Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas na programu dva prva albuma. Investiramo u mlade jer u njima je budućnost!

Ali sad bez šale, zadovoljstvo je kada čujete debi album benda koji zvuči ovako raznovrsno – komunicirajući eksperimentalni, istraživački duh ekipe – ali i sigurno pa i dosta sazrelo, a što komunicira da ta ekipa nije krenula u avanturu snimanja albuma pre nego što je DOBRO prosvirala zajedno i kolektivno shvatila šta hoće. Trio Henya: Trio Henya je izašao pre neki dan za norveški Autres Records i album je vrlo vredan pažnje za svakoga ko voli improvizaciju, džez, eksperiment i generalno nemirnu muziku.

Trio Henya je ekipa sa bazom u Pragu, a koja je ovdašnjoj publici pre svega poznata po tome da je, uz povremeno koketiranje sa sevdalinkama, izvodila uživo ali i na svom studijskom minialbumu iz 2022. godine* snimila pesmu Pitaju me, Pitaju ovdašnje pop-zvezde Olivera Mandića. Ovo nije toliko egzotično kao što na prvi pogled može da deluje jer je Trio Henya, iako nominalno „češka“ grupa, zapravo multinacionalna postava u kojoj imate i jednog Brazilca ali i jednog, jelte, Miloša, poreklom baš iz Srbije.

*čiji je naslov, ne zezam se, Handmade Halo Headpiece Gothic Lolita Virgin Mary Goddess Sun Baroque Pearl Gold Halo Crown Headband Party Hair Accessories

Ovaj je trio, setiće se poneki čitalac, nastupao u Beogradu pre dve godine, u organizaciji Radio Beograda – svirajući besplatan koncert u njihovom Studiju 6 – a uz podršku Češkog centra Beograd. Prilično simpatično, na sajtu RTS-a, na stranici kojom je ovaj koncert najavljivan, i dalje stoji greška u kucanju koja tvrdi da je u prethodnom pasusu pominjani EP izašao 2002 godine. No, Trio Henya ne postoji baš toliko dugo, i ovo je ekipica okupljena, nagađam negde u ovoj deceniji, verovatno na ime studiranja na istoj visokoj školi (a to je HAMU – Muzička škola Akademije scenskih umetnosti u Pragu).

Naime, Miloš Kunc, pijanista ove postave, a koji i predaje na Međunarodnoj školi muzike i lepih umetnosti u Pragu je studirao na HAMU, kao i kontrabasista Luan Gonçalves koji je u Prag i na ovu visoku školu došao nakon studija u Brazilu (državna muzička škola Tom Jobim) a u Evropi se edukovao i na Praškom konzervatorijumu, te na privatnom univerzitetu Anton Bruckner u Lincu. Miloš Kunc je, inače, član postave Yamaha Oriental koja sebe opisuje ovako: 100% HIT GRUPA MUZIKA BALKAN PRAG 100%. Tako da, ako se ikada zateknete u Pragu a osetite BAŠ JAK neizdrž da slušate čoček, potražite gde nastupa ova ekipa…

Treći član, bubnjar i perkusionista Peter Balhar je poznat po svirci sa improvizatorskim orkestrom PMP, koji je sarađivao sa takvim velikanima avangardnog džeza poput Anthonyja Braxtona i Roscoea Mitchella, ima iza sebe diskografske tragove na češkim i belgijskim izdavačkim kućama a sarađuje i sa performans-umetnicima.

Trio Henya nema u svom izrazu performans-art, ali je u pitanju svakako zanimljiv i zabavan spoj avangardnog džeza i slobodne improvizacije. Iako je, rekosmo, Trio Henya oficijelni studijski debi za trio, snimljen 2024. godine u Kopenhagenu, bend je i pre ovoga izbacio par živih albuma, rafinirajući svoj profil i dosežući formu koju ćemo na ovom albumu čuti.

A ta je forma veoma raznovrsna i zabavna, pa je tako komad koji album otvara, Vent til den åbner, vrlo apstraktna kompozicija sa mnogo škripe, grebanja i tišine koju prekidaju nemuzički, apstraktni zvuci i svaki od instrumenata je perkusija, ali perkusija koja se jednako često samo gleda ili dodiruje bez zvuka, koliko se i udara, trlja i kotrlja. Trio Henya ovde odmah naizgled beznaporno postiže da slušalac ne zna koje instrumente čuje i šta je namerno proizveden zvuk a šta srećna slučajnost i ovo je slobodna improvizacija u svom vrlo kočopernom obliku.

No, već sledeća, 555 Hvala lepo zvuči kao izvadak iz neke kafanske svirke, negde pred kraj radnog vremena kada je publika već pod stolovima (ili odvezena u urgentni centar) a muzičari su poluludi od rada i pića, zamenili su međusobno instrumente i duvaju free jazz da konačno zatvore kafanu i idu kući da se onesveste. I ovde ne mislim „duvaju“ u onom prenesenom smislu, kad se ovaj glagol koristi za bilo koji instrument što se koristi u free jazzu; Miloš Kunc – inače, neka vrsta neformalnog lidera – ovde ne svira klavir već saksofon i nudi skakutavu brotzmannovštinu preko izlomljene, poliritmične pratnje.

Lovesong je onda kombinacija drona i lagano improvizovane pijanističke teme, elegantna, nimalo sentimentalna, mnogo više kontemplativna. Dança je sjajan free-improv komad u kome Kunc svira preparirani klavir, a osnovna tema pesme se razvija kroz njegov izbor četiri note koje se opsesivno ponavljaju dok ostatak trija hvata gruv i izvodi robotsku plesnu tačku koja zvuči kao da ploča preskače a plesači padaju i ustaju sve vreme.

Interlude 1 je apstraktna minijatura ali je onda Lisant Jung kao nekakva stara pop-pesma sa radija koju čujete kroz sedam slojeva ćebića i deset Apaurina koje ste popili u nadi da ćete zaspati okrepljujućim snom (nećete). Kunc ovde recituje na Francuskom (mada ne smem da tvrdim da izgovara ijednu pravu rečenicu), svira polunaštimovanu gitaru i tu su i razni vokali koji zvuče kao da pevaju deca (a koje proizvodi gošća Elvire Skovgaard).

Champs motorisés je minimalistički free jazz sa Kuncom ponovo na saksofonu dok dvojica ritmičara voze slobodan ali ipak nekako disciplinovan gruv. Dobijamo zatim još jedan kratki komad sa Interlude 2, koji zvuči kao da se prisećate neke džez teme što ste je jednom čuli i sada tek shvatate da vam je ona mnogo značila da bi poslednja kompozicija Bad News, bila neka vrsta sažetka svega što bend radi. Ovo je deset minuta u kojima imamo i suvu apstrakciju, i evokativan kinematski saundtrak, i vokale, i efekte i predstavlja sjajan završetak za album koji istovremeno deluje i neobavezno i moćno. Nadam se, pošto je ovo snimano još 2024, da Trio Henya ima u pripremi i nešto novo jer je ovaj album dovoljan tek da razgori glad:

https://autresrecords.bandcamp.com/album/trio-henya

Dobro, kome je to suviše hardcore, imamo i nešto sa propisnim pevanjem, harmonijama i nežnim slovenskim temama koje će doći kao melem na vašu ranjenu, emotivnu dušu. Aleksandra Zemlianskaia Arutyunyan: A l’Origine du Don je album snimljen u Švajcarskoj ali on se, kao što se i iz naslova vidi, bavi rekom Don i slovenskim i balkanskim folklorom izmešanim sa modalnim džezom. Ako vam od ovoga srce malo ne zaigra, fer je da se kaže da vam uskoro sleduje randevu sa kardiologom a možda i sa popom.

Aleksandra Zemlianskaia Arutyunyan je delimično ruskog porekla i mada je naslov ovog albuma na otmenom, jelte, Francuskom jeziku, pevanje na njemu je delom na Francuskom, delom na Engleskom ali delom i na Ruskom. Aleksandra je pijanistkinja i pevačica po vokaciji, ali i kompozitorka koja je ovaj album, svoj debi u ulozi autorke, aranžerke i liderke kvarteta, spremala nekoliko godina. Kako to već ide u ovom svetu, Aleksandra je ovaj album delimično finansirala putem donacija preko platforme Gofundme, a sreća u nesreći je da onda ova platforma sadrži i najviše korisnih podataka o muzičarki koja još uvek nema tu privilegiju da drugi pišu njene biografije.

Rekosmo da je Aleksandra „delimično ruskog porekla“ ali za precizniju informaciju recimo da je njeno poreklo ovako izmešano: rusko, jermensko, belorusko, tatarsko i aškenazi-jevrejsko. Ona je rođena u Rusiji, blizu ukrajinske granice i album se bavi nekom vrstom refleksije na sudbinu njene porodice, uključujući česta seljenja, genocid sa početka prošlog veka, utapanje u sovjetsku kolektivističku konstrukciju, sve do recentnog rata sa Azerbejdžanom. Muzika i tekstovi onda pokušavaju da u svemu ovome pronađu nešto što uvek ostaje i ne biva ni uništeno ni ukaljano svim ovim nedaćama…

Aleksandra je studirala muziku u Parizu, i već tokom studija, 2020. godine počela da radi na ovom materijalu. Postava sa kojom je nameravala da ga snimi menjala se nekoliko puta ali je na kraju solidifikovana oko grupe talentovanih mladih muzičara sa Visoke muzičke škole u Lozani (HEMU): Gabriel Deloffre je svirao bubnjeve (i stavio svoju metal karijeru na stendbaj, dok malo proradi džez), Joana Lazzarotto bas-gitaru, a stariji i iskusniji Fabrizio Fresu trubu i ovo je ploča emotivnog džeza koji slobodno kombinuje elemente narodne – ali i klasične – muzike sa ubedljivim radom kvarteta koji proizvodi energičan, ritmom bogat pa neretko i plesan zvuk. Iako je, kako rekosmo, u postavi i jedan električni instrument, Aleksandrin kvartet zvuči sasvim tradicionalno i njen klavir i vokali su u prvom planu, nudeći mnogo vatrometne ekspresije, dobre zabave i snažne emocije.

Thin Rowan (Tonkaya Ryabina) koja album otvara je, tako, lep spoj vokalne teme sa snažnim klavirskim razvojem, bazirana na tradicionalnoj ruskoj narodnoj pesmi, pošteno zadžezirana i ispucana u pravcu soliranja preko kojeg će Aleksandra i energično sketovati, pokazujući impresivan opseg i kontrolu glasa.

Walking Along The River Don (Po Donu Gulyayet) je, takođe, poznata ruska narodna pesma По Дону гуляет казак молодой koju ste do sada bez sumnje čuli milion puta, ali verovatno nikada u ovako zanimljivom aranžmanu sa bosanova gruvom i smelim metričkim ekstrapolacijama. Trubač ovde ima mnogo prostora da solira, kao i pijanistkinja, ali pošto pričamo o Latin-ritmu, pravi heroji ovog aranžmana su bubnjar i basistkinja.

Dalje na red stiže Modest Musorgski i njegova Прогулка iz klavirske svite Slike s izložbe, a kao uvod za aranžman Starog zamka. U Ravelovoj orkestraciji, koja se smatra najpoznatijom, ovaj je deo izvodio solo saksofon, ali ovde kompoziciju otvaraju bas-gitara, klavir i dramatična recitacija na Francuskom. Osnovna tema koju danas u izvođenjima ove kompozicije svira fagot je ovde data na staranje basu, a sinkopirani ritam i melodije prenesene u modalnu džez-harmoniju daju klasičnom delu Musorgskog vatru za koju nisam očekivao da u njemu nađem.

Album onda ima i prvi kratki dramatični interludij sa klavirom i trubom koji izvode malu horor-tačku, a iza njega sledi Don’t Stand In The Wind, singl kojim je Aleksandra pre nekoliko nedelja najavila album, žestoka, emotivna ljubavna pesma o raskidu i gubitku, sa suptilnim instrumentarijem, i veoma snažnim pevanjem.

Drugi interludij je još agresivniji od prvog, sada sa manje od minut i po gesturalne, skoro brutalne svirke a album završava Winter Requiem (Step’ Da Step’ Krugom), još jedan poznati ruski narodni komad o kočijašu koji se na smrt smrzava u dalekoj stepi i svog prijatelja zavetuje da ga sahrani, vrati konje ocu, zahvali se majci i umesto njega se oprosti od supruge kojoj on daje blagoslov da nađe drugog muža. Što bi se reklo, Rusija 101, ali Степь да степь кругом je veoma lepa pesma koju Aleksandrin aranžman pretvara u dostojanstvenu, pa i ekstatičnu baladu sa puno krešenda i smenom dramatičnih pauza i intenzivnih ritmičkih delova.Veoma moćan kraj za veoma zanimljiv debi album žene o kojoj ćemo, bez sumnje još mnogo toga čuti u budućnosti:

https://aleksarutyunyan.bandcamp.com/album/a-lorigine-du-don