Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas imamo dva vrlo različita albuma da ih čujemo, primetimo koliko su stilski različiti (da ne pominjem da dolaze sa različitih strana planete) i da se složimo da je jesenja berba za sada vrlo plodna.
Prvi album danas neka bude ploča urednih i disciplinovanih free jazz improvizacija na teme koje je (većinski) napisao kontrabasista jednog vrlo dobrog kvinteta. Matt Smiley: The Late Set Live At Nocturne je, kako i iz naslova može da se nasluti, snimak nastupa u džez klubu (i restoranu fine kuhinje) Nocturne u Denveru u američkoj državi Kolorado. Nastup se dogodio sedamnaestog Aprila prošle godine i u pitanju je niska autorskih kompozicija uz dodat jedan (vrlo slobodan) kaver Yusefa Lateefa.
Matt Smiley, predvodnik ove ekipe je ne samo neko čiji će instrument odsvirati uvod za prvu kompoziciju i time i za čitav nastup kvinteta, već je i autor većine materijala koji ćete slušati. Studirao je muzičku industriju i džez na univerzitetu James Madison a posle je odbranio master iz džeza na Univerzitetu Severni Kolorado i danas sebe smatra i nekom vrstom istraživača istorije džeza (ako pratite njegov tviter nalog videćete kako metodično prolazi kroz stotine ploča partikularnih umetnika). Živi u Denveru gde redovno svira, predaje u džez kampu Denverske umetničke škole, a bio je i predavač na prvom džez kampu ikada organizovanom u Kosta Riki.
Muzički, Smiley se nalazi na, za moje potrebe, idealnom mestu između žestokog hardbopa i eksperimentalne avangarde tako da su njegovi albumi sa bendovima poput Art Deco ili Endgame Trio uvek na nekom interesantnom delu spektra između svingerske, prijatne muzike i slobodnog, freejazzerskog frikovanja. Bubnjar Dru Heller mu je čest saradnik, a on i sam živi u Denveru gde je stekao master iz muzike i tamo predaje na različitim institucijama. Heller je bubnjar i na ovom albumu i između njega i Smileyja se čuje jaka, godinama građena hemija.
Zna se da imam iracionalnu predrasudu spram gitare u džezu, ali Alex Nauman iz Montane koji je svira u ovom kvintetu je ODLIČAN i radi harmonski posao koji bi inače radio klavir, samo koristeći sve osobenosti gitare, sa čestim bendovanjem žica i virtuoznom svirkom koja istovremeno ne zvuči egzibicionistički već istraživački.
Tu su onda i duvači; Josh D. Reed, trubač, je neko ko je u karijeri svirao i sa Daveom Douglasom i Rufusom Reidom, predavao je na raznim školama i ovde stoji naspram Davida Popea, profesora saksofona na Univerzitetu Virdžinija i prekaljenog muzičara, kompozitora, improvizatora i publiciste koji je napisao preko stotinu tekstova za magazine koji se bave modernim saksofonom. Pope svira mnogo različitih duvačkih instrumenata, neke od njih i sam pravi, ali na ovom nastupu se držao tenor saksofona i to je jedan od signala da ovde imamo posla sa muzikom koja jeste programski okrenuta improvizovanju ali je istovremeno čvrsto utemeljena u tradicionalnom izrazu.
Hoću reći, album otvara Smileyjeva La Ros i to je sedamnaest minuta free jazza koji, rekosmo, kreće od kontrabas-solaže, a ima i momente kada i trubač i saksofonista soliraju „na prazno“, bez pratnje, potpuno ogoljeni pred publikom i slobodni da rade šta god požele (Reed je mirniji i kontemplativniji, Pope prži rafalni hardbop pa i uleće u freejazzerska krešenda), ali je nekakav opšti format kompozicije naprosto PRIJATAN. Dakle, harmonije su tu, kvintet radi brz, energičan ali ritmičan, pa i, ako imate dovoljno malo godina i popili ste dovoljno alkohola, plesan hardbop a sva ta avangardna ispadanja iz harmonije, eksplozivne bubnjarske solaže i modalne gitarske eskapade ne deluju konfrontativno već pre svega pozitivno, istraživački, zainteresovano da se ispita mnogo teritorije, ali pre svega da se svi dobro zabave.
Takav je i ostatak albuma. Lateefova Morning je atmosferičnija, svakako sporija u tempu i sa dosta bluzerske arome, ali Popeov saksofon i Naumanova gitara idu DALEKO izvan bluz teritorije, kačeći i orijentalne skale i nudeći slušaocu kartu za neistražene, hipnagogičke krajeve.
Rice Icon je bliska free improv filozofiji fragmentiranosti i cut-up „aranžiranja“ ali se ova kompozicija ne odriče u potpunosti harmonije ili gruva i Reedova truba je ta koja slušaoca bezbedno vodi do stabilnog tla. Popeova Unerring je klasičan hardbop sa komplikovanim zanimljivim uvodnim motivom i dosta energične improvizacije u soliranjima a pošto je ovo „kasni“ nastup u klubu onda imamo i Smileyjevu sporu, rastopljenu The Meaning Of The Blues. Iako je kvintet svira nominalno u vrlo sporom tempu, ovde i dalje ima mnogo freejazzerskog vatrometa i filuje klasični „okoponoćni“ zvuk sa mnogo smele improvizacije.
Album ipak zatvara žestoka, brza Inside Out, koju karakteriše Hellerov vrlo kompleksan poliritmički obrazac što stalno mutira, sa mnogo akcenata koje bubnjar spretno ubacuje da ostalim muzičarima upali vatru ispod tabana, pa kad negde posle devet i po minuta gitara počne da zvuči kao da se slomila i upala u iskrivljeni loop iz kog ne ume da se izvuče a duvači krenu da podižu tenziju sve više i više, možete da zamislite kako su ljudi u klubu, koliko god da ih je malo ostalo na kraju ovog dugog seta, znali da doživljavaju nešto jedinstveno:
https://mattsmiley.bandcamp.com/album/the-late-set-live-at-nocturne
Drugi album za danas je SASVIM drugačija ponuda, sa postavom koja nema bubnjeve – ali ima harmoniku – i sa muzičarima koji su iz Australije ali sviraju kombinaciju američkog džeza, srednjeevropskog folklornog izraza i moderne kamerne muzike. Sve to sa snažnim improvizatorskim duhom utkanim u lepe, kompleksne ali pitke kompozicije. Ball Hanlon Schulz: Flourish je ploča „nove muzike“ u onom najstrožem taksonomijskom smislu, dakle taj neki spoj raznorodnih a opet srodnih pristupa muzičkom nasleđu, narodnom i akademskom, baziran na eksperimentalnom njuhu i principu ali ne nužno protivan ideji proizvodnje prijatne, konvencionalno lepe muzike koju možete da pustite i romantičnom partneru sa kojim ste se tek nedavno spanđali i da se ne plašite da će pobeći glavom bez obzira od čudakinje koja sluša nekakvu groznu, neslušljivu muziku.
Istini za volju, Flourish je ploča složenih kompozicija i ta njena konvencionalna lepota i melodičnost dolaze u paru sa snažnim naglaskom na boji i teksturi instrumenata, kao i na slobodi da se kompozicije kreću u apstraktnim smerovima kada je to potrebno, sa atonalnim pasažima pa i delovima koji su sklopljeni samo od šumova što će vas dočekati već na drugoj kompoziciji, Shadowplay. Ali ovo je sve u svrhu evokativnosti i stavljanja slušaoca ne samo pred zahtevan narativ već i u trodimenzionalni prostor u kome su instrumenti na po jednoj od tri ravnopravne ose, a te ose onda slobodno zamenjuju mesta i praktično po definiciji zazivaju dublji, intenzivniji čin slušanja. Shadowplay je kamerna muzika koja se zaista sluša pažljivo, bez pokreta ili jačeg daha, jer je njena drama, ma koliko suptilno u početku delovala, zaista prava DRAMA i izvozaće slušaoca bez mnogo milosti.
Nisu sve kompozicije takve. A2 Brute, je, recimo, izrazitije folklorom inspirisani komad pitkije, umiljatije varijacije na temu a koja se spretno pretapa u džezerski, komplikovani gruv što ga kreira kontrabas dok truba preko njega solira a harmonika dodaje snolike dronove u pozadini.
Ball Hanlon Schulz su trio australijskih muzičara: Eugene Ball svira trubu, Ben Hanlon kontrabas, a harmonikaš je Anthohy Schulz, jedan vrlo cenjeni muzičar koji ne samo da iza sebe ima trinaest godina predavanja na muzičkom programu Politehničke akademije u Melburnu već je i predsednik Australijskog društva harmonikaša a danas živi u Vankuveru. Aktivan kao muzičar od 1990. godine, Schulz je svirao i sa Pavarottijem, i sa Simfonijskim orkestrom Melburna i sa Barreom Phillipsom…
Ni ostala dvojica nisu početnici. Eugene Ball je pre nekih osamnaest godina dobio nagradu za najbolju džez kompoziciju na godišnjoj ceremoniji Australian Jazz Bell Awards i ima dugu i plodnu saradnju sa raznim muzičarima, uključujući uglednike kao što su John Butler i Tony Gould, a predaje na nekoliko visokoškolskih institucija.
Benjamin Hanlon svira kontrabas u Simfonijskom orkestru Melburna već deceniju i po a svirao je i sa drugim simfonijskim i manjim klasičnim orkestrima. On je i ugledni džez muzičar koji je i sam sarađivao sa mnogo važnih džezera (Paul Grabowsky, James Morrison).
Utoliko, Flourish, kao drugi album ovog trija, je ploča izuzetno „guste“ muzike u smislu da ovde teorije i njenog razvoja pa i dekonstrukcije ima koliko hoćete, ali je istovremeno i napisana tako da, kako rekosmo, bude lepa i ugodna za uho. To da su u prvom planu uglavnom evokativne, prijatne teme (ili, u Prelude, recitacija toplim, baršunastim glasom, starijeg muškarca) pomaže da se slušalac uvuče u muziku koja je zapravo složena, gde instrumenti često menjaju uloge među sobom i čas će ritam biti odrađivan lupanjem u telo harmonike ili kontrabasa, čas će kontrabas sviran prstima da daje metriku, a negde će Hanlon uzeti gudalo i raditi u visokim registrima, solirajući kao da svira violinu.
Ovo je svakako, celim trajanjem albuma, muzika odmerenog koraka i melodične, optimistične prirode, ali su ove kompozicije istovremeno veoma duboke u tome kako se njihove teme smelo razvijaju kroz harmonske promene i smenu sviračkih tehnika, sa mnogo detalja koje isprva ni ne primetite a oni dramatično utiču na dalji tok pesme… Snimljen bliskim ozvučivanjem i miksovan da se očuva intimna, pa i na momente tajanstvena dimenzija zvuka, ovo je album za mnogo slušanja u samoći ili društvu, bez priče i sa prostorom da tišina i muzika nađu jedno sa drugim idealni balans:
