Kao što to obično biva, na preporuku i sa šest godina zakašnjenja pročitao sam roman od kog sam se lupio po čelu i samog sebe prekorevao što nisam ranije obraćao pažnju na važne stvari. U ovom slučaju je griža savesti navalila sa posebnim žarom jer se radi o piscu koga nisam čitao za (njegovog) života i otkrio da se radi o vanserijskom autoru koji, nažalost više ništa nikada neće napisati. Zamalek, drugi i u neku ruku poslednji* roman Dejana Tiago-Stankovića me je možda i zapanjio ne samo svojom savršenom ekonomijom teksta i izvanredno odmerenim tempom pripovedanja, već i time da sam istinski i bez ostatka uživao u romanu koji uopšte nema zaplet i u kome se stvari samo događaju.

*više o tome niže

Možda je to i sve bio deo plana; Tiago-Stanković je Zamaleku dao podnaslov „Roman o kismetu“ i on svakako i jeste priča o ljudskim sudbinama, lišena artificijelne proizvodnje drame i onoliko „organski“ konstruisana koliko su to pisci uopšte u stanju da urade a da čitaocu ne ponude puko prepričavanje neprerađene stvarnosti. U Tiago-Stankovićevom postupku ima dosta hemingvejevske fatalističke mirnoće u prihvatanju toga da je život po prirodi stvari prekompleksan da bi mogao da se uredno prevede u tekst i Zamalek zapravo, svesno ili nesvesno, sledi Hemingvejevu teoriju ledenog brega o tome da se čitaocu ne samo ne mora sve prikazati već i da je korisno da mu se prećuti značajan deo onog o čemu se u narativu govori, a da će njegov intelektualni rad biti tu da popuni praznine i oslika kompletnu formu priče. To da možda neće svaki čitalac na isti način shvatiti jedan isti tekst i da će u njemu različiti ljudi – ili isti ljudi u različitim periodima svog života – pronaći druga značenja je, da dodamo, „feature not a bug“.

Nisam, naravno, nigde video da Tiago-Stankovića porede sa Hemingvejem – njegova prevodilačka karijera ticala se Saramaga, Crnjanskog, Andrića, Mihailovića, Pireša itd. – ali postoji i jedna druga jasna paralela između dva autora. Iako su obojica, u tehničkom smislu, proizvodili „fikciju“, Tiago-Stankovićeva proza je, kao i Hemingvejeva došla kao posledica iskustva, proživljenosti, putovanja, susretanja, sudaranja, duboke penetracije u ljudsko stanje ne pukom snagom intelekta već poštenim, fizičkim radom odlazaka na mesta koja ne poznajete i razgovaranja sa ljudima koje prvi put srećete. Drugačije rečeno, Tiago-Stanković je kao i Hemingvej, onaj platonski ideal pisca koji u svom pisanju manje akcentuje tekst i intelektualni rad na njegovom stvaranju a više otkida komade stvarnog života i snagom volje ih koaguliše u formi teksta. Jednostavan, pitak stil, bez oslanjanja na ambiciozne stilske figure i kompleksne slike čine roman o kome danas govorim neobično lakim za čitanje, ali Tiago-Stankovićev osećaj za detalj, za sitnicu koja slici daje taktilnost, miris, vizuelni ili zvučni identitet znače i da je to čitanje prepuno evokativnih senzacija i da se čitalac veliki deo vremena oseća kao da je zaista upoznao četvrt egipatske prestonice po kojoj je roman dobio ime.

Tiago-Stanković je, da bude jasno, krenuo da piše prilično kasno, tek u petoj deceniji života, ali i ovo se pokazalo kao u sumi svih stvari korisno za njega jer je do tada već imao korpus velikog životnog iskustva, stanovao u različitim gradovima širom Evrope, radio različite poslove (ali praktično nikada arhitektonske, za koje se školovao), bio imigrant, prvo u Londonu a zatim u Lisabonu, upoznao mnogo ljudi, čuo mnogo različitih priča na različitim jezicima. Kada je 2012. godine za Geopoetiku objavio zbirku priča Odakle sam bila više nisam i druge lisabonske priče, ovo je bilo delo zrelog, izgrađenog čoveka i zrelog, izgrađenog autora, koje je privuklo dosta pažnje. Imigrantska literatura ima dugu i uglednu istoriju a Tiago-Stankovićevo interesovanje da Lisabon i Portugaliju prikazuje iz više perspektiva, uključujući istorijske prikazalo ga je kao pisca koji ne smatra sopstveno, spontano iskustvo jedinim validnim izvorom teksta koji će napisati, već i pisca koji vrlo metodično radi svoj domaći zadatak.

Sa debitantskim romanom Estoril, koji je takođe publikovala Geopoetika 2015. godine Tiago-Stanković je postigao zavidan uspeh, kreirajući komad uzbudljive istorijske fikcije smeštene u ratnu Portugaliju, koji je ovde dobio nagradu Branko Ćopić, u Britaniji nagradu Debut Crown Britanskog udruženja istorijskih pisaca, a u Portugaliji je imao posebnu čast da postane deo školskog kurikuluma.

Zamalek je onda izašao u proleće 2020. godine, u najgore vreme za promovisanje bilo čega novog, ali u, moglo bi se reći, najbolje vreme za čitanje jer su svi uglavnom sedeli kod kuće i ubijali pandemijsku dosadu i napetost između svoja četiri zida. Kao i Estoril, i Zamalek je roman smešten u partikularno urbano okruženje, ali dok je sa prethodnim romanom Tiago-Stanković pisao o Portugaliji, koju je do tada već dobro upoznao – iako nikada nije živeo baš u Estorilu – ovo je roman koji se čitav događa u rezidencijalnoj četvrti Kaira tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Impresivnost Zamaleka vidljiva je u tome roman o ovom gradskom kvartu, ali zatim i o Kairu pa i o Egiptu uopšte, kao o kulturnom prostoru i mentalitetskom sistemu govori sa takvim autoritetom, takvom lakoćom i takvom dubinom da je čitalac – iako je svestan da to nije istina – sve vreme ubeđen da čita stvarni memoarski zapis Amerikanke jugoslovenskog porekla koja se sa mužem i ćerkama doselila u Kairo početkom sedamdesetih godina prošlog veka i onda tamo, postepeno, postala „domaća“. Zamalek je raskošna razglednica Egipta, Kaira i samog Zamaleka, ispisana iz perspektive „drugog“ ili u ovom slučaju, nimalo slučajno, „druge“, sposobna da u istim širokim, naoko beznapornim zamasima oslika zamamne, zavodljive prizore društva koje ima višak teritorije, višak istorije i višak tradicije (ali decidni manjak resursa), i duboke psihološke portrete osoba koje ono neizgovoreno, ili neizgovorivo, jednako snažno određuje kao i ono što prikazuju ili govore svetu.

Možda je važno da na ovom mestu razjasnimo jednu zabludu koju je o ovom romanu, sasvim nehotično kreirao Goran Marković, navodeći da je u pitanju „roman koji vam se u prvom trenutku čini kao putopis“ a onda će se, na ime površnog čitanja Laguninog pres riliza u više prikaza na koje sam naišao ponavljati kako je Zamalek putopisni roman. Ne da su sad žanrovske odrednice najvažnija stvar na svetu ali Zamalek je roman koji se čitav dešava u jednom gradu (i nekih 95% scena su smeštene u jedan jedini kvart) a u njemu se putovanje pojavljuje samo u elipsi. Žanrovski gledano, ovo je mnogo više imigrantski roman, metodično ispisana hronika upoznavanja domicilne zajednice i postajanja njenim delom tokom decenija života u istom stanu u istoj zgradi u istoj četvrti Kaira.

Zamalek je neka vrsta pandana beogradskom Dedinju, samo je u pitanju lokalitet sa ipak znatno dužom istorijom od Dedinja koje je pre rata uglavnom bilo prostrana poljana. Ovo je četvrt u kojoj žive bogatiji stanovnici Kaira, oni sa „old money“ pedigreom i visokim društvenim statusom, ali i četvrt ambasada, diplomatskih rezidencija i ona u kojoj će predstavnici stranih kompanija iznajmljivati svoje stanove kada se dosele da rade u Egiptu.

Tiago-Stanković je o Zamaleku, ostrvcetu na Nilu usred Kaira isprva slušao od komšije koji je bio dopisnik Tanjuga iz Egipta tokom sedamdesetih, pa je onda u svoju prvu posetu Kairu došao početkom ovog veka, da obiđe drugara koju je tamo predavao na fakultetu. Pričao je o tome da se pribojavao da mu se Egipat neće dopasti pa je uzeo povratnu kartu sa nekih sedam dana razmaka između letova, da bi na kraju tamo proveo više od mesec dana, posećujući Zamalek nekoliko puta (citiram da se „šunjao po ostrvu i zavirivao“). Od 2014. godine počeo je da Kairo posećuje redovno jer su se u Zamalek preselili njegovi venčani kumovi pa je tamo provodio po nekoliko nedelja tokom četiri godine. Sedeći u stanu na vrhu visoke zgrade u Zamaleku, sa pogledom na piramide, i razgovarajući sa kumom Arnom, po kojoj je protagonistkinja i naratorka romana na kraju dobila i ime, autor je upijao priče srpske diplomatske dijaspore u Kairu i iz njih će izrasti ova knjiga.

Na ovom mestu je vrlo važno ponovo citirati samog autora: „Nisam izmišljant, nego pripovedač, ja priče čujem ili ih doživim pa ih prepričavam“ i Zamalek je ogledni primer ovakvog spisateljskog svetonazora, roman o doživljenom i proživljenom, pričan iz druge ruke, ali tako veličanstveno ispisan da čitalac uvek zna da pred sobom ima samo i jedino istinu. Čak i kad ne zna šta ta istina zapravo znači. Po tome i znamo da je istina.

Delom je tu u pitanju taj Tiago-Stankovićev veliki rad na pripremi dela, to impresivno odrađivanje domaćeg zadatka koje znači da će istorijski, mentalitetski, jezički, mitološki detalji biti pažljivo odabrani, precizno spušteni u tekst tako da saopšte mnogo važnih informacija zapremajući malo prostora ali i da priči daju životnost koja često nedostaje piscima koji ovakve stvari rade samo da stvore utisak da poznaju gradivo. Kad Tiago-Stankovićeva protagonistkinja, koja je poreklom iz Jugoslavije i odrasla u SAD spontano koristi „inšala“ u govoru pa onda na jednom mestu pri kraju romana, u momentu povišenog stresa i tenzije govori o tome da mora da ode iz zemlje gde su svuda oko nje džini, ovo nisu samo readymade termini sakupljeni guglanjem već čitalac zaista vidi pred sobom ženu koja je transformisana posle decenije i po života u društvu koje ima svoje običaje, verovanja i sujeverja a koja su sva deo svakodnevnog života i možete im pobeći jednako onako kako možete pobeći pesku koji i kroz zatvorene prozore puni kairske stanove. Čak i kada su na visokom spratu zgrade u uglednoj četvrti grada.

Ima nečeg jako dobro odmerenog u tome da Arna postaje deo Kaira i taj Kairo i Egipat postaju deo nje tokom ovog perioda, a da ona nikada do kraja ne napušta svoju poziciju „druge“. U njenom slučaju to je pozicija privilegovane strankinje koja ima i obrazovanje i novac i društveni status nedostižan velikom broju Egipćanki, ali i pozicija žene koja, uprkos privilegiji što je donose kavkaska fizionomija, svetlija koža i život u skupom delu grada, i dalje ostaje žena, neko ko po definiciji nema društvenu vrednost ravnopravano muškarcima i ko mora da – često i na pomalo traumatične načine – nauči kako da se zaštiti u društvu koje ima mnogo pravila ali ta pravila nisu nigde napisana a uglavnom se i ne izgovaraju naglas.

Zamalek nema zaplet ali to ne znači da nema dramu. Na više mesta u romanu naratorka najavljuje kulminacije i preokrete kao da je u pitanju trilerski tekst i mada zaista nije, Zamalek uspeva da ima svoje disruptivne momente i svoje tajne koje do kraja neće biti razjašnjene u samom narativu. Ali će čitaocu biti prikazan dovoljan deo ledenog brega da on sam izgradi ostatak psiholoških portreta likova, njihovih motivacija, popuni praznine u sledu događaja, zaključi mnogo toga o neizrečenoj, tajnoj istoriji ljudi čija je javna lica posmatrao iz velike blizine na ovim stranama.

To je briljantno i ono što Tiago-Stanković ovim romanom nedvosmisleno pokazuje je da je sam život dramatičan; događaji koji su svakodnevni, možda i trivijalni, zapravo imaju svoje dramske uzlete, kulminacije i posledice, likovi se kroz njih menjaju, proživljavaju ih snažno i samo je potrebno da onaj ko zapisuje ima ovu vrstu visoke kontrole teksta koja će mu pomoći da razdvoji bitno od nebitnog, da izbegne suvišno objašnjavanje, da se uzdrži od naknadne, prisilne dramaturgije naracije, da ledeni breg što stoji ispod površine vode nagovesti ali da pusti čitaoca da se o njega slupa i među krhotinama svog plovila nađe smislove i značenja.

Mnogi to ne umeju i čak i kada njihova proza proističe iz stvarnosti, ona deluje usiljeno, namešteno, veoma često stereotipno. Tiago-Stankovićev talenat je, ispostavlja se, bio baš u tome da je ljude prepoznavao kao nedorečene, nesaznatljive do kraja, a da su oni i takvi fascinantni, baš zato što se ne podudaraju jedan-na-jedan sa tipiziranim literarnim karakterizacijama, baš zato što su njihovi životi mešavina uigrane socijalne predstave i neočekivanih, disruptivnih incidenata koji, u konačnom zbiru ne daju lepu, okruglu brojku niti jasnu, nedvosmislenu poentu.

Zamalek je, naprotiv, kontemplacija o životu koji je dovoljno blizu tla da oseća svu vrelinu peska Sahare i puls uličnog života, a da je opet klasno – i mentalitetski – distanciran* u dovoljnoj meri da može sebi da priušti tu kontemplaciju o socijalnim, psihološkim, ekonomskim itd. dimenzijama tog uličnog života. Kako se protagonistkinja uglavnom kreće u krugu stranaca – porodica diplomatskih i trgovačkih predstavnika koje žive u Zamaleku – tako je i njena perspektiva uvek klasno i iskustveno izmeštena iz srži življenja običnog sveta u Kairu i ova izmeštenost kreira intelektualni prostor u kome ona razvija svoj odnos sa gradom i njegovim stanovnicima.

*Arna i njena porodica, žive na poslednjem, dvadesetčetvrtom spratu zgrade u Zamaleku i mada je ovo refleksija topografskog položaja stvarne kume Arne iz stvarnog života, ono jednako služi i da označi simboličku distancu između imigrantske, srazmerno bogate porodice koja ne mora da igra po SVIM lokalnim pravilima, od običnog naroda kome jedino dobro poznavanje tih pravila garantuje kakav-takav opstanak

I taj odnos je kompleksan i ponovo efektno nedorečen. Na nekim od prvih strana naratorka kaže da je tokom godina iskusila i ljubav i mržnju prema Kairu i kako njen memoarski zapis nastaje u vreme kada ona više u tom gradu ne živi i piše o njemu u refleksiji, čitalac, ponovo bez objašnjavanja i crtanja, shvata da su i Kairo i Egipat nesvodivi na tekst koji čak i tako dobro upućena i iskusna autorka može da proizvede, da su oni veći od jednog života, i da je njen komplikovani odnos nostalgije, ljubavi, ali i straha i odbojnosti koje oseća prema prestonici Egipta jednako rezultat njenog proživljenog iskustva ali i psiholoških i statusnih stubova ugrađenih u njenu ličnost, koje život u Zamaleku jeste menjao ali ih nije porušio.

Onda je, u neku ruku, Zamalek i imigrantski roman koji pokazuje da imigranti uvek ostaju donekle tuđi, a mesto na kome žive i više decenija uvek ostaje donekle misteriozno, ovaploćeno više kao serija bljeskova spoznaje nego kao kontinualan, samorazumljiv intelektualni prostor. I da je to i prokletstvo ali i magija imigrantskog življenja.

Nažalost, Tiago-Stanković će posle Zamaleka imati samo još jedan naslov u bibliografiji, roman o Lisabonu Odakle sam bila više nisam, nastao adaptacijom istoimene zbirke priča kojom je i započeo svoju spisateljsku karijeru a koji je izašao 2022. godine, svega nekoliko meseci pre njegove smrti. Otišao daleko prerano, Tiago-Stanković nije imao vremena da kao njegov voljeni Saramago „počne kasno ali postigne mnogo“ i mada iza njega ostaje srazmerno malo književnog rada, on je, makar ako je sudeći po Zamaleku beznaporno u samom vrhu domaće savremene proze. Zamalek je dobio i nagradu Evropske unije za književnost 2020. godine a meni osvetlio slepu tačku koju sam do sada, tvrdoglavošću i lenjošću brižljivo održavao, i podstakao me da potražim i njegove druge knjige.

Laguna Zamalek prodaje putem svog sajta.