Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Trost Records nas je ovog proleća i leta zaista bogato uslužio pa ćete mi oprostiti što i danas slušamo jedno njihovo izdanje. Ja sam slab čovek i kada neki od muzičara koji su mi predstavljali lične heroje decenijama unazad snimaju ovako dobre albume i pokazuju da kreativna vatra ne da nije zgasnula nego PLAMTI, moja je reakcija da se popnem na krov i čitavom svetu iz sve snage saopštavam da OVO TREBA DA SLUŠAJU. A to ubraja i vas. Posebno ako, kao i autori prvog albuma koji danas slušamo smatrate da su dva testisa sasvim dovoljna. Za šta? ZA SVE, NARAVNO. Mats Gustafsson / Kimmo Pohjonen: Two Balls Are Enough je ploča koja na omotu umesto testisa ima teniske loptice ali ih je umesto dve – četiri. Sve je jasno, poruka je primljena, mi koji znamo, umemo da je protumačimo!

Kimmo Pohjonen je najpoznatiji finski harmonikaš. Osećam da je ova kvalifikacija opravdana ne samo zato što se radi o čoveku koji je krenuo od narodne muzike a onda kroz decenije izgradio strašnu reputaciju u okvirima avangarde, Nove muzike i improvizacije, radeći u raznim kombinacijama i kolaboracijama. Da ne bude zabune, njegova biografija naglašava da je svirao i rok muziku i šlagere – možete misliti kako TO zvuči na harmonici – ali u okvirima ovog „našeg“ zvuka radio je sa mnogo finskih muzičara, ali i sa Kronos Quartetom. Je li to dovoljno da bude najpoznatiji? Ako nije, podsetiću i da je pre možda nešto manje od dvadesetak godina, kada je Finska svoju zemlju i muzičku kulturu na Pesmi Evrovizije predstavljala kratkim spotom, Pohjonen imao prominentno mesto u istome i bio prikazan vaskolikoj televizijskoj publici planete kako delje tu harmoniku.

Čini mi se da je prvi koncert na kome sam Pohjonena gledao bio Ring Ring festival 2000. godine, pošto znam da je to bilo u velikoj sali Doma omladine kada je ovaj briljantni muzičar, kompozitor i improvizator, koristeći harmoniku, mikrofon, pregršt elektronskih efekata i loop-pedalu kreirao male orkestarske bravure semplujući sebe u realnom vremenu i preko ponavljanih petlji harmonikaških ili vokalnih motiva improvizovao i sparingovao sam sa sobom. Bilo je veličanstveno. Onda se sećam koncerta održanog sedam godina kasnije, na istom mestu i istom festivalu, gde je Pohjonen svirao duo sa bubnjarem Ericom Echempardom i to je isto bilo VELIČANSTVENO. Poslednjih godina harmonikaš* je počeo da intenzivnije sarađuje sa Matsom Gustafssonom i potencijal za veličanstvenost je ovde probio plafon i odleteo u stratosferu.  

*uzgred, na Pohjonenovom sajtu ima citat škotskog lista The Herald koji veli: „Nazvati Pohjonena harmonikašem je približno kao kada biste Enciklopediju Britaniku opisali kao knjigu.“

O švedskom saksofonisti, free jazz superheroju i večitom eksperimentatoru sam pisao već MNOGO MNOGO puta, poslednji put jesenas kada je sa svojim triom The Fire nastupao u beogradskoj Karmakomi. Naravno, svi znaju za njegov fantastični free jazz trio The Thing, za saradnje sa The Ex, Sonic Youth, Otomom Yoshihideom, Merzbow, Barryjem Guyjem, a naravno i sa Peterom Brötzmannom i Kenom Vandermarkom čiji je trio Sonore bio jedno od najneverovatnijih iskustava Ring Ringa 2012. godine. Rođeni iste godine*, Gustafsson i Pohjonen imaju i sličan nemirni, istraživački duh i odnos prema tradiciji (pun poštovanja ali i sa tretmanom te tradicije kao žive materije koja se može i treba slobodno menjati i dograđivati) tako da je njihova kolaboracija verovatno bila samo pitanje vremena. No, vele da je ona bila tako dobro čuvana tajna da ni sami nisu znali da sarađuju dok ih ljubljanski festival Druga Godba nije pozvao da zajedno nastupe 2024. godine. Naravno da su se njih dvojica znali i ranije – ali nisu svirali zajedno – no, evo, nakon Druge Godbe, ta je saradnja iznikla u „redovan“ duo koji je Februara ove godine u Beču – gde je Gustafsson trenutno stalno nastanjen – u studiju kod legendarnog Martina Siewerta snimio album koji su onda sva trojica miksovala a Siewert se pobrinuo za mastering. Kao neko navikao da free improv/ novomuzičke ploče budu sirovi, lo-fi snimci sa koncerata snimanih diktafonom što je svoje najbolje dane video još u vrhuncu hladnog rata uvek se malo trgnem kada čujem ovako dobro produciran album.

*1964, ne 2012.

Ali muzika koju dva nordijska asa ovde prave zahteva da se dobro čuje, ovo nije puko merenje ko može glasnije da svira ili proizvodnja tuđinskih, nemuzičkih tekstura, naprotiv, Two Balls Are Enough je album na kome ima mnogo „normalnih“ muzičkih elemenata, harmonije i melodijskih tema, svakako čvrstog, repetitivnog ritma i njen šarm je u divljem eksperimentisanju u kome se granice između te „standardne“ muzičke postavke i tih opita sa bukom, teksturom i gestovima brišu dok sve ne postane orgija gde sebe zatičete na nogama, sa podignutim rukama, kako pokušavate da uhvatite ritam kao pijani gost na svadbi koga je posle šest sati ozbiljnog malterisanja baš jako pogodila ona pesma Hasana Dudića uz koju je naučio da voli.

Gustafsson pogotovo lepo zavrće te neke zapaljive teme na saksofonu, recimo na Naga pred kraj albuma ali i na Ice Heaven koja ga otvara, ne svirajući direktno u orijentalnim skalama koje biste povezali sa pomenutim pevačem narodne muzike, ali nudeći ekstatično fraziranje i puno naprsle teksture. Za orijentalni harmonski program je na Ice Heaven zadužen zapravo Pohjonen koji na harmonici izvlači nekoliko bombarderskih „turskih“ momenata što zahtevaju naklon do zemlje.

Instrumentarij je ovde ogroman, Gustafsson pored brda duvačkih instrumenata sa piskom (razni saksofoni, klarineti i flaute) svira i usnu harmoniku, orgulje ali i elektronske instrumente koji su zaduženi za davanje ritma nekim od pesama. Pohjonen se zadovoljava „samo“ elektroakustičnom harmonikom i svojim glasom ali njih dvojica, dakako, podižu buke za celu armiju orka. Ali ovo je, nagađate, veličanstvena buka, Magna, recimo, počiva na Pohjonenovom dronu, ima puno elektronskih ritmičkih lupova i čiste, distorzirane buke a  Gustafsson na flauti zvuči kao da pokušava da je iznutra digne u vazduh. Snow. Linat. počinje ispitivanjem unutrašnjosti te iste flaute, i nastavlja se kao modalna meditacija i zatim mini-pozorišna predstava u kojoj se lajtmotivi pojavljuju kao da se na bini upalio snažni reflektor a maskirane figure krenule da plešu i mačuju se. Pohjonen Gustafssonove rifove prati frenetičnim pretrčavanjem preko dugmadi svoje harmonike, proterane, reklo bi se, kroz pičšifter, nudeći disonantne ubode i opsesivna ponavljanja.

Naslovna kompozicija je možda najbliža „klasičnom“ free improvu, sa svojim suprebrzim razmenama i gotovo potpunom apstrakcijom zvuka. Stvari se ovde dešavaju toliko brzo i intenzivno da slušalac nema vremena da intelektualno isprocesuje svu tu muziku, čak ni da shvati da li su zvuci koji se čuju posledica elektronskih efekata ili naprosto nestandardnih tehnika koje muzičari koriste. Na Pohjonenovom sajtu piše da ova dva čoveka, iako dolaze iz sasvim različitih muzičkih tradicija (folk vs. punk, kaže), oni dele jednu, a najvažniju stvar: strast. I, da, ovo je najstrastvenija ploča koju ćete čuti ove nedelje, snimljena od strane dva šezdesetdvogodišnjaka spremna da osvoje svet i učine ga jedan malecni procenat lepšim. Hvala im na tome:

https://matsgustafsson.bandcamp.com/album/two-balls-are-enough

Dobro, za drugi album danas možemo da ostanemo u severnim evropskim krajevima – pošto oni RULAJU kada je avangardni džez u pitanju – i poslušamo album, eh, recimo, improvizovanog jazz rocka? Fredrik Lindholm // Gunnar Backman // Per-Arne Pettersson: Listened to a bit, it rocks, I like it. je album koji vam u naslovu odmah daje i recenziju, tako da ne morate mnogo da razmišljate kako da reagujete na njegov halucinantni pogled na ritam-i-free-improv interpretaciju džez roka. Slutim da tu ima malo dobronamernog sarkazma, odnosno da album sažima reakcije ljudi koji slušaju muziku ovog trija po, jelte, dužnosti ali nemaju mnogo apetita da ulaze u njenu analizu i onda daju pozitivnu reakciju na nju koja svojim odsustvom supstance malo i sugeriše i da ti ljudi u njoj i ne prepoznaju ikakvu supstancu.

A možda je, da se razumemo i nema? I to je okej? Mislim, možda je slobodna improvizacija pre svega proces, situacija koja se dešava i ima smisla dok se dešava i nekakve naknadne konceptualizacije i pripisivanja istoj namere i značenja možda predstavlja samo naše opravdanje pred samim sobom da ne ispadne da smo gubili vreme?

Nije da je bitno, Listened to a bit, it rocks, I like it. je ploča izrazito zabavne džem-improvizacije (džemprovizacije, dakako), album koji naprosto ne potražuje velika objašnjenja i obimna teorijska opravdavanja, ovo je ritam-i-nojz sviran u stamenom power-trio formatu i njega odmah ili kapirate ili ne kapirate. Dakle, ovde nema čekanja da čujete „veliku sliku“ ili razumete arhitekturu kompozicije, trojica Šveđana muzici daju smisao već u okviru jednog jedinog takta i ona se sastoji uglavnom od ponavljanja sličnih taktova u ležernom, ali disciplinovanom improv formatu. Ili ćete ga čuti ili nećete.

O Gunnaru Backmanu sam pisao već više puta, oduševljavajući se njegovom inventivnošću na gitari, a poslednji put proletos kada smo pokrili dva njegova recentna albuma. Na jednom od ta dva albuma svirao je i bubnjar Fredrik Lindholm, koga čujemo i na ovom albumu, momak koji za sebe kaže da je bubnjar u srcu i da je to bio od rođenja a da jako dobrom nastavniku duguje to da je od rane mladosti ovome mogao da se posveti kao profesiji. Lindholm svira u raznim idiomima ali sam među njima izdvaja avangardu, bluz, free improvizaciju, džez, rege i pank. Svirao je, naravno, sa Andersom Bergom, sivom eminencijom savremenog švedskog free improv basa, a sa kojim je i Backman sarađivao.

No, električni bas na ovom albumu svira Per-Arne Pettersson, jedan svestrani švedski basista koji radi u raznim džez i improv varijantama. Ovaj je trio već izdao album Meetings 2022. godine, sa snimcima iz 2020. i 2021. i recimo da je to bilo za nijansu „mekše“ jer je tu Backman svirao uglavnom gitarske sintisajzere i virtualnu gitaru – pošto je bilo vreme pandemijskih zatvaranja, ovo je, nagađam, bio album sniman na daljinu.  Listened to a bit, it rocks, I like it. je, pak snimljen u Lindholmovom studiju Da Beat Cellar, petnaestog Juna ove godine sa sva tri muzičara definitivno u istom prostoru i sa svirkom koja je mišićava, te zvukom koji je distorziran, teksturiran, konfrontativan.

Backman i inače radi u dosta „rok“ formata, pa mu je zvuk glasne, distorzirane električne gitare prirodan, ali naravno da on ovde svira sa strašno mnogo efekata i u jednom nadahnuto istraživačkom modusu, dostižući ogroman raspon zvuka i briljantno povezujući na prvi utisak disonantne, lutajuće zvuke u pitke teme i dugačke improvizacije. Dvojica ritmičara su, naravno, tu da ne dopuste gitaristi da se izgubi u svojim meditacijama i Lindholmovi čvrsti ritmovi, te Petterssonov glasni, napadački električni bas obezbeđuju stamenu, a i dalje lepršavu, mutirajuću podlogu da Backman preko nje improvizuje. Kompozicije su prilično ekonomične, sa samo jednom koja prelazi deset minuta i tri koje su ispod pet, i ovo nisu nekakvi beskrajni, neusmereni džemovi ljudi koji sviraju dok se u glavi preslišavaju Gorski vijenac a posle će u postprodukciji da izdvoje najbolje delove, nego jasno postavljene teze i njihova prorada.

Listened to a bit, it rocks, I like it. je kao svedena, vrlo fokusirana ekstrapolacija onoga što su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u njujorškom andergraundu radili Prime Time  pa za njima Material i Decoding Society,  ploča koja spaja free jazz sa rokom i fankom, ali tako da od svega ostaju samo konture koje muzičari mogu da popune svojim idejama i svojim viđenjem muzike. Ona je hipnotična, kontemplativna ali istovremeno i mišićava pa i plesna i kao takva je savršena:

https://brakophonic.bandcamp.com/album/listened-to-a-bit-it-rocks-i-like-it