Pročitao sam kolekciju naslovljenu samo Youngblood a koju je Image Comics izdao u Avgustu sakupljajući šest brojeva najnovije verzije sada već skoro pune tri i po decenije starog serijala Youngblood, a koji su izlazili između Novembra 2025. i Jula ove godine. I mada sam ovaj strip krenuo da čitam u pojedinačnim epizodama, onako kako su izilazile, i bio svestan da je u pitanju jedna očekivano nekoherentna, neuredna salata klišea, fraza i (polu?)plagijata na koje su Marvelovi advokati trebalo da reaguju pre više decenija, nisam siguran da sam bio spreman na totalni haos koji će Youngblood proizvesti do svog kraja. No, u nekakvoj sumi svih stvari, ovih šest epizoda čine jednu od najuspelijih i najzaokruženijih priča o superherojskom timu Youngblood već i pukom činjenicom da se ta priča ipak nekako završila, a što je za Youngblood više izuzetak nego pravilo.

Štaviše, kada je ovaj serijal krenuo da izlazi i izbacio prvi broj, prvi komentar na redditu je bio „a za dvadeset godina stiže drugi“, da bi naredni, u odgovor na njega, očigledno poučen gorkim, decenijskim iskustvom sa puno autoriteta rekao „zapravo verovatnije novi broj jedan“.

Reći da je Rob Liefeld, kreator i autor Youngblood, neko ko je svoj čitav život vezao za superherojski tim kul likova koje je izmaštao dok je bio još u srednjoj školi, danas postao osoba sa kojom se svi sprdaju, za koga se unapred i apriori očekuje da će projekte započinjati i od njih odustajati jer mu je u međuvremenu nešto drugo privuklo pažnju, da će i sami ti projekti dok traju biti nefokusirani, pripovedani preko reda, nacrtani loše i prepuni recikliranih tinejdžerskih sanjarija, dakle, sve to reći je lako i, uostalom tačno. Reći da je ovo nekada bio najpopularniji i najplaćeniji crtač stripa na svetu je takođe tačno kao što je tačno i da većina čitalaca danas uopšte ne može da pojmi kako je za ime sveta do toga došlo imajući u vidu koliko Liefeld ima problema sa anatomijom i bazičnom naracijom i da te probleme četrdeset godina nizvodno i dalje nije rešio.

Sve to možemo da kažemo i da se, mislimo mi, s pravom zapitamo otkud Liefeldu i dalje volja da radi Youngblood i zašto Image Comics u taj projekat uopšte ulazi – kome je u 2025. i 2026. godini uopšte do stripa čiji prvi broj jeste istorijski značajan jer je njime Aprila te davne 1992. godine lansiran Image Comics i „nezavisni strip“ je u američkoj industriji temeljito redefinisan, ali koji je, taj prvi broj, već tada dobio negativne kritike i označen je, s pravom, kao momenat u kome je superherojski strip postao izrazito glup medijum mnogo više zainteresovan da izgleda cool nego da radi nešto cool?

Sve to, dakle možemo da kažemo i da budemo u pravu i sva ta pitanja možemo da postavimo jer su logična i imaju smisla. Ali Rob Liefeld NEMA SMISLA. Rob Liefeld je, neobjašnjivo, autor čije ime i dalje ima takvu težinu da je prvi broj novog Youngblood izašao u Novembru 2025. godine prodao pola miliona primeraka za svega par nedelja i onda nastavio da se prodaje. I mada su se naredni brojevi sigurno prodavali u manjim tiražima, Image Comics je za poslednju, šestu epizodu (numerisanu kumulativnim brojem 100) morao da dva puta doštampava tiraž kako bi zadovoljio potrebe tržišta. Sad, sigurno su drugi i treći tiraž bili štampani u manjem broju kopija i njihova je namena bila prevashodno da gađaju kolekcionare, sa dodatim novim alternativnim verzijama naslovnih strana, ali i dalje nema sumnje u to da je Youngblood bio ekstremno uspešan projekat za Liefelda (da ponovimo, već i samo time da je on uspeo da izbaci šest epizoda za redom i ispriča kompletnu priču) ali i za Image koji je sa ovim stripom, možda nesmotreno a možda i pametno, otvorio i čitavu novu epohu za Liefelda i njegovu saradnju sa kompanijom koju je pre više od tri decenije osnovao sa kolegama koje su sve, kao i on, rešile da napuste Marvel i svoj status rok-zvezda modernog superherojskog stripa iskoriste da lansiraju svoje sopstvene likove i univerzume koji će dalje živeti u medijumu stripa, akcionih figura, filma…

O ovome sam već pisao, ali ovde je kratka retrospektiva skoro pa neophodna: Youngblood je, zasnovan na likovima koje je Liefeld, rekosmo, izmaštao još u školi, i dalje informisan njegovim iskustvom rada za Marvel, od projekta koji je u nekom momentu mogao da bude i novi Teen Titans za DC, postao prvi strip koji će izaći za novopokrenuti Image Comics i biti refleksija Liefeldove ideje da bi superheroji, kada bi postojali u stvarnom životu, imali status zvezda, dakle javnih i popularnih ličnosti sličan onome što imaju popularni muzičari, glumci, manekenke ili sportisti.

Ovo nije ni rđava ideja sama za sebe ali Liefeld, koji je još u Marvelu imao tendenciju da mu se pripovedanje brzo raspadne, sada, kada iznad sebe nije imao urednika i izdavača da ga kontrolišu, radio je Youngblood (i druge superherojske stripove za Image) sasvim haotičnim pristupom, više intuitivno ređajući slike i scene onako kako su mu delovale cool nego što se moglo govoriti o naraciji. Kako sam već pominjao, kada je Image u nekoj fazi nekoliko godina kasnije reprintovao prve brojeve Youngblood, platili su Joea Caseyja da napiše nove dijaloge za njih kako bi se uspostavila makar nekakva iluzija narativne koherentnosti.

Kada je Liefeld napustio Image (a pre nego što jeste, imali smo VRLO kratku epizodu u kojoj je Youngblood pisao Alan Moore i ima dosta ljudi koji i danas tvrde da je ovo jedini momenat u istoriji kada je Youngblood bio dobar strip – ali to je trajalo svega tri broja), on je poneo Youngblood sa sobom, demonstrirajući u praksi šta za autore znači kada su vlasnici prava na likove i univerzume koje su kreirali, pa se onda Youngblood pojavljivao u edicijama raznih izdavačkih kuća, uglavnom kao serija restartovanih pa brzo napuštenih projekata koji su nekako, preko tri i kusur decenije, kumulativno dobacile do 94. epizode.

Onda se Liefeld vraćao saradnji sa Imageom i radio stripove u nekakvom „podrazumevanom“ Youngblood univerzumu ali bez eksplicitnih pominjanja istog, jer je, kako je kasnije objasnio, prava na Youngblood zapravo izgubio još krajem devedesetih. Bloodstrike je bio, odgovorno tvrdim, katastrofalan strip, a onda je pre par godina Image Comics sa Joeom Caseyjem na kormilu započeo serijal Blood Squad Seven, neku vrstu rebutovanja ideje Youngblood, ali bez likova i imena iz Youngblood, kako bi se izbegli problemi sa autorskim pravima. Blood Squad Seven je, kako sam opširno argumentovao, solidan, tipično caseyjevski metodičan rad koji zbilja pokazuje šta je to dobro u konceptu Youngblood i kako on može da se razvija u smeru intrigantnog političkog-trilera-sa-supermoćima kada ga piše neko sposobniji za obraćanje pažnje nego što je vinska mušica na kokainu. No, u međuvremenu se ispostavilo da je Rob Liefeld uspeo da povrati prava na Youngblood, i krenuo u novi serijal, sa ciljem da nova priča nekako izbaci šest epizoda i time agregatno serijal dovede do broja 100.

I, uz sve što smo, dakle, gore rekli o Liefeldu, moramo da priznamo jedno: on je u tome uspeo, stota epizoda Youngblood je, rekosmo, izašla letos i kolekcija izbačena u Avgustu je došla paralelno sa reprintom prve četiri epizode Youngblood iz 1992. u luksuznom tvrdo koričenom izdanju sa skenovima visoke rezolucije Liefeldovih tabli ali i suplementalnog materijala iz onog vremena, uz punu svest da je Youngblood danas predmet nostalgije koja ni na koji način ne uvažava ikakav racionalni argument.

Ovo, doduše, samo delimično objašnjava postojanje i ipak dobru prodaju novog Youngblood, odnosno, u punoj meri razumem da je ovo neko sa entuzijazmom očekivao i možda i kupio prvi broj, ali ovih šest brojeva su snažno (i pomalo nemilosrdno) podsećanje da je i motivisani, fokusirani Rob Liefeld i dalje neko kome OČAJNIČKI nedostaje urednik, i kao crtaču i još više kao scenaristi.

Drugačije rečeno, Youngblood, epizode 95, 96, 97, 98, 99 i 100 sakupljene u ovoj kolekciji više deluju kao rad talentovanog amatera koji razume senzibilitet ’90s, edgy superherojskog stripa, ali još nije savladao neke osnove postavljanja zapleta, pripovedanja i, uh, ljudske anatomije, nego kao trijumfalni povratak veterana sa više od četrdeset godina iskustva svom najvoljenijem čedu.

Ima mnogo poraznih elemenata u ovom stripu, koji u meni nepogrešivo proizvode transfer blama što ga čitam, kao da sam saučesnik u nečem postiđujućem, ako već ne otvoreno nečasnom, ali hajde da za početak kažemo šta je u njemu dobro.

Pored toga da je Liefeld uspeo da ispriča priču od početka do kraja – što mu sa poslednjih nekoliko restarta Youngblood nije pošlo za rukom – Youngblood je i prilično dobro ili makar prilično konzistentno nacrtan strip. Liefeld ovde nije radio za nekog drugog, nije žurio i, uz pomoć još dvoje tušera (Chance Wolf i Shelby Robertson), te koloriste Juana Manuela Rodrigueza i leterera Rusa Wootona, on nam pruža svu liefeldovštinu koju bismo u 2025. ili 2026. godini realistično smeli da zahtevamo. Kritičari su mu zamerili da mnogi kadrovi nemaju pozadine – što je sasvim tačno, kako se vidi iz tabli priloženih uz ovaj prikaz – ali uz Rodriguezov dosta drusni, dinamični kolor, ovo u principu ne izgleda loše, pogotovo ako ste narihtani na Liefeldovu frekvenciju i u startu shvatate da ovo nije strip realističnih mesta i opipljivih prostora, već pre svega strip ikoničkih likova u ikoničkim kostimima, kako zauzimaju ikoničke poze i ikonički se tuku sa ikoničkim negativcima. A koji se ni po imenima ni po kostimima ne razlikuju od pozitivaca u dovoljnoj meri da čitalac koji je u ovaj strip ušetao slučajno, bez prethodnog znanja, može da nekako isprati radnju. Ali da ostanemo još malo u pozitivnom tonu:

Liefeldu se decenijama – s punim pravom – zamera da ne poznaje ljudsku anatomiju i kao jedan od najlakših primera se ističe to da ne ume da nacrta ljudska stopala i da ih onda često u svojim kompozicijama krije kako ne bi sebe dovodio u problem. U ovoj verziji Youngblood takav prigovor ne možemo da napravimo i koliko god da ovde može da se stavi primedbi na Liefeldovo predstavljanje ljudske figure, stopala nisu problem i proporcije su generalno uredne, ako već ne prirodne. Ovo jesu likovi koji ljudsku figuru ekstrapoliraju na „ekstremne“ načine ali ovde nema likova nacrtanih tako da imaju kičme koje se savijaju na više mesta u više strana u isto vreme, ženski likovi ne stoje ISKLJUČIVO na prstima (mada, da, stoje na prstima dovoljno da se to primeti) a mada svi likovi imaju preterane, „hiper-atletske“ telesne proporcije, ovde nema anatomskih abominacija sa grudnim koševima koji deluju kao da ste ispod kostima ubacili čitav bojler od osamdeset litara, bicepsa debelih kao butine i butina debelih kao dve ljudske noge zajedno, te muških sisa za koje bi vam u stvarnom životu trebao armirani brushalter.

Dodatno, ovo je strip natrpan ili akcijom ili pričom u kojoj su likovi kadrirani dramatično dok stoje u ikoničkim, šmekerskim pozama. Ako volite rani Image Comics autput, i stari Youngblood, ovo u dobroj meri replicira taj senzibilitet.

Međutim, rani Youngblood je bio, da ne okolišimo, LOŠ strip, popularan, rekosmo,  više na ime toga da je izgledao cool nego toga da je radio nešto cool i klinci koji su tada do balčaka progutali Liefeldove reimaginacije Marvelovih likova samo sa „exxtreme“ mejkoverima bi danas trebalo da su detoksikovani i svesni da su neki umetnički dometi ovog stripa ali i generalno dometi Liefeldove imaginacije, veoma, veoma skromni.

(I ovde čak ni ne zameram to da u ovih šest epizoda, koje se sve dešavaju na terenu i u kostimu, nema ni prisenka te inicijalne ideje da je Youngblood tim superheroja koji su istovremeno i zvezde nekakve, jelte, popularne kulture.)

Prvo, zaplet ovog Youngblood je neka vrsta recikliranja bilo kog Marvelovog (ili čak DC-jevog) zapleta sa tuđinskom silom koja dolazi da pokori Zemlju a zemaljski superheroji  im prvo pruže junački otpor ali izgube, pa im onda treba neko vreme da se pregrupišu i onda kad uzvrate, uspeju da zbace okupatora i vrate planetu u ruke njenog pravog vlasnika – čovečanstva. Liefeld ne samo da nema strpljenja da se bakće oko toga da priči podari ikakvu dublju dramu ili preokrete već je utisak da ne može ni da zamisli bilo koji element zapleta koji ne bi bio prepisan iz tuđih, starih stripova.

Gore sam pominjao polu/ plagijate, i, mislim, dobro, u 1992. godini ste bili skloni da kažete kako Liefeld ima moralno pravo da napravi duplikate likova koje je sam kreirao za Marvel (ili ih na neki način reimaginirao i učinio „svojim“ u vreme kada je radio na X-Force itd.) i u sopstvenom, autorskom stripu za Image pokaže kako oni mogu da se razulare kada im nad glavom ne stoji birokratska superstruktura velike korporacije, ali u 2025. i 2026. je, barem za mene, porazno to sa koliko odsustva blama Liefeld barata likovima koji su jedan tanani, monomolekularni sloj „legalne distinkcije“ udaljeni od Marvelove tužbe. Badrock je, recimo, lik koji se isprva zvao „bedrock“ i, pošto je koristio poklič „Yabba Dabba Doom“ u borbi, neko je reagovao i ukazao da bi iz Hanna-Barbere mogli da tuže za narušavanje autorskih prava, pa je on prekršten. No u svojoj aktuelnoj inkarnaciji Badrock ne samo da i dalje viče Yabba Dabba Doom kada se bori, već ga Liefeld piše kao direktnu imitaciju Marvelovog Bena Grimma, sa sve proklamacijama „It’s Yabba Dabba Doom time, kids“ i sa jednom replikom gde pravi gotovo direktnu referencu na The Thinga, u kojoj ga prekida udarac pesnicom u lice. Liefeld, dalje, koristi Tora i Lokija, nordijske bogove, kao superherojske arhetipe i mada su oni, svakako, u javnom vlasništvu i Marvel na njih nema nikakva posebna prava sem na „svoje verzije“, Liefeld pravi sasvim eksplicitan napor da se nasloni baš na te Marvelove verzije do mere koja bi se mogla nazvati bezobraznom, sa začikavanjem Marvelove pravne službe da reaguje kada Badrock koristi Torov čekić i objašnjava da mi se ovaj vraća kada ga baci na neprijatelje, dodajući da ako je Chris Evans bio dostojan da vitla ovim oružjem, to onda još više važi za njega.

I, čujte, jedno je kada Liefeld ima petnaest varijacija na Cablea ili Deadpoola u svom stripu – on jeste jedna polovina tandema koji su kreirali ove likove u Marvelu – ali drugo je kada ga vidite kako bestidno, u punom sprintu prelazi granicu omaža Jacky Kirbyju i utrčava duboko u polje plagijata, ne samo sa Thorom i The Thingom (i Doctorom Strangeom, pa i sa princom Namorom, koji, ruku na srce, nije Kirbyjev dizajn, već je u pitanju kreacija Billa Evereta, ali princip je isti) već onda i sa vanzemaljskim osvajačima koji su orijaške figure što kao da su došle iz neke B-ekipe Kirbyjevih Celestialsa. Hoću da kažem, Liefeldov dizajn je ovde ikonički, ali uglavnom zato što ga je čitav ukrao od Kirbyja.

Dobro, pripovedanje je, takođe, loše. Razumemo da je ovo strip koji žuri da stupi u akciju i čija prva epizoda daje samo najmanju, najkraću uvodnu ekspoziciju da pokaže kako Youngblood dobijaju poziv da dolete do južnog Pacifika što pre mogu jer se dešava nešto gadno i onda kreće neprekidna šorka, ali ovo je onda strip koji uspeva da i tu neprekidnu šorku učini dosadnom i predvidivom. Liefeldovi likovi imaju dva modusa rada: udaranje protivnika iz sve snage i poziranje kao za poster, i najveći deo ovog stripa se sastoji iz ovakvih kadrova, sa samo minimumom tranzicionih scena koje treba da nam daju utisak da pratimo ogromni, globalni sukob u kome imamo i putovanje kroz vreme i nezamislive sile koje dolaze iz svemira, pa onda i pomenute asgardske bogove ali i demone iz samog pakla koji su došli po svoje parče mesa i teritorije.

Rezultat je tu predvidiv: svi likovi su ravni, bez ikakve dubine, bez ikakvog KARAKTERA, sem stisnutih zuba* i namrštenih veđa** i mada će dugogodišnji ljubitelj Youngblood ceniti pojavljivanja Supremea i mnogih drugih Liefeldovih kreacija, čak i on će posle određenog vremena morati da prizna da je ovaj strip više kolekcija akcionih figura koje crtač postavlja u kul poze i lepi im prilično izlizane fraze umesto dijaloga, nego što ima stvarnu naraciju ili karakterizaciju.

*u klasičnoj liefeldovskoj tradiciji, stisnuti zubi koji se vide između razmaknutih usana su čest signal odlučnosti likova, ali i u klasičnoj liefeldovskoj tradiciji, tih zuba uglavnom ima mnogo više nego što znate da staje u ljudsku vilicu

**u klasičnoj liefeldovskoj tradiciji, likovi koji imaju maske preko lica pa im se ne vide obrve, imaju te obrve nacrtane na maskama da bi i sami mogli da deluju namršteno

Paradigmatičan primer je, recimo, da se nakon prvog velikog čina u kome se Youngblood sukobljavaju sa Xerxesom – a koji ih sve vreme zove da mu se pridruže – i njegovim poslušnicima, dešava čitava tuđinska invazija Zemlje i prolaze dvadeset dva meseca tokom kojih planetom vladaju tuđini a superheroji, povučeni u ilegalu planiraju kontranapad. Liefeld ceo ovaj period pakuje na dve spleš-kompozicije na početku četvrte epizode jer naravno da ga mrzi da se bavi delom stripa koji bi ušao u nekakve detalje o tome zašto tuđini osvajaju Zemlju, sa kojom ambicijom, kakve su posledice za civilno stanovništvo, ko uopšte vrši vlast na planeti pod tuđinskom upravom itd. Ovako nešto biste dobili od Kierona Gillena ili od Kylea Higginsa, ali Liefeld ovako nešto ne bi znao da napiše ni u svojim najboljim danima krajem osamdesetih i početkom devedesetih a u ovom stripu je sasvim jasno da ga za to potpuno boli kurac i da njegov mozak ne ume ni da konceptualizuje nekakav „worldbuilding“ koji ne bi bio praktično plagijat nečijeg tuđeg stripa.

Onda su tu dijalozi i mada će vam i Liefeldov crtež na nekoliko mesta izazvati snažan poriv da viljuškom sebi iskopate oči, dijalozi su ono zbog čega Youngblood nikako ne treba čitati u blizini escajga. Ta količina FRAZETINA, izlizanih one linera i replika bez značenja i arome koje bi izbacio najjeftiniji LLM kada biste ga zamolili da vam sklopi privremene dijaloge za strip čisto da vidite gde bi na tabli išli oblačići sa tekstom može čoveka da ozbiljno gurne preko ivice i mozak mu prebaci u modus samopovređivanja. Liefeld ovde u naratorskim titlovima koristi povišeni, „epski“ ton nalik na klasični Marvel gde se o junacima ovog stripa govori u strahopoštovanja punom superlativu, ali su reči koje izlaze iz njihovih usta onda stvari tipa „I’ll sleep when I’m dead.“, „I gotta haul ass outta here. Pronto!“, ili, evo, razmena sa jedne od prvih strana stripa zbog koje mi se penis od sramote smanjio bar dva centimetra: „Mission clarity? What’s the hurt index, team leader?“ – pita Badrock Shafta pre nego što pređu u akciju, a Shaft odgovara: „Pain. Break shit if necessary. Lethal force allowed. Green lights all around.“

I, čujte, možda je ovako nešto zvučalo kao jebeno kul dijalog za superherojski strip ako ste imali 14 godina 1992. ali danas su ovo staromodni, zastareli, osramoćujući relikti prošlosti u kojoj je trebalo da ostanu zajedno sa kostimima Youngblood koji SVI imaju naramenice i izgledaju kao da se rekviziter koji je nabavljao odeću za Madonine spotove cirka 1987. godine u mraku sudario sa dvojicom klinaca koja su poharala lokalni Under Armour a onda ih udarila munja i sve se slepilo u jedno.

Ako su kostimi nešto za šta možemo da kažemo da je stvar ukusa – mada koliko varijacija na Deadpoola ZAISTA može da istrpi jedan strip od šest epizoda? – Liefeldovo vizuelno pripovedanje i anatomija su i dalje u čestoj i snažnoj koliziji sa onom što vaš mozak očekuje da vidi u superherojskom stripu. O ovome sam već pisao ali nemoguće ga je zaobići: Liefeld je autor koji je u superherojski strip uveo mnogo likova koji koriste vatreno oružje i nose puške, pištolje, automate i redenike kao deo standardne opreme ali nekako istovremeno za više od četiri decenije nije naučio kako da nacrta ljudsku figuru koja puca iz vatrenog oružja i da to izgleda kako treba. U uzbudljivoj kulminaciji treće epizode prvo Chapel a posle njega Colonel Bravo pucaju iz svojih automata i ovo su scene koje i dalje doslovno izgledaju kao da je Liefeld nacrtao likove da rade nešto drugo pa onda otišao u drugu sobu da opiči partiju Arc Raidersa a za to vreme se neki klinac iz komšiluka uvukao kroz prozor u njegov atelje i docrtao vatreno oružje na slikama jer vatreno oružje svaku sliku čini KULJOM.

Drugde i dalje ima scena u kojima vidite ženske figure sa anatomski problematičnim strukovima i nosevima, Xerxesova se ruka u prvom kadru u kome udari Badrocka aperkatom krivi na vrlo problematičan način i sve je puno tih nekih liefeldovskih osobenosti koje ne moraju da fatalno pokvare užitak u stripu, ali se gomilaju i jeste i dalje bizarno kada se setite da je ovo jedan od najuspešnijih i najpopularnijih crtača u istoriji stripa uopšte.

Sve to, na kraju, daje strip koji ne donosi zadovoljstvo kada se pročita i da se nije radilo o Youngblood ja bih već na kraju prve epizode od ovoga digao ruke. Ovako, sociološka radoznalost je bila jača i to da je Liefeld sa ovim postigao solidan uspeh pa da je odmah lansiran i solo serijal za Badrocka znači da prisustvujemo svojevrsnoj Youngblood renesansi koje se nećemo tako lako otarasiti. Sem ako se Liefeld ne vrati na fabrička podešavanja i odustane od Badrocka posle jednog ili dva broja. Kako god da bude, bićemo ovde da se čudimo, divimo i izveštavamo a ako biste uprkos svemu da ovaj strip iskusite i sami, iz prve ruke, Imageov sajt ga prodaje ovde.