Pre neki dan sam postavio pitanje da li se Oni Press VRATIO, aludirajući na to da je ova kompanija, a danas samo deo veće kompanije Oni-Lion Forge Publishing, nešto pre merdžera sa Lion Forgeom a svakako prvih dana nakon što su se ove dve firme ujedinile, malko i izgubila svoj osobeni identitet. Jedna od stvari koje me ohrabruju u pomisli da se Oni Pressova diferencija specifika zaista vraća je i A Ghost Arm Made of Angry Ghosts, grafički roman publikovan Juna ove godine, strip koji na veoma spretan i još više interesantan način spaja žanrovski uglavnom nespojivo: nostalgični, melanholični strip o odrastanju i osećaju „tinejdžerske pustoši“, sa protosuperherojštinom.

Oni Press je pre dvadesetak godina, kada je bio u nekoj vrsti svog kreativnog apeksa, a ponavljao sam ovo mnogo puta, bio decidno ne-superherojska kuća. Odnosno, uređivačka politika ove firme je čvrsto stajala na poziciji da je superherojski mejnstrim već zasićeno polje i da je u stvari prava strategija da se publici koju superheroji ne zanimaju previše, ponudi „pravi mejnstrim“, dakle još uvek žanrovsko štivo ali u estetskom smislu bliže glavnotokovskoj literaturi. Voda se dosta mutila sa vremenom koje je prolazilo, Oni Press je lutao, nalazio se, gubio se, utopio se na jedno vreme u superstrukturu Oni–Lion Forge Publishing Group ali je i time što su sve poslove vezane za publikovanje stripova u novoj kompaniji preuzeli na sebe baš ljudi iz Oni Press, onda i jedno duže vreme bio bez jasno profilisane uređivačke politike po pitanju koju vrstu kreativnih radova želi da podržava.

Svakako nije pomoglo ni što je majka-firma, Polarity, 2022. i 2023. godine pootpuštala najveći deo Oni Pressovog menadžmenta, da ne pominjemo istovremene skandale vezane za otkriće da Oni Press nije plaćao svoje saradnike, tako da je fer reći da je, pored uobičajenog Rick and Morty i Adventure Time programa, tek u neke poslednje dve-tri godine ovaj imprint počeo da lagano pokazuje znake interesovanja za nove interesantne stripove sa osobenim žanrovskim otklonom.

Da bude jasno, ništa od onoga što Oni Press trenutno radi ne razlikuje se SUPSTANCIJALNO od stripova koje biste videli na Imageu, BOOM!-u, Dark Horseu, IDW-u ili čak Mad Cave Studios, ali ako je A Ghost Arm Made of Angry Ghosts indikacija KVALITETA koji će urednički kadar ove firme u narednom periodu držati kao standard, ne samo da nemam zamerki nego sam ispunjen pozitivnom anticipacijom.

Ovaj su strip uradila dva iskusna profesionalca, jedan iz SAD, a jedan iz Italije (što je jedna, a možda i jedina sličnost između A Ghost Arm Made of Angry Ghosts i Benjamina o kome sam nekidan pisao). Oliver Mertz je prevashodno strip-kolorista ali se bavi i pisanjem stripova (serijal First Law of Mad Science), grafičkim dizajnom i video produkcijom. Čovek u svojoj biografiji navodi postpank muziku iz Vašington DiSija kao važan deo svog identiteta i ovo je nešto što će se više nego osetiti u A Ghost Arm Made of Angry Ghosts.

Dok je Mertz ovo napisao i kolorisao, crtač na A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je Alex Diotto, italijanski ilustrator koji je već uveliko radio za Image i Dark Horse (Indigo Children, Olympia, Youth, sve u saradnji sa Curtom Piresom) i njegov je američki portfolio u ovom trenutku možda nevelik ali po kvalitetu impresivan. A A Ghost Arm Made of Angry Ghosts će samo da ga još više unapredi. Letering je radio Taylor Esposito i ovo je strip vrlo osobenog izgleda, dizajna i karaktera.

Prva stvar koja me je zainteresovala za A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je bio citat Matta Rosenberga – a koji je naveden i na naslovnoj strani ove publikacije – gde on kaže da je A Ghost Arm Made of Angry Ghosts kao da su Daniel Clowes i David Lapham seli da zajednički kreiraju X-Men ali da ih nije bilo baš mnogo briga da li će ovi do kraja stripa spasti svet. Kako je Rosenberg meni jedan od omiljenijih savremenih strip-scenarista i, uopšte, likova aktivnih u američkom mejnstrim stripu, plus ima odličan pedigre vezan za pank, hardkor i alternativnu scenu* imam tendenciju da obraćam pažnju kada on priča ovakve stvari.

*plus serijal What’s the Furthest Place from Here? koji on radi za Image sa Tylerom Bossom svojom „pank rok postapokalipsom“ deli dosta elemenata senzibiliteta sa A Ghost Arm Made of Angry Ghosts

A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je veoma raspisan strip, u smislu da postoji sveznajući pripovedač koji čitaoca opširnim tekstualnim informisanjem vodi kroz narativ. Ovo može da deluje i malo napadno, pogotovo na početku gde taj pripovedač naširoko priča o nastanku pojma „sendvič“, prepričavajući poznatu epizodu kada je britanski plemić John Montagu 4th Earl of Sandwich, ne želeći da prekida celonoćnu partiju karata da bi večerao, tražio od sluge da mu samo stavi parče mesa između dva komada hleba i da je po njemu ovaj partikularni format „brze“ hrane dobio svoje ime pod kojim ga i danas znamo. Pripovedač, pak, ukazuje da je jasno kako je ovakav način serviranja hrane postojao i pre ovog partikularnog događaja samo da nije postojalo to konkretno ime za njega, pa onda tu pravi paralelu sa supermoćima.

Naime, u fikciji ovog stripa, prva osoba javno prepoznata kao obdarena nadljudskim sposobnostima, bio je izvesni Ogden Abernathy o kome su vašingtondisijevske novine pisale 1913. godine nakon što je ovaj, demonstrirajući supersnagu, spasao sirotište. Narator kaže da bi, samo zato što je ovo prvi put da je pisano o supermoćima, sasvim pogrešno bilo zaključiti kako je Abernathy bio i zaista prva osoba na svetu koja ih je imala. Ova distinkcija između nečega što je objektivno realna ali neproverljiva istina, i nečega što je postalo istorijska istina na ime toga da je zapisano i opstalo kao deo opšteg ljudskog znanja je zanimljiv i, na kraju krajeva poučan filozofski uvid, ali čitalac će s pravom da se pita da li je ovom stripu bilo neophodno da počne sa dve table opširnog objašnjavanja i korišćenja dosta slobodnih poređenja za nešto što dalje, nigde u njegovom toku neće imati stvarni pančlajn. Svrha ove prve dve table je da čitaoca informišu kako se narativ stripa dešava u svetu gde su natprirodne ljudske sposobnosti i moći prepoznate, zabeležene i deo ljudske baštine – i one tu svrhu ispunjavaju – ali nekakva isplata toga da je čitalac naučio razliku između objektivne i istorijski dokumentovane istine zapravo neće biti realizovana u finalu stripa.

Umesto toga, druga, tajna ali važna svrha ovog uvoda je da čitaoca pripremi za strip koji u velikoj meri govori o nesaznatljivosti prirode realnosti, o tome da je svet, pogotovo kada ste tinejdžer što pripada socijalno pomalo i marginalizovanoj grupi, zapravo serija opsena koje prave moćniji od vas kako bi obezbedili sebi prosperitet a vama dovoljno briga u životu da ne stignete da se protiv njih pobunite. Mertzova pankerska priroda snažno prozire iz ovog stripa, tako što vidimo ubedljiv prikaz grupe klinaca koji su vrlo prepoznatljivi „scenski“ likovi sa istočne obale SAD poznih devedesetih godina prošlog veka, ali i tako što se u vazduhu jako oseća miris nepoverenja prema autoritetima i intuitivnog odbijanja da se njihova reč prihvati zdravo za gotovo čak i kada ne umete da kažete šta oni to TAČNO muljaju, ali jasno je da muljaju.

Glavni junak A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je Ari Ackerman, šesnaestogodišnjak koji živi samo sa ocem koji je u terminalnoj fazi raka, pa klinac koliko god može pokušava da o tome ne misli, baveći se lokalnom pank rok scenom, družeći se sa ekstrovertnom pankerkom Mayom, odlazeći na koncerte i vodeći beskrajne razgovore o identitetu, autentičnosti i svim onim temama dobro znanim svima nama koji smo u njegovim godinama presnimavali kasete, bavili se fanzinima i na druge načine bili „scenski radnici“.

Klinci su pokazani ubedljivo, sa uzgrednim pominjanjem lokalnih bendova odgovarajućih za ovu epohu (poput Jawbox), posterima Ramonesa na zidu, vokmenima, dubokoumnim filozofskim razgovorima koje vode i tim osećajem preovlađujuće depresije u celoj generaciji koja je, bez obira na to aktivna, osvešćena, kreativna i empatična. No, da je ovo jedina dimenzija stripa, onda bi ovo zaista lako bio projekat Daniela Clowesa, ali Rosenberg je gore, sećamo se pominjao i Davida Laphama. I onda A Ghost Arm Made of Angry Ghosts mora da u svojoj srži i ima i murder-mystery zaplet i trilersku napetost koja se apsolutno izvrsno uklapa u „teenage wastelend“ atmosferu omladinskog stripa.

U jednoj od prvih scena u A Ghost Arm Made of Angry Ghosts Ari vidi svog komšiju, Jamieja, kako u kostimu ulazi u svoju kuću kroz otvor na krovu i shvati da je on Gamut, lokalni superheroj koga komšiluk, ali i u principu ceo Distrikt Kolambija voli i tretira kao dobrohotnog pravednika u kostimu što čini ulice malo bezbednijim. Supermoći su u ovom stripu, rekosmo, normalizovane, ali Jamie/ Gamut je sve samo ne normalan superheroj, što će Ari shvatiti u nekom momentu kada se pojavi Jamiejev brat koji izgleda isto kao Jamie, a koga Jamie nikada nije pominjao, koji objasni da su on i Jamie deo identičnih petorki i da oni ne vole da ih povezuju sa Jamiejem jer niko od ostale braće nema supermoći. Ova priča zvuči suludo čak i pre nego što, a svega nekoliko minuta posle ovog razgovora, iz vedra neba udari munja i na mestu ubije čoveka koji se predstavljao kao Gamutov brat bez supermoći. A sve to  u blizini druge osobe sa supermoćima koja može da menja vremenske prilike i koja zapravo odslužuje kaznu „dobrotvornog rada“ time što lokalna populacija glasa za to kakvo želi da bude vreme u kvartu naredne nedelje pa predlog sa najviše glasova ona ostvari korišćenjem svojih supermoći.

Strip ovo prikazuje u realističkom ključu, dodajući dokumentarističke istorijske crtice koje objašnjavaju federalni program uspostavljen još za vreme Reganove administracije koji osobama sa supermoćima što su kršile zakon omogućuje reintegraciju u društvo time da će supermoći stavljati u službu zajednice. A Ghost Arm Made of Angry Ghosts nije ni po osnovnom tonu ni po konceptualnoj ambiciji VELIKI kao Mooreov i Gibbonsov Watchmen, ali postoji u njemu taj lepa mešavina watchmenovskog verističkog pristupa predstavljanju sveta i teatralne žanrovske drame u središtu priče od koje čitalac na početku vidi samo vršak i ne naslućuje dokle će sve to otići.

Druga sličnost bi svakako bila to da se i ovaj strip vrti oko nerazrešenog ubistva, ali Mertz ovde održava jednu finu ravnotežu između tinejdžerske „emo“ drame i trilera-sa-supermoćima, zbunjujući i glavne likove i čitaoca misterijama koje se pomaljaju iza misterija što su ih preduzimljivi klinci svojim „istražnim radom“ (mislili da su) rešili. I mada ja baš i ne volim da me strip zbunjuje, A Ghost Arm Made of Angry Ghosts ovo radi veoma dobro, uspevajući da do kraja istera nekakav coming-of-age narativ za troje glavnih junaka, a da istovremeno i oni i čitalac samo naslute kakve se sve neverovane tajne kriju u svetu u kome su one supermoći koje su poznate i vidljive samo mali deo ledenog brega što masivan i opasan pluta ispod površine. Štaviše, iako ovo nije pravljeno kao strip koji treba da bude začetak, jelte, franšize, mislim da A Ghost Arm Made of Angry Ghosts itekako ima materijala da bude ekspandovan budućim nastavcima koji ne moraju nužno da imaju iste ove likove, čak ni da budu na istom žanrovskom mestu, ali da eksploatišu vrlo intrigantni, vrlo originalni worldbuilding i koncepciju sveta u kome postoje supermoći ali svet nije manje usrano mesto zbog toga.

Štaviše, kada se otkrije da i neki od glavnih likova imaju supermoći i da to ne čini njihov život lakšim, a pogotovo to da nisu ni pomislili da i sami navuku kostime i postanu superheroji, to je majstorsko preokretanje tradicionalnog američkog strip-motiva i sjajna simbolička polemika sa fantazijama o moći i pravedništvu koje su stojale u temelju klasične američke superherojštine. Neću mnogo da spojlujem ali vredi da se ukaže da, recimo, Arijev otac, koji, rekosmo, umire od raka, od njega umire SVAKOG DANA. Ovo sad zvuči neobično kad se tako napiše pa da pojasnimo: on je u terminalnoj fazi bolesti i zaista umre na kraju svakog dana, a onda nekoliko sati kasnije oživi i živi i naredni dan u terminalnoj fazi raka da bi na njegovom kraju umro. Besmrtnost kao supermoć je često tretirana u herojskom i superherojskom štivu i često prikazivana kao prokletstvo jednako kao i blagoslov, ali ne pamtim kada je to bilo ovako perfektno satirički prikazano a opet sa punim poštovanjem za likove i njihovu imanentnu ljudskost.

Što je dobar šlagvort da kažemo da je A Ghost Arm Made of Angry Ghosts i duhovit strip. Dobro, sveznajući narator se svakako trudi da bude i komičan u onome što priča (i ne uspeva u tome uvek, ali i to je u redu), ali najbolji deo duhovitosti A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je u pristupu pripovedanju, u ritmu odvijanja scena i u suvom, što bi u Americi rekli „deadpan“ prikazivanju nekih apsurdnih situacija koje likovima u samom stripu nisu smešne, često su i frustrirajuće ili traumatične, ali su čitaocu istovremeno i zbunjujuće i komične.

Uopšte, naracija A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je njegova jaka strana i taj snažni napor da ovo bude nehronološki pripovedan strip, sa čestim promenama mesta radnje, likova u fokusu, skakanjem između vremenskih linija, opširnim istorijskim ili (kvazi)dokumentarističkim tangentama, je mogao da produkuje frustrirajući, nerazumljiv strip koji svoje poente ljubomorno krije od čitaoca i tera ga da ovo čita hvatajući beleške i kreirajući grafikone, ali je zapravo ispao jedna topla ljudska, napeta i mučna ali istovremeno i zabavna, duhovita priča u kojoj su apsurdistički momenti odrađeni bez teatralnosti i „proizvodnje“ začudnosti, dakle, suvo, sa samouverenošću da će raditi i bez „šminkanja“ a momenti halucinantnih susreta sa natprirodnim i preteća trilerska krešenda imaju mnogo fokusirane, razorne energije.

Veliki deo zasluge pripada Diottu koji ovo crta sa zavidnom disciplinom. Njegov ustupak „pankerskom“ elementu stripa je u nekim scenama gde je rad sa olovkama nešto grublji, podešen tako da se stripu doda malo teksture, ali je on zapravo izuzetno uredan i u lejautu i u kadriranju, i u radu sa linijama. A Ghost Arm Made of Angry Ghosts rado baštini mrežu od devet kadrova na stranici, i njena imanentna pripovedačka strogost odlično se uklapa sa metodičnim tempom pripovedanja ali i kadriranjem koje često ponavlja istu poziciju posmatrača, isto odstojanje, isti raspored likova u kadru kroz nekoliko sukcesivnih panela i ovde Diotto sa malim promenama između slika vrlo uspešno oživljava strip.

Ovo jeste neki sad već uobičajen pristup naraciji u mejnstrim stripu koji rade pankeri i bivši pankeri (pominjani Tyler Boss, recimo) ali Diotto njemu onda dodaje sopstveni, veoma dobar rad sa svetlom i dobar deo tabli u stripu otpada na kinematske, praktično kjaroskuro slike sa intenzivnim kontrastima i izvrsnim korišćenjem negativnog prostora. Mertz je u svojoj ulozi koloriste takođe veoma dobar i vidi se da je puno razmišljao o tome koje scene treba da imaju živost i snažne kolorne kontraste a koje će profitirati od vrlo svedenog, maltene monohromnog rada.

A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je strip velike svežine, pun ideja, koje, čak i kada nemaju uvek nužno razradu koju zaslužuju, uspevaju da čitaoca šarmiraju i da ga nateraju da o stripu razmišlja i nakon zaklapanja njegovih korica. Kao nekakav indikator da Oni Press ipak MOŽE da radi superherojštinu, ili makar strip u kome postoje superheroji, a da ne kompromituje svoj etos „pravog mejnstrima“ on je vesnik, nadam se, novih uspeha za ovaj imprint. U najmanju ruku se nadam da će Mertz i Diotto ovaj svet sačuvati i da ćemo mu se svi zajedno vratiti u nekom budućem stripu jer on ima puno potencijala i ova jedna, vrlo dobra priča ih ni iz daleka nije iscrpla. Oni Press vam tvrdo koričenu verziju A Ghost Arm Made of Angry Ghosts može prodati ovde.