Kada sam pre dve godine pisao o koncertu Suffocation u bašti KST-a pomenuo sam da je prvi njihov nastup u Beogradu, onaj iz SKC-a 2007. godine najbolji death metal koncert na kome sam ikada bio. Ovo više nije istina. Večerašnji koncert na Zappa Barci je prevazišao koncept koncerta i pretvorio se u takav DOGAĐAJ, pa možda i, evo, RITUAL da će se pamtiti godinama. Suffocation su bili bolji nego ikada a, ako smem da budem na trenutak navijački nastrojen, ni mi, publika, nismo bili loši. Na kraju krajeva ja sam došao kući sa tri kupljene majice u rukama a to baš nije u skladu sa prosekom.

Suffocation ove godine sviraju turneju kojom, kao, obeležavaju 35 godina od izlaska svog debi albuma, Effigy of the Forgotten, ali set lista je skoro identična onoj iz 2024. i ovo je u principu Greatest Hits ekipe sa Long Ajlenda, posoljen sa malo odabranih – i odličnih – komada sa još uvek aktuelnog albuma, Hymns from the Apocrypha iz 2023. godine. No, ako je iko ikada imao sasvim opravdane razloge da radi turneju za turnejom sa gotovo nepromenjenim spiskom pesmama onda su to Suffocation koji su mnoge žanrovske trope death metala izmislili, a onda ih, još pre više od tri decenije i prevazišli i nastavili duboko u neistraženu teritoriju na kojoj i danas retko srećete kolege za koje se može reći da imaju uporediv kapacitet za inventivnost. Terrance Hobbs je i dalje neko ko piše najbolje pesme u death metalu, uspešno mireći neumoljivu agresivnost brutal death metal izraza – a koji je svojeručno kodifikovao pre više od trideset godina – sa sofisticiranošću ne samo u aranžiranju (ali, da, veoma važno: u aranžiranju) već i u odabiru harmonije, pisanju tema, njihovom razvoju. Death metal je u ogromnoj meri – a ovo važi i za Suffocation – muzika namerno spojenih nespojivih komada ideja, tema, ritmova i harmonija ali Terrance je neko ko razume kako da u nespojivosti kreira dramu, tenziju, oslobođenje, narativ i na kraju svega – izvestan sklad.

Ingested onda i nisu bend koji ja prirodno vidim na turneji sa njujorškim veteranima, ali radi se o dva popularna benda u relativno bliskim žanrovima i mada Ingested svakako nisu prvi prioritet ni u jednom lajnapu na nekoj mojoj zamišljenoj turneji iz snova, fer je reći da sam spram njihovog nastupa imao i izvesnu sociološku pa i antropološku radoznalost i čekao ga sa znatiželjom.

Vredi još i dodati da je Zappa Barka, možda i uprkos mojim očekivanjima, i dalje prostor u kome ekstremni metal zvuči iznenađujuće ubedljivo. Marduk su pre svega desetak dana na ovom istom mestu zvučali nezamislivo dobro (a Mayhem TOTALNO nezamislivo, jelte) i moja računica bila je da će na večerašnjem koncertu biti manje ljudi – što je problem za zvuk – ali da će bendovi biti štimovani dva ili više tonova ispod skandinavskog blek metal standarda i da će to u priličnoj meri pomoći.

Ušao sam na splav kada su Eternal već počeli svoj nastup i bio u startu sasvim zadovoljan. Iako je bilo tek dvadeset do osam uveče, u prostoru je bilo nekoliko stotina ljudi sa vidno iskazanim entuzijazmom za old school krljačinu ekipe iz Arizone. Bend je pre dve godine imao vrlo lep debi album, Cryptic Lust, i ja sam o njemu pisao sa dosta entuzijazma opisujući ga kao „old school, mošerski death metal“ i primećujući da „Nema tu ništa sada kao PAMETNO ili originalno ali Eternal tresu snažno i znojavo u jednom poznatom, prijatnom formatu koji mi što smo ovo slušali još devedestih rado ponovo čujemo i sa osmehom ispratimo“.

Na koncertu i dve godine kasnije, u osveženoj postavi, Eternal zvuče JAKO dobro. Pesme su veoma lepo sazrele i legle, a bend ima kvalitetan, dobar zvuk. Ovo je old school death metal napravljen kao da zlatne devedesete nisu još prošle i bend zvuči istovremeno tehnički i pitko, sa pesmama koje imaju standardne death metalske bravure ali se iznad svega oslanjaju na dobar rif, evokativnu melodiju, odličan gruv. Ovde nema pozeraja niti nekakvog modernog peglanja zvuka, bend kao svoje uzore navodi Obituary, Death, i Dissection i očigledno je da svira tako da ih ne izbruka, dakle, uredno, sa osećajem za gruv, energično i bez rezervi i trikova. Bend najavljuje i novi album i izvodi pesmu Before the Altar koja ga predstavlja u izvanrednom svetlu sa svojim atmosferičnim, na Autopsy nalik uvodom i dobrim razvojem. Ovo je mrtvački, zagrobni death metal kao iz najboljih dana devedesetih i Eternal imaju na šta da budu ponosni.

Štaviše, njihov bubnjar, devetnaestogodišnji Xander Bridge je čudesan i bend se veoma lepo oslanja na njegov talenat da svira i brzo i tehnički kad treba, ali uvek sa dinamikom i osećajem za atmosferu. Kada na kraju ekipa zakuca maničnu Hammer of Eternal Torment, a koja je veoma očigledno omaž i samim Suffocation to je odličan završetak nastupa i publika, u svojim Deicide i Dying Fetus majicama ovo maksimalno dobro ispoštuje.

U kasnijem razgovoru sa Xavierom Ortegom, pevačem i gitaristom benda saznajem da je novi album gotov, snimljen  i izmiksan i da izlazi u Maju. Hvalim mu bubnjara i pitam ga da mi potvrdi da li je ime benda zapravo omaž (meni najomiljenijem) albumu Malevolent Creation, a on kaže da nije, ali da je Phil Fasciana iz Malevolent Creation ubeđen da jeste i da niko ne može da ga razuveri.

Ja mu kažem da je možda i bolje da ih ne povezuju sa Malevolentima, koje volim, ali, jebiga, napravili su mnogo gluposti u karijeri a Xavier dodaje „posebno ne sa TIM albumom“. Na to mu ja kažem, znajući tačno na šta misli: „Moja mračna tajna je da mi je ONA pesma najomiljenija ali KOJI IM JE KURAC BIO da onakav tekst ostave na ploči“ a Xavier potvrđuje da je pesma dobra i da su Malevolent Creation ispali debili jer su jednom rasističkom moronu dopustili da istera svoje.

Enivej: Undeath iz Ročestera u Njujorku se penju na binu i na moje iznenađenje za bubnjevima je ponovo Xander Bridge. Dečko je uleteo na zamenu na čemu mu se Undeath neizmerno zahvaljuju a ne moju još veću zapanjenost on njihove dosta kompleksne pesme svira kao da je u bendu GODINAMA. Xavier mi samo kaže „Mnogo je talentovan“.

Undeath sam veoma voleo u poslednjih par godina. Za album More Insane sam hvalio „rifaški death metal“ pa „pitke, solidne pesme, sa dobrim pevačem, dobrim gruvom i solidnom produkcijom“ i na kraju zaključio: „Mošerski jelovnik visokog kvaliteta“. Onda su prošle godine izbacili odličan EP sa dve pesme gde sam primetio da to „zvuči jako lepo sa tim finom odnosom klasične old school death metal mračnosti i malo progresivnog/ eksperimentalnog programa u rifovima, harmonijama i aranžmanima“ i hvalio sam produkciju veterana Colina Marstona.

Undeath onda uživo, neiznenađujuće, zvuče izvrsno. Njihov gruv je tako čvrst, tako upeglan, tako MOĆAN da je prosto milina slušati ih kako valjaju strahovite oluje duplih kikova i velikih, četvrtastih rifova. Promoter je u svom materijalu zaključio da Undeath imaju u svom zvuku kombinaciju death metala sa Floride i iz Švedske ali ja tako nešto u njihovom zvuku ne čujem. Naprotiv, ovo večeras je mnogo severnjačkiji stil, što se tiče američkih uticaja, sa ponovo jasnim odjecima Autopsy ali onda i psihodeličnijih bendova kao što su Incantation pa na kraju i kanadski Tomb Mold u rifčinama i gruvu, a kada krenu mračne, horor melodije, tu se možda može pronaći spona sa skandinavskim zvukom ali mnogo više sa novijom gardom kao što su danski Undergang nego ono što podrazumevamo pod klasičnim švedskim/ štokholmskim saundom.

Nije naravno ni mnogo bitno toliko precizno definisati zvuk Undeath jer se vidi da on RADI: publika ga odlično prihvata a pevač Alexander Sason je harizmatična, moćna pojava krupne figure utegnute u majicu Corrupted i sa odličnim glasom. Kao i Eternal pre njih, Undeath se do neba zahvaljuju Suffocationu za priliku da sviraju sa njima i završavaju koncert trijumfalno, možda i neočekivano melodičnom, optimističnom rokerskom pesmom. Bend sa mnogo predispozicija da bude veliki i jako solidan odziv publike.

Onda na binu stižu Ingested i jasno je da će sve biti drugačije već kada se čuje zvuk gitara. Ovo je bend sa sedmožičanim gitarama i drop-d štimom, sve dosta tipično za deathcore koji, istorijski, ne polaže toliko na tehniku i komplikovane rifove sa mnogo pomeranja prstiju po vratu. Naprotiv, nekakav origin story deathcorea i jeste u tome da su klinci koji su slušali death metal i metalcore i nisu imali baš previše muzičkih znanja odabrali štim u kome mogu rifove/ power akorde sastavljene samo od prime i kvinte da sviraju jednim prstom.

Ingested još uvek imaju deo tog šarma deathcore talasa iz vremena kada je MySpace klincima bio primarni medijum pronalaženja nove muzike ali su se u međuvremenu okrenuli značajno tehničkijoj svirci, dodali nezanemarljivu količinu slamming death metal rifova u pesme, poslednjih par albuma im je producirao Chris Donaldson iz Cryptopsy itd. I večeras su se bez sumnje OZBILJNO potrudili, ali mislim da je kontrast između njih i tri decidno old school death metal benda bio jak i na neki način i potkazujući za imanentne manjkavosti njihove muzike.

Da budemo fer, bend i jeste u previranju. U postavi više nemaju stalnog pevača niti basistu i dok vokale večeras radi Amerikanac Adam Mercer i on je VEOMA dobar za ono što ovom bendu treba, odsustvo bas-gitare na bini se oseća. Ingested sviraju sa snimljenom pozadinskom podrškom i sve bas linije (i deo vokala) dolaze iz, jelte, kompjutera, uključujući karakteristične bass-dropove od kojih se patos splava na kome se nalazimo opasno zatrese.

Mnogi moderni deathcore bendovi rade slične stvari čak i kada imaju ful-postavu i u nekom inicijalnom utisku, ovo daje Ingestedu kompaktnost i jačinu zvuka koju prethodna dva benda nisu imala. Ali onda se sve, predvidivo pretvara u monotoniju.

I čujte, znam da sam jako dosadan sa papagajskim ponavljanjem da metal koji ne razume dinamiku naprosto nije efektan metal, ali večeras je ovo bila pokazna demonstracija upravo ove teze: Ingested sviraju dosta starog materijala (samo jedna pesma je sa ovogodišnjeg albuma Denigration) i to je klecački deathcore groove, preuzet od nu metala, naštimovan niže i pretvoren u mnogo sukcesivnih monotonalnih brejkdauna. I mada publika JAKO dobro reaguje na većinu ovoga, mojim ušima je to sve na kraju isto, monotono, pa i dosadno. Strahovito ispresovane gitare, bez trunke dinamike, stalno isti rifovi od jednog tona, bubnjar René Gerbrandy koji svoje duple kikove svira zaslepljujućom brzinom ali tako da sve zvuči kao pucketanje i nema nikakvu težinu, a onda kada radi blastbit u miksu nigde nema doboša – za mene su Ingested večeras bili paradigma svega onog što mislim da je u deathcoreu izlizano, dosadno i treba da bude prevaziđeno.

Ali, opet, da budemo fer: oni to rade DOBRO. Mercer je vrlo dobar i u pevanju tih skoro iskarikiranih vokala i u animaciji publike i ta publika pravi ršum, sa ljuljanjem splava koje tek na ovom nastupu počinje da deluje zabrinjavajuće. Radi se tu i jedan obavezan wall of death koji, doduše, ne ispada sasvim efektno jer deo publike ne shvata Mercerovo, ruku na srce nejasno uputstvo, pa kreće u trk sa prvim rifom pesme umesto da čeka da krene ritam. No, to je simpatično i entuzijazam u mošpitu je apsolutno nepatvoren. Ja posle njihovog nastupa anketiram svoje ortake i kolege sa kojima sam svirao u raznim bendovima: svi su u četrdesetim i pedesetim godinama i slušaju taj ekstremni metal decenijama i svi imaju iste reakcije: Ingested su dosadni. Eto šta znači kad smo stari i ispali iz svih trendova.

Ali onda na binu izlaze Suffocation i shvatam da mi bubnjar izgleda poznato ali da ne mogu tačno da se setim ko je u pitanju. Ponovo priskače u pomoć Xavier iz Eternal i onda se ja lupam po čelu: John Longstreth? Iz Origina? Ojebotebog, pa ovo će biti NESTVARNO.

Suffocation su se sa Ericom Morottijem, kanadskim bubnjarem koji je u bendu bio deset godina, rastali na jedan prilično gadan, neuredan način, gde je on njih ispljuvao da su gomila toksičnih, zlostavljačkih narkomana od koje je odlučio da se rastane baš na svoj rođendan u Aprilu jer je želeo da sebi pokloni nešto lepo, a oni su posle objavili da je Morotti zapravo otpušten iz benda (putem imejl poruke, molim vas) dva dana ranije jer je njegova odluka da svira sa (inače izvrsnim) Sanguisugabogg poremetila sve njihove planove za turneje. Jasno je da su tu malo krive obe strane i da niko od nas baš ne uživa kada se ljudi čiju muziku slušate tolike decenije pljuju preko društvenih mreža, ali ako postoji ikakav srebrni pervaz na tom sivom oblaku, to je da je John Longstreth, pa… možda desetak procenata bolji bubnjar od Morottija. A koga, Morottija, da ne bude zabune, ja apsolutno idolizujem još otkada sam čuo prvi album Killitorous.

Longstreth je praktično sa druge planete. U Originu on svira nestvarno, nezamislivo teške pesme gde postoje samo dva tempa: najbrže i apsurdno brže i od toga, i ima tehniku koju ljudi skidaju već godinama i veoma mali broj uspeva da je rekonstruiše. Ali u Suffocation, Longhstreth pokazuje ono za šta nije imao mnogo prostora u Origin, Nordjevel ili Hate Eternal: gruv i NEVEROVATNU snagu.

Pesme Suffocation imaju dugačke blastbit pasaže, to da, ali u njima Longstreth zvuči pozitivno ZVERSKI, sa tako jakim radom na dobošu da Seraphim Enslavement ili Dim Veil of Obscurity zvuče kao bombardovanje iz orbite. No, pesme Suffocation su procesije evoluirajućih tema, harmonskih prelaza, mnogo promena ritma i Longstreth ovde zvuči možda najbliže Mikeu Smithu od svih bubnjara koji su u prošlih dvadeset godina znojili bubnjarsku stolicu u Suffication. Koncert, uostalom, otvaraju Thrones of Blood i Jesus Wept, dve stare pesme, iz devedesetih, obe sa zanimljivim gruvom i smenom tempa. Thrones of Blood je eksplozivnija, Jesus Wept ima onaj fantastični „valcerski“ gruv u sredini i Suffocation ovde apsolutno dominiraju svirkom ali im zvuk nije idealan: Terrance i Charlie na gitarama i Derek na basu se jedva čuju pored razuzdanog Johna i zverskog urlika Rickyja Myersa na mikrofonu i treba da prođe nekoliko komada pre nego što se nivoi dovedu gde treba.

Ali onda… onda nastaje apsolutni haos. Breeding the Spawn već dobrano trese splav, Perpetual Deception je kardio-zagrevanje na rizičnu temperaturu a kada Myers najavljuje „prvu pesmu koju je Suffocation napisao“ kreće totalna ludnica u mošpitu. Iako je i na prethodnim pesmama bilo poštenog crowdsurfinga, publika na Catatonia stiže i do bine. I bend ovo pozdravlja sa entuzijazmom: Ricky hvata surfere sa ruku publike i izvlači ih na binu, ovi onda malo hedbenguju, neki se slikaju pa skaču natrag u mošpit. Da bi bilo jasno, Myers posle i eksplicitno kaže da su ljudi dobrodošli na stejdžu i da se samo provode kako znaju i umeju i ovo koncert pretvara u dernek kao da su se devedesete stvarno vratile. I da su bolje nego ikada. Jako, jako dugo nisam bio na koncertu gde je stage diving bio ne samo prisutan već ohrabrivan od strane benda i večeras je naprosto prelepo gledati klince kako skaču sa bine, kako ih nose na rukama, kako se sudaraju u vazduhu i bivaju prenošeni sve od pozornice do šanka.

I ostali folklor je tu: doduše, ne izvodi se ni jedan Wall of Death – i bolje, jer je ovo, moram da primetim, meni i dalje apsurdna praksa, svakako primerenija metalcore nego death metal koncertima – ali hedbengovanje je PRAVOVERNO a circle pitovi su orkanske jačine.

Bend naravno samo štrika pa dobijamo ubitačnu As Grace Descends i apsolutno veličanstveno izvođenje Pierced from Within sa Longstrethom koji blastbitove zakucava sa takvim apetitom da je to milina gledati. Kraj koncerta je rezervisan za ubitačni poker asova: Effigy of the Forgotten sada JOŠ VIŠE usporava one moš-delove na kraju pre nego što eksplodira u blastbit završnici; Funeral Inception je potpuni masakr i pre nego što Ricky izgovori ono „Help us deny this flase God… Fuck him“; Liege of Inveracity razara čitav splav svojim proto-slem rifom koji je toliko težak da imate utisak da hedbengeri ispred vas udaraju glavama u patos. Na kraju dolazi Infecting the Crypts i circle pit je toliko urnebesan da ljudi i žene masovno padaju, onda ih ljudi oko njih podižu i oni i one se odmah vraćaju u taj vihor nekontrolisanih, oslobođenih tela što trče u krug, da iskuse još malo ekstatične euforije.

Nikada nisam video ovoliko srećnih ljudi na jednom mestu. Možda su Marduk i Mayhem prodali više karata i imali – pogotovo Mayhem – produkcijski skuplji i teatralniji nastup, ali Suffocation su večeras ponovo potvrdili ono što se najviše broji: da smo svi u prostoriji, uključujući brojne žene – braća. I to nema cenu. Ako niste bili, vi ste budala ali i vi ste nam braća i uostalom, sada možete zajedno sa nama koji jesmo bili da mučno brojite dane do sledećeg nastupa Suffocation u Beogradu. Ovaj je bio lekovit. Naredni nam možda spase živote.