Eh, ova nedelja je donela i agoniju i ekstazu. Bilo je bolno gledati imploziju Hellhammer festivala u realnom vremenu dok je jedan po jedan bend otkazivao učešće a organizator morao da se pravda da ga je u minut do dvanaest prodao važan sponzor i da je to glavni razlog finansijskog urušavanja cele konstrukcije. Imajući u vidu da sam još prošle godine, kada sam video lajnap bio pesimistično sumnjičav spram ideje da će ovo ikada biti održano, da organizator ima istoriju problema sa plaćanjem bendova, ali i stanje na lokalnoj promoterskoj sceni koje mu, u najmanju ruku ne ide na, jelte, ruku, ovo je nekako moralo da se ovako završi. Šteta. Ali smo makar onda sinoć gledali Judas Priest i bilo je VRLO LEPO. Eto. Da vidimo šta nam je od novih izdanja privuklo pažnju:

Deo 1: BLACK METAL

Djevelsort je novi norveški blek metal bend sa simfonijskim ambicijama. Debi album, Peril Of Freedom je simpatična kombinacija propisnog gitarskog krljanja i orkestracija, sa solidnom teškorokerskom osnovom i kinematskim atmosferičnim radom. Veoma je sve to teatralno i dosta polaže na epiku pa ako volite takav blek metal, nećete biti razočarani:

https://dusktone.bandcamp.com/album/peril-of-freedom

Schkörn su dva Slovenca koja kombinuju black metal i sludge metal za jednu prljavu, masnu mešavinu urlanja, zlih rifova i hrapavih, abrazivnih tekstura. Demo snimak  Black Winter ima pet pesama sirove produkcijske kakvoće ali vrlo ubedljivog nastupa. Schkörn su jednostavni, neposredni i ne smaraju konceptualizacijama tamo gde će dobar rif i blastbit odraditi posao. Dopada mi se:

https://schkorn.bandcamp.com/album/black-winter

Skogsgravar je jedan Rus iz Nižnjeg Novogaroda ali pošto je svom projektu dao ime na Švedskom („šumski grobovi“) on ne zvuči kao tipični ruski/ slovenski atmoblek. Zaista, njegova strane split albuma sa isto ruskim bendom УмЪртвие, a koji se, taj album, zove  По Ту Сторону Сна, više zvuči kao skandinavski blek metal sa jednom svedenošću aranžmana i čistotom vizije koji meni jako prijaju. Prva pesma ovde već ima skoro sedam minuta žustre repeticije i atmosfere postignute okretanjem hipnotičke teme a ne pukim biranjem molskih akorda kao kod mnogih kolega, a ostale su takođe vrlo dobre i kombinuju brzinu, agresivnost i tu neku „hladnu“ distancu koju Skandinavci tako dobro rade. УмЪртвие sa svoje tri pesme vuku malo više na avangardu sa dosta disonance i mnogo promena ritma i tempa, ali se produkcijski drže andergraund purizma. Fino izdanje inspirisano Lavkraftom i u daunloudu dostupno za iznos koji sami odredite:

https://skogsgravar.bandcamp.com/album/–2

https://sibentodt.bandcamp.com/album/–2

Pulsus Furor je jednočlani blek metal bend (sa malo thrash i death elemenata u muzici), iz Hamburga u Njemačkoj. Ovaj je projekat već objavo jedan ful album pretprošle godine a sada ima EP Iron Tomb sa pet pesama poštenog krljanja gde je zvuk je sirov, ali dobar i snažan, pesme su sprinterske ali imaju teme, njihovu razradu i razrešenja, imaju oštre rifove i pravi, analogni bubanj a što sve zajedno obezbeđuje propisan andergraund užitak. E, da, vokali su vrlo zabavni:

https://pulsusfuror.bandcamp.com/album/iron-tomb

Poljaci Emhyr sviraju, pa, poljski blek metal. Njihovo debi izdanje, minialbum  Various Types of Flesh je tehnički kvalitetno, emotivno, sa dosta atmosfere ali i dosta energične svirke u jednom konceptualno zrelom ali ne i preterano originalnom okviru. No, svakako projekat obećava. Ovo je generalno jedan čovek koji je odsvirao sve instrumente sem bubnja a za koji je bio zadužen ugledni slovenački majstor ekstremnog metala Simon Škrlec tako da apsolutno vredi da se proveri:

https://emhyr.bandcamp.com/album/various-types-of-flesh

Za Agonanist sam čuo pre par nedelja kada je njihov jedini član gostovao kod Andrewa Leeja na iz Ripped to Shreds JuTjub kanalu i tada je najavljen skori izlazak drugog albuma ovog kalifronijskog blek metal projekta. The Spirit of Gravity je sada tu, izdao ga je Transylvanian Recordings i ako volite psihodeličan, hipnotički zvuk sa puno repeticije i halucinantnih efekata rađen u mikrontolanim štimovima, nećete se pokajati. Nije to blek metal po klasičnom šnitu ali sedi na nekoj lepoj sredini između avangardnih eksperimenata i atmosferične psihodelije. Meni vrlo solidno:

https://transylvanianrecordings.bandcamp.com/album/agonanist-the-spirit-of-gravity

Za još eksperimentisanja sa blek metalom tu je Immiserator, novozelandski jednočlani projekat Harrisona McKenzieja iz Olde Throne i ako volite Olde Throne, album Blight of Subsistence je pomerenija, istraživačkija ekskurzija u divljinu blek metala sa mnogo zanimljivih ideja:

https://immiserator.bandcamp.com/album/blight-of-subsistence

Black Door je nizozemski solo projekat čoveka koji ima još dvadeset solo projekata. Standardna priča, ali Black Door je i prilično dobar. Album In the Shadows of a Funerary Gleam je drugi za ovaj partikularni projekat amsterdamskog muzičara po imenu Robbert van Rumund i nudi jednostavan, a duševan blek metal lo-fi kakvoće i starinskog pristupa rifu i harmoniji. Simpatično je to:

https://black-door.bandcamp.com/album/in-the-shadows-of-a-funerary-gleam

Sev Lezu su superzanimljiva američka rodno mešovita ekipa (dve žene, jedan muškarac kako se sa slike da zaključiti) koja u svom blek metalu meša lepo odmerenu melodičnost i uzvišenost kakve ova muzika ume da voli, sa grindcore eksplozivnošću. Mislim, album Blood Conscript je kao da su mene pitali sa svojom kombinacijom organskog, analognog bubnjarskog rešetanja i gitarskih tema koje su evokativne, mistične, a sve je svirano velikom brzinom. Produkcija vrlo dobra, bend svira za desetku, ne treba propustiti:

https://sevlezu.bandcamp.com/album/blood-conscript

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Brazilci Black Feather Fuzz sviraju energičan, garažni stoner rok, sa MNOGO fuzza na gitarama i agresivnim gruvom i vokalima. EP Fuzzy Catharsis sa svoje četiri pesme  svedoči o bendu koji dobro razume kako želi da zvuči, nestašno, prljavo i naklonjeno andergraund publici i mada ovi ljudi svakako imaju još da sazrevaju u kompozitorskom smislu, prijatna je to ponuda koja lepo curi:

https://blackfeatherfuzz.bandcamp.com/album/fuzzy-catharsis

Iz Kijeva stižu Goblin Mode Crew sa svojim debi albumom The High Chronicles: Call Beyond the Drift i to je šarmantni, bluzirani hard rok/ heavy psych sa solidnom pevačicom i dosta energičnog gruva. Nemaju Goblin Mode Crew neku veliku osobenost ni u zvuku ni u pesmama, dosta je sve to by the book, rekao bih, ali nije da mi ne prija. Mislim, formula je ZDRAVA, produkcija je OKEJ i nekakav osobeni pristup pisanju pesama može da dođe sa vremenom. Za prvi album ovo je više nego dobro:

https://goblinmodecrew.bandcamp.com/album/the-high-chronicles-call-beyond-the-drift

Šveđani Nephila su mnogo dobri na svom drugom albumu, Huldra. Ovo je punokrvan, snažan, epski hard rok koji uzima klasični ’70s stil kao osnovu – sa sve prominentnim orguljama i vokalnim harmonijama – ali piše moderne pesme sa modernom produkcijom i osobenim šmekom. Bendu jako mnogo znače dupli ženski vokali koji ga predvode, ali je i ostatak muzičara (koji su pritom maskirani) odličan i ovo je ploča bombastičnog zvuka ali suptilnih kompozicija kao stvorena za kraj leta:

https://nephilamusic.bandcamp.com/album/huldra

Imamo i druge Šveđane: Besvärjelsen su izdali svoj treći album, ponovo za praktično nepogrešivi njujorški Magnetic Eye i Till glömskan ad oblivionem je jako dobra ploča. Ovo je spori, ali ne usiljeno spori, teški ali ne veštački teški, psihodelični ali prirodno psihodelični rok, sa pesmama koje su ozbiljne i emotivne ali koje ne prave teatar niti se vade na naprženu produkciju. Besvärjelsen naprosto imaju lep, prirodan zvuk i veliki su šmekeri pa im pesme, koje su u suštini strukturalno jednostavne, zvuče karakterno i moćno. Nema greške:

https://besvarjelsen.bandcamp.com/album/till-gl-mskan-ad-oblivionem

Veoma su solidni i Finci Lover sa svojim minialbumom Lover Power. Ovo je više heavy psych ploča, koja ima rifove ali je sklona psihodeličnim džemovima, vokale koristi kao instrumente, udaraljke su ritualne a produkcija prozračna i sve ima idealan odnos hipnotičkog i rokačkog. Sjajno:

https://lover-power.bandcamp.com/album/lover-power

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Killkaiser dolaze iz Seula, rade nekih osam godina i Killed in Carnage im je prvi album, vrlo tehnički i konceptualno zreo. Ne PRETERANO originalan ali Killkaiser se nalaze na tačno idealnom mestu između propisnog, oštrog, čvrstog thrash metala i blago „narodnjačkijeg“ groove metala da mi budu okej i da mi njihovo mestimično obožavanje Metallice i Exodusa ne smeta. Dobro produciran, zabavan a istovremeno ne banalan album.

https://killkaiser.bandcamp.com/album/killed-in-carnage

Simpatični su Magdebružani Tinnitus Attack iako obećavaju da će vam, jelte, naneti oštećenje sluha. Novi EP benda sa dosta kraćih izdanja i jednim albumom iza sebe se zove Revenge of the Witch i ovo je pet pesama kvalitetnog thrash metala koji se trudi oko rifova, zabacujući i u domen klasične kompozicije, a da ipak drži obe noge čvrsto na zemlji i udara snažno. Produkcija sasvim okej, bend vrlo raspoložen, sve kako treba:

https://tinnitusattack.bandcamp.com/album/revenge-of-the-witch

Thorns su gruverski thrash metal bend iz Ohaja a njihov treći album, Ready to Strike je sasvim simpatična ploča uličnog metala koji se ne loži na skupu produkciju i gangsterske fore. Umesto toga, Thorns sviraju srčano, jednostavno i ekspresivno sa disciplinovanim ritmom, i rifovima, te dovoljno melodičnim a opet uličarskim vokalima. Old school za sve pare:

Flotsam and Jetsam i dalje uredno sviraju i snimaju albume iako je ovo bend koji bi s punim pravom mogao da kaže kako ga bog mrzi i da je zaslužio više i jebite se svi. Rats in the Temple, sedamnaesti album treš metal veterana izlazi četrdeset godina nakon izlaska njihovog debija i nudi ono što ste navikli da očekujete od Flotsam and Jetsam: uredan, disciplinovan, tehnički izbrušen ali ne i bezdušan thrash metal. Čuje se da je ovo ekipa što je krenula da svira u ranim osamdesetima i Flotsam and Jetsam i dalje imaju dosta melodije i heavy metalske pompe između kao nožem odsečenih rifova i tvrdog, skoro industrijskog gruva. Album je dugačak ali su pesme odlično napisane i mada ovo nije ni na koji način revolucionarna ploča, ona nije ni puki prolazak kroz obavezne forme već kolekcija punokrvnih, DOBRO NAPISANIH thrash metal komada i svako ko TO voli treba da je čuje:

https://flotsamandjetsam.bandcamp.com/album/rats-in-the-temple

Chain Wolf se nisu mnogo ubili oko razmišljanja kako da naslove novi EP, pa se on, posle šest godina rada benda, gomile kratkih izdanja i dva albuma, zove samo Chain Wolf. Srećom, muzika je i dalje izvrsna i ovo je agresivni, jako zapaljivi moderni thrash metal koji se ne loži na nekakvu veliku konceptualizaciju i komplikovane kompozicije, nego ROKA ulično, ubitačno, prljavo. Pesama je pet, brze su i agresivne, produkcija je kvalitetna, rifovi su pamtljivi a vokali sjajni tako da ovde nema greške:

https://chainwolf.bandcamp.com/album/chain-wolf-2

Ninth Realm su iz Merilenda a Damnation’s Veil im je drugi album i ovo je thrash metal i crossover thrash mračne, sirove energije. Pesme su relativno jednostavne, sa autentičnim uličnim šmekom, ali imaju upečatljive teme i dobar razvoj istih pa bend nije jedan od onih što samo ređaju rifove i nadaju se najboljem. Naprotiv, Ninth Realm su karakterni i imaju sopstveni zvuk i to jako prija:

https://ninthrealm-label.bandcamp.com/album/damnations-veil

Londonski death-thrasheri Evisarize spajaju eksplozivnost i ložnjavu thrash metala sa tehničkim death metal komplikacijama na svom drugom albumu, Bound in Flesh i to zvuči baš dobro. Bend sebe poredi sa uzorima kao što su Testament, Demolition Hammer i Dying Fetus ali Evisarize APSOLUTNO imaju svoj zvuk i mnogo svojih dobrih ideja pa je Bound in Flesh ozbiljno sveža i zabavna ploča tehnički naprednog ali veoma prijemčivog metala. Slušajte:

https://evisarize.bandcamp.com/album/bound-in-flesh

I kad smo već kod trešera koji rade duže od četiri decenije, njemački veterani Exumer imaju vrlo lep novi album, Death Mask Messiah. Ovo je tek šesti album za bend osnovan 1984. godine a od čega su četiri izašla u ovom veku, no Exumer su baš BAŠ dobri late bloomeri (mada sam ja voleo i njihov debi, Possessed by Fire izašao godine kada sam ja krenuo u srednju školu, pre tačno četiri decenije) i Death Mask Messiah je ploča kvalitetnog thrasha koji ima svu potrebnu energiju i svu minimalnu muzikalnost i filozofiju koji su potrebni da se očoveči svo to rokanje. Naravno, postava je osvežena, ali duh je i dalje originalan i moćan i Exumer demonstriraju da je duh apsolutno najvažniji a sve ostalo se da naučiti:

https://exumerofficial.bandcamp.com/album/death-mask-messiah

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Sodakill su švedski ženski bend što kombinuje alternativni rok, hard rok, pank rok i slično u zanimljivu smešu zapaljivih gitarskih rifova i memorabilnih refrena. Bend svoju muziku naziva Spicecore a što je naslov i novog EP-ja sa četiri pesme koje ćete, verujem, vrteti iz početka mnogo puta i gledati kako da odete u Švedsku ili neku drugu stranu zemlju da pogledate neki koncert ovih divnih žena. Nedavno su svirale u Mađarskoj, tako da ste OVU priliku verovatno propustili, ali makar slušajte EP i uživajte:

https://sodakill.bandcamp.com/album/spicecore

Nije da sam ja sad neki veliki ljubitelj Dinosaur Jr. ali J Mascis i njegovi su toliko zadužili svet da je svaki novi album dragocen. There Near je šesta dugosvirajuća ploča od rejuniona ove ekipe začete još u osamdesetima i prepoznatljivi zvuk ovog benda je NETAKNUT. Dakle, melodično, emotivno, žestoko, distorzirano ali ne i agresivno, sa nepogrešivim Mascisovim glasom i melanholičnim folk melodijama sviranim u pank rok stilu – ako ste ikada voleli Dinosaur Jr., ovo se mora čuti jer, očigledno, neki bendovi sazrevaju ali ne stare:

https://dinosaurjr.bandcamp.com/album/there-near

Za nešto značajno groznije a i dalje u nekakvom opštem posthardcore modusu, tu je Hymns for the Denial of God, novi album benda Dreamwell sa Rod Ajlenda. I, mislim, iz naslova nagađate da je ovo agresivna, feel-bad muzika, ali Dreamwell imaju više od jedne dimenzije i svoju agresiju kanališu na različite i zanimljive načine. Vrlo vrede da se čuju:

https://dreamwell.bandcamp.com/album/hymns-for-the-denial-of-god

Indonežani Strangehold utrpavaju surovi ulični nabod-core na svom novom EP-ju, The bitter end. Šaren i zabavan omot na stranu, muzika je uniformno mračna i agresivna, sa granitno čvrstim zvukom i pesmama sklopljenim oko jednostavnih thrash rifova i gruverskog klecanja. Sve je to vrlo lepo uređeno i pogađa sve nanišanjene mete pa ga od srca preporučujem:

https://strangeholdhc.bandcamp.com/album/the-bitter-end

Superstition je na Engleskom sujeverje a Hyperstition je album nizozemskog hardcore benda State Power. Ovo je malo crossover thrash a malo uličarski moshcore i kombinacija je sasvim solidna, sa dosta lepih trešerskih rifova, ali i sa onda dosta srednjetempaškog klecanja za ekipu sa ćoška. Produkcija dobra, album pristojan:

https://statepowerhc.bandcamp.com/album/hyperstition

HFY Split Series vol 3 je, naravno, treće split izdanje u seriji koju izdaje odlični DIY izdavač HFY! Records iz Arkanzasa. Ovde su na prvoj strani Infuriate iz Mineapolisa i sviraju u tradiciji mineapoliskog politički nabijenog crustpunka, ali daju samo dve pesme. Brazilci Subvermes sa druge strane imaju četiri komada i ovo su klasični crust i grind komadi u svetloj tradiciji latinoameričkih DIY punk bendova, meni jako simpatični. Daunloud se plaća koliko hoćete pa ako volite politički angažovani DIY crustcore, ovde nema greške:

https://hfyrecords.bandcamp.com/album/hfy-split-series-vol-3-hfy-040

„Partyviolence“ ekipa iz Atlante, The Callous Daoboys ima novi EP, Watching Us Kiss i ako i ne postoji „komercijalna“, široj publici namenjena verzija mathcorea, The Callous Daoboys se iz sve snage trude da je izmisle. Ovo je, dakle, sumanuto, izlomljeno, sklopljeno iz nekompatibilnih komada nervoze i buke zašivenih jedne za druge bez anestezije i PRILIČNO je dobro iako, jelte, ima melodične momente uz koje će se tinejdžeri zaljubljivati:

https://thecallousdaoboys.bandcamp.com/album/watching-us-kiss

NRWHL su hrišćanski posthardkor sastav iz Arizone i na novom minialbumu, Glory Be, tresu iz sve snage. Ovo je gruverski, agresivan, glasan hardkor zvuk sa puno emotivnog urlanja u slavu Hrista, ali i puno dobrog gitarskog lomatanja. Produkcija je prijatno dinamična, bend trpa opasan, skakutav plesni gruv sve vreme, energije ima za izvoz i pesme su dobre, dakle ne postoji razlog da ovom izdanju ne posvetite malo ljubavi:

https://nrwhltcc.bandcamp.com/album/glory-be

Made For Lying iz Bruklina biju ružan, disonantan grindcore ali sa pesmama koje traju po dva minuta i više forsiraju teksturu i smenu komplikovanih ritmova nego brzinu i blastbit. Dakle, ovo je bliže mathcoreu, samo sa elementom pankrokerske neposrednosti i minialbum  Opportunities for the Motivated Poor je zapravo pitka i zabavna ploča:

https://madeforlying.bandcamp.com/album/opportunities-for-the-motivated-poor

Iz Njujorka su i Vomit Fist, transgeneracijski porodični bend (dakle, otac, sin, plus ortak, svi sa gomilom drugih bendova) i ljudi koji se mažu belim po licu i crnim oko očiju ali im je muzika u osnovi grindcore sa mathcore ambicijama i malo „blackened“ šmeka tek da zamiriše. Novi EP, Deep Spawn ima samo dve pesme ali su one odlične, sa tečnim, lepim aranžmanima vrlo tuđinskih harmonija  i stalno smenjujućih ritmova. Ima i jedan spor, tih, atmosferičan deo, dakle, ODLIČNO je, a i produkcija je prilično dobra (razume se da je ovo snimio, miksovao i producirao Colin Marston iz Gorguts i Krallice i još milion, jelte, cool avangardnih postava). Uz kupovinu dobijate i gitarske tabove, ekskluzivne fotografije sa koncerata itd, pa izvolite:

https://vomitfist.bandcamp.com/album/deep-spawn

Minerva Hoyt su spastični mathcore bend iz Los Anđelesa. Njihov EP, Rockslinga ima pet pesama strašne mikrofonije, vrištanja i disonance, sa mnogo promena ritma, iznenadnih brejkova i ostalih tehnika da se slušalac stalno cima i da mu iskustvo slušanja bude ispunjeno tenzijom i stresom. Meni je to prilično odlično i bend ima i solidan zvuk, ukusno dizajniran propalestinski omot te dobru volju da nam ovaj daunloud proda po ceni koju sami određujemo. Fer:

https://minervahoyt.bandcamp.com/album/rockslinga-2

Deo 5: DEATH METAL

Evocator je švedski, pretpostavljam jednočlani, death/ doom metal bend ali koji na novom split albumu svira deathgrind, sa kratkim pesmama i tenzičnim, disonantnim rifovima. Muzika je nabijena energijom, idejno i konceptualno zdrava a jeftina, kućna produkcija zapravo ne smeta jer ovo ne treba da bude nekakav uozbiljen žanrovski produkt nego eksperimentalna, istraživačka muzika. Sa druge strane je p53 ali ne TAJ p53, dakle, avangardni, postmoderni kvintet u kome su svirali Otomo Yoshihide i Chris Cutler, nego, slutim, isti ovaj čovek koji je u Evocator samo pod drugim imenom i sa muzikom još više okrenutom u deathgrind smeru. Sve u svemu je meni ovo prilično kul:

https://evocator.bandcamp.com/album/p53-evocator

Ekvadorski Sarcoma su zanimljivi sa svojom kombinacijom death metala, thrash metala, groove metala, deathcorea pa i deathgrinda. Njihov treći album, za preko dvadeset godina rada, zove se Ponzoña i produciran je iznenađujuće sigurno, pogotovo što je muzika varljivo jednostavna, ali sa zapravo smislenim aranžmanskim sofistikacijama koje obogaćuju mošerski, trešerski rif-program. Ja sam se lepo proveo:

https://sarcomaec.bandcamp.com/album/ponzo-a

Francuski tech death metalci Gorod su na novom albumu, The Ember Gone zapravo više progresivno orijentisani, sa dosta zanimljivih harmonskih momenata, melodičnog gruva, filozofskih tema. Ovo je death metal kakav možete da pustite i ljudima koji bi od normalnog death metala pobegli kao da će on da ih napadne bez provokacije, i da i oni u njemu prepoznaju muzikalnost i kvalitet a da je i dalje u pitanju hermetična, beskompromisna muzika. Lepo:

Tu su i Mindwork iz Praga za još malo progresivnog death metala. Doduše, treći album ove ekipe, Adrift je malo više „death metal“ u smislu da nudi više mošerskog gruva, duplih kikova, blastbita itd, ali nudi i zanimljive matematičarske rifove, elastične bas linije, dobro napisane pesme koje vas ozbiljno izvozaju a ne zamore čestim promenama ritma itd, tako da se ovde daje jaka preporuka:

https://mindwork.bandcamp.com/album/adrift

Season of Mist onda imaju drugi album italijanskih Miscreance koji progresivni i tehnički death metal sviraju kao da je 1990. godina. Mislim, uticaji klasičnih albuma Death su neporecivi ovde, ali Reminiscence je ploča koja osvaja neposrednošću i energijom tamo gde gubi bodove na (ne)originalnost. Pritom je ovo dobro napisano i vrlo prijatno producirano tako da se uživa bez krivice:

https://miscreance.bandcamp.com/album/reminiscence

Mastectomy je poljski do nedavno jednočlani a sada dvočlani kombo koji svira brutalni death metal već duže od deceniju i po. Najnovije izdanje, Blast from the Past je kolekcija obrada brutal death metal bendova uglavnom iz devedesetih i Mastectomy to dosta odlično rade nudeći ubedljive kavere Mortician, Cannibal Corpse, Devourment, Deeds of Flesh, ali i Obituary pa čak i Putrid Pile za koji je jasno da je predstavljao ozbiljnu inspiraciju za ovaj projekat. Fino je a i plaća se po želji:

https://mastectomy1.bandcamp.com/album/blast-from-the-past-2

Kad smo već kod brutalnog death metala, njujorški Torturous Inception ima drugi album, osam godina nakon prvog i to je jedna tech death/ brutal death ploča za, jelte, ljubitelje. Life’s Worth je odsviran strašno disciplinovano i produciran da bude čist, da se sve lepo i jasno čuje, ali Torturous Inception u pesmama svakako forsiraju jedan „prirodniji“ tok misli i ideja nego što je za tech-death bendove prosek. Dakle, ovo zvuči kao normalna muzika sa „tehničkim“ akcentom radije nego kao tehnička egzibicija i meni je to DOBRO:

https://torturousinception.bandcamp.com/album/lifes-worth-2

Slem publika ima novi, četvrti album čeških Epicardiectomy. Ovo i dalje izdaje New Standard Elite tako da znate da dobijate jedan podrazumevan nivo kvaliteta produkcije ali i tehničkog umeća benda pa onda iako ne pričamo o bilo kakvom inoviranju unutar slamming death metala, Dismal Landscapes of Voluptuous Pustular Cadaverosis nudi sasvim dobar provod čvrstog gruva, nervoznih slem rifova, napucane ali adekvatne produkcije. Lepo:

https://epicardiectomy.bandcamp.com/album/dismal-landscapes-of-voluptous-pustular-cadaverosis

Crucible of Hate su ekipa starije gospode iz Ohaja koja svira melodični death metal. Ali taj melodični death metal nije mnogo melodičan i zapravo je dovoljno prljav, sirov i rifaški nastrojen za moje potrebe. EP Chasing the Wind ima četiri pristojne pesme i muljav ali jednako pristojan zvuk i, eto:

https://crucibleofhate.bandcamp.com/album/chasing-the-wind

Morgued iz Bostona su, naravno, bliži mojim stilskim preferencama sa mračnim, zagrobnim death metalom stare škole na debi albumu Ordnance Obscenum. Ovo je osvežavajuće strejt u pristupu sa svirkom koja je relaksirana i ima više prirodne dinamike nego što je prosek za death metal koji je po pravilu uvek sviran svom snagom sve vreme, a tom ugođaju doprinosi i solidan miks koji je radio njujorški producent Chris Leamy, te svakako odličan mastering uglednog Willa Killingswortha. Najvažnije je, naravno, kakve su pesme i, evo, dobre su, pa na momente i odlične, sa puno zanimljivih ideja koje se ubacuju u mešalicu napunjenu stamenim death metal gruvom. Vrlo lepo:

https://morgued.bandcamp.com/album/ordnance-obscenum

Autopsied dolaze iz Rusije i sviraju prilično klasičan death doom metal. I rade to dosta dobro, trudeći se da govore o „patnjama koje je preživeo ruski narod“ kroz „simbolizam devetnaestog i dvadesetog veka“. Sure, whatever, što bi se reklo; muzika na albumu The Victory of Death je vrlo solidna, atmosferična i puna finih rifova, a produkcija je old school i hrskava i meni je to sve kao paket okej, naročito po ceni koju sami odredite:

https://autopsied.bandcamp.com/album/the-victory-of-death

Više nego simpatični su i australijski Unholy Redeemer sa svojim prvim EP-jem, Journey Beyond Death, a koji nudi mračni, kavernozni, old school death metal. Da su Unholy Redeemer – a čiji članovi sviraju u milion drugih bendova – ovo izdali devedesetih danas bi bilo smatrano za klasik, tako da, poslušajte. Kako ja to obično kažem, Dark Descent paze šta publikuju i Unholy Redeemer: su odličan dodatak jednom skoro savršenom katalogu

https://unholy-redeemer.bandcamp.com/album/journey-beyond-death

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/journey-beyond-death-2

Chaos Eater iz Ohaja rade na nekom šarmantnom preseku death i thrash metala, ali sa naglašenom uličnom komponentom, pa je tako njihov debi album, Corrupted Disease konceptualno jasna i zrela tvorevina a koja onda u realizaciji profitira od sirovosti. Mislim, nije ovo nekakav lo-fi rad, ali jeste očigledno skromnog budžeta sa autentičnošću i energijom, ali i karakterom u pisanju pesama koje nadomešćuju odsustvo skupe produkcije. Lepo:

https://chaoseater.bandcamp.com/album/corrupted-disease

Kada bend nazovete Rotting Ways jasno je da se identifikujete sa old school death metalom ranih devedesetih. I, da, ovaj bend iz Severne Karoline na svom demo snimku Visions Of Decay ima dve pesme velikih, teških, atmosferičnih rifova i mrvećeg srednjetempaškog gruva. Vokali su, razume se, surovi ali ipak donekle razgovetni a produkcija je jeftina i istovremeno zdrava. Idealno, plus cenu određujete sami:

https://rottingwaysncdm.bandcamp.com/album/visions-of-decay

Static Abyss su Greg i Chris iz Autopsy kojima bubnjeve svira Chad Gailey iz Necrot. Savršena kombinacija veterana death metal žanra, čiji zvuk praktično definiše ono što danas zovu old school death metalom i bubnjara benda inspirisanog zvukom Autopsy ali koji je uradio veliku nadgradnju. Moja jedina zamerka na njihov drugi album The Dying Hunt je ta što ga izdaje Peaceville, ali to nema veze sa njegovim kvalitetom koji je IZUZETAN i ovde se čuje jednostavan, rokerski pa i pankerski death metal koji ne gubi ništa od svoje agresivne poze ali mu dobro stoji ta razbarušenost i organska produkcija. Odlično:

https://peaceville.bandcamp.com/album/the-dying-hunt

Čileanci Atomic Aggressor opasno kuju na svom drugom albumu, The Occult Forces mada ovde treba imati na umu da im je prvi album bio još 2014. godine ali da je bend osnovan još 1985! Dakle, četiri decenije iskustva pa onda skoro da je redundantno da kažem da Atomic Aggressor sviraju old school death metal. Ali, mislim, sviraju, sviraju muziku koja je „old school“ ali je istovremeno kompleksna, sa veoma ambicioznim aranžmanima i harmonskim razvojem tema kroz njih. Ovo naglašavam jer old school često poistovećujemo sa sirovošću, konceptualnom jednostavnošću, sviranjem na vajb itd. Atomic Aggressor to nisu, njihov death metal u sebi ima elemente thrash eksplozivnosti, ali je on kompozitorski vrlo sofisticiran a izvođački bravurozan i u svojih četrdestak minuta ovaj album slušaoca vodi od krešenda do krešenda veoma uzbudljivim putem. Kako je i produkcija vrlo dobra, nemam druge nego da Atomic Aggressorima dam najjače preporuke:

https://atomicaggressor.bandcamp.com/album/the-occult-forces

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Mastodon su za novi album, Marrow Deep, osvežili postavu i u njoj je između ostalog i João Nogueira (koji svira u koncertnoj postavi The Lennon Claypool Delirium) kao ful tajm klavijaturista. Mastodon su vrlo lepo sazreli i deveti album je jedna neusiljena, vrlo organska evolucija njihovog progresivnog sludge metala koja nudi introspektivnu a opet energičnu muziku. To kako album prepun ruminacije nad gubitkom i bolom na slušaoca deluje energizujuće i podsticajno je veoma lepa stvar i moram da kažem da, ma koliko da sam u nekom momentu počeo da gubim interesovanje za Mastodon, kada je delovalo da sviraju na autopilotu i, suštinski su se pretvorili u Mastodon tribjut bend, toliko sad rado hoću da pojedem govno i kažem da je ovo baš dobra ploča:

https://mastodon.bandcamp.com/album/marrow-deep

Ozbiljno jaka nedelja za taj neki post-metal zvuk, jer, evo, izašao je i novi Russian Circles. Nazvan prosto Nine (čikaškom bendu ovo i jeste deveti album unutar dvadeset godina izdavanja albuma), on je kolekcija vrlo sazrele instrumentalne muzike koja je mišićava i energična koliko je i distancirana i kontemplativna. Russian Circles vrlo dobro osećaju gde je granica self indulgencije i ne dopuštaju svojoj muzici da je pređe, ne plašeći se povremeno da odu u sasvim naivnim smerovima, nudeći nam pesme koje nisu samo cerebralne već i SRČANE. Vrlo lepo:

https://russiancircles.bandcamp.com/album/nine

Horror Pain Gore Death Productions opisuju bend Coward Kill Coward iz Nju Džersija kao industrial sludge i to, čak i da ne znate da su to žanrovi ekstremnog metala, zaista solidno opisuje njihovu muziku. Drugi album ovog projekta, I Am Not a Fighter, I Will Fail je plima buke, mikrofonije i distorzije, minimalno omeđena ritmičkim ponavljanjima i idejom postojanja rifova, kao nekakav nesvareni, nestašni košmar iz kuhinje Godflesh ili Primitive Man. Jebeno je. Dobro je:

https://hpgd.bandcamp.com/album/i-am-not-a-fighter-i-will-fail

Kulk su jedan od onih bendova u kojima ona cepa bubnjeve a on svira gitaru i urla i mada ovaj britanski duo ima korene u sludge metalu, mislim da je novi album, Choosing to Die više povukao na stranu noise rocka. Štaviše, i po ritmovima i po generalnoj agresiji i sklonosti buci, ovo je kao stari Today is the Day samo naštimovan niže i sa manje promena ritma. Pakao ali onaj u kome pravi poznavaoci oblaporno uživaju:

https://kulk.bandcamp.com/album/choosing-to-die

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Norvežani Triosphere su svoj četvrti album, Oceans Above, Stars Below izdali za Frontiers i mada su Frontiers kuća koja prevashodno objavljuje vrlo „komercijalan“ hard rok/ metal/ AOR, Triosphere se odlično uklapaju u njihov katalog a da ne kompromituju svoj osnovni progresivni power metal nastup. Ovo je svakako raspevana, epska ploča melodičnog metala, ali je ona čvrsta, moćna i bez posezanja za tehnikama ekstremnog metala emituje mnogo energije. Pevačica Ida Haukland ima snažan, upečatljiv glas i mada je produkcija preglasna i prebudžena za moj ukus, Triosphere u globalu ostavljaju odličan utisak sa ovim albumom.

Ja sam potpuno nezainteresovan za muziku švedskih superzvezda Ghost, ali, evo, ispoštovao sam novi živi album, 2 Big To Rig (Original Motion Picture Soundtrack / Live ) koji će u svojoj video formi biti prikazivan u IMAX bioskopima širom sveta, pa ako volite, pogledaćete. Snimljen u Meksiku na turneji kojom je promovisan još uvek aktuelni studijski album, prošlogodišnji Skeletá, te sa omotom inspirisanim Carpenterovim klutnim filmom Escape from New York, ovo je onoliko dobar izbor Ghostovih, jelte, hitova, koliko je u ovom trenutku realno da ga dobijete, čak devetnaest pesama odrađenih u visokim standardima scenske i muzičke produkcije koji se očekuju od Ghost, sa entuzijastičnom publikom što se svom tom prijateljskom satanizmu odaje iz sve snage. A, mislim, zabavno je:

https://ghost.bandcamp.com/album/2-big-to-rig-original-motion-picture-soundtrack-live

ALBUM NEDELJE

Squid Pisser iz Los Anđelesa nastavljaju da snimaju albume koji zvuče kao da su ih napravili štićenici neke mentalne ustanove ali koji su pritom u civilstvu bili OPASNI muzičari. Throat Slave, njihov najnoviji opus je disonantan, halucinantan i dezorijentišući cunami cičećih gitara, rafalnih bubnjeva i jedva kontrolisanih vokala prekidanih uznemirujućim semplovima i audiomontažama, ali ovo je istovremeno i najzrelije napisan i produciran album ove ekipe. Ako ste do sada Squid Pisser, naime, otpisivali kao pre svega provokaciju bukom i haosom, Throat Slave je momenat u kome treba da im date novu šansu na ime izuzetno disciplinovanog mathcore formata u kome sada rade ali i veoma dobrog miksa koji sav taj haos uspešno segmentira i dopušta vašem sistemu da sa njim izađe na kraj bez gašenja. Izuzetno, plus IZUZETNO ZABAVNO sa mnogo očiglednih dugovanja japanskim idolima poput Zeni Geva i Melt Banana, ali sa osobenim pristupom pravljenju muzike. Da parafraziram jednog ovdašnjeg kvazinovinara, budala ste ako ovo propustite:

https://squidpisser.bandcamp.com/album/throat-slave