Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Fagot je nepravedno zapostavljen instrument u džezu. On je prominentan u klasičnoj muzici i orkestri danas uobičajeno sviraju sa postavom od tri ili četiri fagota (od kojih je jedan kontrafagot) ali u džezu je ovaj instrument imao stidljivu reprezentaciju dvadesetih godina prošlog veka, pa se više na ime egzotike provlačio kroz pojedine grupe u narednim decenijama (Yusef Lateef i Marshall Allen su, recimo, umeli da zasviraju fagot), ali i dalje je toliko redak da je naš današnji protagonist bez, nagađam, velikog stresa uspeo da zakupi domen jazzbassoonist.com i sebe izbrendira kao možda ne jedinog ali svakako najpoznatijeg džez-fagotistu našeg doba. Michael Rabinowitz Jazz Quartet South: Reunion je ploča izašla krajem proleća ove godine i odlična demonstracija koliko ovaj drveni instrument može odlično da zvuči u hardbop formatu.
Michael Rabinowitz je klasično obrazovan fagotista koji kaže da mu decenije iskustva obezbeđuju da se jednako udobno oseća kada svira Baha i Mocarta kao i kad svira Coltranea, Colemana ili Parkera. Njegova karijera je, dakle, nakon diplomiranja na koledžu Suny Purchase krajem sedamdesetih, dugačka i obuhvatila je saradnje sa poznatim imenima kao što su Ira Sullivan, Red Rodney, Wynton Marsalis, John Hicks, Dave Douglas, Chris Potter, Anthony Braxton i Joe Lovano a redovan je član njujorškog The Charles Mingus Orchestra.
Naravno, ne beznačajan deo Rabinowitzevog rada odnosi se na klasičnu i kamernu muziku kao i na poduku – konkretno držanje masterklasova iz improvizacije „sa naglaskom na bluzu, artikulaciji sving ritma i free jazzu“ – a aktuelni album Reunion odnosi se na njegovo ponovno ujedinjenje i kreativni rad sa pijanistom po imenu Michael Jefry Stevens. Stevens je takođe iskusni njujorški muzičar sa preko četrdeset godina iskustva i diskografskim tragom začetim još 1991. godine. Još pre toga Stevens je bio ko-lider u sekstetu Mosaic, zajedno sa Daveom Douglasom u kome su svirali i drugi bitni muzičari, kao što je Joe Fonda ali i sam Michael Rabinowitz. Kasnije će Fonda i Stevens imati dugu i plodnu saradnju sa mnogo interkontinentalnih turneja i albuma, a Stevens će sarađivati sa Leo Records, svirati i sa Markom Feldmanom, Oliverom Lakeom, Wadadom Leo Smithom, Hanom Benninkom…
U ovom kvartetu gde se dva Michaela ponovo ujedinjuju posle više od trideset godina, društvo im prave dva vrsna muzičara. Kontrabasista Zack Page je aktivan od ranih devedesetih, proputovao je svet sa raznim postavama i trenutno vrlo dinamično zaposlen sa mnogo projekata u Severnoj Karolini. Bubnjar Rick Dilling je, mislim, najstariji od svih u kvartetu jer aktivno svira još od ranih sedamdesetih (kaže da je 1973. došao iz Pensilvanije da igra golf u Severnoj Karolini, tu ga je „džez pijanista“ regrutovao za tezgu i od tada nije ispeo da se izvuče), i sarađivao je sa mnogo ljudi od kojih izdvaja sledeća imena: Clark Terry, Herb Ellis, Phil Woods, Ernie Watts, Houston Person, Joe Temperley, Billy Taylor, Tony Monaco…
Ovo je dakle, kvartet izuzetno iskusnih, kvalitetnih muzičara i onda je sasvim očekivano da i muzika ovde bude vrhunski izvođena. Zaista, svirka je na veoma visokom nivou, toliko visokom štaviše, da je ovde deplasirano govoriti o ikakvoj „virtuoznosti“. Muzičari, naprosto sviraju, prirodno, onako kako je u tom trenutku najidealnije, tečno, spontano a sa mnogo znanja o medijumu u kome se radi i ovaj album nema ni trunke usiljenosti i glume.
Ono što ima je pregršt autorskih kompozicija od kojih je četiri napisao Stevens, dve Rabinowitz a tu je i standard Alone Together Arthura Schwartza (i Howarda Dietza).
Album otvara Rabinowitzeva Burst, energičan a senzitivan hardbop na kome fagotista demonstrira zapravo veliki kapacitet svog instrumenta koji sa svojim dubokim registrom i toplim, drvenim zvukom izvrsno pristaje muzici što treba da bude dinamična, glasna a neagresivna. I druga Rabinowitzeva kompozicija Tommy’s Groove, koja album zatvara je energičan, ali relaksiraniji hardbop komad, sa sporijim tempom i više prostora za soliranje u kome pogotovo Stevens nalazi lepi bluz-gruv.
Stevensove kompozicije su harmonski nešto kompleksnije mada se i on, naravno, drži čvrstog hardbop okvira – na kraju krajeva kada imate ovakvu ritam sekciju ne morate ni da razmišljate o tome da li će i kako oni znati da svinguju preko bilo koje teme koju smislite. Sir Barry je posvećena Barryju Harrisu i na njoj Rabinowitz ima produženi solo koji izvanredno pokazuje svestranost njegovog instrumenta. For Herbie je, razume se, posvećena Herbieju Hancocku i ovde fagot svira evokativnu, nostalgičnu impresionističku temu, a pijanista kasnije razvija osnovnu melodiju pesme u grandioznu solažu.
Klavir takođe otvara Autumn, elegantnim, introspektivnim a romantičnim uvodom, i ovo je briljantna „noćna“ balada u kojoj ritam sekcija radi perfektni šafl a pijanista i fagotista kreiraju intimnu atmosferu. Covid Blues je onda, ono, BAŠ bluzina, dvanaestica svirana u pentatonici i klasičnom bebop ritmu i iza nje stiže sjajni kaver Alone Together gde klavir i fagot međusobno razmenjuju fraze i sasvim je jasno koliko je ovoj dvojici ljudi imenovanih po arhanđelu Mihailu nedostajalo da sviraju zajedno. Sjajan album i nadamo se, tek prvi u karijeri novog kvarteta:
https://michaelrabinowitz.bandcamp.com/album/reunion
https://michaeljefrystevens.bandcamp.com/album/reunion
Dobro, za ljubitelje free jazza ali i improvizatorskog, psihodeličnog roka, znate koji ste, danas imamo nešto posebno. Hajime Koie Koizumi: AT 59 — EXPLORING FREE ACID JAZZ: A Tribute to Sunny Murray je, pa, kao što i piše na omotu, posveta velikom hardbop i free jazz bubnjaru (koga povremeno citiraju i kao jednog od izumitelja blastbita) a koju radi drugi bubnjar, japanski maverik Hajime Koie Koizumi koga možda bolje znate pod nadimkom Sleeping Monk a koji uskoro puni šezdeset godina.
Koizumi je jedna od stožernih figura avangardnog krila japanske gitarske/ psihodelične muzike iz poslednjih tridesetak godina. Kao član legendarnih projekata gitarista Makotoa Kawabate, Acid Mothers Temple & The Melting Paraiso UFO i Mainliner Koizumi je od devedesetih krčio put kroz džungle japanske andergraund scene i probijao se u kolekcije zapadnjačke publike GOMILAMA albuma odšrafljene, neodgovorno anarhične kombinacije improvizovanja, psihodeličnog roka i buke. Iako ga na Discogsu vode kao bivšeg člana ova dva uticajna benda, na njegovom Facebooku on sebe navodi kao „cyber inspectora“ u AMT i bubnjara u Mainliner, a činjenica da Makoto Kawabata svira na tri kompozicije na ovom albumu verovatno govori glasnije od svega drugog.
Album je, kako se i iz naslova vidi, programski snimljen pre nego što Koizumi napuni šezdeset godina jer se ta granica, kaže on, na istoku smatra zatvaranjem ciklusa zodijaka. U tom smislu on je „želeo da ostavi zapis svog života kao free jazz bubnjara“, ali je i zvao mnoge svoje prijatelje da ovde doprinesu, radeći improvizovane komade u uglavnom duo-formi i onda je to istovremeno vrlo svedena i vrlo razuzdana ploča.
Hoću reći, Koizumi i kolege ovde sviraju disciplinovano ali strastveno, sa mnogo emocija, a istovremeno je njihova eksploracija muzike koja je zaista negde na sredini između acid rocka i free jazza, anarhična ali na jedan vrlo zreo način, bez gubljenja u detaljima, uvek sa jasnim kretanjem u zajedničkom smeru.
Prve dve pesme su, tako, ono što biste i očekivali od Koizumija. Na njima sa njim svira gitarista Yoshinori Takeuchi i to je slobodno, bučno istraživanje svemira. Na druge dve onda imamo čistu perkusionističku svirku jer je ovde sparing partner Noguchi UFO Yoshinori na đembeu i drugim udaraljkama. Ovaj je muzičar danas veoma cenjen na japanskoj free jazz i improv sceni i njegov duo sa Koizumijem je prepun vatre ali i železne discipline.
Makoto Kawabata dolazi na petom i šestom komadu i radi ono što on radi najbolje: sipa kiselinu i vrelu plazmu iz svoje gitare. Ne kažem da za sve ove godine nisam čuo Kawabatu da odsvira i neki čist akord, ali njegova svirka je po pravilu onostrana, vanzemaljska, puna fidbeka, distorzije, teksture i vrlo slobodnog odnosa ka harmoniji. Koizumi zna kako se svira uz ove gitarske erupcije i dobijamo vrlo sunnumurrayjevski, slobodni odnos prema ritmu, više pulsiranja i ekscese nego merenje vremena. Na prvoj od ove dve kompozicije svira i basistkinja Itakura Mineko a na drugoj Kawabata sasvim odšrafi ruku i nudi acid-rock reinterpretaciju free jazz frikauta.
Naredne dve su opet perkusionistički komadi na kome Koizumi radi sa perkusionistom po imenu Kitamura TJ Tomoki (a koji nije ista osoba kao pijanista Tomoki Kitamura koji živi i radi u Berlinu) i ovo je toliko dobro, neužurbano a dinamično da bih mogao da slušam ceo album na kome bi ova dva čoveka svirala samo perkusije. Štaviše ceo ovaj album na mene ostavlja utisak da bi bilo sjajno da Koizumi sa svakim od kolaboratora snimi još materijala jer postoje jasne sinergije i potencijal za mnogo zanimljivog improvizovanja koji se u ovim sudarima jasno čuje.
Pred kraj albuma imamo i duo sa električnim basistom po imenu Takashi Miyamoto i ovo je psihodelična improvizacija bez mnogo buke, introspektivna a džombasta u isto vreme. Za kraj, u studio ponovo dolaze Kawabata i Itakura Mineko i ovo je koda za album na kojoj basistkinja ima recitaciju preko fidbeka i drona.
Koizumi je ovaj album snimao od Januara do Avgusta, dovodeći muzičare u studio da improvizuju, na taj način čineći da ovo bude i neka vrsta zvučnog dnevnika poslednje godine šeste decenije njegovog života. Njena konceptualna svedenost i disciplina stoje u briljantnoj ravnoteži sa njenom razbarušenom teksturom i mada je sve ovo posvećeno Sunnyju Murrayju, Koizumi je i samom sebi napravio dostojnu, otmenu posvetu. Sjajno:
Za kraj za danas, volite li sitar? Trik pitanje, naravno, pa KO može da ne voli ovaj klasični indijski instrument koji je još od šezdesetih rado korišćen u zapadnjačkoj rok muzici i imamo ga na pločama takvih zvezda kao što su Beatlesi, Stonesi i… er, Bajaga? Keshav Batish: Sitar, Vol. 10 (Asavari) je deseti album u seriji od (za sada) deset albuma koje je kalifornijski muzičar i edukator Keshav Batish izdao ove godine fokusiran na klasičnu indijsku muziku, a pored njih je imao i nekoliko albuma bližih tradicionalnom džezu.
Batish je klasično obrazovan muzičar sa diplomom iz kompozicije i trenutnom pozicijom predavača na univerzitetu Santa Cruz u Kaliforniji. Njegov diskografski debi iz 2021. godine, Binaries in Cycle je bio prilično „normalna“ (free) jazz ploča a na njoj je Keshan svirao bubnjeve. No, ovogodišnji radovi su zanimljivo raznovrsni. Conversation Across Time je šest-godina-u-nastajanju ploča avangardnog džeza za nešto veći orkestar (Batish ovde svira bubnjeve, tablu i klavir i napisao je svu muziku), Holding Patterns je mnogo ritmičkiji džez album sa naglašenijim indijskim perkusijama ali i muzikom bližom hardbopu, a Contrafacts and Counterpoints je kombinacija udaraljki, toniranih udaraljki, klavira i duvača i ovo su kraći eksperimenti u kojima se hardbop i avangarda lepo slažu.
No, onda je došao na red sitar i sada već, rekosmo, deset albuma na kojima Keshan svira sitar i tablu, nudeći hipnotičke, repetitivne studije hinduističke klasične muzike. Kako su njemu i otac i tetka bili cenjeni izvođači klasične i narodne muzike, tako je i ovo neka prirodna faza u daljem razvoju Keshanovog muzičkog identiteta.
Ovo su sve klasične poznate rage koje imaju svoja tradicionalna pravila i doba dana kada se izvode i mada je ovo pomalo i hermetična muzika, zahvaljujući tom svedenom instrumentariju i strogosti izvedbe, sitar i tabla su zvonki instrumenti veoma lepe boje i svaki od ovih albuma je veoma prijatan. Dole ostavljam link samo za najnoviji, ali snažno ohrabrujem ideju da se Batishov recentni autput detaljnije proveri. Ima tu lepih stvari:
https://keshavbatish.bandcamp.com/album/sitar-vol-10-asavari
