Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas imamo dva duo-albuma, oba na svoj način namerna da budu savremena narodna muzika. Lepe ambicije, mnogo truda. Idemo:

Kada album počne pesmom što ju je sin napisao nakon što je doneo pepeo upravo kremiranog oca kući a završava se popularnom pesmom iz 1940-ih koja je svirana na njegovom – sinovljevom – venčanju, i čije uvodne taktove ima istetovirane na svojoj ruci, lako je pogoditi da je u pitanju duboko lična, intimna ploča. Chad Fowler, Eri Yamamoto: Polkadots & Moonbeams jeste takva ploča a sve između ove dve kompozicije na njoj je potpuno improvizovano.

O Chadu Fowleru sam pisao pre neke četiri godine kada je njegova etiketa, Mahakala Music publikovala album The Deep na kome su pored Fowlera svirali Steve Hirsh, Joel Flutterman i William Parker. Ovo je bila urnebesna free jazz muzika izvođena od strane kvarteta veteranskih muzičara, ali gotovo ista ta postava je izdala i album Sparks, snimljen uživo na festivalu Vision u Njujorku, leta iste te 2022. godine, sa jednom važnom razlikom: umesto Fluttermana je ovde na klaviru bila Eri Yamamoto.

Chad Fowler je da osvežimo malo pamćenje, poznat pre svega kao programer. Specijalizovan je za Ruby i ne samo da radi sa velikim kompanijama, radi obuku za druge softverske inženjere i piše knjige o programiranju, već je i suorganizator više programerskih konferencija kao što su RubyConf, RailsConf, i RailsConf Europe. Njegov sajt je vrlo zanimljiv repozitorij njegovih softverskih alata i rešenja (uglavnom hostovanih na GitHubu i sličnim mestima), a daje i informacije o njegovoj muzičkoj aktivnosti – ako uspete da savladate njegov naglašeno futuristički dizajn.

Kao muzičar, Fowler radi konstantno i sa velikim brojem drugih uglednih jazz, free jazz i free improv muzičara, uključujući teškaše kao što su pomenuti William Parker ili Matthew Shipp a njegova etiketa poslednjih godina izdaje dosta muzike koju je napravila i Eri Yamamoto.

Japansku pijanistkinju iz Osake, koja već duže od tri decenije živi u Njujorku – i koju ne treba mešati sa japanskom pijanistkinjom istog imena koja se iz Tokija preselila u Budimpeštu i pre svega radi klasičnu muziku – možda znate po tome da je sam Herbie Hancock hvalio njeno sviranje. Kao pijanistkinja i autorka hvaljena je i od strane mnogih drugih džez-uglednika i institucija, a radi se o muzičarki koja je sa tri godine počela da uči klavir a već sa osam da komponuje. Posle prve posete Njujorku 1995. godine brzo se odlučila da se tamo preseli za stalno i počne da studira džez, a što je i uradila upisujući New School University gde su joj profesori bili Reggie Workman, Junior Mance, i  LeeAnn Ledgerwood. Od druge polovine devedesetih redovno nastupa sa raznim muzičarima u Ist vilidžu, Grinič vilidžu i na drugim njujorškim lokacijama a kroz dalju karijeru obići će Ameriku, Evropu, Afriku, Japan, Jamajku pa i Australiju.

Sarađuje sa mnogo bitnih muzičara (Daniel Carter, Hamid Drake, Federico Ughi, Yves Leveille, Paul McCandless…) ali u poslednje vreme sve više sa Williamom Parkerom tako da su ona, Parker i bubnjar Ikuo Takeuchi 2023. osnovali i trio koji je prvi album objavio za Fowlerov Mahakala Music, a prošle je godine pijanistkinja za istog izdavača izbacila album klavirskih dueta sa Matthewom Shippom naslovljen Horizons i VEOMA preporučen sa moje strane.

Fowler i Yamamoto se nisu NIŠTA dogovarali o tome šta će biti na albumu Polkadots & Moonbeams. Sem, pretpostavljam, da će snimiti naslovnu pesmu. Ali generalno, ovo je album urađen bez prethodnih dogovora, priprema, proba i konceptualizacija većih od „bilo bi sjajno da snimimo album improvizovane narodne muzike“. Yamamoto i Fowler su u trenutku snimanja ovog albuma, krajem 2024.godine, imali iza sebe već desetak godina saradnje u raznim ansamblima, uključujući njen sastav Quadraphonic i ne samo da su razvili odnos intuitivnog razumevanja i prirodnog uzajamnog dopunjavanja nego su i, kako rekosmo, pričali o tome da bi bilo zanimljivo napraviti album na kome će se improvizovati folk pesme.

„Folk“ je širok pojam i na Polkadots & Moonbeams on znači pre svega da ćete čuti dosta bluza, sa svim njegovim dramama, emocijama i senzualnim krešendima. Iako oboje izuzetno iskusni i verzirani u sviranju free jazza i muzike koja se generalno ne bavi previše harmonijama i klasičnim frazama, ovaj album sadrži i jedno i drugo i mnogo je bliži „normalnom“ slušaocu, bez obzira na svedenost postave na samo dva instrumenta.

ash, koja album otvara je, rekosmo, napisana kao reflektivna, emotivna meditacija o otišlom roditelju i ona bluzerski izraz nosi pre svega u tempu koji se menja u hodu, ubrzavajući pa zastajući na vrhu koraka, pa produžujući hod sporo i dramatično. Noseća fraza na saksofonu je emotivna i sentimentalna ali bez usiljene, patetične napadnosti. Fowler je razvija autoritativno uvodeći pedalne tonove oko kojih vrti improvizaciju a Yamamoto ga prati brzim, ali senzitivnim radom na klaviru, pažljivo sledeći njegovo uspinjanje do krešenda i spuštanja u donje registre alt-saksofona dok kompozicija ne postane energična, fridžezerski ekstatična refleksija ne samo na gubitak nego i na sve ono što mu je prethodilo a što čini taj gubitak, ali i sav život pre njega značajnim.

I druga kompozicija nominalno se bavi žalošću – zove se midnight mourning morning mirth – ali ovo je klasičniji bluz, i Fowler i Yamamoto oboje u njega ubacuju zabavne ukrase i duhovite afektacije, dajući njegovoj barskoj atmosferi taman toliko (post)modernog odmaka da bude slatko.

Na when you die you become sentient energy Fowler svira flautu i ovo je spor, izrazito miran, kontemplativan komad snolike atmosfere ali i dalje naglašenih fraza, naročito kada Fowler flautu zameni alt-saksofonom. russian dragon se, pak, kreće u ritmu valcera i onda postepeno, uvođenjem sinkopa i disrupcija u metrici prelazi u bebop. Yamamoto je ovde pokretačka mašina kompozicije sa pažljivo odmerenom dinamikom, harmonskim ekscesima, nemirnim ritmičkim transformacijama. Fowler se sjajno snalazi sa njenom kompleksnom pratnjom i nudi zabavno soliranje.

the things we’ll miss je još jedan mirniji komad sa flautom u prvom planu a iza njega sledi he always knew he’d be a preacher, bluz od skoro osam minuta, nostalgičan ali i dramatičan preko svake mere pristojnosti – kako dobar bluz uvek i jeste. we can’t dance, can we? je možda tako nazvana i jer ima stalne promene tempa koje naizgled jasan ritmički osnov kompozicije ljuljaju i slušaoca stalno izbacuju iz nečega što mu deluje kao „glavna“ tema koju bi još nekako i mogao da uhvati plesnim korakom.

Na kraju onda dolazi polkadots & moonbeams, a koju su pod naslovom Polka Dots and Moonbeams 1940. godine napisali Jimmy Van Heusen i Johnny Burke. Prvi put snimljena od strane orkestra Tommyja Dorseyja ona je u istoriji muzike ipak najpoznatija kao prvi hit Franka Sinatre koji će posle, ne želeći da kvari formulu koja dobija, snimiti još mnogo Van Heusenovih kompozicija. Kako rekosmo, ova je pesma svirana na Fowlerovom venčanju pre dobre tri decenije – a njegova supruga , Kelly Jeanne je i dalje tu i kreirala je i sjajni dizajn omota za ovo izdanje, pa ga zatim i lično izvezla – njemu je veoma značajna u životu i izvođenje što ga daju on i Yamamoto je prepuno emocije, uspomena i optimizma. Sjajan kraj sjajnog albuma:

https://mahakalamusic.bandcamp.com/album/polkadots-moonbeams

Kao drugi album danas imamo nešto jasnije kodirano kao free jazz, dakle album improvizacija sa džez osnovom ali sa manje obzira prema tradicionalnim harmonskim i ritmičkim teorijama. Ili makar sa manje (očiglednog) bluza u svojoj srži. Mark Cisneros / Nik Francis: Spirits and Ancestors je serija uglavnom kraćih free jazz duo-improvizacija izvedenih tako da se brzo stigne u ekstatički zanos i, idealno, uspostavi komunikacija sa duhom predaka. Nimalo skromna ambicija za dva muzičara koji su ovo i snimili gotovo u jednom cugu, programski svirajući u kolibi nadomak Washington DC-ja tokom toplog julskog dana kako bi vrelina i znoj pomogli prelazak barijere svakodnevnog i ulazak u trans, u najboljim tradicijama „vision quest“ prakse.

Cisneros i Francis su, slično dvoma muzičarima o kojima smo pisali gore, programski išli na to da snime album „modernih folklornih radova“, samo u svom programiranju nisu išli na plantaže i u smeru bluza već su tražili inspiraciju u sopstvenom nasleđu. Francis sa svojim latinoameričkim korenima i Ciscneros sa mešovitim poreklom u kome ima latinoameričkih ali i nativno američkih korena su onda prirodan izraz našli u free jazzu koji, svakako, vuče poreklo iz afroameričke zajednice ali je, istorijski, snažno okrenut mističkim i ekstatičkim praksama i služi za intenzivnu introspekciju i eksplozivnu ekspresiju.

Oba muzičara inače sviraju zajedno u triju We Were Here Before sa kontrabasistom Lukeom Stewartom, a ovaj album nazivaju i spiritualnim radom „koji treba slušati u jednom cugu“ navodeći da je podjednako inspirisan modernističkim džez velikanima kao što su Ornette Coleman, Sun Ra, Jim Pepper, Charles Lloyd i Milford Graves, kao i tradicionalnim obrednim praksama.

Marcos Aurelio Cisneros je inače rođen u Kaliforniji ali već izvesno vreme je u DiSiju gde se skrasio nakon preseljenja iz Bruklina gde je došao da na gore pominjanom univerzitetu New School uči saksofon. No, ovo je svestran muzičar koji radi i u poljima roka, panka, razne eksperimentalne muzike pa je njegov diskografski trag započet sa bendom Hammered Hulls za legendarnu pank etiketu iz DiSija, Dischord. Cisneros je svirao i gitaru i bubnjeve u raznim grupama, od kojih su aktuelni Des Demonas, a u eksperimentalnoj sferi radi i u postavi New Freedom Sound. Iako mu je glavni duvački instrument prevashodno tenor saksofon, u poslednje vreme je, naravno pod uticajem Rahsaana Rolanda Kirka počeo da svira stritch, „pravi“*saksofon u alt-opsegu koji se čuje i na ovom albumu.

*dakle, ne „krivi“

Nikolas Alejandro „Nik“ Francis nije samo bubnjar, i njegove eksperimentalne i improvizatorske pustolovine utemeljene u afro-latinskom nasleđu obuhvataju i druge udaraljke ali i elektroniku. Formalno je učio sviranje klavira a po vokaciji je auditorni neuronaučnik i predaje na Univerzitetu Merilend. Danas često svira analogni elektronski instrument po imenu Ripley (nazvan po alhemičaru iz 15. stoleća) ali za ovaj album je u potpunosti posvećen bubnjevima, činelama, zvonima i gongovima.

Spirits and Ancestors jeste album slobodne i ekstatične svirke ali nije nužno bučan. Naprotiv, ovde ima dosta meditativnog programa, na primer u dve najduže kompozicije, Reclamation i Flor del Nopal, koje obe idu sporo, odmereno i programski uzimaju sebi vremena da razviju zametke ideja u formirane fraze koje će imati jasnu harmonsku osnovu ali i uzleteti u krešendima slobodnije svirke. Francis ovde manje ritmom obeležava tempo a mnogo više dodaje dinamičnu teksturu Cisnerosovim soliranjima, gradeći zvučnu sliku dok i slušalac pored njih dvojice ne počne da vidi halucinacije.

Većina kompozicija je kraća. The Fire and Sage traje samo 64 sekunde i to je milfordgravesovska poliritmička konstrukcija koja pravi uvod za energični freebop naredne, The Eagle and the Jaguar, čije se titularne životinje često pojavljuju u vizijama što proizilaze iz tradicionalnih rituala znojenja. Wooden Primitive je onda kraći komad ali sa sličnim ekstatičkim intenzitetom, da bi stvari malo usporile sa Twin Iterations, ne gubeći nužno na intenzivnosti.

Poslednje četiri kompozicije na albumu eksplicitno zazivaju mezoamerička tradicionalna božanstva i čine svojevrsnu celinu pretapajući se jedna u drugu i proizvodeći osećaj disocijacije identiteta, utapanja u deljeni simbolički okean, iskustva gubitka i ponovnog osvajanja identiteta u večnosti. Kada Cisneros na poslednjem komadu, In the evening we will dream… and when the sun rises we will be many zasvira dva saksofona u isto vreme kao i Roland Kirk, osećate koliko je njemu ovo sve važno i skoro po automatizmu album počinjete da slušate ispočetka, želeći da ostanete još neko vreme u njegovom bezvremenom, halucinantnom prostoru.

https://markcisnerosmusic.bandcamp.com/album/spirits-and-ancestors