Koliko su kineski direct-to-streaming filmovi napredovali poslednjih godina vidi se i po tome da najbolju tuču u filmu gde igraju neki legendarni muški majstori borilačkih veština imaju dve fantastične žene. I to u avionskom toaletu. Wings of Dread je pušten u digitalnu distribuciju pre par meseci, gotovo u isto vreme kada je The Furious krenuo u svoj trijumfalni pohod po bioskopima i to da ljudi još uvek sa grozničavim sjajem u očima pričaju o toj sceni u toaletu znači da su autori ovog filma, Ashton Chen i Qin Pengfei dobro znali šta rade i da nisu sva proverbijalna jaja stavili u jednu proverbijalnu korpu. A gde su jaja u toj rečenici sam Ashton Chen i indonežanski šmeker Iko Uwais a korpa je njihova borba u teretnom delu aviona. Wings of Dread, hoću reći, nije tek jedva prihvatljivi akcioni film koji se gleda zbog samo jedne scene, ali kada bi ga gledali zbog samo jedne scene, to bi bila ta scena u toaletu.

Ashton Chen, odnosno Siu-Lung Sik, kako mu glasi pravo ime, je neko ko svoju reputaciju ne mora nikom da dokazuje. Uostalom, on od šeste godine života igra u hongkonškim filmovima o borilačkim veštinama (debi mu je bio Shaolin Popey 1994. godine) a to da je uloge nastavio da dobija jednu za drugom ima se zahvaliti i činjenici da je kao dete on zasta i učio da se bori upravo u manastiru Šaolin i da je jedan od najfinijih boraca svoje generacije, makar na filmu.

Nakon perioda u kome je igrao prevashodno na televiziji, Chen se pre deceniju i po iz sve snage vratio filmu (igrao je, recimo, u Ip Man 2) i od tada radi bez predaha, često u tandemu sa omiljenim saradnikom po imenu Qin Pengfei. Pengfei, naravno dolazi iz kaskaderske struke i napredovao je putem kreiranja borilačkih koreografija i direkcije akcionih scena  (između ostalog, bio je direktor akcije na Eye for an Eye 2) a poslednjih sedam godina i režira. I to furioznim tempom, od 2019. godine Pengfei je kao režiser potpisao čak osamnaest filmova a u nekim od najpopularnijih je igrao i Chen, na primer Blade of Fury ili The Bodyguard, oba iz 2024. godine.

Iako Pengfei i Chen uglavnom rade u srazmerno niskobudžetnoj produkciji, njihov je autput uglavnom do nedavno bio vezan za bioskop. Chen veli da mu je nuđeno da radi striming filmove još negde tamo 2018. godine ali da po njegovom osećaju ove produkcije naprosto nisu mogle da izguraju kvalitet i intenzitet koji on smatra minimalnim standardom svog rada. No, stvari se menjaju jakim tempom i poslednjih godina, verovatno pod ne malim uticajem pandemijskih promena ponašanja na globalnom nivou, kineske striming platforme su postale big biznis pa se i kvalitet filmova produciranih za ovaj medijum strelovito unapređuje. Wings of Dread je tako svoju premijeru imao na mreži iQIYI koji mnogi nazivaju kineskim pandanom Netfliksu (a u kom bi poređenju onda Tencent Video valjda bio kineski pandan HBO MAX-u) i na osnovu svega što smo videli u ovom filmu, ali i u drugim produkcijama kojima je iQIYI bio primarni distributer, kao što je na primer Eye for an Eye 2, iQIYI ne da nema čega da se stidi pred Netfliksom već je u nekim stvarima i bolji.

Wings of Dread već u startu ima izvesnu produkcijsku ambiciju, možda i razmetljivost jer je u pitanju akcioni triler koji se sav, sem uvodnih nekoliko minuta, dešava u avionu. I ne mislim ovde da je to sad neko originalno, devičanski neukaljano mesto kojeg su se Pengfei i Chen (a koji, Chen, potpisuje ovaj film i kao koscenarista ali i ko-režiser, što je za njega u poslednjih par godina sve češća dodatna uloga) prvi setili. Naprotiv, akcioni filmovi u avionu ne samo da imaju dugu i svetlu tradiciju (Executive Decision iz 1996. godine ima tu distinkciju da je to jedini film sa Stevenom Seagalom koji sam gledao a u kome Seagalov lik ne doživljava kraj filma) već su im poslednjih godina američke i azijske produkcije obezbedile i svojevrsnu mini-renesansu, počev od Gibsonovog Flight Risk, pa do korejskih (Hijack 1971, pa i Carter koji ima dugačku sekvencu što se dešava u avionu) i kineskih (High Forces) radova. Hoću reći, razmetljivost i ambicija koju pripisujem filmu Wings of Dread odnosi se upravo na to da su sa njim autori naskočili na trend ali onda pritisnuli papučicu za gas do daske i napravili „avionski akcijaš“ o kome će se još dugo pričati.

Ne, da se razumemo, na ime njegovog zapleta i priče. Akcioni film i inače ne stavlja težište na ove elemente produkcije i fer je reći da Wings of Dread kreće od stereotipa u osnovi i zatim se nekoliko puta pošteno saplete u egzekuciji. Chen ovde igra „avionskog policajca“ po imenu Chaoyang Gu, a koji je nakon rada u kriminalističkoj policiji i jurnjava sa dilerima droge i drugim gadnim krimosima tražio premeštaj u službu koja se bavi bezbednošću aerodroma i samih letova kako bi bio bliži svojoj devojci, stjuardesi po imenu Chengfei Lu, a kojoj on tepa Lu Lu. Preslatko.

Istini za volju, Chaoyang se ovoga možda i malo kasno setio: na početku filma njega gledamo kako mlati ekipu kriminalaca koja je mislila da će jedan nenaoružani inspektor što je ušetao u njihovu jazbinu biti lak plen, dok paralelno gledamo kako se njegova devojka žali koleginicama da im veza ne ide, da je on stalno na poslu i ne ume da se isključi, a pogotovo ne ume da prepozna da se i ona bavi napornim poslom i da joj nekada kod kuće treba prostora. Chaoyang, ipak, pokazuje natprosečan kapacitet za razumevanje tuđih emocija i potreba, pa, rekosmo, zatraži premeštaj u avionsku policiju, da bi im se životi malo bolje sinhronizovali, pa i kupi verenički prsten da bi konačno dvoje sada već odraslih ljudi formalizovali svoj odnos, ali, kako rekosmo, bude to i malo kasno i on od Lu Lu popije ne samo bananu pre nego što i stigne da izvadi prsten iz džepa nego ga ona obavesti i da se njihova veza može smatrati raskinutom. Bedak.

Ovo se sve dešava na aerodromu u stranoj zemlji, gde je Chaoyang namerno kupio kartu da bude na putničkom letu sa svojom devojkom i sada, kada treba da se vrate u Kinu on shvata da će ona njega na povratnom letu tretirati kao bilo kog drugog putnika a ne kao čoveka sa kojim je do malopre lomila pogaču i delila budoar. Tuga!

Srećom, tu su njene koleginice koje ipak navijaju da Lu Lu i Chaoyang ostanu zajedno i jedna od njih mu obećava asistenciju tokom petočasovnog leta. ALI (kao da niste znali) SUDBINA IMA DRUGAČIJE PLANOVE.

Naime, istim avionom u Kinu leti okoreli kriminalac koga su vlasti te izmišljene strane zemlje uhapsile i složile se da ga izruče Kini. Dvojica inspektora su sve vreme pored njega a u avionu, slutimo, ima još neki policajac u civilu, no, iako ovaj čovek isprva deluje potpuno skrhano, kao neko ko se pomirio sa sudbinom i dosta mu je bežanja po Aziji, uskoro postaje jasno da se u avionu nešto dešava.

Chaoyang ovoga postaje prvi svestan kada shvati da avion ide pogrešnom rutom – a što on vidi preko aplikacije na svom smart ručnom časovniku – i kada pokuša da sa stjuardesama pokrene ovo pitanje, jedna od njih nasrne na njega ozbiljnim kung fu skilovima. Chenov lik onda, jednu za drugom ima dve opake borilačke scene u kojima se bori protiv žena, kao da je njegova legitimacija bila potrebna da bismo kasnije ovde dve žene doživljavali kao ozbiljne borkinje.

Enivej, Wings of Dread u jednom trenutku deluje kao da će se pretvoriti u Die-Hard-u-avionu, ali njegova distinkcija je to da je ovo mnogo više ansambl-film. Scenario ulaže dosta napora da – pre nego što pesnice krenu da lete unaokolo – isprofiliše iznenađujuće veliki broj likova među putnicima i onda kada do otmice aviona i zvanično dođe sa jedne strane imamo nekoliko policijskih službenika koji, a što je dobar trik, u startu ne veruju Chayoangu kada im kaže da je i on jedan od njih jer ne mogu da verifikuju njegov identitet pa ga smatraju potencijalno jednim od kidnapera, a sa druge strane nekoliko kriminalaca koje smo do malopre gledalo kao samo ekscentrične ili pitoreskne delove putničke populacije, a sada se ispostavlja da rade kao dobro uvežban tim.

I onda, razume se, kreće ozbiljan pičvajz i film se apsolutno raspada kao narativ, ali apsolutno blista kao akciona produkcija. Hoću da kažem, ne samo da postoje očigledne rupe u zapletu i nedoslednosti u kontinuitetu* već Wings of Dread koristi i prilično trapave narativne tehnike, sa flešbekovima koji objašnjavaju stvari koje su već same po sebi jasne, ali onda i sa likovima koji se ponašaju kao da imaju ozbiljnu prethodnu istoriju a što će činiti da se više nego jednom zapitate da li je Wings of Dread u stvari nastavak nekog drugog filma, a čega niste bio svesni kada ste seli da gledate. Povrh svega, sam plan kidnapera je bizarno nerazumljiv i, strogo gledano, sasvim nelogičan i deluje više kao da su scenaristi filma napravili napor da u ni sat i po aktivnog trajanja filma nakrkaju što je više moguće klišea vezanih za zaplete sa kidnapovanim avionom (trovanje putnika, ometanje signala, prošvercovano vatreno oružje, čak i bomba…) nego što su se brinuli za konzistenciju motiva ili makar čistu racionalnost postupaka

*u jednoj sceni putnica koja pati od visokog pritiska moli da je sa srednjeg sedišta prebace do prozora a stjuardesa kaže da to normalno ne bi bio problem, ali da je ovaj let, nažalost čitav rasprodat i nema ni jedno slobodno mesto, samo da bismo dvadesetak minuta kasnije videli gomilu praznih mesta blizu repa aviona

No, da se niko ne zabrine, ovo su sve manje bitne stvari. Wings of Dread nije film koji će izdržati nekakvu hladnu analitičku disekciju, ali je u pokretu on veoma šarmantan. Putnici, kabinska posada i policajci su svi zabavni likovi i mada pokušaji humora u filmu promašuju makar isto onoliko puta koliko pogode, njihove na brzinu istesane, klišeizirane karakterizacije nam glumci sasvim solidno prodaju. Kako to u Kini već ume da bude, svi se oslovljavaju formalno – starija žena je uvek „tetka“, krupni muškarac  u trenerci je „stariji brat“ itd. – a taj raspon likova, od para internet-strimera koji od svega pokušavaju da naprave „sadržaj“, preko iritantnog sredovečnog bogataša-skorojevića koji pokušava da smuva stjuardesu, pa do ozbiljne, profesionalne policajke u civilu što će odigrati presudnu ulogu u nekim momentima filma daje dešavanjima lepu teksturu.

Naravno, u ovom ansamblu je Chenov lik, Chaoyang zapravo najmanje zanimljiv jer je on ispravni, posvećeni policajac koji nikada nije van dužnosti i kako kineski filmovi u kojima se pojavljuju policajci uvek moraju da budu malo i „copaganda“ tako i on provodi jedan solidan deo druge polovine filma uvređen što je jedan od kriminalaca podsmešljivo rekao da kineska policija nije ni za kurac, pa i u finalu filma, sav krvav i na kraj snaga strastveno objašnjava da je kineska policija, naprotiv, VEOMA POSVEĆENA SVOM POSLU i da će sve učiniti da putnici bezbedno stignu na svoje odredište.

Ali čovek kome on to objašnjava je Paquet, kriminalac prefinjenih manira i briljantnog zločinačkog uma a koga igra indonežanski maestro akcije Iko Uwais. Ovaj majstor borilačke veštine pencak silat (kome je i deda takođe bio majstor istog stila) je pre deceniju i po eksplodirao zajedno sa indonežanskim akcionim filmom igrajući u Merantau Warrior i oba The Raida. Igrao je, naravno, i u Tjahjantovom kultnom The Night Comes for Us, preko puta takođe legendarnog Joea Taslima, a dobacio je i do zapadnih produkcija, poput četvrtog The Expendables, da bi prošle godine, sa sopstvenom produkcijom uradio i svoj režiserski prvenac, Timur. Uwais je za Wings of Dread, gde igra neku vrstu, uslovno rečeno,  fiinalnog bossa, doveo i koordinatora kaskadera Ramu Ramadhana, a koji je sarađivao sa regularnim Pengfeijevim koreografima i kaskaderima na čijem čelu su bili iskusni Qiankun Li i Wei Zhang.

Takođe, i glumački ansambl je pun odličnih boraca kao što su Qu Jing Jing i pogotovo dugokosi Liu Fengchao koji ima neke od najatraktivnijih scena borbe sa takvom anatomskom elastičnošću i okretnošću – pogotovo u skučenom prostoru aviona – da imate utisak da posmatrate osobu sa stvarnim supermoćima.

No, kako je i sugerisano, šou gotovo da ukradu dve žene. Hong Shuang kao lažna stjuardesa, sa sve kostimom, kapicom i štiklama i Qu Jingjing kao posvećena, požrtvovana i EKSTREMNO COOL policajka su tajno oružje ovog filma. Da, Chenova i Uwaisova borba u teretnom delu aviona je ludački dobra, dok avion prolazi kroz olujni oblak, turbulencije ga bacaju po deset metara na dole, a njih dvojica lete unaokolo, odbijaju se od zidova i jedan drugog napadaju svim što im padne pod ruku, no ove dve furije apsolutno definišu nivo ambicije, izazova i apsolutno neverovatne egzekucije koju je ekipa Wings of Dread na kraju isporučila.

Pengfei se i jeste u poslednje vreme specijalizovao za koreografije borbe u skučenim prostorima i on avion kao jedno VEOMA skučeno okruženje koristi do maksimuma. Njegovi glumci upotrebljavaju stočiće na sedištima, njihove rukonaslone pa čak i gumene maske koje ispadaju iz plafona kada avion uleti u probleme, kao oružja, a tela koja lete unaokolo, padaju po sedištima i između njih su, možete biti sigurni, bila prepuna modrica na kraju snimanja. Chen i Uwais imaju luksuz šireg prostora za taj svoj veliki sukob i film ovo izuzetno koristi, sa kamerom koja kruži oko boraca dok oni rade komplikovane koreografije i pokušavaju da kompenzuju nekontrolisana propadanja aviona kroz vazduh, pa čak i da ih iskoriste u borbi, i ovde imamo savršenu kombinaciju formalno kvalitetne tehnike i te, sada za borilačke filmove obavezne, komponente „realizma“, sa hvatanjima, bacanjima, borbom na tlu, dosta čistih rvačkih/ džiudžicu poteza. Štaviše, jednog od najtežih protivnika u filmu Chaoyang na kraju rešava polugama, lomeći mu ruke i noge jer je to jedini način da se obezbedi da ovaj više ne ustane* a onda u borbi sa Uwaisovim likom rade i metalne šipke pa i jedna eto-zgodno-se-tu-zatekla bejzbol palica.

*film, inače, na kraju, tokom špice  ima nekoliko minuta zabavnog futidža sa samog snimanja gde možemo mnoge od ovih borilačkih scena da vidimo iz „objektivne“ perspektive, i uvek je otrežnjujuće kada vidite kako koreografije izgledaju bez zvučnih efekata i iz uglova koji daju da se shvati kako ovi ljudi sve ovo u dobroj meri ipak glume

No, koliko god da su tuče u skučenoj kabini aviona atraktivne, Pengfeiju je i to bilo malo pa je Hong Shuang i i Qu Jingjing spakovao u toalet a koji je, znate, bili ste u avionu, generalno mali i za jednu osobu. Njihova borba u ovom najtesnijem-na-svetu prostoru je TOLIKO divljačka i nemilosrdna da sve vreme u glavi prevrćete to da vam nije jasno gde je ovde ZABOGA stao i kamerman (pomenute scene tokom špice daju odgovor i na ovo pitanje) i kako niko nije poginuo dok je ovo snimano. Ovo je bukvalno borba na život i smrt, sa asortimanom bokserskih, rvačkih i potpuno očajničkih tehnika koje dodatno koriste praktično svaki predmet što se nalazi u toaletu, počev od ogledala o koje će lica obe žene biti olupana, preko klozetske daske pa do same WC šolje. Urnebes.

Wings of Dread ima, rekosmo, simpatično nekompetentan scenario i dodatno nejasnu odluku da replike koje izgovara Uwais – sasvim očigledno na Engleskom – nasinhronizuje glasom koji ni malo ne liči na njegov i nudi baršunasti ton i školski ispravnu američku dikciju što naprosto niti ima smisla niti se uklapa u film u kome svi drugi koji govore Engleski ovo čine sa sasvim korektno razumljivim azijskim naglascima. No, ovo nisu ni u kom slučaju neke bitne zamerke. Wings of Dread je film koji dobro razume da je njegova glavna atrakcija dobra akcija i na njoj ni malo ne štedi, likovi su mu sasvim zabavni a kvalitet svetla, slike i montaže su svi par stepeni iznad onog na šta nas je navikao Netfliks. Svaki poštovalac azijskog ili, uopšte, dobrog a jeftinog akcionog filma će se ovde više nego lepo udati.