Sada je već pomalo i fer da se kaže kako su The Cyclist Conspiracy jedna od najbolje čuvanih tajni domaćeg rokenrola. I to ne samo na ime činjenice da bend svira muziku koju je u jednom intervjuu njegov lider  opisao rečima „da se vlaška svadba sretne sa Swans i da to ima smisla“, odnosno da je ovo spoj vrlo fizičkog, vrućeg, znojavog zvuka koji podstiče na, ne, ZAHTEVA pokret i ples, a onda i komplikovanih ezoterijskih učenja, tradicija i filozofija, već i u onom najprostijem smislu: iz nekog razloga ovaj bend promiče ispod radara  ljudima koji bi morali da znaju bolje. Fer je reći i da se biciklisti ne uklapaju u onaj za Beograd sada malo i maniristički spoj snenog popa i zvonkih, praskavih gitara koji već nekoliko generacija kao da definiše zvuk njegove scene, ali to ZAŠTO se ne uklapa je depresivno nejasno. The Cyclist Conspiracy apsolutno imaju taj spoj dubokih alfa-talasa, zavodljivih morfejskih plutanja između svesti i podsvesti i tih praskavih, zvonkih gitara koje su, kad smo već kod toga, praskavije, zvonkije i zabavnije od većine onoga što ćete metodom slučajnog uzorka pronaći na domaćoj sceni. Bilo koje generacije. The Cyclist Conspiracy su orgija gitarske psihodelije spakovana u raspoloženu surfersku žurku na plaži a onda na kvarno privedena da proba jednu domaću, ljutu, što se vadi iz vitrine samo za svadbe i dok se ona oko sebe okrenula, već je otišlo pola flaše, svadba je uveliko krenula a baš The Cyclist Conspiracy su orkestar koji goste treba da podigne na stolove a onda ih na njima drži dovoljno dugo da pogube osećaj za vreme i pristojnost i na kraju popadaju na patos i zarade svoje ratničke ožiljke na starinski način.

Večeras su The Cyclist Conspiracy svirali svoj šezdeseti koncert i to je bila posebna prilika. Aktuelni, drugi album benda, Back to Hermetics and Martial Arts Vol. 1, izašao je pre malo manje od godinu dana i bio uredno promovisan kada je trebalo, no, ovo je muzika koja se ne smiruje onda kada je snimite i ostavite pokolenjima da tragaju po digitalnim iskopinama i zapanje se kako se nekada dobro sviralo. Ne, nju treba videti u akciji pa smo se onda večeras i okupili u beogradskoj Karmakomi da se komiramo i da karmi nalepimo šamar ili dva ako bude nešto uzela da sere. The Cyclist Conspiracy, istina je, sviraju apokaliptičnu muziku, ali ovo je apokalipsa malo i u starinskom smislu, dakle ona koja označava otkrovenje, razotkrivanje tajne da je posvećeni upoznaju, prepoznaju i da ih ona možda i spase.

Kako smo već pisali povodom pomenutog albuma, The Cyclist Conspiracy je, očigledno nazvan po Basarinom kultnom romanu, Fama o biciklistima, čiji je prevodilac na Engleski, Randall A. Major dao blagoslov bendu da iskoriste njegov prevod naslova za svoje radove. Nikola Mangas, spiritus movens grupe je u Basarinom romanu video mnogo zanimljivih spona sa ezoterijskim tradicijama koje je i sam proučavao, a bend je zapravo nastao kao produkt diskusija o alhemiji kojom se u svojim pesmama bavio Vasko Popa, što su ih Nikola i Miloš Romčević – kultni beogradski muzičar, knjižar, panker i dendi – vodili jedno vreme pa su iz tih diskusija iznikli bendovi Gypsy Wizard and the Prophets of Doom i ovaj koji smo večeras gledali.

Nikolu poznajem dosta dugo, još iz vremena kada mu je glavni muzički projekat bio Kinovia, bend koji se bavio srednjevekovnom vizantijskom i srpskom narodnom muzikom, spakovanom u format nešto modernijeg gotskog folka. Tada smo i nešto neobavezno svirali zajedno, držeći se uglavnom teže, glasnije gitarske muzike, zajedno sa Dušanom Žicom koji će se kasnije solidno proslaviti svirajući u heavy psych postavi Temple of Smoke, a čiji je bubnjar, Dragan Mirković, zasvirao i u The Cyclist Conspiracy. Još u to vreme je Nikola standardnoj džemovanoj gitarskoj psihodeliji dodavao komplikovane gitarske surf-rok teme, ali razvijajući ih često kroz anadolijske harmonije. Ovo je i prva stvar koju čujem ulazeći u Karmakomu sa nekoliko minuta zakašnjenja* dok bend svečano i bučno prolazi kroz The Throat Ancestors. Ritam je snažan, zvuk izuzetno čist a tempo je nervozan, kao da sve vreme hvata zalet za eksploziju.

*krenulo se na vreme, ali se onda blejalo ispred sa gomilom izuzetno ljubaznih Gen-z metalaca i eto…

Ona, naravno i dolazi sa La Grande Maison De Fous koja veoma rano u minutaži koncerta podseća da ta dimenzija koju su modernom rokenrolu dali Swans živi i kada taj moderni rokenrol u sebi ima više Morriconea nego Little Richarda.

Sledi, naravno, Nightmare Chicken, pesma direktno inspirisana Basarom i jedan otrovno zarazan surferski komad u kome jednostavan tremolo rif od četiri tona služi kao pista sa koje će uzleteti free jazz na sopran saksofonu što ga svira Rale, prijatelj benda koji je, uzgred, napravio i pojačalo na kome Nikola svira. Rale se pojavljuje nekoliko puta u toku koncerta, svirajući posebno efektno hipnotičke dronove što se savršeno uklapaju sa gitarskom psihodelijom kojom bazični kvartet poliva iz sve snage, a njegov instrument na momente zvuči i kao B klarinet, blizak rođak, ali ne ISTI instrument. Kada ga posle pitam šta je on to svirao, Rale objašnjava da je kupio kineski sopran saksofon i da oni uglavnom imaju problem sa intonacijom. No, efekat koji se dobija je, mislim, idealan za muziku što je bend zapliće kroz svoje složene spojeve tradicija i filozofija.

Muzika The Cyclist Conspiracy je instrumentalna (sem u jednom notabilnom izuzetku na kraju) ali ona priča komplikovane priče. Njen su teme ezoterične, teozofske, mistične ili samo, ako više volite, fantastičke – uostalom Nikola nosi ispod svog sakoa majicu Dellamorte Dellamore a ne, šta ja znam, raspeće Isusa Hrista – ali se one nalaze u prostoru do kog treba da se probijete, prolazeći kroz guste slojeve gitarske magme i hvatajući neparni, zarazni plesni gruv koji ispaljuje ritam-sekcija. Tu je, naravno, i izražena dinamika, sa čestim postepenim krešendima od šapata do apokaliptične buke i nazad , a dok je muzika ovog benda i psihodelični fank, i psihodelični rok, u njoj ima i zdrava, za ignorisanje nemoguća količina narodne muzike i sve su ovo komponente njene ambiciozne duhovne građevine što ćete morati da je sagradite u glavi ponovljenim slušanjima. Na koncertu ćete svakako biti isuviše zblanuti da bi išta gradili.

Opet, surf-rok je ovde neka ključna osnova, i The Cyclist Conspiracy svoje postojanje i taj svoj spoj melodičnog surf-roka i bliskoistočnog folka sa ezoterijskim interesovanjima duguju kalifornijskim Secret Chiefs 3 i njihovom gitaristi i sviraču saza, Treyju Spruanceu, koga mase možda bolje znaju po grupi Mr. Bungle, a koji je sa SC3 kreirao čitave nove univerzume rok-zvuka.

Ključna razlika između The Cyclist Conspiracy i Secret Chiefs 3 je da ovaj naš bend koristi normalne harmonije i običan štim, bez iskoraka u mikrotonalnost koji je za Treyja bio veoma važan. Drugo je, naravno, to da naprosto ne postoje kalifornijski muzičari koji sedmoosminske ritmove i anadolijske ekstatične fraze mogu da sviraju onako kako ih svira ekipa koja od rođenja ovakvu muziku sluša na svadbama i drugim događanjima, koja je upijala turski, ciganski, arapski i iranski melos izblendovan u kafansku muziku što se širom Balkana troši nemilice zajedno sa alkoholom i parama koje su vredne samo onoliko koliko će da se pamti kakav ste haos u kafani napravili te večeri.

No, ima vremena dok se ne stigne do loma za koji svi znamo da sleduje. The Cyclist Conspiracy se stišavaju gotovo do šapata kada sviraju uvod u Estrella Marianna da bi onda, kada pesma poskoči u „kaubojskim“ dubletima pokretačka energija bila neizdrživa. Svira se brže i snažnije nego na albumu, i ekstatična dimenzija ove muzike postaje sve izraženija. Kombinacija surferskih tremolo tema, power akorda na drugoj gitari, morikoneovskih semplovanih ženskih vokala koji svemu daju vrtoglavo epsku širinu i ritmova koji lome sve ispred sebe je naprosto savršena iako na papiru, složićemo se, deluje kao neobično frankenštajnovsko čudovište. Kad povremeno opet u sve ukliza sopran-saksofon, spona sa ekstatičnim džezom čini sve još snažnijim.

U nekom momentu onda na red dolaze i pesme sa prvog albuma, Mashallah Plan iz 2023 godine. Sviraju se Virility pa The Blood of the Lamb i Deneb i ovo su kinematski, evokativni komadi sa možda za nijansu više hardrokerskih gitara u svoj toj surferskoj ezoteriji.

Pred kraj onda dolazi i skoro potpuni ulazak u kafanski ili, ako je to otmenije, svadbarski štimung. Nikola će prvu pesmu na bisu najaviti sa „Pa, da zapevamo“ i stiže komad vrlo „turskog“ šmeka sa pevanjem koje pogađa sve one elemente kafanskog ekstatičnog izraza, sa vibratima, ekstremnim harmonskim rasponom i instrumentalnim krešendima koji ceo klub dižu u vazduh. Za kraj stiže Penga, još jedan bolesno zarazan anadolijski surf-rok sa drugog albuma, na kome ponovo dobijamo i saksofon i koncert se završava baš kako i treba – tačno na mestu gde postoji opravdan strah da bi publika sve izlomila ako bi se nastavilo sa svirkom.

The Cyclist Conspiracy su ubitačni u 2026. godini i to da ih je večeras gledalo svega nekih pedesetak ljudi nije refleksija njihovog kvaliteta već promašenosti interesovanja, ukusa, radoznalosti pa, ako hoćete i inteligencije Beograda. Ovakvi koncerti se doživljavaju – pa i preživljavaju – a ne samo slušaju i mada je možda i u prirodi ezoterične muzike da je poznaje i razume samo uski krug posvećenika ona, sudeći po večerašnjem svedočenju, ima kapacitet da prosvećuje i spasava mnogo brojniju armiju zabludelih. Samo treba do njih da stigne pre nego što bude kasno.