Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Možda da danas počnemo sa nečim ugodnim, melodičnim i vatrenim? Alcaba: Con los panas je album energičnih, emotivnih originalnih kompozicija smeštenih između bosanove, džeza, venecuelanske i šire latinoameričke folk muzike, pa i popa, ali popa u nekoj njegovoj starijoj, plemenitijoj formi, koju je bilo lakše voleti.

Alcaba ili Grupo Alcaba je venecuelanski kvartet – tri muškarca, jedna žena – osnovan još negde 2007. godine, a sa  jasnim i čvrstim konceptom da se nacionalni muzički identitet Venecuele ne samo očuva već da mu se podari snaga da nastavi da raste i razvija se. Puno ime grupe je, po osnivanju, bilo baš Grupo Alcaba, El Cuarteto de Venezuela, kako bi se naglasio fokus na venecuelansku muzičku tradiciju, a onda je krenula svirka po celoj državi. Bend ističe u prvi plan to da njegovi članovi, svi sa dosta iskustva na nacionalnoj muzičkoj sceni, pored svojih instrumenata takođe i pevaju tako da je njihova interpretacija tradicionalne muzike veoma melodična, veoma harmonična i naglašeno prijatna za uvo.

Dalji kuriozitet je da je ovo zapravo porodični bend. Alejandro Carrillo Rosario, tako, svira kontrabas, piše muziku i umetnički je i poslovni predvodnik benda. Njegova supruga Romelia Barrios de Carrillo svira violinu i izvan ove grupe radi sa Simfonijskim orkestrom države Trujillo, i kao jedan od instruktora Nacionalnom omladinskom orkestru Venecuele. I sinovi su vrlo zaposleni. Alejandro Carrillo Barrios, isto violinista, bivši je član Dečijeg orkestra Venecuele i danas studira violinu u Nemačkoj. Drugi sin, flautista Jesús Carrillo Barrios je i prva flauta Regionalnog orkestra države Trujillo i studira ovaj instrument na konzervatorijumu Simón Bolívar u Karakasu.

Ova briljantna porodica je do sada snimila nekoliko albuma a aktuelni, Con los panas (tj. „Sa drugarima“) je četvrti i istovremeno najambiciozniji. Muzika napisana za ovaj album (devet originala) i odabir tri poznata standarda eksplicitno je tu da slavi ne samo venecuelansko muzičko nasleđe već i širu latinoameričku muzičku tradiciju pa je onda sržnom kvartetu ovde gostovala velika grupa muzičara iz Venecuele i Brazila (gitaristi, saksofonisti, pevači, violončelisti, mandolinisti i pevači) a i same kompozicije imaju opipljiv krosover zvuk.

Nisam, naravno, stručnjak za latinoameričke tradicionalne stilove, ali je jasno da se ovde u korenu muzike nalazi venecuelanski merengue, tradicionalna muzika za igru koju karakterišu prepoznatljivi petoosminski ritmovi i veseli, ne prebrzi ali dinamični plesni tempo. Merengue je nastao krajem dvadesetog veka u Karakasu i bio jako popularan ples u Venecueli (ali i Dominikanska republika je razvila svoju formu za koju Venecuelanci kažu da je „potpuno različita“) pre stotinak godina i danas predstavlja neku vrstu čvrstog temelja muzičkog identiteta nacije. Merengue se obično izvodi u kvartet-postavi kontrabasa, violine, flaute i bubnjeva tako da porodica Carrillo zapravo ovo radi u malo „kamernijem“ formatu, bez udaraljki (nema ni jednog perkusioniste ni među gostima), ali ovo nimalo ne oduzima muzici na pokretačkoj energiji i dobrom raspoloženju.

I, sad, mislim da je bitno i naglasiti da ovo nisu samo konzervativne interpretacije muzike iz 1920ih ili nekog takvog perioda. Grupo Alcaba piše i aranžira ovu muziku ekonomično, sa kompozicijama koje imaju dobar tempo, i samo jedna prebacuje četiri minuta, ali ovo je i moderni, možda ne EKSPERIMENTALNI ali opipljivo moderni pogled na tradicionalni stil, sa mnogo elemenata ne samo bosanove i džeza već i primetnom dimenzijom savremene kamerne muzike u zvuku koji često koristi – barem za mene – sasvim neočekivane harmonije na kakve biste pre naleteli u svirci nekog modernističkog kvarteta sklonog harmonskim teorijama akademske avangarde i atonalnoj svirci. To da ovakvi momenti ne zvuče tuđinski niti kao namerne diverzije u muzici ove grupe, i da ona uvek ostaje optimistična, dobro raspoložena i motivišuća (na ples ali i generalno pokret, pa i ŽIVOT) je svedočanstvo o zaista dobro postavljenoj kompoziciji i briljantnoj sinergiji između muzičara u bendu.

Plus, svi ZAISTA lepo pevaju, produkcija albuma je živa, topla a kristalno čista i ovo je jedna od onih ploča koje slušate na ripit zamišljajući sebe u Karakasu u nekoj boljoj vremenskoj liniji od ove. No, dok ne probijemo dimenzionu barijeru, možemo da se nadamo da će Alcaba, koji su dosta svirali i po zapadnoj Evropi možda jednom zalutati i do našeg balkanskog brloga, a do tada, slušajte:

https://alejandrocarrillo.bandcamp.com/album/alcaba-con-los-panas

Drugi album za danas je ploča kvartet-improvizacija sviranih uživo, na koncertu, i, u vrlo oštrom kontrastu u odnosu na dobro raspoložene venecuelanske muzičare, ovo je tamna, napeta sekvenca zamrznutih slika i tekstura čije su spone sa onim džezom koji je, recimo, Miles svirao improvizujući saundtrak sa Malleov kultni novotalasni film Lift za gubilište veoma jasne, a čiji je dalji razvoj u smeru eksplozivnog free jazza neizbežan. Brian Kastan / Guillaume Lavergne / Antoine Alma / Urbuli Baba: Transatlantic Concept – Live in La Chapelle naravno ide mnogo dalje u dekonstrukciji ideje tema i harmonija od Milesove modalne elegancije, ali ima identičnu dramu, identični „filmski“ tempo, snažnu evokativnost, pa onda i taj prelazak u poliritmičnu, kinetičnu improvizaciju.

Brian Kastan, Guillaume Lavergne, Urbuli Baba i Antoine Alma su, inače, za ovaj nastup, prvi put nastupali zajedno kao kvartet, mada ovde treba da budemo jasni: ovo su muzičari koji u raznim kombinacijama često sviraju zajedno. Štaviše, Transatlantic Concept, kao trenutno glavni projekat njujorškog basiste Briana Kastana, radi veoma često, sa raznim kombinacijama ovih muzičara i, recimo, istovremeno sa ovim albumom je njegova etiketa Space 2 Groove records izbacila identično nazvan album (dakle, isto Transatlantic Concept – Live in La Chapelle) ali na kome je Transatlantic Concept trio gde samo od ove četvorice fali Antoine Alma i za taj album se takođe naglašava da je ovo prvi put da ta tri čoveka sviraju zajedno kao bend.

Dakle, lako je pogoditi da su oba albuma snimljena na istom mestu, u isto vreme, verovatno istog dana, ali to ne oduzima na impresivnosti ove muzike. Kastan je inače veoma plodan kao kompozitor, čiji je primarni instrument električni bas ali svira i gitaru i u raznim je postavama uradio više od stotinu albuma do sada. Ima diplome iz džez interpretacije i psihologije sa koledža Suny New Paltz, a onda i master iz muzike koji je odbranio na koledžu Bruklin. Redovno piše muziku za televiziju i film (mada ga IMDb navodi sa samo dva naslova) i dodatno je i, citiram, „sertifikovani klinički hipnotizer“. Da, otkucao sam te reči a vi ste ih pročitali, SAD NEMA NAZAD. Oženjen je vizuelnom umetnicom po imenu Maria Hartmann Kastan koja radi ulje ali i asemblaž skulpturu od, hajde da kažemo, recikliranih materijala (da ne kažemo otpada).

U ovoj verziji Transatlantic Concept, na bubnjevima je u poslednje vreme česti Kastanov kolaborator, Urbuli Baba, polovina dua UhO, saradnik ljudi kao što su Lukas Suzzi, Cheryl Pyle, Max Ridgway i Michel Doneda ali i gostujući predavač slikanja i crtanja na različitim visokim školama u Evropi i Aziji. Tu je onda Pijanista Guillaume Lavergne, klasično obrazovani eksperimentator i improvizator sklon prepariranju klavira i raznim vragolijama. Lavergne ima već solidnu diskografiju iza sebe, sa mnogo raznih francuskih muzičara (Emmanuelle Legros, Carole Marque-B. Kaftandjian, Guillaume Bertrand, Gérard Millet, Raphaël Cartellier, Tristan Ikor, Corentin Quemener…) pa je vredi proučiti.

Poslednji član je pomenuti Antoine Alma na duvačkim instrumentima i udraljkama, takođe zaposlen i vrstan improvizator koji svira na raznim instrumentima sa različitim, uglavnom francuskim eksperimentatorima, a gde se Urbuli Baba pojavljuje u mnogim varijantama.

I, sad, iako je ovo prvi put da ova četiri čoveka nastupaju kao kvartet, muzika je izvanredno samouverena. Štaviše, iako četrnaestominutna Colors of Albert O’Hayon koja album otvara u njegovoj prvoj varijanti (biće jasnije malo niže) naglašava pre svega tamne kolore, noćne atmosfere, svirku uglavnom u slikama i incidentima, do polovine naredne, Robert Kramer’s Eye, bend već svira propisan free jazz. I odlični su to prelazi. Alma i Lavergne su ti koji sporim, atmosferičnim delovima daju njihovu „noir“ aromu, ali su onda oni i ti koji će kvartet povući u kinetičnu, energičnu improvizaciju, pijanista sa mnogo nervozne, pointilističke svirke, Alma sa odmerenim fraziranjem na trubi, tako da se kreira snažan, zabavan dijalog. Naravno, ritam sekcija ovde takođe razvezuje kravate i nudi gustu poliritmiju i mnogo lepih sudara i lokalizovanih ekscesa a basista pogotovo koristi interesantne efekte da proširi zvučnu paletu kvarteta, kombinujući „čist“ free jazz sa elektronskim teksturama.

Posle tih petnaest minuta, album se završava kratkom, dvominutnom Thinking of Bill Traylor koja je još jedan hiperkinetički free jazz komad što će vas bez sumnje ostaviti gladnim da čujete JOŠ. A onda je zgodno da, i uvažavam da je ovo malo zbunjujuće, isti ovaj bend, snimljen na istom ovom mestu, ima album sa istim imenom, ali da je na njemu izašao DRUGI deo nastupa. Ali ne SASVIM drugi. Verzija Transatlantic Concept Live in La Chapelle koju je izdao Space 2 Groove Records, odnosno koju ćete naći na Bandcampu ove Kastanove etikete ima jednu istu kompoziciju kao ona koju ćete naći na Lavergneovom Bandcampu (Colors of Albert O’Hayon), dve kompozicije koje se zovu drugačije ali su zapravo iste kao na Lavergneovoj verziji albuma (Robert Kramer’s Eye se ovde zove Augusta Savage’s Hand a Thinking of Bill Traylor je preimenovana u Basquiat’s Profile), ali onda i jednu potpuno novu kompoziciju, naslovljenu The Breath of Si Lewen a koja ovu verziju albuma otvara, traje trideset jedan i po minut i nudi URNEBESNU free jazz vožnju tokom koje Alma svira i flautu a ostatak orkestra generalno gazi po gasu pošteno i momački.

Ako je ovo konfuzno, onda čekajte da vam kažem i da trio verzija albuma, dakle, Transatlantic Concept Live in LA Chapelle na kome nema Alme, ponavlja naslove pesama ali ovo nisu iste pesme kao na prethodna dva albuma. Thinking of Bill Trayor ovde traje 26 umesto dva minuta, Robert Kramer’s Eye preko osamnaest itd. Dakle, radi se o tri različita izdanja snimljena u isto vreme, na istom mestu, sa (skoro) svim istim muzičarima, gde se pesme zovu isto ali nisu iste ili, suprotno, jesu iste ali se zovu drugačije.

I, da su neke druge okolnosti, sasvim bi fer bilo posumnjati da je ovo nekakav bizarni pokušaj da se zaradi novac (na fri džezu od svih stvari) proizvodnjom erzac-fri improvizacije putem veštačke inteligencije, ali ne samo da su ovo sve muzičari sa ozbiljnim (i odličnim) karijernim tragovima iza sebe (potražite na JuTjubu duo-koncert na kome Kastan i Baba zajedno RASTURAJU) nego je i muzika na ova tri izdanja uglavnom izvrsna. Moja je, dakle, sugestija da ljubitelji slobodne improvizacije i avangardnog džeza za ovo odvoje dosta vremena, vredeće:

https://guillaumelavergne.bandcamp.com/album/transatlantic-concept-live-in-la-chapelle

https://space2grooverecords2.bandcamp.com/album/transalantic-concept-live-in-la-chapelle

https://space2grooverecords2.bandcamp.com/album/transatlantic-concept-live-in-la-chapelle