Do sada smo svi već navikli da tekstove o izdanjima iz Ultimativne kolekcije grafičkih novela koju Hachette izdaje u Srbiji poslednjih par godina (a radi se, ko ne zna, o izboru stotinu „ultimativnih“ grafičkih romana iz Marvelovog kataloga) započinjem iščuđavanjem, skandalizovanjem i lupanjem po čelu što je evo, još jedan strip uvršćen na listu ultimativnih grafičkih romana iako ni po kvalitetu ni po istorijskoj važnosti on to ne zaslužuje. Ni danas nećemo razočarati iako je Tajni osvetnici: Misija na Mars strip koji ja zapravo volim i vratio sam mu se sa priličnom apetitom da uživam u raskošnom crtežu Mikea Deodata Juniora* iz njegove zrele faze i u priči koju je meni dragi Ed Brubaker pisao, prilično očigledno, na autopilotu.

*poslednjih godina se ovo „junior“ više ne stavlja uz ime velikog crtača, verovatno jer mu je otac umro a i jer je u pitanju sada šezdesettrogodišnjak pa nekako nije više prikladno. Ipak, vredi podsetiti da je Deodato Taumaturgo Borges Filho, kako glasi, jelte, pravo ime ovog brazilskog umetnika, očigledno označen kao „sin“ i da je njegov otac Deodato Borges i sam bio strip crtač i tvorac jednog od prvih brazilskih superheroja po imenu Flama koji je, kreiran iste godine kada se Mike rodio, 1963, šezdesetih harao brazilskom strip-scenom.

Secret Avengers je strip čija je premisa bila u fascinantnom neskladu sa njegovim stvarnim sadržajem, ali ovo i jeste na neki način neizbežna posledica uparivanja dvojice u to vreme izuzetno popularnih Marvelovih autora na naslovu koji je i sam bio pokušaj spoja nespojivih suprotnosti. No, prvo, malo podsećanje da je sam termin „Secret Avengers“ stariji od ovog stripa, a koji je počeo da izlazi 2010. godine, i on ima veze, kao i mnogo toga iz ovog perioda Marvelove produkcije, sa haosom koji je iza sebe ostavio Civil War, Marvelov, moglo bi se reći, najveći, najpoznatiji i najdestruktivniji company crossover događaj iz ovog stoleća.

Tokom Civil War, da podsetimo, superheroji su se pocepali na dve suprotstavljene frakcije: onu koja je smatrala da američka vlada rezonski zahteva registraciju svakog superheroja koji želi da se bavi kostimiranim viđilantizmom, kako bi dobili i obuku i podršku, i mogli da budu pozvani na odgovornost ako nešto zaseru, i onu koja je ovo smatrala zadiranjem u ličnu privatnost i represivnim, autoritarnim suzbijanjem aktivističke inicijative slobodnih građana. Kad to ovako napišemo, deluje da su „antiregistracijski“ heroji bili teške budale, ali u stripovima su oni prikazivano kao slobodoljubivi i generalno puni vrline. Velika stvar je bilo to što je njih predvodio Kapetan Amerika, dakle, čovek obučen u zastavu, živa legenda Drugog svetskog rata i borbe protiv fašista, neko ko je, okrećući leđa establišmentu imao da izgubi mnogo više nego, šta ja znam, Punisher koji je ionako bio tretiran kao kriminalac. Nasuprot je stajao Iron Man, tehnološki mogul i bogataš čije je svrstavanje uz režim bilo jednako simbolički snažno. Superheroji okupljeni oko Kapetana Amerike, naterani da se kriju i rade u ilegali, ne samo protiv supermoćnih kriminalaca nego i protiv organa vlasti su onda nekako spontano bili nazvani Secret Avengers.

Civil War je došao i prošao, stvari su resetovane na približno fabrička podešavanja, ali su zapravo naredne godine u Marvelovom univerzumu bile obeležene vrlo mračnim političkim periodom. Nakon Secret Invasion u kome je Zemlja trpela invaziju Skrulla, nastupio je period „Mračne vladavine“ (Dark Reign), u kome je američka administracija uz sebe imala korumpirane milijardere koji su u velikoj meri oblikovali njenu politiku. Hoću reći, onako kako je Secret Invasion sa svojim osnovnim zapletom bio nekoliko godina zakasnela reakcija na događaje od 11. Septembra 2001. godine, tako je Dark Reign bio neka vrsta predskazanja za (pogotovo drugi) mandat Donalda Trumpa u Beloj kući: otvorena represija, militarizacija civilnih agencija, fabrikovanje ratova, bliska saradnja između federalne vlasti i korporativnog kapitala kome je dopušteno da se direktno meša u kreiranje i izvršavanje javne politike.

Kruna ovog perioda bio je Siege (Kod nas preveden kao Opsada i izašao u ovoj istoj ediciji proleća prošle godine), momenat u kome je američka administracija odlučila da napadne Asgard, proglašavajući njegova božanstva za ilegalne, jelte, imigrante i terorističku pretnju. Ovo je bio vrhunac Marvelove političke kritike sistema iz prve decenije ovog veka ali i zaključak najmračnije, nominalno najodraslije faze Marvelovog superherojskog stripa. Iako će, razume se, biti još politički intoniranih i mračnih stripova u Kući ideja, nakon poraza retrogradnih autoritarnih i korporativnih snaga u Siege, nastupiće period generalno vedrijih, optimističkijih stripova u Marvelu, sasvim namerno nazvan „Heroic Age“. Uredništvo je eksplicitno naglašavalo da razume da se publika zamorila od moralno sivih superheroja stavljenih u zaplete gde nema prostora za heroizam već za, u najboljem slučaju, martirstvo, i da je vreme da se svi zajedno podsetimo da su ovo, jelte, HEROJI i da oni rade herojske stvari posle kojih se svi bolje osećaju.

Naravno da smo vrlo brzo ponovo dobili mračne, moralno sive, tragičarski intonirane krosovere poput Avengers vs. X-Men (takođe izašao u ovoj ediciji prošle godine, u tri knjige), Fear Itself, Original Sin, Secret Empire, ali je makar u jednom kratkom periodu 2010. godine delovalo da će Marvel zaista akcentovati heroje koji rade herojske stvari i ponašaju se moralno uzorno.

(Ovde odmah da dodam možda i nepotrebno pojašnjenje: ne mislim da su stripovi u kojima su superheroji moralno kompleksni ili kompromitovani, a ton im je mračan i tragičan po definiciji loši, kao što ne mislim da su stripovi u kojima su superheroji idealizovane superdobrice koje uvek trijumfuju po definiciji dobri i ovo što pišem gore je više da se shvati kako se menjalo raspoloženje publike kada je Marvel isuviše dugo išao u samo jednu stranu.)

Enivej, Tajni osvetnici: Misija na Mars je bio jedan od vesnika „Herojskog doba“, strip u kome tim superheroja radi herojske stvari i štiti populaciju planete Zemlje od strašne pretnje koje ova nije ni svesna i svi u tom timu, uključujući članove sa ne uvek sasvim „čistim“ prošlostima su ljudi na svom mestu koji požrtvovano i samopregorno rade na ostvarenju nimalo dvosmisleno pravičnih ciljeva.

Ed Brubaker je do ovog momenta već bio pomalo sit rada za Marvel. Scenarista je inicijalno postigao veliki uspeh preuzimajući serijal Daredevil od Briana Bendisa i odmah osvajajući Ajznera za njega, kao i pišući novog, zrelog Kapetana Ameriku u kome je stručno izmešan špijunski, konspiracijski triler sa akcionim programom. Nažalost, tendencija je tada bila da dobri scenaristi mogu, I TREBA, da rade što više serijala u isto vreme – Marvelu je njihovo ime na koricama prodavalo stripove a oni su dobijali više para – pa je Brubaker radio i neke stripove koji mu naprosto nisu ležali, poput, recimo Uncanny X-Men (ili The Immortal Iron Fist koji je pisao u tandemu sa Mattom Fractionom i jedina zaista svetla tačka tog stripa bio je sjajni španski crtač David Aja).

Do 2010. godine je Brubaker već bio sasvim svestan da mu „timski“ superherojski stripovi nisu jača strana – ovo je uvek bio scenarista najbolji kada radi karakterne studije fokusirane na jedan, dubok i višeslojan glavni lik – i radio na Kapetanu Americi najbolje što je mogao, a Marvel mu je onda na svom imprintu Icon izdavao i creator-owned serijal Criminal, krimi strip koji je Brubakeru bio pasija i, sasvim očigledno, nešto u šta je ulagao mnogo više strasti (i vremena) nego u mejnstrim radove. Konsekventno, i kvalitet Kapetana Amerike je krenuo da lagano opada u ovom periodu – svakako nisu pomogli SILNI i neprekidni company crossoveri u kojima je ovaj bezpogovorno morao da učestvuje – a Brubaker je sve više počeo da se usredsređuje na druge projekte poput Criminal i Incognito (koji je bio nominalno superherojski strip ali sa mnogo više noir šmekom od stripova glavnog toka), kao i na rad za televiziju koji se bolje plaćao.

Otkud onda Secret Avengers? Slutim da je suma ponuđena za rad na ovom projektu bila supstancijalna, jer je Marvel, sveže kupljen od strane Diznija, razigravao svoje kreativne mišiće i bio spreman da ulaže novac u razne eksperimente kako bi se posledično kreirali potencijalni predlošci za film i televiziju. Brubaker je za Secret Avengers imao i priliku da Joeu Quesadi i Tomu Brevoortu ponudi pič koji je delovao interesantno, naime da će ovo biti Avengers serijal sa mirisom i ukusom klasičnog (marvelovskog) špijunskog stripa kao što su bili oni koje je šezdesetih radio Jim Steranko, sve upareno sa kirbyjevskom „ludom“ tehnologijom. Kao veoma dobro dokumentovani ljubitelj klasičnog špijunskog filma, Brubaker je sa ovim serijalom bio energizovan i ohrabren da radi nešto novo sa Avengersima. Uparen sa Deodatom na olovkama i tušu, sa naslovnicama koje je radio Marko Đurđević (iz meni neobjašnjivih razloga nepotpisan u ovom izdanju) ovo je bio luksuzni, skupi „novi“ Avengers za staro i mlado.

Međutim, istorija sasvim korektno njegovih svega dvanaest brojeva na ovom serijalu pamti kao najslabiji njegov deo. Nakon Brubakera koji se, dakle, ovde zadržao svega godinu dana, Secret Avengers je prvo kratko pisao Nick Spencer, pa Warren Ellis (čiji se rad generalno smatra najboljim na ovom serijalu i koji se UOPŠTE nije bavio Brubakerovim zapletima) pa na kraju Rick Remender (koji je, kad smo već kod toga, nešto ranije nasledio Brubakera i na Kapetanu Americi) a koji je nešto zanimljivo i uradio sa elementima zapleta što ih je Brubaker postavio ali ga je, reklo bi se, mrzelo da se njima bavi. Marvel će kasnije imati nove Secret Avengers serijale uključujući pre desetak godina kada ga je pisao Aleš Kot, ali Brubakerov i Deodatov strip je imao jednu možda i neočekivanu pustolovnu razbarušenost.

A što je OTPRILIKE i razlog što sam voleo ovaj strip koji je, kako je već u ovoj ediciji pravilo, ovde dat samo delimično jer Tajni osvetnici: Misija na Mars sakuplja samo prvih pet brojeva njihovog dvanaestodelnog rada. Ono što je ipak pozitivno je da Tajni osvetnici: Misija na Mars u ovih pet brojeva priča zaokruženu priču, štaviše, tehnički gledano, priča je zaokružena u prva četiri broja i peti je dat da bude samo pojašnjenje jednog od elemenata zapleta koji nisu naročito bitni za glavnu priču.

Mada je i fer reći da skoro NIŠTA nije bitno za glavnu priču jer je Brubaker u Tajni osvetnici: Misija na Mars napisao nešto što je više floučart za redosled kvestova u nekakvoj RPG igri* nego „zaplet“. Tajni osvetnici ovde na početku bivaju informisani da moraju da odu na Mars jer je jedan od njihovih članova tamo poslat u izvidnicu i nestao a onda, kada tamo stignu, kreće jurnjava oko nekakvih artefakta koji se nalaze na Marsu i koji, jelte, ljudima daju veliku moć ali ih i korumpiraju i teraju da rade zle stvari.

*znam da „G“ u RPG znači „game“ ali ovako je jasnije, molimhvala

I, mislim, u pravu ste: ovo je kao da ste uzeli bilo koji strip iz Srebrnog doba i prepričali njegov zaplet, osim što bi u vreme kada su Avengerse radili Lee i Kirby, ova priča bila ispričana unutar jednog jedinog broja a Brubaker i Deodato je razvlače na četiri. I, mislim, kad kažem „razvlače“ onda je BAŠ razvlače. Brubaker je par godina kasnije, pišući već ekskluzivno za Image Comics primetio nešto u smislu kako strip od dvadeset i jedne table zapravo može da ispriča baš mnogo priče ako ne morate da u svakoj epizodi odvojite trećinu stranica za obavezne scene tuče i Tajni osvetnici: Misija na Mars je ogledni primer kako scenarista čije srce i duša sasvim očigledno nisu investirani u ovaj zaplet, svom crtaču daje MNOGO prostora da prikaže kako dobro crta akciju.

Ovo je i razlog što je Tajni osvetnici: Misija na Mars strip koji se meni, uprkos svemu što u njemu ima da se kritikuje, i dalje prilično dopada. Zaplet je banalan, radnja je spora i isforsirano „kompleksna“ sa čestim skakanjem sa mesta na mesto i od lika do lika, akcije ima više nego što je opravdano, ali tu akciju Mike Deodato radi SPEKTAKULARNO dobro i ma koliko da ne mislim kako njegov (hiper)realistični, kinematski stil iz ove faze rada treba da bude predložak za SVE superherojske stripove do kraja istorije, toliko isto i mislim da je ovo naprosto lepo za videti.

Koliko je Brubaker ovde bio već odsutan vidi se i po tome da bi ovaj strip bez problema mogao da se zove samo „Avengers“. To da je ovo „tajni“ tim, koji daleko od pogleda javnosti izvodi misije što bi uznemirile javnost kada bi za njih saznala i možda produkovale i revolt (jer, jelte, mase ne shvataju da se sloboda nekada mora braniti moralno upitnim metodama, bla bla bla) možda stoji u konceptu koji je Brubaker imao negde u glavi ali u realizaciji, ovo je samo grupa superheroja predvođenih Kapetanom Amerikom koja ide na Mars, tamo nalazi artefakte starih vanzemaljskih civilizacija, šiba se sa velikim robotom, i na kraju mora da spase univerzum od zlih, onostranih sila. Brubakerov pič u kome je pominjan Jim Steranko se pojavljuje samo u podzapletu u kome se deo tima koji je ostao na Zemlji sukobljava sa tajnim društvom pod imenom Savet senki, a koji predvodi, kako izgleda, odmetnuti superšpijun Nick Fury, bivši direktor kontraobaveštajne agencije Ujedinjenih nacija S.H.I.E.L.D., međutim ovaj podzaplet je suštinski nebitan za samu priču u Tajni osvetnici: Misija na Mars i njegove će se implikacije videti tek kasnije u serijalu.

Dakle, ovo je „obični“, staromodni Avengers, strip u kome superheroji idu na drugu planetu, nalaze na njoj tragove drevnih civilizacija, bore se protiv neprijatelja s onu stranu logike i ma koliko da to nema veze sa obaveštajnim trilerom koji ste očekivali da čitate, toliko je to, pa, sasvim korektno zabavno za nekakvog old head štovaoca Marvela.

Već sam sastav tima je ovde zabavan: Steve Rogers koji predvodi Secret Avengers ovde ne koristi kodno ime Kapetan Amerika (u to vreme je Bucky Barnes još uvek nosio štit i ovo ime), ima novi kostim i neku vrstu energetskog štita koji mu izlazi iz narukvice na junačkoj levici. Pored njega su tu Black Widow, Sharon Carter (bivša agentkinja S.H.I.E.L.D.  i, uprkos tome da je Brubaker gunđao da želi da izbegne elemente sapunske opere, Steveova romantična partnerka) i Valkira, a mušku stvar zastupaju Beast, Nova, Moon Knight, War Machine i Ant-Man.

I ovo je zabavan, razbarušen roster: imati Beasta ponovo u Avengersima – sada kada je on sertifikovani naučni genije – je simpatičan blast from the past, War Machine je kao neki idealni klon Iron Mana, sa svim njegovim kapacitetima ali bez njegove svojeglavosti (Rhodey, štaviše, pošto je vojnik, ovde najdisciplinovanije sluša Rogersa i stalno mu se obraća sa „zapovedniče“), Moon Knight je bizarno divlja karta jer je u pitanju erzac-Betmen, dakle, čovek bez supermoći a čiji islednički um nije ni potreban u timu koji ima Beasta i War Machine, a Ant-Man je Eric O’Grady, bad-boy verzija Ant-Mana koju su kreirali Robert Kirkman i Phil Hester u vreme kada su ovakvi eksperimenti bili u modi.  Naravno, sa Deodatom na crtežu, svi ovi superheroji izgledaju fantastično: žene su atletičarke sa frizurama supermodela i oblinama porno glumica, a muškarci su svi, uključujući Ant-Mana, figure veće od života sa kao od mermera oblikovanim telima i užasno kul kostimima na pola puta između atletskog trikova i vojne opreme.

Nažalost, priroda „ansambl-stripa“ a pogotovo sa zapletom koji se skoro ceo odvija „na terenu“ je ta da nema prostora da se sa likovima naročito mnogo radi, a što bi bila neka Brubakerova jaka strana, pa ovako kul sastav tima ne biva naročito mnogo iskorišćen. Glavni čvor zapleta je taj da Nova biva vrlo rano u stripu stavljen pod kontrolu vanzemaljske i zle inteligencije pa njegov tim mora da ga prvo nađe, a onda porazi (a ne ubije), kako bi se zajedno izborili protiv te, jelte, vanzemaljske i zle inteligencije. Da bi se ovo desilo, Secret Avengersi prvo moraju da poraze džinovskog borbenog robota – koji će im se posle pridružiti – a onda i Kapetan Amerika mora da na glavu stavi Novin šlem i jedno kratko vreme sam bude Nova.

I, mislim, da ponovim: zabavno je to. Zabavno je imati strip u kome Valkira, War Machine i Nova lete unaokolo i bore se sa nekakvim providnim grimiznim pipcima, zabavno je gledati džinovskog robota kako pije batine, zabavni su i trilerski, „špijunski“ delovi stripa u kojima Sharon Carter i Ant-Man, svako za sebe, rade u pozadini glavnog zapleta i, šunjajući se kroz neprijateljsku teritoriju spasavaju stvar u minut do dvanaest. Sve je ovo kliše u sudaru sa stereotipom, razvučeno pripovedan i sa dijalozima koji su sklopljeni gotovo ekskluzivno od readymade fraza i reciklirane stenlijevštine, ali onoliko koliko je Brubakera mrzelo da se ovde investira, toliko je Deodato ovde pucao iz svih cevi i pružio svoju najintenzivniju „A“ igru.

(No, pre nego što pohvalim Deodata MORAM da se ponovo žalim na prevod. Vesna Stojković koja potpisuje ovaj prevod je, za razliku od, recimo, Gorana Skrobonje ili Darka Tuševljakovića kojima sam povremeno upućivao kritike za neka njihova rešenja u ovoj ediciji, profesionalna prevoditeljka sa specijalizacijama u raznim oblastima (npr. zdravstvo) ali i sa dosta rada u polju proze. No, njen prevod ovog stripa je, rekao bih, rađen sa pola gasa i bez imalo ljubavi prema tekstu. Utoliko, neka njena rešenja su „tehnički“ tačna ali ne pogađaju smisao teksta: na primer „Project Pegasus vas practically looted when he shut it down, for example“ treba da iskomunicira da su resursi i oprema projekta poharani i odneseni iz njegovih prostorija kada je Osborn zaustavio njegovo odvijanje, ali prevod „Projekat: Pegaz, na primer, praktično je zaplenjen kad ga je on zatvorio“ ne govori istu stvar niti govori JASNO. „And it looks like they left their rover by the bay doors“ je mesto na kome prevod sasvim nepotrebno ubacuje bizaran pridev u konstrukciju: „I izgleda da su ostavili svoje vozilo pored utovarnih vrata“. Ovde se ne bunim što je za prevod „bay doors“ moralo biti odlučeno jesu li u pitanju vrata za utovar ili istovar, već se pitam zašto biste govor koji bi u prirodi bio „pored vrata“ ili „pored vrata za utovar“ zamenili vrlo tehničkim terminom.

Pored toga, mnogo ima primera gde je ponovo tehnički prevod urađen tačno ali je duh jezika izneveren. Na primer, „This is a rescue mission“ se prevodi „Ovo je spasilačka misija“ a ne „Ovo je misija spasavanja“, a već na idućem panelu imamo Novu koji kaže „Be an Avenger… Join the big leagues“, što je prevedeno kao „Budi Osvetnik…  pridruži se velikoj ligi“, umesto mnogo prirodnijeg rešenja „Budi Osvetnik… zaigraj u prvoj ligi“ ili čak „Budi Osvetnik… Zaigraj u prvom timu“. Kad se na ovo dodaju i povremene greške u kucanju – „Okej O’Grejdi, Nisu umro“ – moja je presuda da bi ovaj strip profitirao od malo više redakcijskog rada na tekstu generalno…)

Deodata sam već nedavno hvalio za njegove Marvel radove u ovom periodu, poglavito za Thunderbolts koji je crtao par sezona ranije i nametnuo se modernim, realističnim, atmosferičnim a dinamičnim stilom. Svestan da je Tajni osvetnici: Misija na Mars strip sa znatno više akcije i naglašenijim spektaklom, Deodato će ovde ubaciti u još višu brzinu, sačuvati zreli, mračni, atmosferični ton, ali dodati kinematski vatromet u lonac i ovo je strip u kome će ne samo njegov besprekorni rad sa ljudskom anatomijom i materijalima kostima biti u prvom planu, već u kome je lejaut praktično eksplodirao.

Deodato je već imao neke zanimljive ideje sa organizacijom tabli sarađujući sa Ellisom na Thunderboltsima, ali ovo je bio strip sa mnogo više priče i mnogo manje akcije. U Tajni osvetnici: Misija na Mars Deodato uzima prostrane, pustinjske eksterijere Marsa kao platno na kome će raditi a onda apsolutno luduje sa rakursima, dinamičnim rasporedom kadrova po tabli, krivljenjima „kamere“ i samih ivica panela, tako da čitalac sve vreme uživa u stripu ogromne energije ali i klasične lepote. Naravno, tamni, prigušeni kolorit koji ovde daje Rain Beredo može da bude malo zamoran, ali on nesumnjivo savršeno pristaje „špijunskim“ delovima stripa pa onda i scenama na Marsu, gde naši junaci pronalaze nepoznate građevine i ostatke pređašnjih bitaka, i pomaže da se postigne atmosfera ugodne trilerske napetosti. Kada u poslednjoj, petoj epizodi na crtežu dobijemo potpuno drugi program (David Aja, Michael Lark, Stefano Gaudiano, sa kolorima Josea Villarube; letering je kao i u prva četiri broja radio Dave Lanphear) i shvatimo šta je Brubaker ZAISTA imao na umu kada je pominjao Sterankov uticaj, postaje jasno da je Secret Avengers između svog piča i svoje realizacije pretrpeo neke dramatične izmene. I te su izmene scenaristu verovatno sasvim demotivisale da se ovim mnogo dalje bavi pa je, rekosmo, posle dvanaest brojeva napustio serijal.

I malo potom i sam Marvel, sa preko volje rađenim tie-inom za Fear Itself i saradnjom na Avengers vs. X-Men. Srećom, njegovi creator-owned radovi su se pokazali kao i kreativno i komercijalno uspešni i Brubaker poslednjih deceniju i po radi ono što voli i radi DOBRO. Deodato je, sa svoje strane, nastavio da evoluira svoj crtež, radeći u sve ambicioznijim, pa i povremeno avangardnim modusima ali se i dalje držeći žanrovskog stripa. U Marvelu je radio dosta visokoprofilnih projekata posle ovoga, uključujući pominjani krosover Original Sin, a kasnije će biti jedan od glavnih kreativaca u novopokrenutoj kompaniji AWA, sarađujući sa J. Michaelom Straczynskim na serijalu The Resistance. Secret Avengersi će, rekosmo, ići još par godina, pa je serijal dvaput rebutovan, poslednji put koincidirajući baš sa Fear Itself i onda je Marvel ovu ideju odložio na policu na neodređeno vreme. Deodato će biti prvi crtač originalnog Savage Avengers 2019. godine a što je serijal za koji mislim da je najbolje nasledio originalni duh njegovog i Brubakerovog rada na Secret Avengers pa ako vas to interesuje, nešto sam o njemu pisao ovde. A ako vas Tajni osvetnici: Misija na Mars interesuje na ime OVOG teksta, a treba, jer je uz sve svoje mane ovo jedan spektakularno crtan superherojski strip, potražite ga u omiljenoj knjižari ili se javite Alanu Fordu.