Ponekad sam jako srećan što postoje ljudi kao što je Luka Velanac, koji pišu superiorno dobre tekstove o važnim klasicima strip-umetnosti kao što je recimo Loun Sloun jer to oslobađa lenštine poput mene da svoju energiju i vreme trošimo na stripove koje praktično nikada niko neće opisati kao klasik a u kojima nilski konji kreću u ubilački juriš jer su se našmrkali najpotentnijeg kokaina koji je ljudska ruka ikada proizvela. Tako je, danas pričamo o recentnoj Mad Cave Studios kolekciji urnebesnog miniserijala The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre!

Zaista mislim da je jedna od najboljih karakteristika izdavača Mad Cave Studios to da ne postoji gotovo nikakva preovlađujuća, obuhvatna politika kad se radi o njihovom izdavaštvu. Svakako, ovo je firma koja se bavi žanrovskim stripom i u njoj nećete nalaziti klasični „indi“ stil ispovednog ili memoarskog stripa niti artističke kontemplacije kakve na tržište donose mali izdavači često povezani sa galerijskim prostorima, ali osim toga, polje je ŠIROKO otvoreno. Mad Cave ima i horor i akciju i komediju, i mada nema „pravi“ superherojski strip, radovi šefa kompanije, Marca Londona svakako su dovoljno blizu ovoj žanrovskoj formi da otkačimo i tu kućicu. Firma radi i sa nekim dosta uglednim licencama (Flash Gordon, Phantom, Dick Tracy, Speed Racer…) koje ja sa radošću gledam kako žive svoje nove živote duboko u dvadesetprvom stoleću, ali specijalitet kompanije, barem za sada su miniserijali od četiri ili pet brojeva koji se bave žanrovskim materijalom, razbarušeniji su i neuredniji od onog što biste videli kod Dark Horsea ili Imagea, imaju manje pretenzija da budu percipirani kao AUTORSKI strip, ali baš zato često eksperimentišu unutar žanra, kreirajući neku vrstu stripovskog fast fooda ali sa često osobenim aromama.

Tako bih, dakle, opisao i same Londonove radove, a deskripcija prilično dobro pristaje i našem današnjem predmetu interesovanja, The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre, koji je sa izlaženjem krenuo u Februaru a kolekcija mu se pojavila u prodaji krajem Jula.

Ovaj strip potpisuju neki veoma solidni mada u strip-industriji NE TOLIKO POZNATI autori. „Fearless“ Fred Kennedy je Kanađanin (al dobar čovek), koga tamo znaju pre svega kao radijskog i televizijskog voditelja. Kennedy je na raznim radio stanicama radio još od kraja devedesetih a po preseljenju u Toronto, 2009. godine nasledio je na radiju 102.1 The Edge (inače posvećenom alternativnom roku) do tada veoma omiljenog didžeja Martina Streeka, što je bio dovoljno veliki događaj da o tome  jave razni mediji. Od 2018. prelazi na Q107, radio koji se bavi klasičnim rokom, a između 2010. i 2016. radio je i na televiziji kao domaćin programa Teletoon at Night posvećenog animaciji.

Kennedy je inače vojničko dete i kao klinac se selio od baze do baze u kojima je njegov otac bio raspoređivan na dužnost. U jednom momentu ovo je značilo da će familija da se preseli na neko vreme u Belgiju i tamo je mali Fred imao priliku da istražuje stare rimske ruševine, što je, veli, u njemu proizvelo celoživotnu opsesiju istorijom. The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre se bavi MNOGO skorijom istorijom nego što je, jelte, stari Rim, ali ima to neke veze…

Otuda je i njegov strip za Image Comics, miniserijal Dead Romans iz 2023. rađen sa kanadskim crtačem Nickom Marinkovichem bio istorijsko štivo smešteno u period starog Rima i mada je bio solidno primljen, nije Kennedyja prekomandovao u full-time stripadžiju. Ipak, bio je jedan od scenarista Speed Racer spinofa, Tales from the Road čija kolekcija izlazi krajem Septembra, a sa The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre je pokazao da itekako ima sopstvene autorske ideje.

Njegov partner i ko-kreator ovog serijala je James Edward Clark, crtač iz Toronta za koga je fer reći da zaslužuje da bude ozbiljno poznat. Clark je do sada radio stripove poput antologije Tales to Enlighten, autorskog grafičkog romana EVIL Comics, nešto malo sarađivao sa Imageom, a The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre snažno demonstrira njegovo sazrevanje kao crtača (i leterera), i grafičkog, jelte, naratora, i verujem da će mu poslužiti kao značajna stavka u budućem portfoliju na osnovu koje će da dobija lukrativne poslove (za koje samo ne znam da li će moći da budu ovako razuzdani). Oko kolora je pomagala Becka Kinzie i ovo je, odmah da kažem, izuzetno upečatljiv strip, napravljen da ima patinu i teksturu kao da je izašao sedamdesetih, štampan na sivkastom, grubom papiru spravama na kojima kolorna separacija kao da nije uvek savršeno urađena i ploče su bile malo razdešene dok je strip išao kroz štamparsku mašinu. Ovo mu daje jedan pomeren, psihodeličan izgled a ne kvari čitljivost i The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre uspeva da bude vizuelno izuzetno agresivan strip, sumanuto detaljnih i kompleksnih kompozicija, a da čitateljka nema problem da prati radnju i gubi korak u praćenju njegovog narativa.

The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre je, kako rekosmo, u određenom smislu istorijski narativ, mada bi tačnije bilo da kažemo da je u pitanju satira na određeni istorijski period u istoriji SAD. Konkretno, ovaj strip pripada ogromnom – i rastućem – korpusu savremenih pop-kulturnih produkata koji svoju radnju smeštaju u (stvarne ili fiktivne) osamdesete godine prošlog veka, svoj izgled zasnivaju na (često prenaglašenim) elementima vizuelne estetike što su dominirali u popularnoj kulturi tog vremena, a svoje motive vezuje za odavno memefikovane istorijske ili fiktivne/ mitološke elemente kulture i istorije osamdesetih.

Još konkretnije, The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre je satira na „War on Drugs“, inicijativu sukcesivnih američkih administracija da se problem adikcije na ilegalne narkotike – nešto što bi sasvim korektno moglo da se opiše kao javnozdravstvena kriza – tretira kao vojno pitanje i rešava slično kao što bi se rešavala ratna kampanja. Termin je u zvanično ušao u upotrebu sa Richardom Nixonom koji je 1971. na konferenciji za štampu u Beloj kući proglasio zloupotrebu narkotika najvećim neprijateljem SAD, najavljujući opštu ofanzivu na planetarnom nivou kako bi se stvari rešile.

Naredne dve administracije – Fordova i Carterova – su manje-više po inerciji nastavile sa preduzetim merama, ali kada je Ronald Reagan ušao u Belu kuću 1981. godine, fokus saveznih organa na borbu protiv ilegalnih narkotika je značajno pojačan. Reagan je između ostalog izjavio „Spuštamo zastavu predaje koja je bila istaknuta nakon toliko mnogo napora da se borimo protiv droge; sada podižemo zastavu borbe“, i između ostalog podigao budžet FBI za borbu protiv ilegalnih narkotika sa osam na devedeset i pet miliona dolara. Jedan od najpoznatijih javnih napora da se problem adikcije napadne u korenu, odnosno da se deci od rane mladosti utuvi u glavu da je droga zlo i da ne treba popuštati pred vršnjačkim pritiskom bila je kampanja „Just Say No“ koji je predvodila  lično prva dama SAD, Nancy Reagan. U popularnoj kulturi, karteli proizvođača i dilera droge (pogotovo kokaina) zauzeli su mesto pljačkaša banaka i bili univerzalni negativci u mnogo filmova ali i stripova, neretko sa nepromašivim rasističkim podtekstom u kome su karteli imali po definiciji hispanoameričku a dileri afroameričku identifikaciju (iako je sam Rat protiv droge bio pre svega inspirisan povećanim brojem heoinskih adikta među američkim vojnicima koji su ratovali u Vijetnamu…)

Ovo je okvir u kome se odvija The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre. Svaku od epizoda započinje Mandy Laser, prva dama SAD i supruga aktuelnog predsednika, a koja se obraća direktno u kameru i manirima i jezikom najnapaljenijeg televizijskog propovednika* pokušava da u gledaocima izazove praktično sujeverni, religiozni strah od ilegalnih narkotika. Njeni govori su nabijeni klasnim prezirom, autoritarnim, agresivnim naporom da svoju političku agendu predstavi kao brigu za najmlađe, ali i stalnim podcrtavanjem atmosfere „Crvene pretnje“ u kojoj je Sovjetski savez arhineprijatelj što samo čeka da Amerika spusti gard za milimetar da bi bez milosti napao.

*još jedna od istorijskih značajki osamdesetih, memefikovana u popularnoj kulturi tog i svih potonjih vremena

Ovo su efektni introi za epizode jer iako sam tekst ne pravi direktne reference na današnje političke događaje, iz same forme izrastaju neizbežne paralele. Nacionalizam, populizam, ratna retorika kako bi se stvarala atmosfera vanrednog stanja i suspendovale institucije, veoma naglašena lična investicija u politiku (tzv. „potvrda emocijom“ koju i ovaj naš režim ekstenzivno koristi), sve ovo spretno prikazuje sličnosti populizma dve epohe i uči onog čitaoca koji želi da bude naučen.

Ko ne želi, pa, Mandy Laser prvu epizodu počinje najavom da će se iz incidenta na Floridi saznati šta je u stvari toliko loše u vezi sa drogom, i onda ceo serijal predstavlja neku vrstu flešbeka (nominalno posredovanog putem VHS kasete) o titularnom masakru.

Mesto događaja je zabavni/ akvapark u gradu Flamingo City na Floridi, Disco Hippo Wonderland, a čija su glavna atrakcija, pored disko muzike, dresirani nilski konji koje simpatična voditeljka programa publici predstavlja kao „cool“ i „hip“, ali i upozorava da ne treba koristiti blic prilikom fotografisanja u parku jer to može da ih „isprovocira na ubilački bes“. Osnivač parka je Jans M’Jor „Disco“ Discau, dekadentni kapitalista u belom odelu i sa masom medicinskih sestara i asistenata koji oko njega obigravaju jer je njegovo telo odavno održavano u pokretu samo skupim terapijama, a vrlo brzo smo svedoci tome da je njegov park pod prismotrom FBI jer se sumnja da on služi kao fasada za MASIVNU ilegalnu trgovinu kokainom.

Naravno, neće se dugo čekati da govno opiči o fen – lokalni policijski inspektor Miquel Senecoza upada na scenu da spase svog brata, takođe policijskog inspektora koji je, sarađujući sa FBI bio ubačen u Discauovu firmu poslednjih godinu dana i Miquel u najspektakularnijem mogućem smislu, sa OPSCENO mnogo ispaljenih metaka i visceralnih egzekucija negativaca pritiče u pomoć svom provaljenom i na muke udarenom bratu Ticu.

FBI i njihova koordinatorka, Clarke Nebraska su naravno RAZJARENI što im je Miquel upropastio više od godinu dana pripremanu operaciju hapšenja i sada umesto elegantnog završnog čina žaoke, moraju da improvizuju jurnjavu sa teško naoružanim kriminalcima po hodnicima iskopanim svuda ispod akvaparka. Tu su i dva dodatna problema: za nekoliko minuta do ove lokacije stiže snažni uragan, a i Discau je rešio da se ne preda bez borbe, kao i da ne dopusti da kilogrami vrlo potentnog kokaina, brendiranog kao Coke45 padnu u ruke federalcima, pa on umesto toga kokainom nahrani i poprska nilske konje koje onda obuzima neverovatan euforični bes i kreću u napad na sve pred sobom, uključujući policiju, FBI, obične goste akvaparka.

The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre je strip koji, dakle, radi sve na tome da proizvede veličanstven haos i da onda u tom haosu kreira prilike za akcione set pisove i humorističke poente. I to mu ide prilično dobro mada svakako morate u određenoj meri biti naklonjeni njegovom humoru koji je često „deadpan“ tipa i likovi izgovaraju replike koje bi u „normalnom“ stripu izgovarao, idealno, VEOMA impresionirani čitalac (na primer klinci koji kažu da Miquel izgleda vrlo atraktivno i odvažno, prolaznici koji primećuju da ne znaju ko je on ali da je očigledno da igra po samo svojim pravilima, neprijatelji koji komentarišu da Miquel leti u slou moušnu i da to nije dobar znak itd.) Ovo jeste izuzetno efektan tip humora kada se dobro izvodi i po mom osećaju, Kennedy i Clark ga izvode jako dobro. Kennedy razume da bi pretrpavanje tabli tekstom bilo kontraproduktivno kada imate crtača kao što je Clark i ograničava se na zgodne, upečatljive fraze, a Clark onda crta urnebesno kinematične prizore kojima ovakvi komentari perfektno pasuju, pogotovo uz njegov vrlo solidni, ekspresivni letering.

U domenu samog vođenja radnje, The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre se, sasvim očekivano, razvija u smeru saradnje između slučajnih, nekompatibilnih partnera gde hispano-kodirani policajac sa razuzdanom frizurom, šarenom košuljom, tamnim naočarima i jebačkim brkovima mora da nađe način da funkcioniše zajedno sa Nebraskom, oficirkom FBI koja je uštogljeni WASP i neka vrsta opsesivnog kontrol-frika, a u svemu tome im društvo pravi pomenuta voditeljka programa koja služi kao vodič kroz lavirintsku arhitekturu akvaparka ali i kao neka vrsta antičkog hora. Strip svakako ne razočarava u smislu energije i spektakla, uspevajući da nešto što je suštinski skroman, tanušan zaplet, razvuče preko četiri broja dobre akcije i sociopolitičkog komentara koji i nije vezan samo za Rat protiv droge, već se dotiče i radnih prava, eksploatacije, toksičnih stereotipova. U smislu humora, dosta dobro funkcioniše ekipa teško oklopljenih specijalaca koji su svi porodični ljudi sa divnim hobijima ali jako veliki deo posla ovde odrađuje upravo Clarkov crtež koji je istovremeno neverovatno kinematičan i pruža scene akcije što se graniče sa halucinacijom, ali i duhovit, sa non-stop protokom satiričnih subverzija kroz svaku scenu. Clark je jako dobar u svim elementima: karakterizacija i karikiranje, naracija, lejaut, korišćenje zvučnih efekata, moćna upotreba kolora, i The Florida Hippopotamus Cocaine Massacre je jedan od vizuelno najzabavnijih mejnstrim stripova koje sam čitao ove godine.

On je i u tekstualnom smislu zabavan i mada namerno ide na to da su likovi „glupi“ i da dijaloge pretrpava sirovom satirom, njegova generalna poruka je korektna a isporuka efektna. Ovo nije strip čija je ambicija da promeni sve u svom medijumu ali jeste stotinak strana prečišćene zabave koja ima i dušu pa i nešto malo pametno da kaže. Ako vam se sve to dopada, evo linka do Mad Caveovog sajta gde možete sebi naručiti papir ili PDF.