Svašta se danas metropolom zove a onako kako se Beograd raspada još malo pa će nazvati ga i kasabom biti neumerena, nezaslužena pohvala. Ipak, neki ostaci kapaciteta za metropolitiku večeras su se mogli namirisati. Svaki grad koji za isto veče može da ima tri koncerta uglednih stranih izvođača i da sva tri budu dobro posećena ipak zaslužuje da ga malo pohvale pa možda i pomenu sa ponosom. Tako su neki večeras išli da gledaju Rihanninog muža, drugi da se poraduju mlađem (polu)bratu Rogera Mireta, a mi smo između njujorškog repa i njujorškog hardkora našli zlatnu sredinu u japanskom garažnom-drone-punk-shoegaze-dream-popu. Kraće rečeno, gledali smo Boris. I kako smo ih samo gledali!

Boris su večeras prvi put nastupili u Beogradu i Srbiji i, ako se po jutru dan poznaje, ovo im možda bude i poslednji nastup u miloj nam domovini pošto ne znam ko bi dva puta želeo da prolazi kroz neugodnosti što su bend zadesile na izlasku iz šengenske zone i ulazak u zonu apsolutnog haosa kojoj tepamo starom srpskom rečju Srbija. Da budemo fer, krivica je do agencije i tur menadžera koji nije pripremio papire, verovatno nenavikao da u ovom delu Evrope možete da natrčite na tamo neke granice i carinike, no, rezultat je bio nula muzičkog merčandajsa na štandu u Dorćol Platzu i tek nekoliko majica koje su rasprodate u najkraćem roku. Bend, dakle, u startu ima rašta legitimno da gunđa i kako se radi o ekipi koja je i dalje prilično DIY, ovde se može govoriti o nezanemarljivom monetarnom autogolu i pre nego što je sudija svirao početak prvog poluvremena.

Ako se na ovo doda i nezgodna akustika Dorćol Platza, a onda i sasvim neljudska vrućina koju niko nije očekivao da napadne baš osmog Oktobra u devet uveče – i čak će i Atsuo posle nekoliko pesama prokomentarisati „It’s crazy hot“, dolazeći iz smera već svežije Italije, Slovenije i Austrije gde je bend započeo evropski deo turneje – steklo se tu dosta uslova da prvi susret Srba i Borisa bude nezgodno krivo srastanje. Ali uslovi nek jedu govna, večeras je bilo FENOMENALNO.

Kada sam prvi put čuo Boris, ima tome dosta godina, pa i koja decenija, đavo je odneo, malo sam se zapanjio. Do tada sam već mislio da dosta dobro poznajem japanski andergraund, slušao sam mnogo njihovog panka,  hardkora, garažnog roka, bendove poput SOB, Confuse, Kuro, Crow, Carcass Grinder, Guitar Wolf, Teengenerate, ali Boris se nekako nisu uklapali ni u jednu od ovih kategorija a opet su bili pomalo od svega ovoga.

Ovo je bend čiji je prvi album, Absolutego, bio jedna pesma fidbeka, brujanja i sporog, saplićućeg ritma, urlanja i pretećih proklamacija na Japanskom, rifova koji kao da nikada nisu hteli da se završe… Termin drone-metal još niko nije koristio, Earth su doduše već bili izbacili svoj uticajni debi album ali Sunn O))) i Khanate su još uvek bili nekoliko godina udaljeni od postojanja, i niko nije znao šta da tačno radi sa Borisom.

Bend je onda izbacio Amplifier Worship, pokazujući kako ovakva muzika može da bude i raznolika i maštovita a da ne izgubi na ekstremnosti, a onda Flood koji je gotovo potpuno odbacio distorziju, fidbek, težinu i abrazivnost i slušaoca stavio u lelujavi ambijent snolikog post roka.

Kada sam onda čuo Heavy Rocks, prvi novomilenijumski album Boris, mozak mi je eksplodirao. Bend kome su kompozicije od po petnaest i sedamdeset minuta do tada bile hleb nasušni snimio je album garažne stoner rok i pank psihodelije koji je zvučao kao da ste na traktor stavili motor lovačkog aviona i natovarili ga neeksplodiranim bombama iz Drugog svetskog rata. Od Borisa se, shvatili smo, može očekivati bilo šta i bend je od nepredvidivosti i eklektičnog, granicama i žanrovskim pravilima neopterećenog pristupa muzici napravio karijeru. Kada su sarađivali sa Merzbow, pravili su umiljatu ambijentalnu i sakralnu pop muziku. Kada ste od njih očekivali pank svirali su uozbiljenu, sporu psihodeliju a kada ste se spremali na doom metal, dobijali ste hardcore thrash.

Album Pink iz 2005. godine, deveti „redovni“ u njihovoj diskografiji je predstavljao neku vrstu sume svega što su Boris do tada radili, nudeći šokantno drsku vožnju kroz više stilova rokenrola, uključujući metal i hardkor pank u njihovim ekstremnim verzijama, ali onda i naklone minimalističkoj kompoziciji, post roku, čak i dream pop eteričnosti. Na prvo slušanje sam, sećam se, ostao praktično bez reči, Pink je bio manje muzički album a više univerzum zvuka, ploča fraktalne kompleksnosti koja je istovremeno nudila najznojaviji, najdistorziraniji, najprljaviji rokenrol na planeti.

Da se razumemo, bend ni dve decenije nizvodno ni slučajno nije izgubio na eksperimentalnom duhu i ambiciji da svira ono što ga u tom trenutku zanima a ne ono što od njega drugi očekuju, ali prepoznavanje da je Pink bio neka vrsta važne vododelnice, album sa kojim su Boris počeli da prepoznaju i „pravi“ novinari – u to vreme još nismo imali influensere – i koji je uspeo da zvuči komunikativno a da nije žrtvovao ni molekul beskompromisnog karaktera ovog benda je naprosto dobar biznis pored toga što je u pitanju prilika da grupa reflektuje na jedan od mo(nu)menata iz svog opusa i pruži nam novu perspektivu iz koje ćemo ga i mi spoznati.

Ne i prvi put – Boris su pre deset godina, slaveći deceniju od izlaska Pink izbacili živi album snimljen u Tokiju na kome su svirali Pink u celini – a dvadesetogodišnji jubilej je zavredeo da dobije i celu turneju, začetu u Tajlandu, pa su preko Malezije, Singapura i Japana dobacili i do Evrope.

Dorćol Platz je večeras bio ugodno pun – da je bio iole puniji, padalo bi se u nesvest od vrućine – i mislim da se Beograd ni malo nije izbrukao, pogotovo što je, i pored ruskog promotera koji nam je prošle godine dovodio i Merzbow, ovde bilo dosta zaista domaće publike. Šarenog profila pritom: od propisnih metalaca i pankera, preko alternativaca opšteg usmerenja pa do nečega što bih mogao da opišem kao pozitivno zainteresovane civile, ovo je bila masa koja je ne samo skandirala „Boris! Boris!“ i pre nego što je bend izašao na binu, već je napravila izvrsnu atmosferu i sa trojkom na pozornici komunicirala cunamijima energije i erupcijama nepatvorene ljubavi.

Pink se večeras – i na ovoj turneji uopšte – svira u skraćenoj, čeripikovanoj verziji, ali i dalje pričamo o preko osamdeset minuta muzike koja počinje sporo, teško, ali ne mučno već odmah ekstatično. Zvuk je strašno muljav prvih nekoliko pesama – ni u prostorima sa boljom akustikom nije lako namestiti zvuk benda koji je OVOLIKO distorziran, OVOLIKO nisko naštimovan i pola muzike mu se sastoji od mikrofonije – ali Blackout koja otvara koncerte na ovoj turneji ne zvuči preteće ni mračno, već baš kako treba, psihodelično, ekstatično, kao nešto što sporo i teško izlazi iz jame sa katranom i uprkos svemu širi svoja krila.

Odmah zatim na red dolazi Pink i kreće skakanje. Boris nam ovde daju svoj pun program: Takeshi svira svoju dvovrati instrument, prelazeći sa basa na gitaru i natrag po potrebi, Wada je na strašno distorziranoj gitari a Atsuo udara u te svoje bubnjeve kao da ne treba da mu potraju do kraja turneje i peva zajedno sa Takeshijem kao da su rokabili bend koji svira svoju prvu školsku igranku i ne može da se kontroliše od sreće.

Za Boris su umeli da kažu da sviraju „kao džez muzičari“, a što je pokušaj da se valjda, opiše muzika koja je manje uhvaćena na papiru i u notama, a više stvar spontanosti na bini i hemije između troje (ponekada i četvoro) muzičara i mislim da se večeras to dobro čulo. Veliki deo propisnih rok pesama koje Boris ovde istresu su komadi kakve bi sebi poželeo bilo koji garažni pank bend koji drži do sebe, ali kada ih Boris izvode one imaju nekoliko dodatnih dimenzija.

Prvo je tu taj apsurdno duboki štim koji svemu što bend radi daje težinu što se graniči sa ambisom. Onda je tu ta strašna distorzija i vrištanje fidbeka koji se odbija od kamenih zidova i plafona i pada po publici kao usijano kamenje što izleće iz vulkana. A onda je tu i taj spontani, anarhični nastup, bend koji nikada ne svira istu pesmu u istom tempu ili istom dinamikom, koji uvek iznova gradi krešendo i kada krene da ga gradi zapravo ni ne zna gde će završiti.

Ovo je onda još izraženije u dužim, sporijim komadima, kao što je recimo monumentalna a bao a qu koja na sredini koncerta potpuno demolira percepciju vremena i pokazuje kinematsku dimenziju benda koji od dream pop teze na početku stiže do ekstatičnog post-metal zaključka kroz deset minuta zastrašujuće eskalacije.

Svira se još pesama koje nisu sa Pinka, na primer kratka petarda Ibitsu, ili The Evilone Which Sobs, jedna iz opusa kolaboracija sa Merzbow a koja, uprkos onome što očekujete zapravo zvuči elegantno, malo i setno.

Bend je, zapisano je to, i posle više od tri decenije svirke, veoma agilan što se tiče turneja i snimanja novih albuma. Potreba za kontaktom, za, sami kažu, gledanjem u lice sa ljudima – sve važnija otkada smo se istrenirali da i lica gledamo na ekranima – večeras se bogato zadovoljava. Boris nemaju nekakav izgrađen „šou“ na bini, ali sve troje su lepi za gledanje a Atsuo je šou sam za sebe, sa svojom ofarbanom kosom, hipi autfitom, prenaglašenim potezima dok svira, čestim ustajanjem i obraćanjem publici, okretanjem leđa i ritualnim sviranjem gonga koji stoji iza bubnjeva… Svo troje se zahvaljuju publici na toplom prijemu a publika je večeras zaista osvetlala obraz, sa mnogo spontanih reakcija i između ali i usred pesama, i atmosferom jedne intimne, domaće žurke gde se svi znaju. Atsuo će sasvim iskreno u jednom momentu reći „You are awesome“, a onda koncert privesti kraju sa skraćenom ali ne ublaženom verzijom Just Abandoned Myself i sanjivom, otmenom Farewell.

Pink se time završava ali ne i koncert. Publika je već ranije ispucala obavezno skandiranje univerzalne lozinke „pumpaj!“ ali uspeva da dozove bend za jedan bis i naravno da se svira ubitačna Korosu za kraj. Boris ovim koncert završavaju na jednoj od najboljih pesama koje su ikada napisali i sada samo treba preživeti do 2032. godine kada će se slaviti trideset godina od izlaska (prvog) Heavy Rocks pa da se ponovo gledamo. Držite se.