vajar i dizajner igračaka što u svojoj strip-biografiji ima urnebesnu „varvarsku“ akcionu avanturu The Angriest Warrior, i koji završava ovaj narativ pomeranjem borbe u apstraktnu ravan i savršenom kombinacijom geometrijske strogosti i pank-rok haosa. Uz sve ovo ide letering koji je za sve brojeve radio Lyndon Radchenka, kanadski advokat koji umesto da se bavi advokaturom piše stripove i radi za njih letering. Pošto je ovo strip sa GOMILOM zvučnih efekata, Radchenka je imao ONOLIKO prostora da se raspojasa.

Reiterirajmo: Death Fight Forever nije strip cerebralne estetike niti krosmedijske ambicije. Ali on JESTE nastao kao produkt izrazito cerebralnog sažimanja mnogih elemenata popularne kulture i mitologije da izrazi jednostavnu ali čistu i snažnu emociju sa kojom čitalac veoma jako rezonira ako dolazi iz približno istog kulturnog miljea (a videli smo da su ovo radili ljudi sa različitih kontinenata, dakle ne radi se o nekakvim lokalnim kulturama). Utoliko, ovo je „krosmedijski“ rad jer uzima elemente što dolaze iz mnogih medija ali ih ne koristi kao proste reference nego kao autentičan gradivni materijal da sagradi svoj spomenik prkosa i nepredavanja. I, sad: stripovi ovog tipa nikada nisu prestali da izlaze ali ih danas uglavnom pronalazite po fanzinima, u webcomic formatu, ili u katalozima malih, „butik“ izdavača. To da je Death Fight Forever izašao za Image znači da je ovo strip koji to što radi radi JAKO dobro, ali i, nadam se, takođe znači da će Image imati njuha da slične radove (kao što je bio i, recimo, Bloodrik od pre neku godinu) publikuje češće i ŽEŠĆE. Za sada pojedinačne epizode a onda od Avgusta i kolekciju Death Fight Forever možete uzeti putem Imageovog sajta. Nećete se razočarati.