Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Premalo pišemo o savremenom južnoafričkom džezu pa je red da danas malčice ispravimo tu očiglednu grešku. Prvi album za danas dolazi nam iz Johanesburga i odličan je: Sisonke Xonti: uKholo je drugi album veoma talentovanog mladog saksofoniste poreklom sa Rta dobre nade, iz Kejptauna i nudi izuzetnu svirku i kompletan autorski materijal koji spaja hardbop/ postbop energiju, ekstatični džez i elemente južnoafričkog folklora u mešavinu koja garantuje dobar provod i često vraćanje ovom albumu.

Sisonke Xonti se muzikom bavi negde od svoje desete godine kada je u školskom orkestru video trombon i oduševio se. Želeo je i on da svira taj instrument što pored snažnog, dubokog tona nudi i vizuelni spektakl ali je škola više nije imala ni jedan trombon, pa je Sisonke na kraju počeo da svira klarinet. Sa trinaest godina mu je ponuđeno da pređe na saksofon jer je bilo već mnogo klarinetista u školi ali ne i dovoljno saksofonista i od tada mu je ovo glavni instrument. Negde u to vreme je na jednom od školskih nastupa video bend profesionalnih muzičara koji su svirali džez a predvodio ih je kejptaunski veteran Ezra Ngcukana i klincu se ovo jako dopalo. Otac mu je uzgred pomenuo da Ezru poznaje jer je sa njim svirao u nekom bendu pre mnogo godina pa je onda Sisonke izrazio jaku želju da ga upozna. To će se desiti tek dve godine kasnije, kada je otac negde slučajno naleteo na Ezru ali se završilo pozivom da Sisonke dođe na probu njegovog benda Little Giants. Kada se pokazalo da je u pitanju veoma talentovan momčić, Sisonke će postati stalni član Little Giants i sa njima redovno vežbati, nastupati i svirati.

Iz ovog benda će izrasti nekoliko kasnije bitnih imena južnoafričke džez scene (Darren English, Lwanda Gogwana, Keenan Ahrends, a koji, ovaj poslednji svira i na ovom albumu…) a Sisonke kaže da su ljudi sa kojima je svirao bili i glavni uticaj na njegov stil sviranja i razumevanje muzike, da je u to vreme još bio veoma mlad, da nije još ni čuo ljude kao što su Coltrane, Shorter ili Rollins pa da je za njega prirodno bilo da upija ono što su radili Ezra Ngcukana i Winston Mankunku Ngozi sa kojima je stalno svirao.

Iako je prvo upisao muzičku visoku školu, Sisonke kaže da ipak nije bio spreman na ovo jer je „normalan“ karijerni put za njegovu generaciju podrazumevao studiranje nečeg „ozbiljnog“ kao što su medicina ili prava pa se posle godinu dana prebacio na studije prava ali je nastavio da svira. Onda se 2013. godine preselio u Johanesburg da se profesionalno bavi muzikom napuštajući studije prava na završnoj godini. Zašto? Pa, evo kako je on to objasnio:

„Tokom završne godine studija prava, morali smo da odlazimo na sud i pratimo suđenja. Posmatrajući advokate, primetio sam da svi deluju veoma tužno. Sećam se kako sam sedeo i razmišljao: ’Čoveče, ovaj čovek izgleda tužno. A i onaj drugi deluje veoma tužno.’ Tada sam iznenada shvatio da ću za četrdeset godina to biti ja. Nisam želeo da budem ta osoba i shvatio sam da me muzika čini srećnim.“

Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija. Sisonke je stigao u Johanesburg u vreme bujanja lokalne džez scene i mada mu je, kaže, trebalo jedno pola godine da se snađe, pijanista Nduduzo Makhathini ga je upoznao sa bubnjarom po imenu Sisa Sopazi a sa kojim je Sisonke imao svoju prvu studijsku sesiju. Od tada on radi sa mnogo muzičara koji su se kao i on u Johanesburg doselili iz Kejptauna, ali i sa mnogo drugih muzičara. Vredi pomenuti Shanea Coopera i njegov projekat Mabuta, kao i big bend ZAR Jazz Orchestra, jedan od retkih takvih u ovom delu sveta. 2017. godine izdao je svoj debi album, Iyonde (naslovljen po njegovom srednjem imenu) a sada, devet godina kasnije, kao zreo i veoma iskusan muzičar nudi uKholo, album čiji naslov znači „vera“ i koji i počinje kompozicijom koja je neka vrsta molitve.

Kažem „neka vrsta“ ali Khanya („svetlost“ ili „prosvetljenje“, pa čak i „nada“) ima vrlo naglašen ekstatički element u svojoj kombinaciji gospel i džez izraza sa optimističnom osnovnom temom koja ide preko odmerenog ali energičnog plesnog ritma i sa trubačem Mandisijem Dyantyisom koji ovde gostuje i čija se gospel ekspertiza jako dobro čuje. To kako ovi ljudi pevaju, takođe, to je veličanstveno. Ozbiljno, Xonti i slepi pijanista Yonela Mnana, zajedno sa, pretpostavljam Dyantyisom zvuče kao hor anđela i ovo je izvanredan otvarač za album, da odmah zavede veoma širok spektar slušalaca i namesti ih za pobednički volej.

Taj volej stiže već sa narednom kompozicijom, Apho uKhoyo, koja je propisni koltrejnovski hard/ postbop, energični gruv koji je takođe dopunjen repetitivnim, obrednim pevanjem, ali gde Sisonkeov saksofon suvereno stoji u centru pažnje. No, kad dođe klavirski solo sa sve Mnaninim sketovanjem, sasvim je jasno kako ovo nije grupa muzičara koja će se zatvoriti unutar jednog stila. Kombinacije koje Sisonkeove kompozicije prave su smele, intenzivne u jukstapoziciji hipotetički nekompatibilnih stvari, a da opet ne zvuče kao puki formalni eksperiment. Naravno, njegovo soliranje, dubokog, toplog tona sa mnogo duše mene zaista jako podseća na Coltranea i ne znam da li treba da dajem nekakve druge komplimente.

I ostatak materijala je odličan. Khosi je meditativna, atmosferična ali sa moćnim krešendom do kraja. Sobonana je još jedan koltrejnovski gruv, samo se ovde primećuje koliko je gitara Keenana Ahrendsa bitna za zvuk i harmonsku filozofiju ove postave. Naslovna, uKholo je urađena kao tradicionalni vokalni napev sa sve recitacijom koju izvodi Sisonkeova majka, Thembisa Xonti.

Dalje imate komplikovani ritmički vatromet i nestašni saksofon u Limani – koja ima i prominentan gitarski solo – pa žestoki hardbop u Chitheka gde pijanista dominira svojim brzim kaskadama i zanimljivim harmonskim jurnjavama koje saksofonista pristiže sjajnim, vijugavim linijama. Khanyo je onda meditativniji, mada i dalje ritmički nemiran komad sa mnogo atmosfere i prostora za individualne solaže, a album zatvara For Bra Barney, gorkoslatka posveta legendi južnoafričkog džez saksofona, Barneyju Rachabaneu preminulom 2021. godine.

uKholo je izvrsna ploča: dugačka taman koliko treba, sa jasno naglašenim krešendima, ali i sa mnogo relaksirane svirke koja dopušta da se čuju talenti svih članova benda. Sisonke Xonti je sazreo i kao muzičar ali i kao autor i zavređuje da mu se karijera pomno prati u godinama koje dolaze.

https://voomvoomrecords.bandcamp.com/album/ukholo-3

Drugi album za danas je Bobby Previte: Visitor II: Electric Guitar, dakle drugi album u šestodelnom ciklusu ploča koje proslavljeni njujorški bubnjar, kompozitor, i celoživotni eksperimentator radi kako bi sebi ispostavio neke zanimljive izazove.

Naime, „Visitor“ je ovde lozinka za Previteovo pisanje muzike za i izvođenje na instrumentima koji mu nisu, jelte, glavni alat u svakodnevnom životu. I, da se razumemo, za bubnjare mnogi misle da nisu „pravi“ muzičari jer ne barataju harmonijama i melodijskim temama i tako to, ali Previte je bez ikakve sumnje „the real deal“ i unazad mnogo decenija je demonstrirao da poznaje svu potrebnu muzičku teoriju i ume da piše kompleksne kompozicije kao najbolji među, jelte, nama. No, opet, interesantan je ovo eksperiment gde se on hvata instrumenata koje poznaje više teorijski nego praktično i sebi, dodatno, postavlja prilično ozbiljno ograničenje: da sva muzika za ove sesije mora da bude izvedena uživo, dakle, bez nasnimavanja i multitrekovanja. Dakle, jedan čovek, jedan instrument i nesputana kreativnost koju treba demonstrirati ovde i sada.

Zimus sam pisao o Visitor I: Parlor Organ i sa ovim albumom je Previte na salonskim orguljama kreirao gomilu zabavnih plesnih komada, savršeno se prilagodivši kapacitetima i ograničenjima instrumenta ali onda i taj instrument prilagođavajući svojim vizijama.

Sa novim albumom stvari su nešto konvencionalnije jer je ovde u pitanju „obična“ električna gitara, instrument ni po čemu osoben ili egzotičan, uostalom, instrument koji u muzici koju Previte statistički najčešće pravi (nazovimo je, recimo, eksperimentalnim džezom) ima jako mnogo legendarnih muzičara što su sa njim napravili čudne i strašne stvari.

Za Visitor II, Previte nema ambiciju da gitaru izmišlja od nule, niti da je tretira kao nekakav „pronađeni predmet“ kome se ne zna namena i „sviranje“ je procesija različitih tehnika da se stupi u interakciju sa različitim njegovim delovima. Ovo je album gde autor prihvata harmonske i tonalne konvencije koje idu uz gitaru onako kako je projektovana i konstruisana, ali opet, ovo je Previte i od Previtea ne možete da očekujete samo nisku sanjivih kontemplacija sa ređanjem poznatih akorda.

No, sanjivost ovde nije nikada predaleko. Muzičar svira na gitari proteranoj kroz kratki vibrato efekat koji joj daje prijatni pulsirajući kvalitet u izvođenju: tonovi pulsiraju, žice se jedne sa drugima sudaraju u vazduhu i kada ih pustite i Visitor II je ne malim svojim delom psihodelično iskustvo, koje samo morate slušati pažljivo, u tišini i miru.

Jer ovde nema ni distorzija ni nekakve užurbane, bučne svirke. Previte uglavnom u kompozicijama pronalazi osnovnu frazu koju će ispitivati kroz repeticije i modulacije, možda odlazeći u nekakve logične harmonske razrade kroz ponovo repetitivna razlaganja, ali vrlo retko bežeći od osnovne ideje. Ovo je onda najpre niska ogleda koji su, makar nominalno, inspirisani velikim gitaristima sa kojima je Previte imao prilike da sarađuje (ili da se makar druži) kao što su Nels Cline (vrlo minimalna kompozicija sa smenama od po dva tona uhvaćenim u opsesivnom ponavljanju), Elliott Sharp (preparirana gitara tako da ređanja nota daju harmoniju koja se kreće između mikrotonalnosti i kaubojskog „tvenga“ ), Sonny Sharrock (neka vrsta bluza??), Mike Gamble (gamelan u sudaru sa sanjivim rokenrolom??) i tako dalje.

Ima ovaj album mnogo hipnotičkog, meditativnog kvaliteta, ali naravno da to zahteva i slušaoca spremnog da za njega odvoji vreme kao i da sebi obezbedi okruženje gde će muzika biti jedino što može da mu privuče pažnju. U današnjem svetu prepunom vizuelne, zvučne i informatičke buke i distrakcija, stvoriti sebi uslove da preslušate Visitor II: Electric Guitar graniči se sa duhovnim obredom i to je, da se, razumemo, dobro. Čak i da na kraju zaključite da u njoj nema nečeg posebnog izvan tih ogleda sa nekoliko tema i harmonija, osetićete da ODAVNO niste bili ovako blizu muzike i to će biti oplemenjujući osećaj:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/visitor-ii-electric-guitar