Nakon godinu dana i trinaest izašlih epizoda, fer je reći da imam formirano mišljenje od aktuelnom tekućem serijalu Black Cat koji Marvel izdaje od Avgusta prošle godine. I to mišljenje nije loše, mada se svakako može govoriti o tome da ovaj serijal još traži svoju osnovnu tezu i dok pokušava različite stvari ima mnogo momenta u kojima trči u mestu.

Naravno, teško je preuzeti lik nakon što je neko drugi sa njim uradio trijumfalan posao i Marvelu je zapravo trebalo skoro pet godina da se odvaži na novi tekući serijal Black Cat. Ono što je Jed MacKay uradio sa ovim stripom, pišući prva dva ikada tekuća serijala sa Felicijom Hardy u glavnoj ulozi između 2019. i 2021. godine je bilo definisanje ovog lika za godine koje će doći, uzimanje pouzdane epizodistkinje iz stripova o Spajdermenu četrdeset godina unazad i demonstriranje da kada joj se da protagonizam i zaroni dublje u njenu karakterizaciju, ona će biti kadra da demonstrira razne zanimljive dubine.

MacKay se nakon završetka drugog tekućeg serijala – a koji je, da još jednom i to ponovim, uspeo da u potpunosti popravi štetu koju je ovom liku naneo Dan Slott pišući ga kao jednodimenzionalnog, nesimpatičnog negativca u Spajdermenu – povremeno vraćao Black Cat pišući nekoliko miniserijala u kojima se ona udruživala sa likovima kao što je Iron Man i sklopila snažno prijateljstvo sa Mary Jane Watson, nominalno njenom rivalkom kada je u pitanju romantični odnos sa Spajdermenom/ Peterom Parkerom. MacKay je uspeo da ženski lik koji je tolike decenije bio „friend with benefits“ sa Spajdermenom, decidno privučen blagom perverznošću seksualnog odnosa između dve osobe sa različitih strana zakona i činjenicom da se jedan tako „ispravan“ lik poput Petera odlučio za nestabilnu erotsku vezu bez stvarne duboke posvećenosti, pretvori u ženu koja bolje razume posledice svojih postupaka, shvata emotivnu štetu koju ti postupci mogu da nanesu i zapravo sebi priznaje da je Mary Jane tako dobar lik da želi da sa njom bude prijateljica. Takođe, Felicia je tokom MacKayjevog vakta bila sasvim organski i bez usiljenosti prikazana kao biseksualna a što se veoma dobro uklopilo u njenu generalnu karakterizaciju obeleženu hedonizmom, žeđi za stalno novim avanturama, ali i nestabilnošću, manjkom kapaciteta da se bude zadovoljan onim što imate itd.*

*ovde naravno ne sugerišem da biseksualne osobe PO PRAVILU moraju biti nestabilne i nesposobne za uspostavljanje dugačkih emotivnih veza, ali „disaster bisexual“ stereotip postoji s razlogom i nije potekao iz strejt zajednice…

Sve u svemu, iako je MacKay nastavio da radi vrlo dobar posao sa Doktorom Strejndžom, Avendžersima i Moon Knightom, Black Cat mu ja računam u jedan od najboljih projekata koje je do sada imao u Marvelu i jesam sa malo zebnje očekivao neizbežnu najavu da će ovaj serijal kad-tad uzeti da piše neko drugi.

No, G. Willow Wilson nije tek „neko drugi“. Umesto da Marvel – a kako sam očekivao – Black Cat stavi na raspolaganje nekoj mladoj scenaristkinji kojoj bi ovo bili prvi koraci u „velikom“ stripu i koja bi je učinila prijemčivijoj mlađim generacijama i različitim profilima publike, on je ponovo u staro jato primio sada već ozbiljno sredovečnu ženu što je u ovom veku već jednom pokazala da ima jedinstveni dar da kreira „omladinski“ strip i dosegne tu mlađu publiku koju Marvel stalno traži a ona joj stalno izmiče. Wilsonova je sa svojim ikoničkim radom na Ms. Marvel ne samo napravila jedan od najuspelijih novih tinejdž likova u Marvelovoj ergeli (gotovo bez sumnje najuspešniji u ovom stoleću) već je i uradila mnogo drugih zanimljivih i važnih stvari, utemeljujući njene priče u uverljivoj i opipljivoj zajednici Nju Džersija, nudeći autentični prikaz života pakistanskih imigranata u Garden stejtu i SAD generalno, dajući svetu supeheroinu koja je u srazmerno kratkom vremenu dobila i svoju televizijsku seriju i bila deo lošeg ali ambicioznog filma.

Wilsonova već godinama radi prilično dobri – prvi ikada tekući – serijal Poison Ivy za DC i ima neke zanimljive creator owned radove za Image (plus piše knjige) i moj je utisak da je preuzimanje Black Cat za nju više bila prilika da se zaradi neki solidan novac pišući sada nešto visokoprofilniji lik, sa istorijom i sponama sa jednim od najpopularnijih Marvelovih karaktera, nego što je imala neki veliki iskaz koji bi sa Felicijom htela da napravi. Otud je tekući Black Cat jedan uvek ugodan strip sa više nego simpatičnim glavnim likom ali i strip koji, za sada, kao da ne može da se sa sobom dogovori šta je tačno njegova tema.

Zapravo, ono što se na početku čini da je njegova tema je, do trinaestog broja koji je u trenutku dok ovo kucam aktuelan, pomalo i zaboravljeno i dobija samo uzgredna pominjanja u nekim Felicijinim monolozima, i strip već izvesno vreme ima distinktne priče od po nekoliko brojeva koje su praktično mogle da budu i posebni miniserijali.

No, ni ta neka osnovna tema nije specijalno dobro definisana i gotovo da stičem utisak da Wilsonova do početka pisanja scenarija nije bila sigurna šta bi bio osnovni motiv ovog stripa pa je onda na silu odabrala jedan sa kojim nije baš sigurna šta da radi. Naime, Felicia na početku ovog serijala odlučuje da postane možda ne „superheroj“ ali kostimirana osoba koja će se boriti protiv zločina, a njena motivacija za to je da kada u kraju u kome ona operiše (a što je uglavnom Menhetn) ima mnogo kriminala, ljudi su uplašeniji, oprezniji i to čini njen posao – provalne krađe kako bi se domogla tuđih dragocenosti i umjetnina – težim.

Kad se to ovako napiše, zvuči skoro logično, ali u samom stripu je to predstavljeno kroz Felicijino meandrirajuće rezonovanje i onda je nešto što je mogla biti jasna linija razdele između kriminala koji je samo redistribucija vrednosti od ionako nemoralno bogatih prema ljudima koji imaju neke veštine kojima se čovek može diviti, i kriminala koji nagriza samo tkivo zajednice, ugnjetava sirotinju i nanosi traume ljudima što već imaju dovoljno stresa u životu, ovde nepotrebno zamućena. Wilsonova Feliciju stavlja naspram ne „propisnih“ kriminalaca koji su skloni nasilju i od kojih ljudi opravdano drhte, već se ona sukobljava sa kojekakvim sitnim ribama koje švercuju umetničke predmete i prodaju vanzemaljske psihodelične droge i ovo su banalni, nebitni susreti sa likovima koji nemaju ni karakter ni dubinu u vrlo „low stakes“ sukobima.

Neki dublji, tekući zaplet se ovde tiče Tombstonea, Spajdermenovog tradicionalnog protivnika i trenutno jednog od glavnih kriminalnih bosova u Njujorku, a koji prati promenjeno ponašanje Black Cat i smišlja način kako da ga iskoristi za svoj benefit. Rezultat ovoga je smuljan i smandrljan sukob između Black Cat i Tombstonea u kojoj on nju nadmudri uglavnom zahvaljujući njenoj lakomislenosti a onda se slično dešava i sa pola milenijuma starim vampirom kome je Felicia poremetila neke planove kada se ilegalno doseljavao u Njujork i koji je sada duži za štetu što mu je ona nanela a u visini od preko šest stotina hiljada dolara. Koje Felicia nema, ali se složila da mu ih duguje i onda se u narednim epizodama ovaj Damoklov mač koji bi trebalo da joj visi iznad glave uopšte ne pominje.

(Ovde sam imao nešto na temu toga da se nije ni osvetila Tombstoneu ali onda sam se setio da ga je u jednom trenutku šutnula u glavu i da je to formatirano kao da su njih dvoje sada kvit, iako je on nju kidnapovao, držao zatvorenu, iskoristio kao mamac u kriminalnoj akciji gde je ona pritvorena a on došao do para itd.)

Dakle, Black Cat za sada ima prilično meandrirajući, u sebe izrazito nesiguran zaplet a kome ne pomaže pripovedanje što je je prilično razvučeno i kao da svaka od priča a onda i svaka od scena u svakoj od priča zauzima dva do tri puta više prostora nego što je zapravo potrebno. Meni ovo signalizira upravo tu nesigurnost u pogledu toga šta se ovim stripom želi reći i jedno smišljeno dobijanje na vremenu, da se epizode izbacuju a da autorka ako može u međuvremenu smisli kako će zapletu dati jedan ozbiljniji ujedinjujući motiv.

Razvučenost naracije postiže se uglavnom time da je ovo strip koji Felicia priča direktno čitaocu, kroz monologe u prvom licu od kojih mnogi služe da se prepriča ono što se na slikama već vidi ili da glavni lik reflektuje na ono što se već desilo, no onda ima i toga da se neke jednostavne radnje, na primer u akcionim scenama, razlažu na više sukcesivnih panela onda kada je očigledno da je dovoljan jedan i Black Cat ima jedan VRLO ležeran tempo pripovedanja u kome efikasnost definitivno nije prvi prioritet.

Šta je onda prvi prioritet? Rekao bih „vajb“ i ovo je nešto što Wilsonova postiže dosta uspešno, dajući nam protagonistkinju koja je prilično efektno podmlađena i napravljena da deluje i ranjivije i relatabilnije za čitaoce. Kod MacKayja je Felicia bila svakako ne savršen i bezgrešan lik ali je u prvi plan stavljana njena sposobnost, neprevaziđene kriminalne veštine koje uključuju metikulozno planiranje i hladnokrvnu egzekuciju smelih, suludih planova. Kod MacKayja je protagonistkinja bila motivisana na planiranje i izvršenje kompleksnih, teških provalnih krađa pre svega jer je time dokazivala svoj intelekt i odvažnost dok se kod Wilsonove zapravo više naglašava njena ljubav prema lepim stvarima kao primarni motiv za vođenje života provalnice. Utoliko, ova Felicia je lakomislenija, lakše joj pažnja odluta na pogrešnu stranu – tokom ovog serijala je na mnogo mesta vidimo kako flertuje sa muškarcima i ženama u situacijama koje nisu nužno za to najpogodnije – i sklonija je da pravi greške, pa i da sama bude prevarena i eksploatisana.

Ovo je mogao biti glogov kolac u srce ovog serijala, znajući koliko se meni MacKayjeva Black Cat dopadala, ali Wilsonova Feliciju piše sa toplinom, razumevanjem i strpljenjem koje je praktično majčinsko i očigledno dolazi od nekoga čija su deca u ovom trenutku u tinejdžerskom uzrastu i testiraju granice maminog kapaciteta da pređe preko redovnog dotoka svinjarija.

Dakle, Felicia je ovde prikazana kao nesavršena, kako rekosmo, lakomislena i na momente izrazito neodgovorna osoba, prema sebi i drugima, ali istovremeno i nepogrešivo simpatična, neko čije samopoštovanje u mnogome zavisi od toga da sebe vidi kao sposobnu, snađenu, harizmatičnu (na par mesta je vidimo kako uvežbava fore koje će izbacivati u tuči sa protivnicima da bi delovala cool) i agregatno ipak moralnu osobu, a gde ta samopercepcija biva stavljanja na teška iskušenja i Felicia iz tih iskušenja izlazi povremeno i malo ponižena ali kao da počinje da uči neke lekcije. Sporo, ali u poslednje tri epizode u kojima se sukobljava sa Punisherom – jer mu je, bežeći od kriminalaca, pregazila psa – strip nam pokazuje lik koji autentično priznaje svoju krivicu do kraja iako je pre toga samo glumio da je priznaje i pokušavao da se izvuče na flertovanje, skupu frizuru i ubitačan dekolte.

Dalje, rotirajući ansambl ovog stripa je uglavnom vrlo simpatičan. Felicijini krimi-saradnici iz MacKayjevog serijala su ovde deakcentovani i svedeni na povremena – efektna – kameo pojavljivanja da Feliciji ukažu na greške koje pravi, ali tu su onda lepe minijature sa pomenutim vampirom i Daredevilom, koji dobijaju žovijalne, zabavne karakterizacije, u jednoj epizodi se pojavljuje Ms. Marvel i ovaj povratak kreatorke svom najuspelijem čedu je veoma cool, a onda kasnije imamo produžena gostovanja Mary Jane Watson i Punishera za distinktne priče u više nastavaka. I mada su te priče povremeno u naraciji smuljane preko prihvatljive mere (najpre ta sa Mary Jane u kojoj se ide u Negativnu zonu i zaplet i pripovedanje su na granici besmislenog), hemija između likova je dobra i daje ovom stripu propulzivnu energiju a čitaoca podstiče da za Feliciju navija i da kupi i narednu epizodu kako bi video šta će biti dalje.

Odlučio sam da pišem o ovom serijalu posle trinaeste epizode jer će sa četrnaestom serijal da uđe u ovogodišnji company crossover Queen in Black a onda se od petnaeste najavljuju pojavljivanja nekih popularnih likova kao što su Spajdermen i Emma Frost tako da mi ne deluje kao da će Black Cat u skorije vreme pronaći taj neki „glavni“ glas i da će ovo i dalje biti strip čija će snaga biti kameo pojavljivanja likova iz drugih Marvelovih serijala i istraživanje Felicijinog odnosa sa njima.

Drugi razlog je što je u ovih trinaest brojeva bilo dovoljno prostora da donesem sud o tome kako mislim da se dva do sada zastupljena crtača snalaze sa zahtevima ovakvog stripa i odmah da kažem da se za moj groš oni snalaze prilično dobro.

Beloruski crtač Gleb Melnikov je prošle godine u Marvelu apgrejdovan iz zamenskog crtača koji uleće kad treba da se popuni jedan mesec u autora koji radi tekuće serijale. Crtao je i nekoliko brojeva New Champions ali je sa Black Cat postavljen kao glavni crtač novog, prilično važnog serijala i mislim da se pokazao odlično. On veoma dobro razume da ovaj strip treba da ima ravnotežu između glamura, komedije i karakterne, introspektivne omladinske drame i radi dosta dobro i sa glavnim likom i sa drugim likovima i sa svetom u kome se sve dešava. Njegova Felicia je naglašeno ženstvena i seksi, ali bez forsiranja „male gaze“ kadriranja; kompozicije koje on pravi su naprotiv osnažujuće i čak i kada je Felicia – u više nego jednoj situaciji – stavljena u podređeni položaj gde je kidnapovana, zatvarana, naterana da kleči, sa vezanim rukama na leđima itd. ovo nisu eksploatacijski, soft porno momenti i protagonistkinja u njima zadržava ljudsko dostojanstvo i delatnu suverenost. Isto tako on njene lakomislene i ishitrene poteze stavlja u simpatičan komični kontekst, nudeći nam spektar Felicijinih izraza lica koji odaju iznenađenje, žalost ili bes, i koji su istovremeno „pojačani“ i stilizovani ali i nude autentičan uvid u unutrašnji život heroine.

Sam grad* mu je karakteran, bez pretrpavanja kadrova detaljima, a to da Wilsonova, rekosmo, piše dosta razvučeno sa mnogo scena koje su samo reflektivni monolozi on dosta uspešno kompenzuje dinamičnim lejautom i kadriranjem. Kolori Briana Rebera su okej – nenametljivi su i funkcionalni više nego što privlače pažnju na sebe, ali rade dobro sa Melnikovljevim jakim senčenjem i korišćenjem crnih površina za kreiranje atmosfere.

*tj. gradovi jer se Felicia uprkos protestovanju tokom ovog stripa više no jednom zatiče u Nju Džersiju – koji Wilsonova očigledno JAKO MNOGO voli

Drugi crtač na serijalu, Urugvajac Andrés Genolet je odličan. Njegov je crtež nešto manje glamurozan, njegove linije su tanje a kompozicije i lejaut energičniji pa i „stripovskiji“ ako više volite, sa čestim korišćenjem linija koje sugerišu pokret i brzinu i tamo gde je Genolet već bio odličan na Runaways (pohvaljen ovde), sada je još bolji sa Black Cat sa odličnim scenama akcije, komedije, karakternim likovima i uspelim korišćenjem stilizacija i karikatura da se podvuku krešenda u naraciji.

Black Cat je, u ovom trenutku, strip sa šarmantnom protagonistkinjom koja greši i koja, štaviše, često greši jer je samoživa i ne uspeva da vidi veći sliku, ali koja ima dobro srce i kapacitet da uči i bude bolja. Kako rekoh, njegovi zapleti meandriraju a naracija je pomalo rastegnuta i nisam siguran da će do kraja zaista naći svoj pravi iskaz, ali je svejedno prijatan za čitanje. Lepa karakterizacija glavne junakinje, simpatična kameo pojavljivanja, dopadljivi monolozi (Joe Caramagna na leteringu kao i uvek odličan), te odlični crtači – sve su to aduti koje ovaj strip ima i koji treba da vam budu podsticaj da, ako volite Black Cat, date šansu ovoj njenoj inkarnaciji. Amazon serijal prodaje ovde.