Godina je 2004. i moj poznanik koji se bavi koncertnom promocijom mi govori da dovodi Deep Purple u Beograd za koji mesec. Kažem mu da ja na to teško da ću da idem jer je koncert na Sajmu koji sam gledao 2003. godine bio razočaravajuće slab. Bend je svirao rutinerski, zvuk je bio jako loš, atmosfera zagušljiva, prevruća, neizdrživa. „Pa nisam lud da kao te budale pravim koncert na Sajmu“, kaže on. „Ovo će biti u Areni, kulturno, gospodski.“ Nisam otišao.

Godina je 1984. i u svojoj sobi (koju delim sa bratom) slušam Made in Japan po ko zna koji put i šokiran sam koliko ZVUKA može da napravi pet ljudi na bini – koji u vreme te turneje uglavnom međusobno nisu više ni pričali; Gillan je spavao u odvojenim hotelima i slično – i da svaki put kad pustim ovaj album za koji sam ne jednom u životu izjavio da je najbolji živi album u rokenrolu uopšte, čujem JOŠ zvuka, nešto novo, neki novi način na koji ovi ljudi iz bazične matrice bluza i restlova klasične muzike koje pamte iz škole kreiraju nešto unikatno i uzbudljivo.

Godina je 2026. i gledam Deep Purple u Areni u Beogradu. Nikada nisam bio na koncertu koji ima bolji zvuk. Nikada nisam verovao da će Deep Purple pedeset i osam godina od svog osnivanja zvučati OVAKO dobro. Nisam mogao, naravno, ni da zamislim da će gitarista Deep Purple u 2026. godini biti osam godina mlađi od mene.

Verovatno je deplasirano govoriti o tome KOLIKO su Deep Purple bitan bend u istoriji rokenrola – nije preterano ustvrditi kako ne postoji osoba na svetu koja sebe smatra slušaocem rok muzike a koja ne zna rif iz Smoke on the Water – ali jeste možda za pravilnu recepciju moje neumereno pozitivne reakcije na večerašnji koncert važno dodati da su oni u mom životu jedan od temelja svog mog shvatanja muzike.

Naravno, pre njih su došli Maiden, Motorhead, Judas Priest, bendovi koji su početkom osamdesetih gradili novi zvuk metala. Deep Purple su u to vreme bili počivši, legendarni bend iz neke druge epohe koja je udarila osnovu svemu onome što je osamdesetih bilo glasno i agresivno. Slušao se Rainbow, slušao se Whitesnake, slušao se Gillanov bend, ali kada su na red došli Deep Purple, to je zaista bio fundament.

Ovo je bio bend koji je osnove hard roka i hevi metala iscrtao svojim rukama, svu njegovu preteranost  i teatralnost već lansirao u popularnu kulturu u embrionalnoj formi. A taj je embrion bio delo, kako to reče Dejan Cukić u vreme dok je još pisao za magazin Rock, „petorice egomanijaka“ koji su se nadmetali da pokažu ko svira bolje, eksplozivnije, zajebanije. Purple su bili savremenici prog i simfo rok talasa koji je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih spajao rokenrol sa klasičnom muzičkom teorijom i orkestracijama i i sami su imali pesme od po dvadeset minuta, ali su istovremeno bili i bend koji je mnogo više improvizovao i svirao po sluhu nego što je imao strpljenja za kompleksne klasičarske aranžmane (njihov jedan album iskomponovan za rok grupu i orkestar se još onda smatrao ambicioznim promašajem; danas ga se niko i ne seća) i veliki deo njihovih rešenja na kraju je u osnovi imao buku, distorziju, disonancu. Ritchie Blackmore je redovno koncerte završavao potpuno raštimovan jer je svojoj gitari radio sve ono što Hendrix nije mogao jer je bio mrtav, a na nekima ju je i lomio, bacao pojačala sa bine, udarao kamere, svestan da ga prenosi televizija i željan da svet prepozna njegovu destruktivnost. Iako nisu imali ambiciju da se takmiče sa, recimo, Soft Machine, Purple su imali više eksperimentalnog džez vajba u svojoj muzici nego veliki deo britanske prog rok scene, a koketiranja sa klasičarskim strategijama kakva ste u to vreme slušali kod Nice ili King Crimson kod njih su završavala u atonalnoj buci.

Naravno, pričamo o ranim sedamdesetima. Dok je došla polovina decenije, bend je već bio fatalno ranjen svađama i zloupotrebom, jelte, supstanci, Ritchie je već bio otišao, Gillan još i pre njega, a Tommy Bolin, koji je menjao Ritchieja se raspadao od heroina i umro 1976, kada je i bend odlučio da se rasformira.

1984. godine je, dakle, od raspada benda bilo prošlo osam godina – isto onoliko koliko je bend u svom originalnom tajmlajnu i postojao i potpuno izmenio istoriju rok muzike. Kada je najavljeno ponovo okupljanje i to Mark II postave, one najbolje i najlegendarnije, na koju svi i pomisle kad se kaže Deep Purple, to je delovalo bukvalno kao da se spajaju dva univerzuma i dešava nešto nezamislivo.

I, sad, Deep Purple od 1984. godine traju praktično neprekidno. Menjaju članove, to da, Ritchie je zauvek otišao a Jon Lord je preminuo, na kraju je i Steve Morse, Ritchiejeva decenijska zamena, morao da ode da bi negovao bolesnu suprugu, ali Deep Purple traju. Neprekidno. Ian Gillan je, protivno svim zakonima biologije, i dalje živ i u stanju da peva. Ian Paice je i dalje najbolji bubnjar hard roka svih vremena. Roger Glover je i dalje vezivno tkivo koje ne dopušta ludacima da rasture najbolju stvar koju je u životu imao.

Purple od 1984. godine nisu snimili ni jedan posebno bitan album. Dobre pesme, to da, ali svaki put kada bih proverio kako SADA zvuče to je bilo slušljivo ali neesencijalno. Na Sajam 2003. godine sam otišao čisto da uživo vidim bubnjara koji je u mom panteonu postojano i zauvek na samom vrhu kada pričamo o rokenrolu* i taj koncert, čak i da je imao bolji zvuk, mi ne bi ostao u nekakvom važnom sećanju. Bio je, naprosto, rutinerski.

*Da, Bonham je Bonham, ali Bonham se ugušio od sopstvene povraćke sa 32 godine i nije imao sledećih 46 godina eksperimentisanja i rafiniranja svoje bubnjarske filozofije. Paice jeste.

Kada je pre četiri godine Steve Morse morao da ode i u bend došao Simon McBride, odjednom su moje uši čule nešto novo. =1 nije bio naročito memorabilan album, ali Purple su na njemu zvučali SREĆNO, kao da im je ponovo zadovoljstvo što sviraju zajedno a McBride je imao zvuk i ton koji je gotovo svetogrdno podsećao na Ritchieja. A onda je letos izašao Splat! i ja sam, sasvim šokiran, shvatio da su Deep Purple snimili najbolji album u ovom veku i ploču koju iz čistog zadovoljstva slušam po više puta. Jednostavne, elegantne pesme, dobar gruv, prirodan, snažan, a neusiljen zvuk, bend koji zvuči kao da nešto hoće da KAŽE a ne da samo imamo grupu vrhunskih tezgaroša koji mogu da album od 40 minuta izdžemuju za dvadesetpet i još da naprave puš-pauzu.

Album je prelomio moju odluku da porodično odem na možda i poslednji koncert Deep Purple u Beogradu* a tamo sam onda, ponovo, bio pozitivno šokiran koliko su Deep Purple DOBRI u 2026. godini.

*gradu u kome su Purple na svom prvom koncertu u sedamdesetima navodno bukom oštetili zidove Hale Sportova Pionir**

**hvala na ispravci Peri Mitiću

Ali pre toga predgrupa. Organizator je, hajde da kažemo, bio dosta uzdržan po pitanju, jelte, preciznih informacija o večerašnjoj predstavi, tako da najveći deo publike koja je došla u Arenu (po slobodnoj proceni između 12 i 15 hiljada duša) nije ni znao da pre Deep Purple sviraju Jayler. Ovaj bend ne samo da nije bio naveden ni na plakatima ni na kartama, nego su sajtovi koji najavljuju koncerte do bukvalno poslednjeg dana najavljivali da će Deep Purple na binu izaći tačno u osam uveče.

Zašto je to tako – nemam pojma. Jayler su svakako jedna od najboljih grupa koje trenutno možete čuti na britanskoj sceni klasičnog hard roka i ja sam o njihovom debi albumu što je izašao proletos imao dosta lepih reči da kažem. Najveća zamerka na Jayler – da naprosto ISUVIŠE liče na Led Zeppelin – bi u kontekstu privlačenja publike da gledaju predgrupu koja otvara veče za Deep Purple bila njihova najveća prednost.

No, možda je logika bila da Jayler niko ne bi gledao da se znalo da će oni izaći na binu u osam uveče – ovo je, avaj naprosto pravilo na ovako velikim koncertima – pa je onda i onaj deo solidno popunjenog gledališta koji je primetio da ispred bubnjarskog seta Iana Paicea na bini stoji još jedan, manji bubanj, bio čistim spletom okolnosti sasvim rad da odgleda četrdeset minuta ODLIČNE rokenrol svirke.

Jer, mislim, Jayler su REAL DEAL. Taj neki novomilenijumski Led Zeppelin rivajvl nije, usotalom neka njihova ekskluzivna prćija i već imamo razne bendove ovog tipa koji poslednjih godina snimaju albume i rade turneje. Greta Van Fleet su, uostalom, pre dva dana izdali novi album, ali Jayler su, da ponovim, REAL DEAL i kod njih nema te algoritamske, nekako bljutavo-beživotne rekonstrukcije Zeppelinovog zvuka. Ovo je bend koji roka baš pošteno i ima taj ritam i bluz u krvi.

Pritom su i dobri muzičari a koji ne fetišizuju tu svoju tehniku. Bubnjar Ed Evans, recimo, svira samo sa jednim timpanom – ali zato ima dva floor toma i čim sam to video, znao sam da će da TRESE – a pevač i, na nekim pesmama, drugi gitarista James Bartholomew je naprosto rođen za binu.

Dobro, možda i kloniran – Bartholomew ne samo da peva kao Robert Plant u najboljim danima (pa onda jedno 15% bolje sa savršenom i beznapornom kontrolom u višim registrima koja je Plantu dolazila samo kad je imao BAŠ DOBAR DAN) već i izgleda kao Plant, sa istim plavim loknama, istim seksi oblačenjem raskopčane košulje  na golo telo, istim čizmama sa visokim štiklama…

Ali je izvrstan: ovo je frontmen koji ume da peva kao sam đavo, kad dohvati gitaru dobro mu stoji i čak iz nje izvuče neke iznenađujuće okej solaže, sjajno svira usnu harmoniku i kreće se po bini kao Spajdermen po krovovima Menhetna: milina ga je gledati.

Jayler pritom imaju NEVEROVATAN zvuk, nešto što za mojih četrdeset godina odlaženja na rok i metal koncerte naprosto nisam čuo da predgrupa velikog benda dobije od tonaca. Ni Wishbone Ash nisu imali ovako dobar zvuk kada su nastupali ispred Alvina Leeja a bili su ko-hedlajneri. Evo: ni bend ćerke Stevea Harrisa koji je nastupao ispred Maidena onomad nije imao ovako dobar zvuk. Jayler imaju savršen zvuk: gitara je hrskava i teksturirana, bas debeo i okruglast, bubanj pun dinamike, sa svakom činelom koja se savršeno čuje.

I dobro, sad, trebalo bi da u 2026. godini nije neka NAUKA ozvučiti bend koji svira bazični ritam i bluz samo sa 140% gasa, ali ovo je toliko doprinelo sjajnom utisku koji su Jayler ostavili da moram da ga naglasim. Naravno, bend svira ubitačno, i roka pesme sa debi albuma (Riverboat Queen, The Getaway, Over the Mountain itd.) momački, sigurno u sebe i sa puno entuzijazma. Ovo su sve nekakve klasične rokenrol himne, o jelte, seksu, romansi, razočaranju i prevazilaženju najtežih trenutaka u životu ali bend ih radi savršeno i sve bi bilo savršenije jedino da smo umesto u gigantskoj hali ovo gledali u klubu gde bismo svi bili jedni drugima u faci i udisali tuđ dah.

Jedina moja zamerka na nastup Jayler – koji je i od publike dobio odlične reakcije – je ista kao i na album i više je konceptualna nego praktična: ako vam je Led Zeppelin tako očigledno najveći uzor onda je šteta da svoju inspiraciju tim bendom ograničavate na – odlične – ritam i bluz pesme i lepo je da se setite koliko su Zeppelini bili eksperimentalni, žanrovski eklektični, spremni na rizik i reinvenciju.

Jayler ovo (još uvek?) nemaju ali su osim toga zaista odlični i kada na poslednjoj pesmi – The Rinsk, koja zatvara i album i jedina odskače od bazične R&B matrice atmosferičnijim i progresivnijim harmonijama – odsviraju i deo Sabbathove War Pigs kao prećutni omaž preminulom Ozzyju, ovo je savršen kraj nastupa.

Purple svoj nastup počinju pesmom Mars, the Bringer of War engleskog kompozitora Gustava Holsta koja ih najavljuje preko animacije i kolaža što su gotovo kao nekakav trejler za film. Spektakl cheesy animacija i efekata je simpatičan u svojoj naivnosti, ali kada Highway Star krene iz mesta jasno je da zezanja nema. Zvuk je KRISTALNO čist, moćan, težak a topao i lepe boje, instrumenti imaju savršenu separaciju i pesma koja je praktično pokazna vežba za to kako je ovaj bend od teškog roka prešao direktno u heavy metal ovde zvuči izvanredno. OK, jasno je da Gillan nikada više neće vrištati onako kako je vrištao pre pedeset godina – decenija vrištanja ali, važnije, zloupotrebe alkohola su uzele ozbiljan danak, pogotovo u vreme kada je imao solo karijeru i držao po dvesta koncerata godišnje, pod upalama koje mesecima nisu lečene – ali već je valjda barem pedeset godina jasno i da vrištanje nije bilo JEDINI kvalitet koji je Gillan doneo u Purple.

Svakako, vrištanje jeste bilo važno, ali Gillan je apsolutni prototip belog bluz pevača, čovek sa moćnim rasponom, divnom bojom glasa (kojoj uvek prisutna promukla nota samo dodaje na teksturi), perfektnom kontrolom u svim registrima i on i večeras peva DOBRO. Ne izvanredno, sem na po koji momenat kada ga baš pogodi, ali uvek solidno i kada i odlepi grlo i uleti u falseto, to je i dalje prilično solidan ton, intenzivan zvuk.

Naravno, Glover i Paice su najbolja ritam sekcija na svetu. Oni sviraju zajedno – sa tim prekidom od osam godina – od 1968. godine i toliko se dobro poznaju i telepatski razumeju da kad jedan noću prdne u svom krevetu, ovaj drugi se automatski izvini svojoj ženi. Paice je i dalje džez bubnjar zarobljen u telu metalca i njegovi ludački virblovi i poliritmični rolovi su dragocen, neprocenjivo važan deo muzike Deep Purple. On na ovom koncertu ne solira – čak i Glover ima jedan vrlo kratak solo pri kraju nastupa – ali i ne mora: ne postoji bolji bubnjar na planeti od njega za muziku koju on svira i ovo kažem sa punom svešću da su i McBrain i Aldridge i dalje živi, i ovo je muškarac na kraju osme decenije života čije ruke i noge i dalje tresu zemlju tako da su svi prisutni svesni da je nepristojno pitati je je li doživela orgazam¹.

I Glover i Gillan su stariji od njega i dok je Glover, standardno, kičma benda, stožer koji svira du-dum-du-du-dum i oko koga se svi okreću, samo više ne nosi šešire i sakoe nego je ponovo otkrio rokera u sebi i pustio dugu sedu kosu te vezao maramu na glavi, Gillan je neko ko, pa… ne zna gde je.

I on to ne zna već najmanje trideset godina ali je, hvala bogu, i svestan toga i ni ne pokušava da ima nekakvu smislenu komunikaciju sa publikom jer bi verovatno promašio i kontinent, a kamoli grad. Umesto toga, on priča anegdote o (izmišljenoj) ženki nosoroga koja mu je kućni ljubimac i zahvaljuje se publici na „dobrom vajbu“ koji ona, šatro, šalje. A što ne mogu da potvrdim: euforije u gledalištu nešto i nema i mada svi uživaju, nije ovo koncert na kome sam ikoga video da gubi razum. Sem devojčicu od recimo devet godina par redova ispod nas kojoj su verovatno kod kuće probili uši puštajući joj klasične Purple ploče pošto ona odlepljuje na Space Truckin, Black Night, Smoke on the Water i tako te hitove napisane u vreme kada sam se JA rodio.

Bend je, rekosmo, izdao šokantno dobar album pre nekoliko nedelja i sa njega se sviraju tri pesme. Arrogant Boy i Diablo su zabavni, vozački ritam i bluz komadi sa optimističnom energijom i novopronađenom svežinom i dobro dođu tu pri početku koncerta. Kada se kasnije svira Sacred Land, ona je ne samo taj dokaz da Purple IMAJU nešto da kažu posle karijere provedene uglavnom u prijatnoj alkoholnoj self-indulgenciji već je u pitanju i veoma dobra pesma, snažne, a elegantne teme i pažljivo građenog narativa.

Svira se i par komada sa =1 i uživo je ovo sasvim zabavno, iako se radi o komadima koje sam pre četiri godine poslušao, razgalio se i brzo ih zaboravio. Bend ove novije pesme uglavnom svira strejt, bez velikih varijacija na originalnu formu i improvizovanja, jer su one rezervisane za klasike.

Naravno, klavijaturista i gitarista su tu onda veoma presudni u pogledu toga šta Purple danas ZNAČE. Jesu li samo kaver-bend koji emulira „pravi“ Deep Purple ili su legitimni Mark IX koji ugrađuje smislene cigle u monument rok-istorije?

Sa klavijaturistom je lakše – Don Airey je uostalom ista generacija kao originalni članovi (Paiceovo godište, dakle ima momačkih 78) i pripada istoj sceni i bio je, realno, prvi na listi ljudi za koje se smelo i pomisliti da mogu da zamene preminulog Jona Lorda. Airey je svirao praktično SVUDA, i sa Rainbow, i sa Whitesnake, i sa Judas Priest, i sa Jethro Tull i sa Ozzyjem i sa Sabbathom, i sa Colosseum II i sa rahmetli Garyjem Mooreom, i čak je dokačio i Zeleta Lipovaču i svirao na onom jednom albumu koji su Divlje Jagode radile u Londonu (i kažu da je baš on predložio Zeleta za Whitesnake ali je taj aranžman na kraju propao) i ima isti totalni pogled na muziku kao i Lord, koji mu omogućava da direktno iz ritma i bluza prelazi u klasiku a iz nje u atonalnu buku i koliko god da je njegovo sviranje jedan neprekidni vatromet i spektakl tehnike, ono IMA DUŠU. Airey svira više od jedne solo tačke tokom koncerta, ubacuje u njih i odlomke Šopena, ali i narodne muzike i kada se pred kraj on i McBride dobacuju frazama i ponavljaju i variraju ono što onaj drugi svira, to je kvintesencijalni Purple, na pola puta između slobodne improvizacije i crtanog filma.

Ali McBride je… heroj večeri. Ama, heroj poslednje četiri godine života Deep Purple. Ne samo da ovaj čovek ima isti zvuk i ton kao Blackmore (iako ne svira Stratokastera) nego i razume dokle ide bluz a odakle se prelazi u klasičarske skale, zna kada i da stane i da ne ode predaleko u „shred“ arpeđa i samo u par navrata prospe one superbrze i superčiste spidranove kroz skale koje je Blackmore uvek želeo da svira ali nikada nije postigao brzinu i čistotu što ju je izgradila naredna generacija heavy gitarista (Malmsteen, Vai, Sykes…). Naprotiv, McBride KAPIRA vrednost prljavštine, teksture, distorzije i disonance i mada je savršen tehničar – kada svira vibrato to je nezemaljski – ne dopušta da mu tehnika diktira sviranje. Njegova solo tačka je, tako, jedan imerzivan narativ radije nego demonstracija brzine ili pukog volumena zvuka a on je i jedini član benda koji uspeva da publiku natera na učestvovanje u muzici kada na kraju koncerta stane na vrh bine i gledalištu dobacuje kratke, melodične fraze koje mu ono vraća.

Stare pesme su onda smelo i bez pardona dekonstruisane i rekonstruisane da dvojica „novih“ članova dobiju prostor za svoje ideje. Lazy je bugi koji je još početkom sedamdesetih bio rastegnut do pucanja Lordovim i Blackmoreovim improvizacijama a danas je ova pesma bolja nego ikada, sa tim komplikovanim bluz rifom-koji je nosi i sjajnim promenama registra i dinamike što ih bend radi.

Perfect Strangers je takođe savršen sa tim svojim građenjem tenzije koja se oslobađa u melodičnim refrenima a kada McBride i Airey ulete  onaj denflovani rif umesto solaže u prirodnoj e-molskoj lestvici, pa na kraju pesme to ponove a Airey krene sa lordovskim orijentalnim improvizacijama, nemoguće je ne naježiti se.

Onda ide Space Truckin i ovo je podsećanje na to koliko su Purpleovi bluz rifovi bili MASIVNI, bez obzira što im je gruv bio lepršav. Ova pesma nema dugački rondo „nastavak“ sviran početkom sedamdesetih – razumljivo – ali je i bez njega apsolutno razorna – a posle nje dolazi Smoke on the Water.

I šta uopšte može da se kaže o pesmi koju znaju APSOLUTNO SVI a bend je izvodi sa svežinom i jednostavnošću koja obara s nogu?

Sa godinama sam zaključio da su – koliko god ja voleo Purple – najbolju obradu Husha u stvari uradili Kula Shaker, ali večeras Purple vraćaju sebi titulu. Hush je iz simpatične ljubavne pesmice sa kraja šezdesetih večeras pretvoren u praktično obred, sa savršenim gruvom i savršenim improvizacijama celog benda a kada odmah zatim krene razaračka Black Night, sa Paiceovim genijalnim sinkopiranjem i tim ikoničnim bluz rifom koji publika peva, to je onako savršen kraj večeri koliko je moguće zamisliti. Ne znam da li će Deep Purple ikada ponovo ići na turneju – Gillan i Glover, koliko god da su večeras sveži i energični ove godine stupaju u devetu deceniju života – ali znam da će ljudska kultura biti siromašnija ako se to ne desi. Bilo je divno pa makar se i ne ponovilo.

Edit: Pošto je JuTjub blokirao video sa snimkom nastupa Deep Purple, zbog nekog momenta u kome, pretpostavljam Airey svira neku klasiku na koju neko tvrdi da poseduje prava, video se sada može videti u neznatno skraćenoj verziji (dok ga neko opet ne bude snajpovao zbog nečeg drugog). U integralnoj verziji ga pogledati ili daunloudovati putem donjeg linka na servisu Mega:

https://mega.nz/file/bNNSkJ4D#lI4mgWiRHaWsFX5OUq9h_MPX9i63NgLQgnFyxpfI8G0

1. Totalno ga je doživela. Nekoliko puta. ↩︎