Sve drugo oko nas se uglavnom postojano raspada ali koncertna sezona u Beogradu je ove godina bila nikada bolja čak i ako ste kao ja i idete samo na koncerte bendova koji su vas fatalno zadužili i upisali se u vaš duhovni DNK pre trideset ili četrdeset godina. Marduk i Mayhem smo, istini za volju već imali prilike da vidimo u Beogradu, ali večeras je koncert na Zappa Barci bio demonstracija kako ZAISTA mogu da zvuče bendovi koji taj najekstremniji ekstremni metal rade trideset i šest, ali onda i četrdeset i dve godine. Reći da smo večeras gledali OTROVNO dobar zanat na delu je najmanje što vredi da se sa strahopoštovanjem promrmlja nakon što vam se uši otpuše, najveći deo tinitusa prođe i povratite moć govora, ali nije ovo večeras bio puki zanat.

Blek metal, uostalom, najmanje od svog metala daje na zanat ali i na generalni rokerski stil života i svirke. Večeras smo gledali dva benda koja, svaki na svoj način, već decenijama idu putem leve ruke i vode rat protiv abrahamskog duhovnog monopola onako kako mogu, uz ekstremno vrištanje, stalne proklamacije rata, destilacije mržnje, prezira i agresivno odbacivanje svega što se za dve hiljade godina nametnulo kao praktično podrazumevana osnova evropske kulture. Kada je blek metal, jedna od kometa što su se izdvojile iz usijane primordijalne mase koju je kreirao britanski Venom, osvojio svoj posebni identitet u vrelom komešanju ranog ekstremnog metala osamdesetih godina prošlog veka, on je to učinio pozivajući se na paganizam, satanizam, obožavanje smrti i zla, seksualnu perverziju i obrednu magiju, sve što je moglo da ga stavi na suprotnu stranu od dominantne hrišćanske kulture. Onda su došla ubistva, suicid, paljenja crkava, i dok je popularna kultura glavnog toka i dalje većala je li u redu da deca slušaju repere koji se hvale da imaju velike kurčeve, velike pištolje i velike iznose na računima u banci, na severu Evrope je bujao ustanak protiv katoličke dogme…

Marduk su osnovani 1990. godine i kanonski spadaju u drugotalasni blek metal, onaj na koji ljudi moje generacije zapravo misle kada kažu samo „blek metal“. Inspirisani ne samo Venomom, već i prvim talasom blek metal bendova, poglavito Bathoryjem, Marduk su bili deo ekstremno agresivne generacije švedskih blek metal bendova koja je na ozloglašenost norveškog „unutrašnjeg kruga“, grupe bendova čiji su članovi, inspirisani zapaljivom retorikom  Øysteina Aarsetha poznatijeg kao Euronymousa, noću išli da skrnave hrišćanske svetinje i pale crkve, odgovarali uglavnom time da su se tukli među sobom, sa publikom, sa svakim ko bi ih pogledao popreko ili, eto, samo prošao preblizu…

Naravno, Marduk u 2026. godini sa TIM bendom i TOM scenom nemaju stvarno mnogo veze, jedini originalni član, gitarista Morgan Håkansson je već duže vremena praktično direktor malog preduzeća a to preduzeće svoje zaposlene bira na ime kreativnosti i discipline. I onda je koncert koji su večeras Marduk održali na Zappa Barci praktična demonstracija kako zvuči bend koji je agresiju i bes podredio toj disciplini a kreativnosti dopustio da istu tu agresiju temperira zanimljivim novim nijansama i kao rezultat proizveo jednu od najboljih metal-predstava koje u ovom trenutku možete da čujete na planeti.

Ima nečeg skoro pa razmetljivo svedenog u konceptu Marduka koji nastupaju samo pred velikim crnim platnom na kome je belom farbom ispisan njihov logo. Morgan i Mortuus i dalje svoja lica farbaju u belo i nose lance i nitne, ali Marduk je danas pre svega EKSTREMNO usviran rokenrol bend koji će vas poravnati sa patosom intenzitetom svirke i kvalitetom pesama, bez mnogo scenografije, presvlačenja, scenskih efekata, kostima, uopšte, bez mnogo teatra.

I ima nečeg puristički veličanstvenog u tome kako bend zvuči večeras, istovremeno i kao dobro podmazana mašina, ali i kao grupa individualaca koji se znoje za svoju umetnost i doprinos svakog pojedinačnog od njih se odlično čuje. Kada sam prvi put gledao Marduk u Beogradu, Januara 2008. godine, zvuk je tek posle neke tri pesme dosegao nivo prihvatljivog i mada je danas i oprema bolja, mislim da je fer reći da je Morgan sa decenijama koje su prošle, naprosto našao izvrsne saradnike da realizuju njegove i Mortuusove kreativne ideje.  Dvojica Simona koji čine ritam sekciju Marduka su verovatno najbolja ritam sekcija koju je ovaj bend ikada imao – a to kažem sa punom svešću da sam mesecima bio u žalosti kada je bubnjar Emil Dragutinović otišao iz benda – sa bas gitarom Simona Wizéna koja nikada nije ovako savršeno držala donji deo spektra zvuka i bila ravnopravan bračni par Morganovoj gitari, i sa bubnjevima Simona Schillinga – ni malo slučajno čoveka sa nadimkom Bloodhammer – koji su, pa, neverovatni.

Hoću reći, Emil je bio BOG, Fredrik Widigs je takođe bio izvrstan bubnjar, ali Schilling je neko ko ima i praktično apsurdnu brzinu, i kompjutersku preciznost ali i ko udara kao da ga je devojka ostavila zbog nekog sjajnog, velikog seta bubnjeva. Njegove virtuoznosti u Souls of Belial su takve da će i najveći mrzitelj blek metala morati preko volje da primeti da je ovo ne samo tehnički vrhunska nego i umetnički ambiciozna, zrela svirka muzičara koji je odavno prešao prag puke egzibicije.

Bend, dakle, ima izvanredan zvuk; Sulphur Souls pa The Blond Beast na početku koncerta odmah pokazuju spektar onoga što Marduk danas interesuje da radi: red neumoljive, apsurdno ekstremne agresije, red ekscentričnog, gruverskog metala koji, u ovoj pesmi ima i neodoljivo zaraznu plesnu dimenziju. Centralni deo koncerta onda ima tu dihotomiju između spore, preteće, strahovitim prezirom ispunjene Shovel Beats Sceptre sa još uvek aktuelnog albuma Memento Mori iz 2023. godine, i Sulphur Souls koja zvuči kao da se na Zappa Barku iz orbite obrušava čitava Međunarodna istraživačka stanica koju su u međuvremenu, dok nismo gledali, kolonizovali Ksenomorfi.

Marduk, da bude jasno, ne prevazilaze koncept DOBROG ROK KONCERTA ali ovo je zaista izvanredan nastup, sa Mortuusom koji je jedan od najautoritativnijih frontmena u blek metalu i čija, je uostalom, eksperimentalna ekspertiza iz Funeral Mist uveliko doprinela da Marduk proširi svoj zvuk izvan prostog ubrzanog Bathoryja i kreira atmosferičnije, pa na momente i melanholičnije pesme. Ipak, večeras su ubitačne, nemilosrdne Souls for Belial, Throne of Rats ili Panzer Division Marduk ono što obeležava nastup sažižućom agresijom, neprevaziđenom elegancijom i preciznošću izvedbe. Ovo je bend kome su dva člana dobila ime po Isusovom apostolu Simeonu a čiji pevač nosi ime po biblijskom proroku Danielu i mada verovatno nikada neće uteći toj stigmi, Marduk su toliko brzi i sigurni u onome što rade, toliko ekonomični i autoritativni u svojih pedeset minuta svirke da niko neće moći da kaže kako je sa ovog splava otišao nezadovoljan.

Mayhem su već nešto drugo. Mayhem su prvotalasni bend, bend oko koga postoji čitava superstruktura crne, mračne istorije podmetanja požara, samoubistava i ubistava – bend čiji su članovi nosili na uzicama oko vrata delove lobanje svog prvog pevača što ju je razneo sačmarom, a čiji je gitarista, pomenuti Euronymous, ubijen od strane tadašnjeg povremenog basiste Mayhema putem dvadeset i tri ubodne rane.

Mayhem su jako daleko iza sebe ostavili ovu fazu svog rada, ali Mayhem su bend koji nikada neće prestati da bude opsednut smrću. Ovogodišnji izvanredni album, Liturgy of Death, tek sedmi za preko četiri decenije rada nije samo demonstracija uigranosti benda koji u stabilnoj, nepromenljivoj postavi radi već duže od decenije već i veličanstveni, metodični filozofski ogled o smrti i njenim aspektima, istovremeno panegirik najmoćnijem konceptu u univerzumu ali i album o očaju i beznačaju ljudskog postojanja koje je samo anomalija na večitoj pozadini beskonačne smrti i ništavila.

Mayhem večeras imaju jaču produkciju od Marduka i ekran iza benda nudi dijabolični galimatijas slika, prizora i animacija. Lobanje kao personifikacija mrtvog, ali i ljudska lica koja se razlivaju u nestanku identiteta i posebnosti presecana su fotografijama bivših/ mrtvih i sadašnjih članova bend, čestim ponavljanjem njegovog logotipa, da se ne zaboravi da ovaj bend slavi haos, u njegovoj najnesputanijoj formi.

A tako i zvuče: Mayhem je večeras verovatno jedno 15% preglasan – možda kao posledica toga da imaju dve gitare ali možda i samo zato to su šefovi benda u ritam sekciji i onda bubnjevi i bas moraju da se BAŠ jako čuju. Naravno, Hellhammer je jedan od najboljih bubnjara u ekstremnom metalu uopšte i vredi čuti svaki kontakt njegovih palica sa kožama i metalom a, ni Necrobutcher, da budemo fer, nije tako rđav na basu. Svakako je bolji od malog naciste i ubice Varga Vikernesa koji je – eto ironije – snimio bas-gitaru na prvom albumu benda pomažući čoveku koga je zatim ubio nekoliko meseci pre nego što će album uopšte izaći. Da ne podsećam koliko je Euronymousova porodica bila neprijatno iznenađena kada je shvatila da ubica svira na albumu koji je praktično čitav napisao ubijeni.

Mayhem su, dakle, preglasni i kada rešetaju blastbitovima, a to je nekih 60-70 posto vremena, vrlo je teško razaznati i jedan ton u tom prenapregnutom betonu što leti ka vama sa bine i pikira vam na lice. Efekat JESTE dobar, ali na duže staze proizvešće monotoniju i ljudi oko nas su se žalili na zvuk i to da se bend naprosto ne razume.

No, Mayhem, ako ništa drugo, sviraju STRAHOVITO i kada prevaziđete ideju da njihov koncert takođe treba da bude dobar-rok-koncert sa bržim tempom i više vrištanja od proseka, počne da se pomalja spoznaja da slušate muziku koja možda zaista nije sa ovog sveta. Mayhemove pesme nemaju strukturu rok-kompozicije, u njima retko postoji pravilnost tipa strofa i refren, one su složeni obrasci mnogih ponavljanja, neprirodnih ritmova, harmonija koje forsiraju frigijske moduse i hipnotičke hromatske nizove nota što često nemaju razrešenje nego se uvijaju natrag u sebe i pesme deluju kao da im nikad neće doći kraj. A onda je tu i Attila Csihar.

Mađarski maestro makabr teatra i opere pakla je možda najvažniji element Mayhemove koncertne osobenosti, ne samo kao figura veća od života što kostimima, šminkom i živom gestikulacijom muzici daje potreban imaginarijum, već pre svega kao pevač čiji glas skoro doslovno pred vašim očima kida realnost i kroz posekotinu u njoj pušta demone u naš svet.

Attila je onaj idealni pokazni primer vašim normi-prijateljima koji podsmešljivo primećuju da se u blek metalu samo vrišti i da to svako može da radi. Jer, jednostavno je: ovo što Attila radi ne može da radi svako. Zapravo gotovo niko na planeti ne može da radi ovo što radi Attila, sa vriscima koji su neprirodno dugački, neprirodno glasni, neprirodno visoki, sa alikvotnim pevanjem kao da je malopre sjahao sa konja u mongolskoj stepi i sebi mora da da malo oduška, sa operskim pasažima koji usred apsolutnog haosa koji proizvodi bend zvuče kao da vam se sam pakao podsmeva pre nego što vas proguta. Za Mayhemov prvi koncert u Beogradu 2010. godine sam napisao „ubistveni duo za kraj – Buried by Time and Dust i De Mysteriis Dom Sathanas tokom kojih deluje kao da se pod sale SKC-a odlepljuje od okolnih zidova i tone u pakao“, ali večeras je Buried by Time and Dust već druga pesma, odmah posle Realm of Endless Misery i ovo znači da smo mrtvi i u paklu praktično od početka.

Mayhem sviraju punih sat i po (sa samo kratkom pauzom da se malo odvoji bis) i ovo je precizno odabran set kompozicija, da se tema smrti i propadanja podvuče kako starim komadima poput Ancient Skin, tako i novim poput Life Is a Corpse You Drag, napisana u sklopu pripreme najnovijeg albuma, objavljena kao singl, ali zatim izostala sa albuma.

I to zvuči monumentalno, sa izvrsnim odnosom suve, uzdržane melanholije u prepoznavanju fatuma kome niko od nas neće umaći, i neopisive agresije sa Attilinim demonskim vriscima i apsolutnom lomljavom ostatka benda. Kada komadi sa legendarnog prvog albuma, De Mysteriis Dom Sathanas, poput Freezing Moon i From the Dark Past zvuče skoro kao odmor sa svojim hipnotičkim blastbitovima i psihodeličnim repetitivnim gitarskim temama onda znate da je koncert na granici da vas anihilira kao ljudsko biće.

Iako moj drugar i saborac Neman kaže da ti delovi koncerta zvuče kao Cocteau Twins ili Dead Can Dance sa blastbitom i distorzijom – i nije u krivu – naspram njih su ultra-tehnički komadi poput A View from Nihil (sa sve nasnimljenim glasom starog pevača, Maniaca, preko Hellhammerovog marševskog ritma) koji su toliko zaslepljujuće brzi i složeni da vam naprosto polome mozak. Onda bend za kraj dopušta nostalgiji da za trenutak uđe u sobu i preko snimaka ranih dana grupe gde vidimo mlađane norveške metalce kako se slikaju i auto-lakom našaran logo benda po zidovima ide koloplet old school hitova, od Deathcrush do, naravno, Pure Fucking Armageddon koja nastup zatvara. Možda smo ostali živi, ali ako i nismo, umrli smo veličanstveno, pa to da sa splava izlazimo uz zvuke Venomovog At War With Satan čime se odaje pošta pre par dana preminulom Cronosu dolazi kao idealan zaključak idealne večeri u predvorju samog pakla.

⁶