Čitao sam ovih dana neke recentne serijale izdavača Oni Press (odnosno imprinta Oni Press koji je danas deo Oni-Lion Forge Publishinga) i pitao se, uz opreznu nadu, da li se Oni Press VRATIO.

Prvi na redu za obradu je Benjamin, miniserijal od tri epizode iz prošle godine a koji je dobio kolekciju, uključujući lepu, tvrdo koričenu inačicu, ovog proleća. Imajući u vidu ko je ovo crtao, već na ovom ću mestu reći da je Benjamin vredan vaše pažnje čak i ako nemate nikakvu emotivno-nostalgično-intelektualnu sponu sa partikularnim likom kojim se ovaj strip bavi.

Benjamina je, kao svoj debitantski strip-rad napisao Ben H. Winters, prozni, naučnofantastični pisac koji je već sa prvim romanom, Sense and Sensibility and Sea Monsters 2009. godine uspešno sebe plasirao na listu najprodavanijih romana koju vodi Njujork Tajms, a ozbiljan uspeh postigao je trilogijom The Last Policeman koja je između 2012. i 2014. godine skrenula na sebe dosta pažnje žanrovske publike, uključujući, pored naučnofantastičara, i ljubitelje detektivske i proze misterije. Dalje je radio na brodvejskom mjuziklu Slut (i kasnije na još nekoliko pozorišnih predstava), napisao alternativnoistorijski roman Underground Arilines (o savremenim Sjedinjenim američkim državama, ali u univerzumu u kome se američki građanski rat nikada nije odigrao i ropstvo je i dalje društveno prihvatljiv koncept), pa za njim i takođe alternativnoistorijski Golden State o savremenom američkom društvu koje fetišizuje objektivnu realnost.

Naravno, bavio se i televizijom i sarađivao na nekoliko serija ali je najveći uspeh postigao kada je za CBS kao showrunner kreirao seriju Tracker 2024. godine.

Benjamin je strip o piscu koji se zove Benjamin, isto kao i njegov scenarista i Winters kaže da u to ne treba učitavati ikakve autobiografske ambicije: „Samo zato što je junak namćorasti pisac naučne fantastike u srednjim godinama koji očajnički pokušava da dokuči smisao života dok luta po Los Anđelesu, a ja sam… o, čekajte malo. Sranje.“ No, da odmah kažemo, Benjamin NIJE autobiografski rad – ma koliko da je možda informisan Wintersovim poznavanje Los Anđelesa – već i time da se ovde priča o namćorastom piscu naučne fantastike koji je umro još početkom osamdesetih a onda se, neobjašnjivo, probudio u motelskoj sobi u Los Anđelesu dok mu na vrata lupa uprava motela sa namerom da ga izbaci, smatrajući ga za uobičajenu pijanu skitnicu kakve se ponekada preko noći ušunjaju u neke od njihovih soba da prespavaju dok ih ne uhvate.

Benjamin nema pojma ni gde se nalazi ni kako je tu dospeo ali, važnije, ne zna ni KADA se nalazi pa je njegova reakcija na ljude koji idu unaokolo pričajući mobilnim telefonima praktično panična jer smatra da upravo vidi „psy tacs“ naprave koje je on izmaštao u svojim naučnofantastičnim pisanijima. Samo dobronamerni službenik motela, Marcus, će se sažaliti na očigledno dezorijentisanog i nesnađenog Benjamina i pomoći mu da razume gde je, kao i da na neki način prevaziđe šok od saznanja da je u jednom trenutku bio u kući u Burbanku i kucao novi roman na mašini, pa osetio jako stezanje u grudima, a u narednom se probudio, 43 godine kasnije, u kalifornijskoj motelskoj sobi i Americi koju jedva prepoznaje. Marcusov otac je bio ljubitelj novotalasne naučne fantastike i on, na svoje ogromno iznenađenje shvata da čovek ispred njega liči na Benjamina J. Carpa, čoveka koji je umro još 1982. godine a čije je romane njegov ćale kupovao i čitao i kada Benjamin potvrdi da je baš to njegovo ime ovaj mu pokaže stranicu na Wikipediji koja ima detalje o njegovom životu i smrti.

Benjaminova reakcija je, dobro, šok, i neverica, ali u velikoj meri i ljutnja što je njegov biografski wiki unos „prepun netačnosti“ te da je korišćenje termina „kultni pisac“ zapravo uvredljivo, kao što je uostalom i „naučna fantastika“. Benjamin je, pokazaće se to već na prvim stranicama ovog stripa malo nesnosno pompezna, narcisoidna osoba koja o sebi bez i trunke ironije govori kao o „čoveku od značaja“ i to mu je zapravo i prva radna teorija kojom objašnjava svoju neočekivanu reinkarnaciju posle više od četiri decenije, sa netaknutim sećanjima i teško podnošljivim – ali i dalje donekle harizmatičnim – karakterom: „Dugo sam naslućivao da postoje određene osobe… ljudi od ZNAČAJA… koji zapremaju odvojenu kategoriju postojanja, izvan tradicionalnih kategorija ’živog’ i ’mrtvog’“ Marcus, koji je samo hteo da pomogne starijem, dezorijentisanom čoveku koga su njegove kolege po viđenju tretirale kao gljivičnu infekciju shvata da je zagazio malo dublje u egzistencijalnu filozofiju nego što se tog jutra nadao da će se desiti i pokušava da se vrati svojim dnevnim obavezama i mukama, dok Benjamin nastavlja: „Jesam li iznenađen time da sebe pronalazim u toj kategoriji? Nisam. Jedino što ostaje je da otkrijem svrhu svog vaskrsnuća.“

Dinamika između Benjamina, ekscentričnog, sebičnog, narcisoidnog ali i dalje fascinantno teatralnog kreativca i Marcusa koji je definicija ugnjetavane srednjeklasne, službeničke egzistencije je neka vrsta srca i duše ovog stripa. Benjaminova potraga za svrhom – i, ako je moguće i tehničkim objašnjenjem – svog oživljenja je ono što narativu daje njegovu dramaturšku strukturu, ali odnos između dvojice muškaraca različitih generacija, različitih svetonazora, različitih životnih puteva, različitih rasa, različitih ambicija u životu, različitih političkih pogleda je ono što ga izdiže iznad toga da bude prosta niska intelektualnih eksperimenata u kojima bi Benjamin donosio svoje teze o tehnici i svrhovitosti svoje rezurekcije.

Na primer, Benjamin u prvom redu sam sa sobom raspravlja da li se radi o tome da je poslat u potragu za nekim velikim večnim istinama, ili je u pitanju nešto srazmerno banalnije ali ipak ZNAČAJNO, kao što je rešavanje neke velike političke ili kulturne krize sa kojom se svet četiri decenije nakon njegovog preminuća suočava i niko drugi ne može da je reši. Čitaocu postaje jasno da je i pre smrti i vaskrsnuća Benjamin bio pompezni, egocentrični lik čija je najomiljenija tema razgovora bila on sam a najomiljenija tema za razmišljanje to kakve mu je sve veličanstvene stvari sudba namenila da uradi i time zaduži čitavu ljudsku rasu.

Paralelno sa tim, Marcus mora da se odveze do svoje bivše devojke koja ga je ostavila – ali sporazumno – i njihov ranije zajednički pas je pripao njoj pa sada on svakih par nedelja kupuje specijalnu hranu za tog psa i dovozi je da se Kath ne bi mučila. U skladu sa žanrovskim očekivanjima, Kath je posle senzitivnog i tihog Marcusa našla muževnijeg frajera ali Marcus može i da vidi da pas, Strawman, ne dobija onoliko ljubavi koliko je imao kada su on i Kath živeli zajedno. Ali to vidi i Benjamin pa na vrlo glasan i neki bi rekli nasilan način kidnapuje Strawmana i vraća ga Marcusu kome on, po njegovom osećaju za pravdu i ljudski moral, treba da pripada. Marcus je šokiran, ali Benjamin je neobično ubedljiv čovek…

Benjaminova potraga za odgovorima između ostalog podrazumeva i prolazak kroz gomilu njegovih romana, koje je Marcusov otac skupljao i narativ se dalje u dobroj meri bavi različitim koncepcijama koje je Benjamin Carp izmaštao za svoja razna dela pa je tako jedno vreme on ubeđen da je robot, a onda slede intenzivne disocijacije identiteta i realnosti koje crtač ovog stripa radi na veoma ubedljiv, psihodeličan i memorabilan način.

Iz svega iznesenog, upućenima će biti već jasno da je Benjamin J. Carp zapravo karikatura – brutalna ali istovremeno i dobronamerna – Philipa K. Dicka, kultnog autora naučne fantastike čija je popularnost posle smrti višestruko nadmašila uticaj koji je imao za života. Nešto malo mlađi od Clarkea i Asimova, Dick je na ime svojih filozofskih interesovanja i strasti prema narkoticima koja je daleko prevazilazila puko, jelte interesovanje, pisao drugačiju naučnu fantastiku od svojih savremenika, baveći se učestalo mentalnim oboljenjima, drogama ili tehnologijama koje menjaju percepciju stvarnosti i postojano tražeći ono što je „iza“ deljene, konsenzualne realnosti. Decenijski korisnik amfetamina, Dick je, možda i ironično, imao svoje formativno psihodelično iskustvo nakon što je 1974. godine, radi vađenja umnjaka, dobio snažnu dozu natrijum-pentotala, nakon koje je halucinirao snažno simbolične prizore i nastavio da ih ima tokom narednih meseci. Ovo je kod njega izazvalo neku vrstu sozercanja i njegovi kasni romani su bili teološki zapitani. Kao što se zna, Dick je preminuo 1982. godine, četiri meseca pre premijere Blade Runnera, i dalje najvećeg filma urađenog po predlošku koji je on napisao i, ako je za utehu, kada mu je Ridley Scott pokazao neke od scena u toku produkcije on je sa uzbuđenjem komentarisao da futuristički Los Anđeles izgleda TAČNO onako kako ga je on u romanu Sanjaju li androidi električne ovce zamislio (iako Scott nikada i nije pročitao roman). Posle će uslediti Total Recall, Screamers, Minority Report, A Scanner Darkly i još mnogo filmova zasnovanih na njegovom pisanju a već od 1983. godine se dodeljuje godišnja nagrada Philip K. Dick, za najbolji meko koričeni naučnofantastični roman objavljen u SAD unutar godinu dana.

Wintersova rekonstrukcija Dicka kao pompeznog, u sebe zaljubljenog ali harizmatičnog samoniklog mislioca je urađena sa ljubavlju, ali kako rekosmo, i kao karikatura. Benjamin jeste strip sa izvesnom filozofskom ambicijom i opipljivom humanističkom simpatijom za svoje likove, ali je i komedija i postoji i doza slepstik humora u onome što Winters piše, a svakako je Benjaminovo visokoparno izražavanje kojim ide na nerve svima oko sebe kreirano upravo da bude iritantno i da izaziva ako ne podsmeh a ono makar intelektualni rad u kome će čitalac morati da prepozna kako ispod fasade samozaljubljenog lupetanja i dalje radi britki, radoznali um.

Ono gde Winters ima izvesne dramaturške nedoumice je to kako ovaj strip da se završi posle eskalacije koja se dešava u drugoj epizodi i onda je treća epizoda neka vrsta antiklimaksa u kome Benjamin postepeno spoznaje da biti „čovek od značaja“ služi samo kao samoodabrana lozinka da se nekako probijete kroz život koji mrvi sve ispred sebe i zapravo, ako se za trenutak izmestite iz svoje narcisoidne pozicije, imate rizik da se suočite i sa iznenađujuće golemim beznačajem svog postojanja.  Otud je Benjaminova finalna teza simpatično subverzivna, kada shvata da je sve kontekstualno i da svako drugi može biti osoba od značaja, ali ovaj zaključak u priču upada dramaturški pomalo nezgrapno, više kao dosetka kojom će se strip završiti nego njena prirodna kulminacija. U napasti sam da kažem da se oseća kako je Benjaminu nedostajala četvrta epizoda u kojoj bi ovaj zaključak bio spretnije konstruisan i emotivno ubedljiviji, ali stoji i da je najveći deo treće epizode otpao na dugačke sekvence bez stvarnog značaja kojima je strip nekako dobijao na vremenu da se dokopa poslednjih strana. Drugim rečima, Benjaminu je, verovatnije, falilo malo dodatnog vremena u rerni ili snažnije uredničke intervencije na scenariju da bi dosegao svoju konačnu formu.

No, sličnih zamerki nemam na crtež. Već sam sugerisao da je glavni element privlačnosti ovog stripa njegov crtač i kada kažem da je to italijanski maestro Leomacs (aka Massimiliano Leonardo) a koji već godinama radi za Amerikance i to radi DOBRO (pisao sam o Basketful of Heads koji je radio sa Joeom Hillom), a da mu je kolore radio takođe italijanski veteran Luca Bertelè (aktivan još  od osamdesetih), onda je i bez gledanja jasno da će Benjamin na ovom planu zablistati. Ovo je strip koji se događa u savremenoj Kaliforniji i treba da ima jedan realističan, uverljiv izgled, ali da istovremeno nudi karakternu komediju PLUS da spretno izvede svoje tripozne, halucinantne sekvence disocijacije realnosti. Leomacs je majstor na svim ovim poljima i Benjamin je strip čistog, disciplinovanog lejauta gde će povremeno iskakanje iz kadra (koje ponekada radi samo letering sjajne Becce Carey) ili strateški izvedeno montiranje halucinacija i „mentalnih slika“ preko realističnih scena da mu obezbedi utisak izmeštenosti. Leomacs radi kvalitetnu vizuelnu komediju, sa likovima koji imaju više mediteransku nego američku ekspresivnost a Bertelèove boje su intenzivne, moćne i savršeno prate promene tempa i emotivnog gravitasa scena. Beccu Carey sam već pomenuo, ali vredi naglasiti njen izvrsni rad sa zvučnim efektima koji stripu dodaje taktilnost i komični karakter.

Benjamin nije savršen strip. On zaista malo izgubi gas prema svom finalu i završava se više što mora nego što nas je zaista ubedio u transformaciju svog protagonista. No, ovo je strip zavidne konceptualne ambicije, interesantnog izmešanih žanrova i sa mnogo MNOGO vizuelnog karaktera a to je više nego dovoljno da ga potražite i pročitate. Iz nekog razloga Oni Press preko svog sajta prodaje samo pojedinačne epizode pa ćete za kolekciju izvoleti da se prošetate do Amazona.