Danas ćemo na brzinu pogledati dva grafička romana publikovana ovog leta za američke izdavače, a koji nemaju ništa zajedničko i zapravo jedva da bi mogli biti VIŠE različiti, ali su oba interesantni autorski projekti ljudi koje treba da imate na radaru od sada pa do kraja vječnosti.

Prvi na redu je Memories of Giselle, Image Comics debi za italijansku autorku po imenu Katia Vecchio, ženu koju možda znate ako ste posetili dvadeseti Hercegnovski strip festival ovog leta na kome je ona bila jedna od gošći. Vecchio je mlada žena ali koja je nakon građenja reputacije u Italiji napravila uspešan skok preko Atlantika i krenula da radi sa američkim izdavačima, crtajući prvo za Humanoids a onda i na više serijala na meni omiljenom Mad Cave Studios. Memories of Giselle je pored prvog stripa koji crta za Image i njen ful-autorski debi, odnosno prvi strip koji je kompletno napisala i nacrtala sama, dalje i kolorisala i leterovala sama i jedino drugo ime koje ćete videti potpisano u Imageovom izdanju je prevodilac Edward Caio koji je ovo privoleo sa Italijanskog na Engleski jezik. No, tu hoću i da dodam da je Memories of Giselle, po mom shvatanju, strip napravljen ekskluzivno za Image, dakle, da nije u pitanju tek prevod stripa koji je već bio objavljen u Italiji – a to zaključujem i po tome da se autorka na zadnjim stranama zahvaljuje Ericu Stephensonu iz Imagea što je omogućio da „ovaj san postane stvarnost“, mada pošto se Katia zahvaljuje i svojoj psihoterapeutkinji i naglašava da su neki elementi stripa prepisani iz stvarnih situacija u životu, treba da bude jasno da taj san nije nužno bio skroz prijatan.

Naprotiv, Memories of Giselle je narativ sa prilično oporom srži i on govori o usamljenosti, konfuziji adolescentskih godina, o otuđenju a onda i još o nekim mračnijim temama koje spadaju u domen društvene patologije. No, Katia Vecchio ovaj strip piše zaista memoarski (mada on nije, da bude jasno, nekakvo jedan-na-jedan prepričavanje njene adolescencije), postavljajući jednu korisnu distancu, vremensku i emotivnu, između sadašnjosti u kojoj se ovo čita i prošlosti u kojoj se trauma dešavala. Tako da, iako pričamo o stripu u koji ne treba da uđete spuštena garda, on ne insistira na bacanju tona mučnih prizora i scena na čitaoca i uspeva da o pomenutoj traumi i patologiji govori na jedan odmeren način, nekako elegantno balansirajući između humanističke, prilično pozitivne perspektive iz koje se pokazuje odrastanje jedne normalne devojke u normalnoj familiji sa normalnim društvom i veoma mračne epizode zlostavljanja.

Ne znam koji su glavni uzori autorke u pogledu crteža i pristupa naraciji ali smeo bih da se u dosta jake pare opkladim da je, kao i dobar deo njene generacije, ona bila pod popriličnim uticajem japanskog animiranog filma generalno i Studija Ghibli partikularno u nekim formativnim godinama. Memories of Giselle je strip koji u čisto estetskom smislu ima tu mijazakijevsku „lepotu mladosti“, mlade likove prikazane kao izuzetno, ikonički, gotovo savršeno lepe i privlačne – a opet bez deficita karaktera – i starije likove i same prikazane sa visokim nivoom lepote. Ovakav crtež i uopšte pristup grafizmu se danas generalno skraćeno naziva „anime estetikom“ iako naravno anime estetika ima mnogo različitih faceta i ni slučajno ne može da se svede na samo „mlade lepe likove“. Notabilno, jedan od bitnih likova u životu titularne Giselle je baka, očeva majka, koja je prikazana kao ćutljiva, mirna žena što se ne izražava mnogo govorom niti facijalnim ekspresijama i koja predstavlja i neku vrstu enigme u Gisellinoj porodici, pogotovo što je ona i neka vrsta emotivnog fokusa za devojčicu, partikularno u periodu kada majka i otac imaju problema sa prodavnicom koju vode i nemaju vremena da se posvete ćerki i sinu a baka je već bolesna i uglavnom provodi vreme u krevetu.

U nekom prikazu sam video kako ovaj strip govori o odrastanju u devedesetima, ali po mom osećaju, „glavni“ deo stripa, onaj u kome je Giselle već tinejdžerka i ima od roditelja nezavisan socijalni – pa i seksualni – život se dešava u prvoj deceniji ovog stoleća, sa usponom emo kulture među klincima, jeftinim kineskim MP3 plejerima koje nose devojčice i velikim gejming PC računarima na kojima se igraju momci. Giselle i njen brat Mirko* odrastaju u vrlo finoj srednjeklasnoj porodici, gde su roditelji puni razumevanja za svoju decu i daju im dosta slobode, ali i gde isti ti roditelji nisu predstavljeni kao neki savršeni arhetipovi i strip ih pokazuje kako greše i frustrirani su svojim životima na vrlo prirodan način.

*iako je intuitivno pretpostaviti da se priča dešava u Italiji, imena dolaze iz vrlo različitih kultura (tu su likovi koji se zovu Omar i Luca, pa onda se maka zove Anna, a jedna od nastavnica u školi je Ms Taylor) i strip, pretpostavljam vrlo namerno, predstavlja nekakav mišmeš „zapadnjačkih“ kultura (sa jasnim azijskim uticajem u crtežu i pripovedanju) da bi  bio samorazumljiv širokoj publici

Isto tako, strip tretira adolescentsku socijalizaciju i seks na sasvim prirodan način, ne prikazujući ništa od toga kao šokantno ili kao uopšte odstupanje od nekakve norme. Imajući u vidu koliko je u SAD lako doći na nišan moralne (a možda i prave) policije kada samo nagovestite seksualnost maloletničke populacije, Memories of Giselle jeste neka vrsta prodora i avangarde u Imageu.

Kao što su i sama tema, zaplet i razrešenje stripa koje neću spojlovati ali koji se smelo i bez senzacionalizma bave traumom, njenim posledicama kasnije u životu, lečenjem od iste. Memories of Giselle nema nekakav trilerski narativ i u njemu je glavni „preokret“ vezan za otkrivanje prirode traume a ne za njeno pobeđivanje koje je prikazano onakvo kako jeste: dugačak, spor proces u kome ste srećni ako imate svest da treba da potražite pomoć i još srećniji ako je ta pomoć dostupna – ali ovo je vrlo sigurno pripovedan strip.

Katia Vecchio of ghiblijevskih i šire japanskih uzora ne preuzima samo estetiku već i taj odmereni pristup naraciji u kome se mnoge stvari saopštavaju bez verbalne komunikacije, ali i bez mnogo stvarne akcije pred „kamerom“. Veliki deo tabli ovog stripa čine sukcesije nemih kadrova gde posmatramo likove bez jasnih izraza lica kako rade svakodnevne, možda i trivijalne stvari a koje dolaze u kontekst onda kada čitalac stigne dalje u stripu i shvati šta one znače. To da je Gisellin brat Mirko uvek prikazivan s leđa tako da mu se lice ne vidi, to da vidimo majčinu netrpeljivost prema baki i očevu bolećivost, to da Giselle često pred očima ima sliku nacrtanog jedrenjaka za koju nam do pred kraj neće biti jasno šta predstavlja i zašto se pojavljuje, su sve elementi narativa koji o svojoj mračnoj i mučnoj temi govori bez mnogo reči i pazeći da je ne senzacionalizuje.

I mislim da je u tome vrlo uspešan. Memories of Giselle je strip koji uspeva da pomiri lepotu i nepatvoreni optimizam sa analizom traume i ljudske patologije i to radi na srazmerno malom broju strana, fokusirajući se na svoju glavnu temu i ne gubeći se u tangentama. Kvalitetan mali strip kakav bismo inače očekivali od nekakvog malecnog, nezavisnog izdavača pa je tim lepše da ga je izdao veliki Image. Možete naručiti sa putem njihovog sajta.

Drugi „grafički roman“ za danas nije ono što se tradicionalno smatra grafičkim romanom. Godzilla’s Monsterpiece Theatre Presents: Roar of the Worlds je samostalni narativ u, hajde da tako kažemo, ciklusu Godzilla’s Monsterpiece Theatre koji IDW publikuje relativno neredovnim tempom od jeseni 2024. godine. Ovo je isprva izlazilo kao serijal u kome je Tom Scioli pisao i crtao sve sam, da bi onda počeli eksperimenti sa „Godzilla’s Monsterpiece Theatre Presents“ what if… scenarijima, gde je prvo Scioli radio mešap Godzile sa Romeom i Julijom, pa je Frank Tieri sa Iliasom Kyriazisom napravio verziju Odiseje sa umetnutom Godzilom, a sada smo dobili Kylea Bakera koji je spojio Godzilu i Wellsov Rat Svetova.

IDW objavljuje mnogo stripova o Godzili – trude se, naravno, da licencu koju trenutno plaćaju iskoriste što bolje mogu – i tu onda ima i ovakvih bisera. Kyle Baker je veteran američkog stripa, čovek koji je osamdesetih radio i za Marvel i za DC, ali koji je vrlo rano krenuo i u publikovanje autorskih radova. Njegov grafički roman Why I Hate Saturn iz 1990. godine mu je osvojio Ajznerovu nagradu a nastao je u momentu kada je, po rečima samog autora, on bio zasićen radom u mejnstrim stripovima i smorilo ga je da mu drugi govore kako treba da crta. Dalje će on raditi dosta ilustracija za magazine, pa ući u animaciju, da bi u daljoj karijeri povremeno radio i (vrlo uspešne) mejnstrim stripove, izdavao autorske stripove za sopstvenu izdavačku kuću, ali i za Image, radio na televiziji… Leta prošle godine je na Comic Conu u San Dijegu uvršten u Ajznerovu kuću slavnih čime mu je industrija odala dužnu poštu a pošto je Baker srazmerno mlad – tek su mu šezdeset i dve – nadamo se da će još dugo crtati stripove.

Jer, evo, Godzilla’s Monsterpiece Theatre Presents: Roar of the Worlds je čista zabava. Ovo nije VELIKI ni preterano dubok strip i u nekom strogom smislu nije „grafički roman“ jer se radi o projektu koji koristi licencirani predložak i nema ni ispovedni ni nekakav uopšte lični sloj, ali istovremeno ovo je spretna i, da ponovim, zabavna postmoderna fuzija dva ikonična naučnofantastična koncepta i ona na jedva nešto više od trideset tabli pravi uspelu rekonstrukciju ključnog Wellsovog romana iz 1898. godine, spajajući ga sa eksploracijom japanske društvene traumatizacije.

Pritom, Baker ne smešta ovaj narativ u posleratni period, a u kome je Godzilla i nastala i bila metafora za traumu nuklearnog bombardovanja ali i atomske energije generalno kao sile koja menja svet na nepredvidive načine. Umesto toga, Godzilla’s Monsterpiece Theatre Presents: Roar of the Worlds se dešava u 1900. godini, na prelazu stoleća, dakle u epohi koju je Wellsov roman opisivao, i prikazuje kako se marsovska invaziona sila umesto u pitomi engleski krajolik, spušta u japansko priobalje. Ovo je dakle, period zrelog doba Meiđi obnove u kome je Japan već tri decenije unazad ponovo konstituisan kao carevina, i napravio snažan napor da se modernizuje, napuštajući feudalno društveno uređenje i ukidajući samuraje, otvarajući se za uticaje sa zapada. Istovremeno, Japan je prolazio i period snažne militarizacije koja je išla uz imperijalističke apetite – samo deset godina nakon dešavanja prikazanih u ovom stripu, Japan će okupirati Koreju i držati je do kraja Drugog svetskog rata – i narativ ovog stripa je smešten upravo na secištu velikih ulaganja u naučna istraživanja i velikih ulaganja u modernizaciju i osnaživanje japanske armije, a što je u stvarnom svetu, naravno, bio razlog i za zabrinutost, ali u ovom slučaju je odlična pozadina za priču o invaziji iz svemira.

Baker ovde kreira jednu melodramatičnu, stilizovanu pa i blago parodiranu konstrukciju o tenzijama u porodici čiji je patrijarh visoki vojni oficir i ratni veteran, nesrećnim romansama i neophodnosti da se poštuje tradicija ma koliko to bilo na uštrb mladalačke emocije i žudnje i to je jedna sasvim korektna vožnja kroz prepoznatljive trope i stereotipe koji možda ne pucaju od DUBINE ali su više nego funkcionalni u narativu čija je glavna atrakcija suprotstavljanje Godzile, čudovišta koje je i ovde metafora za silovit odgovor prirode na ljudsko eksperimentisanje sa „opasnim“ tehnologijama, marsovskim osvajačima.

Baker stripu daje jedan starinski izgled koristeći rasterizovane pozadine, snažne svetlosne kontraste i veoma čvrst rad sa linijama i konturama. Njegovo kadriranje ume da bude „filmsko“, sa promenama rakursa i usmeravanjem pažnje čitateljke na detalje, ali je ovo strip smešten u uredan, pravilan lejaut koji sve te naučnofantastične začudnosti i spektakl pakuje u format koji skoro po prirodi stvari ovom stripu daje blago subverzivni ton. Marsovci i njihova tehnologija su vrlo slični ikoničnom dizajnu iz legendarne Haskinove ekranizacije Wellsovog romana iz 1953. godine a Godzila ima klasični Toho izgled iz pedesetih godina prošlog veka gde džinovski gmizavac ima izvesne antropomorfne kvalitete u svojim pokretima i ekspresiji. U starim filmovima je ovo naprosto bilo zato što je Godzilu glumio čovek u gumenom kostimu, ali to jeste važan i prepoznatljiv element identiteta ovog filmskog serijala.

Baker se trudi da sukob između Godzile i Marsovaca bude onako spektakularan kako zamišljate da bi morao biti, ali uspeva da u sve udene i ljudsku dramu taman koliko je potrebno i ovo je strip koji, kako rekosmo, ne žudi za nekim prevelikim izražajnim DUBINAMA, ali nudi izuzetno dobar grafički program i dobru zabavu. Na poslednjim stranama dobijamo i kratku priču Toma Sciolija u kojoj imamo krosover između Robina Huda i Godzile i ona će biti završena u nekom narednom broju Godzilla’s Monsterpiece Theatre Presents, a što je sasvim solidna navlakuša. Ako mislite da je ovo nešto što bi bilo po vašem ukusu – a ako ne mislite, onda čestitke što ste dobacili čak do kraja teksta – Amazon će vam ovaj lepi strip rado prodati ovde.