Kad sednete da pravite strip o arogantnom, narcisoidnom vampiru koji ljude oko sebe gleda sa prezirom, percipira isključivo kao hranu, nema ni najmanji problem u tome da ih brutalno eksploatiše ili bez griže savesti ubija i u svojim unutrašnjim monolozima ne ume da stane sa pričom o sopstvenoj veličini i superiornosti, ili ste se upravo bacili  u najrizičniji satirični projekat svoje karijere, ili ste smislili tako zajebane negativce da će čitalac i protivno svojim instinktima morati da navija za manje od dva zla. Blood Type, četvorodelni miniserijal iz prošle godine koji je Oni Press publikovao kao kolekciju ovog proleća nije satira iako će isprva ovako izgledati, a njegova teza zaista jeste da ima nečeg goreg od psihopatskog vampira koji ubija nasumično, kad god mu to odgovara, bez ikakvih obzira prema pojedinačnim životima ili brige o narušavanju društvene kohezije. To „gore“ je čovek koji priželjkuje vampirske moći da bi mogao da zavlada svetom i kompletnu ljudsku zajednicu pretvori u resurs za sebe.

Scenaristkinja Corinna Bechko nije queer osoba, koliko ja znam (udata je za muškarca i nisam ni u jednom intervjuu video da se izjašnjava kao pripadnik bilo koje queer zajednice*) ali ovaj strip može da se čita i kao queer fantazija o izuzetnosti i (seksualnoj) moći, u kojoj se autentična queer osoba obračunava sa normi wannabejevima koji pokušavaju da kolonizuju queer teritoriju jer zavide queer zajednici na njenoj energiji, nezavisnosti, kreativnosti. Iako se, naravno, Blood Type da posmatrati i kao metafora za osudu nesputanog, libertarijanskog kapitalizma gde eksploatator pokušava da samoniklu izuzetnost iz zajednice sebi priušti velikim investiranjem i pretvori je u kapital koji će mu obezbediti monopol i apsolutnu dominaciju  tržištem, napor uložen u portretisanje glavne junakinje, vampirice po imenu Ada, sa svom njenom energijom nezavisnosti i nepristajanja na moral većinske zajednice mi više emituje vajb stripa koji se bavi diskusijom o sukobu autentičnosti i pozerstva ali ne samo u klasičnom sartrovskom smislu već stavljenog u kontekst jasnog odnosa većinske zajednice koja je uprosečena i po definiciji obična, i manjinske u kojoj postoji  izuzetnost na kojoj joj ova većinska zavidi.

*to što farba kosu u ljubičasto i tirkizno plavo nije dovoljno da bude kvir, obavestili su me iz nadležne institucije

Sve ovo pišem jer su vampiri na ime formula gotske proze poodavno kodifikovani snažnim erotskim nabojem i sasvim je fer tražiti u ovakvom stripu i metafore vezane za savremene seksualne prakse. Ada je, uostalom, žena koja se nigde ne zadržava dovoljno dugo da postane „nečija“, koja se postavlja dominantno u svakoj situaciji i od svakog odnosa traži maksimalni benefit za sebe bez previše brige za emocije ili generalno dobrobit druge strane. Corinna Bechko je u intervjuima pojasnila da je za nju Ada prototip vampirice kakvu je sama želela da čita – kao kontrast depresivnim vampirima opsednutim kontemplacijom i samoizolacijom i ona je neka vrsta socijalnog leptira, aktivna žena koja preuzima inicijativu, svojevoljno bira partnere i na kraju im, jelte, ispije krv.

Blood Type ima i neku vrstu istorijskog značaja jer je, kako je to i Oni Press dosta gromko najavio u svojim pres rilizovima, u pitanju prvi ikada serijalizovani narativ koji je izašao unutar izdavačke inicijative sa logotipom EC Comic(s). Ovo sam napisao tako komplikovano jer JESTE komplikovano. Originalni EC Comics predstavlja jedan od fundamenata američkog stripa iz druge polovine dvadesetog veka sa svojim jakim naglašavanjem „ekstremnijeg“ sadržaja i snažnom orijentacijom ka hororu (bilo u naučno/ fantastičnim, bilo u kriminalističkim, bilo u dramatičnim kontekstima). Čitava moralna panika vezana za stripove koji uništavaju dečiju psihu i subsekventno uvođenje Comics Code Authority brendinga da se stripovi označe kao „bezbedni“ za decu i time okej za prodaju u supermarketima i bakalnicama u velikoj je meri bila vezana baš za stripove ovog izdavača koji je dugo morao da dokazuje da se sloboda govora mora odnositi i na sedmu umetnost i da njegovi stripovi nisu čista eksploatacija, svakako ne namenjena najmlađoj publici. (Nešto sam o tome pisao ovde.)

EC je svoj kreativni vrhunac imao pedesetih, pa se šezdesetih više bavio satirom i humorom (notabilno uticajnim satiričnim magazinom MAD) da bi od sedamdesetih pa sve do pre nekoliko godina kompanija, svedena na manju porodičnu operaciju, uglavnom živela od licenciranja svojih starih stripova savremenim izdavačima koji će publikovati razne reprinte i kolekcije. Od 2010. godine na ovamo smo imali veoma lepe projekte izdavača kakvi su IDW, Fantagraphics i Dark Horse sa reprintovanjem raznih luksuznih kolekcija punih odličnog suplementalnog materijala.

No, EC se od pre par godina ponovo vratio u igru, ovog puta sa logotipom „EC Comic“ i ugovorom sa Oni Pressom da se taj logotip pojavljuje na novim stripovima koje će raditi savremeni autori. Saradnja je krenula sa dva magazina, naučnofantastičnim Cruel Universe i horor-orijentisanim Epitaphs from the Abyss, koji oba, kao i kasnije pokrenuti Catacomb of Torment, prate standardni EC format antologija što objavljuju samostalne priče različitih autora. Utoliko, Blood Type je zaista prvi EC projekat ikada koji se ovaplotio u formi četvorodelnog serijskog projekta.

Pored Corinne Bechko, žene koja je završila zoologiju i radila, između ostalog i u zoološkom vrtu, a stripove radi profesionalno od 2009. godine (za DC, Marvel, Dark Horse, a piše i knjige za mlade), na ovom su stripu radila neka veoma ugledna imena i vidi se da je Oni Press ovaj ipak istorijski unikatni projekat tretirao sa ozbiljnošću. Na crtežu je ovde tako Andrea Sorrentino, kolore je radio Dave Stewart a letering su podelili Richard Starkings i Tyler Smith.

Blood Type je zapravo iznikao iz kratkog stripa o vampirici koja nesmotreno pije krv čoveku na ulici pa mora da pobegne prema dokovima kad krenu da je jure, pa završi na brodu koji onda tone (uglavnom njenom krivicom) i ona na gumenom čamcu danima pluta sa nekoliko preživelih i mora da ih nekako prevari da će preživeti ako jedni drugima piju krv. Ovaj je strip bio objavljen u trećem broju antologije Epitaphs from the Abyss, a pisala ga je Bechko, sa crtežom Jonathana Casea. I, ovo je bio sasvim korektan format za priču koja jeste delom bila horor, a delom satira o vampirici koja je samoživa i na ime toga  da ljude i svet oko sebe ne tretira sa dužnom pažnjom upada u nevolju iz koje se izvlači nemoralnim ali mračno komičnim načinom.

Ovaj je strip onda u kolekciji Blood Type stavljen na početak, kao prolog, a za njim slede četiri epizode miniserijala koje narativno izrastaju direktno iz njega i bave se Adinim avanturama na ostrvu do kog je dobacila nakon dana provedenih na moru. Svaka od epizoda je uokvirena pričama naratora po imenu Grave Digger koji je sveznajući, šarmantni i dekadentni arhetip što stripu daje i jedan vodviljski šmek, ali Blood Type onda treba da bude i delom ozbiljna priča o klasno potlačenoj, socijalno eksploatisanoj, traumiranoj mladoj ženi koja u vampirizmu nalazi svoju realizaciju i od eksploatisane, bespomoćne žrtve, da ne kažem OBROKA, postaje nezavisni, moćni predator. A onda treba da delom bude i komično-satirični kalambur o samoživoj vampirici koja pravi haos u ostrvskom turističkom risortu punom dekadentnih bogataša koji poslugu tretiraju kao robote i generalno su kodirani kao legitimne mete.

Blood Type je zapravo konceptualno dosta ambiciozan i nastoji da podjednako radi sa likom same Ade, prikazujući je kao egocentričnu, brljivu i nesazrelu, sklonu zloupotrebi svojih moći i eksploataciji ljudi oko sebe, ali i zaranjajući duboko u njenu prošlost i pokazujući kako je prevazišla svoju klasnu sudbinu i nešto što bi suštinski bio život proveden u ropstvu muškarcu. Njena karakterizacija je, dakle, srazmerno kompleksna i njeno neodgovorno ponašanje u sadašnjosti treba da se čita kao antiherojska dimenzija ličnosti koja je u prošlosti imala strahovitu traumu i prevazišla je velikom žrtvom pa danas ne oseća da ikome išta duguje, uključujući empatiju ili lepo ponašanje. Onda Ada, jelte, susretne nešto GORE od sebe i do kraja stripa mora da porazi ljude koji vampirizam posmatraju ne kao oslobađajuće omoćenje koje pojedincima omogućava samorealizaciju već kao fenomen koji se može naučno objasniti, laboratorijski replicirati i na kraju kodifikovati tako da porodica koja već generacijama ulaže u otimanje vampirima njihove posebnosti na kraju može da živi u večnosti, osvajajući ultimativnu vampirsku moć – besmrtnost.

Nije to loše kao koncept, plus, kao bonus, dobijamo prihvatljiva „naučna“ objašnjenja za to da vampiri ovde mogu da hodaju po suncu i nemaju problem ni sa drugim proznim tropima koji ih tradicionalno ograničavaju, no sama realizacija nije idealna i Blood Type je na kraju strip koji se ne kreće uvek sigurno između svojih polova drame o prevazilaženju traume i samorealizaciji unutar sopstvenog moralnog sistema, i lapidarne horor-komedije sa klanjem, kidanjem i pijenjem krvi.

Nije to, da ne bude zabune, ni nezabavan strip. Ada jeste lik koji se u nekoj opštoj analizi mora opisati kao negativac, ali kako čitalac ima pristup njenim mislima u kojima ona osciluje između narcisoidnih proklamacija o sopstvenoj superiornosti i zabrinutih prepoznavanja da opet nije obraćala pažnju i time sebe uvalila u grdnu nevolju, razvije se tu nekakva makar empatija ako već ne aktivna simpatija prema njoj. Ona je na kraju krajeva zaoštrenija verzija svakog od nas, neko ko sebe smatra ne samo glavnim likom u svojoj priči nego i centrom sveta oko kojeg se sve okreće, a ko istovremeno stalno pravi greške i prekasno uviđa da su one posledica upravo sopstvenog narcisoidnog, egocentričnog pogleda na svet.

Adin odnos sa drugim ljudima pokazuje da ona sa sobom nosi i izvesnu harizmu, da tu ima i erotske ali i generalne privlačnosti osobe koja je autentična i ne stidi se da bude ono što jeste, čak i ako je to što jeste žigoše otpadničkim žigom u savremenom društvu. Sukob sa „pravim“ negativcima – gde su neki od njih samo dekadentni bogataši bez nekakve velike maliciozne agende –  je možda i malo prekomplikovan ali je etički jasan i vodi do nekoliko zanimljivih set pisova i ovom stripu zapravo najviše, u mojim očima, škodi što odvaja previše strana za flešbekove smeštene u viktorijansko doba, da se prikaže Adina mladost i postajanje vampiricom, pa onda i čitav serijal ima više strana nego što mu treba i gubi ritam.

Flešbek epizode su, da ne bude zabune, crtane osobenim stilom i imaju zanimljivu estetiku ali strip u njima zahteva da popamtimo gomilu komplikovanih odnosa između likova o kojima niti znamo dovoljno niti imamo dovoljno emotivne investicije u njih kako bi na kraju bilo jasno kakav je preokret za Adu bilo postajanje vampiricom i to je sad gomila raznih imena, gomila dijaloga koji treba da nas informišu ali nisu posebno zanimljivi sami po sebi… jednom rečju: smor. Po mom osećaju, ovaj je deo narativa trebalo ili da bude razrađeniji, dakle, da ima čitavu jednu epizodu za sebe gde bi se priča ispričala lepo od A do Š a ne da je gledamo rascepkanu na epizodice unutar velikih epizoda stripa koje se dešavaju u sadašnjosti, ili da, naprotiv, bude kondenzovan na jednu ili dve table, dakle, da dobijamo samo sažetak Adine prošlosti kao mitski „origin“ za ženu koju gledamo u sadašnjosti i ne zamaramo se detaljima.

Sorrentino je, naravno, veoma dobar crtač ali, sa njegovim disciplinovanim, fotorealističnim pristupom, ne nužno neko koga biste zvali da radi satirični strip koji treba da ima dosta komičnog tona. Naravno, on je mnogo prilagođeniji mračnoj, horor dimenziji Blood Type pa je njegov dinamični i nadahnuti rad sa lejautom, te mnogo korišćenja svetlosnih kontrasta sasvim prilagođeno makar delu ovog stripa, dajući mu preteću, „edgy“ atmosferu i kulminirajući u scenama bestijalnog nasilja gde i Stewart poentira jakim kolornim akcentima. Scene u prošlosti su takođe zanimljive jer u njima Sorrentino često radi samo sa konturama i slike su često praktično solarizovane tako da se ne vide detalji već samo oblici, ali nešto što bi bio odličan efekat za jednu ili dve table ume da bude i zamorno i manje efektno kada je razvučeno na dvadeset ili trideset ili koliko već ima ovih flešbek scena. No, svakako, ono kako Stewart crtežu daje dubinu i masu svojim kolorima i kako se letereri snalaze da ne oštete fotorealističnost ilustracija i kompozicije je za poštovanje.

Blood Type nije rđav strip. On nije ni sjajan, ali ne može mu se zameriti to što ima ambiciju da malo promeša standardne žanrovske trope i da nam ponudi protagonistkinju koja je prkosno izvan herojskih arhetipova a opet uspeva da čitaoca navede da do kraja stripa za nju navija. Nije ovde pripovedanje najsigurnije i tempo se povremeno gubi ali je makar kraj doneo efektan klifhenger i nekakav nastavak ovog stripa ću ja rado potražiti ako i kada izađe. Do tada, kolekciju možete putem Amazona kupiti ovde.