Iz nekog razloga baš volim biografske stripove. Biografski film mi je manje zanimljiv – ili, da tako kažem, biografski film sa dokumentarističkim temeljem i dodatnom nadgradnjom u inscenacijama mi nije nekakva gledalačka preferenca u bilo koje doba dana – a biografska publicistika mora da bude JAKO DOBRO napisana da bih je uzeo u ruke i u njoj me inscenacije po pravilu odbijaju jer mi gotovo uvek deluju fejk. Ali mahnite mi ispred nosa biografskim stripom i odmah ću podići uši a za njima i dupe iz fotelje i, ako ste bili lukavi pa nešto poput grafičkog romana Lucas Wars stavili kao mamac u mišolovku primerenu mojim razmerama (ili, nedobog, u istu takvu paukovu mrežu), velika je verovatnoća da ćete me uhvatiti.

Pretpostavljam da je razlog to što u stripu čak i dokumentaristički delovi zahtevaju isti artizam koji se primenjuje u inscenacijama i postoji jedna organska konzistentnost pripovedanja koja meni prija. Kada se pritom radi o zanimljivoj ličnosti, pa još u zanimljivom periodu njenog života, sve je perfektno.

Da li je George Lucas zanimljiva ličnost? Rekao bih da je čovek koji je snažno revolucionisao američku (pa onda indirektno i svetsku) filmsku industriju i izmaštao jedan od najpopularnijih fiktivnih univerzuma u poslednjih pola stoleća to po definiciji. Razume se da DANAS mnogi Lucasa gledaju samo kao trgovca koji ništa kreativno nije uradio od osamdesetih godina prošlog veka a dobar deo tog vremena je proveo čineći ono dobro i kreativno što je uradio u sedamdesetima i osamdesetima lošijim i generičkijim, da bi na kraju sve to prodao jednoj od najvećih korporacija na svetu i finalizovao svoj put od ultimativnog maštara do ultimativnog prodavca – ali ovaj strip se bavi Lucasovim „origin storyjem“ i prati Georgeov put od rođenja i dečaštva provedenog u malo učenja i mnogo fantaziranja (čitanja stripova, gledanja Flasha Gordona i drugih pustolovnih i naučnofantastičnih radova na televiziji) do čoveka koji je pokorio Holivud filmom u koji niko nije verovao. Ponajmanje 20 Century Fox a koji je danas i sam u vlasništvu iste korporacije kojoj je Lucas prodao svoje dečačke snove.

Lucas Wars je na Engleskom jeziku izašao Septembra prošle godine za njujorški 23rd Street Books, ogranak moćnog Macmillana posvećen stripovima za odrasle* a u pitanju je prevod vrlo uspešnog francuskog albuma koji je pod nazivom Les Guerres de Lucas 2023. godine izdao pariski Deman Éditions. Kako je ovaj strip još pre publikovanja u Francuskoj bio licenciran za izdavanje u petnaest država i kako je Oktobra prošle godine izašao i njegov nastavak, za koji je razumno očekivati da će 23rd Street Books uskoro najaviti i englesko izdanje, krajnje je vreme da nešto kažemo o njemu i njegovim autorima.

*ne TAKVIM stripovima za odrasle, ZABOGA.

A ti autori su Laurent Hopman i Renaud Roche. Hopman je iskusni novinar, urednik i pisac sa velikim poznavanjem američkog filma i, kako kažu, „stručnjak za Star Wars univerzum“. Ovo mu je prvi napisan strip i na delu je pravi spoj lične pasije i ozbiljnog profesionalnog napora da se jednoj važnoj figuri entertejnment industrije i popularne kulture obezbedi pošten, detaljan portret. Rocheu je ovo takođe prvi strip. Ovaj diplomac pariske umetničke škole Gobelins je tokom poslednje dve decenije uglavnom radio u filmskoj industriji – na vizuelnim efektima, ilustracijama i crtanju storibordova – ali i u svetu advertajzinga. Od 2019. godine je radio za pariski Illumination, studio specijalizovanom za vizuelne efekte i kompjutersku animaciju, ali je nakon uspeha ovog stripa odlučio da nastavi da se stripom bavi u punom kapacitetu. Na neki način ima i smisla da će rad na stripu o filmu koji je promenio život njegovog autora – promeniti živote i tih ljudi koji su ga radili.

Doduše, Star Wars, ili, kako se to danas kanonski zove, Star Wars: Episode IV – A New Hope nije bio prvi Lucasov film ali u mnogo smislova jeste bio film koji će ga dovesti do ruba propasti a onda katapultirati u orbitu takve slave kakvom možda ni dvocifren broj ljudi njegove generacije ne može da se pohvali.

Strip i počinje in medias res, u trenutku velikog stresa za Georgea Lucasa koji u Avgustu 1976. godine sluša svog izvršnog producenta kako mu govori da su poslednje tri godine radili na filmu koji sada moraju da montiraju od nule, da za narednih sedam meseci moraju da završe trista šezdeset scena sa specijalnim efektima, a što je broj koji ni jedan film u istoriji ni izbliza nije imao, i da, na sve to, 20 Century Fox, studio koji nominalno producira ovaj film, osim inicijalnog dogovora, još uvek nije sa Lucasom potpisao ugovor koji bi obezbedio potrebne finansije. George Lucas, koji u tom trenutku ima 32 godine i sve pare koje je zaradio od svog prethodnog filma, American Grafitti, je uložio u Star Wars, kaže svojoj (tadašnjoj) supruzi, uglednoj montažerki po imenu Marcia Lucas (devojačko Griffin) – nažalost preminuloj ovog proleća u osamdesetprvoj godini života – da ga vodi u bolnicu jer misli da upravo doživljava srčani napad.

Lekar će u jednoj kasnijoj sceni u stripu kazati da George nije zaista pretrpeo infarkt ali da jeste pod velikim stresom i da, kad se uzme u obzir i njegov dijabetes što ga vuče od adolescencije, treba da jedno vreme odmara kako ne bi svoje zdravlje dodatno ugrozio. Naravno, svi znamo da George ni u snu nije mogao da odmara u ovom momentu jer onda filma ne bi bilo i Star Wars kao fenomen nikada ne bi postojao. Ovaj strip u visokom nivou detalja pokazuje koliko je zapravo malo falilo da ovaj film, a sa njim i čitav nascentni Star Wars univerzum – i sva kultura koja je iz njega proizašla – bude ubijen i pre nego što se rodio i pravi značajan napor da Georgea predstavi kao simpatičnog glavnog junaka koji ima san i uz puno muka i odricanja, te borbe protiv okoštalog studijskog sistema i holivudskih običaja shvaćenih kao nepromenljiva pravila, kreira nešto fantastično a što će odmah ostvariti direktnu komunikaciju sa zeitgeistom i privući na svoju stranu gotovo plebiscitarnu narodnu podršku kakvu gotovo ni jedan film u istoriji Holivuda nije imao.

Ovo je, naravno, uobičajen narativni pristup u ovakvim pričama ali ga vredi podvući jer je Lucas toliko dugo toliko mnogo uspešan i bogat da je u 2026. godini čoveku lako da zaboravi da je postojalo vreme kada je George gledao svoje vršnjake i kolege poput Coppole, Spielberga, De Palme i Scorcesea kako nižu komercijalne uspehe, dobijaju nagrade američke akademije ali i evropskih festivala i generalno kreiraju čitav duh „Novog Holivuda“ dok on grca u kreativnoj nesigurnosti, muči se da izmisli novu tehnologiju (pa i industriju) specijalnih efekata i biva sve to vreme praktično goustovan od strane Foxa. Rane scene u stripu tokom kojih on i Marcia jedu samo barene rezance iz dana u dan jer Fox rasteže distribuiranje Američkih grafita pošto predsednik studija ne veruje da će taj film iko želeti da gleda onda imaju svoj odjek u kasnijim scenama gde George Marciji – koja je, ne zaboravimo, bila VEOMA cenjena montažerka, radeći sa Scorceseom na Alisa više na stanuje ovde, Taksisti i Njujork, Njujork – kaže da ako na kraju od Star Wars, u koji je on uložio sav VELIKI novac koji je zaradio nakon uspeha Američkih grafita u bioskopu, ne bude ništa, vraćaju se na jedenje klot rezanaca.

Ima tu lepe drame, naravno, imati-pa-nemati je i jedini realističan način da osigurate simpatije za glavni lik svog narativa kada taj glavni lik nije do tada u životu prolazio nekakva VELIKA iskušenja. Autori prikazuju mladog Georgea kao sanjara koga škola ne interesuje i koji planira da se izdržava od automobilskih trka samo da bi posle nesreće na drumu – za koju je sam bio kriv – shvatio da je pukom slučajnošću preživeo i odlučio da posveti život kreativnom poslu, saopštavajući roditeljima da će upisati koledž i studirati film.

Želim da naglasim kako autori Georgea predstavljaju u, jelte, očekivano umivenom formatu ali da ga ne idealizuju. Kreativnost i invencija koju će on ispoljiti u pravljenju svog studentskog filma Electronic Labyrinth, naučnofantastične maštarije koja će impresionirati akademsku zajednicu ali i privući pažnju profesionalaca, je sa druge strane balansirana vrlo eksplicitnim, nimalo prikrivenim prikazivanjem da je Lucas, kada treba da sedne i napiše scenario, praktično potpuno bespomoćan. Iz scene u scenu gledamo kako se on muči nad praznim listom papira, maltretira svoju asistentkinju da mu nije dobar papir ili da mu trebaju druge olovke, gledamo kako mu Marcia govori da su mu scenariji bez emocija i sa dijalozima koje ni jedno ljudsko biće ne bi izgovorilo, a kolege (Coppola, De Palma itd.) mu čereče skriptove kao nejasne, nabacane, haotične, na kraju kako ljudi u Foxu očajavaju i nad tritmentom i nad svakom sledećom rukom scenarija jer George, pored sve te haotičnosti, nabacanosti i nejasnoća još i menja skoro ceo scenario od jedne do druge revizije. U jednoj prekrasno ilustrativnoj sceni, tokom kasnih dana snimanja na setu vidimo kako Harrison Ford bez ikakve konsultacije sa režiserom izgovara značajno kraću repliku nego što ju je ovaj napisao. Lucas zaustavlja snimanje i kaže Fordu da tako ne piše u scenariju na šta mu ovaj odgovara otprilike „Daj, bre, Džordže, NIKO NE GOVORI TAKO i to ne može da se izgovori tako kako si ti napisao“.

Poenta svega ovoga je da strip prikazuje Georgea sa jedne strane kao sasvim nesavršenog kreativca koji je dobar u nekim stvarima a mnogo manje dobar u drugima, ali i kao kreativca koji na kraju dana manje robuje svojem egu nego racionalnoj želji da mu film bude uspešan bez kompromitovanja njegove suštine. Na nekim mestima ćemo ga gledati kako se svađa sa ljudima koji naprosto neće da rade ono što im on kaže „jer se tako ne radi“ pa onda i originalni montažer, Britanac John Jympson koji se stalno prepirao sa Lucasom jer mu nije bilo jasno zašto ovaj ne želi tradicionalno pripovedanje, dobija šut kartu usred rada na filmu i Lucas odlučuje da nastavi da radi sa troje montažera (naravno da je Marcia jedna od njih) koji će poštovati njegovu viziju. Ali sa DRUGE strane ga vidimo i da je sasvim sklon da izbaci scene iz scenarija kada shvati da se neće uklopiti u finansijski ili vremenski budžet, kao i to da unajmljuje Gloriju Katz i njenog muža Willarda Huycka da kao skript-doktori (koji doduše neće biti potpisani na špici filma ali HOĆE dobiti posebne novčane bonuse kada se ispostavi da je film uspešan) doteraju njegov šantavi scenario i učine dijaloge organskijim, zabavnijim i duhovitijim.

Hoću da kažem, Lucas Wars nije priča o tvrdom, beskompromisnom AUTORU koji ima viziju što je niko drugi ne vidi i mora da se bori PROTIV SVIH da bi je izgurao, ali ni o bezosećajnom trgovcu kome je samo važno da mu se roba dobro proda a kreacijom nek se bavi svevišnji, već pogađa zlatnu sredinu gde pokazuje koje su bila jake a koje slabe Lucasove strane i u kreativnoj i u poslovnoj sferi.

U sličnom smislu, ovo je i strip koji pokazuje da je mit o AUTORU koji ako se jako napregne uspeva da istera film iz svoje glave direktno na filmsko platno i svi budu zadivljeni, pa, baš to – mit, i da su filmovi produkt kolektivnog napora, koji naprosto neće uroditi plodom ako kolektiv ne valja. Lucasova generacija je još uvek operisala u ambijentu gde su režiseri imali kreativnu ulogu koju niko, makar na filozofskom planu, nije osporavao a u ekonomskom smislu ih je pravljenje uspešnih filmova činilo bogatim ili makar finansijski dovoljno nezavisnim da naredne filmove rade po sopstvenim zamislima. Strip pokazuje šta je uspeh Kuma uradio za Coppolu – koji je odmah velikodušno zvao Lucasa da rade zajedno ali je ovaj želeo da gura svoju viziju – pokazuje Spielberga kako izmišlja moderni blokbaster sa Jaws, ima reference na Scorceseove uspehe i onda i sasvim jasno demonstrira kako je Lucas sa Američkim grafitima imao snažan rags-to-riches momenat jer je film, na jedvite jade pušten u bioskope pošto su u Foxu verovali da je MOŽDA dobar da ide na televiziju, odmah dobio odlične kritike, veliku bioskopsku posetu i kasnije gomilu nominacija za Oskara (mada ni jednog nije dobio). To da je preko noći bračni par Lucas postao finansijski veoma dobrostojeći je značilo i da će George prema Foxu dalje ići sa svojom, u tom trenutku još uvek nedovoljno formiranom idejom o naučnofantastičnom pustolovnom spektaklu i da ga studio neće odjebati na keca samo zato što je Alan Ladd – nedavno zaposlen od strane studija da im pomogne da se izvuku iz finansijskog tesnaca i mogućeg stečaja – iz sve snage verovao da Lucas ima nešto jedinstveno da ponudi.

Da bude jasno: u Foxu nisu pričali baš napamet i ma koliko da strip pokazuje da je tu bilo dosta ličnog nepoverenja u Lucasa – koje nisu unapredili njegovi ponovljeni neuspesi u isporučivanju razumljivog scenarija – takođe i ne prećutkuje da naučnofantastični film u sedamdesetima naprosto nije bio komercijalna kategorija vredna truda. Jedan od likova u studiju eksplicitno kaže da ovi filmovi mnogo koštaju da se naprave a malo zarađuju i onda se i citira da je u tom trenutku najuspešniji naučnofantastični film u istoriji Kubrikova Odiseja u svemiru 2001, a da on, šest godina nakon premijere još nije zaradio ni cent. Štaviše, vredi se setiti i da je prvi Star Trek film, a koji je iza sebe imao artiljerijsku pripremu kultne televizijske serije, u bioskope došao tek naredne godine, kada je Lucas već legitimisao žanr spejs opere kao komercijalno i kulturno relevantan; iste godine je došla i televizijska serija Battlestar Galactica, pa onda naredne film Buck Rogers in the 25th Century.

No, Lucas je imao VIZIJU, možda ne do kraja JASNU ali SNAŽNU, i bio spreman da ode jako daleko kako bi je realizovao. Današnji režiseri koji za velike studije prave naučnofantastične i superherojske spektakle su uglavnom izvođači radova, tretirani kao zamenjivi delovi u mašini i Lucas je imao tu privilegiju da je kada je postalo jasno da ne postoji tehnologija koja može da snimi film kakav je on zamislio, seo i odlučio da je napravi.

Lucasova kompanija za specijalne efekte Industrial Light & Magic predstavlja značajan deo uspeha Star Wars i onda čitavog daljeg evoluiranja filmskog medijuma u smeru korišćenja inovativnih tehnologija i efekata i ovaj strip zgodno podseća na to da je George ovde uložio svoje pare, da nije sedeo po sastancima sa potencijalnim investitorima i pričao im bajke o budućim uspesima kako bi imao startap gde će ideje biti njegove a finansijski rizik tuđ. Takođe je simpatično prikazano kako nakon što ekipa Star Wars završi višemesečno naporno snimanje u Tunisu i Ujedinjenom kraljevstvu* i dolazi u ILM da krene sa montažom i dodavanjem efekata, tamo zatiču ekipu obesnih momaka koji duvaju, piju, gledaju porniće i generalno se provode po ceo dan u koju George mora da utera disciplinu a što je momenat teškog ličnog sazrevanja za njega koji generalno nije sjajan u komunikaciji sa ljudima.

*verovali ili ne, strip pokazuje i da je kao jedna od potencijalnih lokacija za snimanje ne-pustinjskih delova filma bila i tadašnja Jugoslavija, ali da je London odabran kao, a ovo je u 2026. godini tako teško za poverovati, NAJJEFTINIJA varijanta.

Ovo je i zanimljiv rekurentan motiv; primera radi, strip pokazuje iznurujuće kasting-sesije za Star Wars, gde je George insistirao da moraju da nađu nove, nepoznate glumce i intervjuisao stotine prvo profesionalaca a na kraju i amatera i nije bio siguran kome da ponudi uloge. Carrie Fisher i Mark Hamill oboje govore da im se ne čini da su na njega ostavili ikakav poseban utisak jer nije pokazao nikakvu reakciju a Harrison Ford je od početka otpisan – jer je već igrao u Američkim grafitima i Lucas insistira da ne može da mu da ulogu jer je „poznat“ – pa ga samo u pauzama stolarskih radova koje je morao ponovo da počne da radi kako bi izdržavao porodicu zovu da čita replike Hana Sola kako bi drugi potencijalni glumci imali s kim da sparinguju.

I naravno onda se pokazuje kako hemija između troje mladih ljudi spontano nastaje i Lucas – i ostatak produkcije – shvataju da imaju tri glavna lika čiji su glumci i u stvarnom živiotu razvili odnose kakve likovi u scenariju treba da imaju.

Ovo je, naravno, dalje i prilično obeleženo kratkom romantičnom/ seksualnom vezom koju su Carrie Fisher (u to vreme sa jedva 19 godina) i Harrison Ford (u to vreme sa 33 godine, ženom i dvoje dece) imali tokom snimanja i gde se ona – s punim pravom – na kraju osećala iskorišćenom, a što je samo jedan od elemenata kompleksnosti produkcije filma koju strip prikazuje sa mnogo detalja.

I ne samo loših detalja. Iako je Lucas s razlogom bio pod stresom, sve je kasnilo i koštalo više nego što treba a Fox ga je i dalje lerao za taj ugovor i, zapravo u scenama koje prikazuju sastanke rukovodstva studija se eksplicitno pokazuje da je studio u punoj meri nameravao da Lucasa pusti da sam odustane kako ne bi morao da troši svoje pare na nešto za šta je smatrano da će biti gadan flop, strip svejedno ima i mnogo scena u kojima se prikazuju briljantne invencije i maštovita rešenja, na kraju i nekakvi revolucionarni pomaci koji su svi Star Wars učinili takvim fenomenom. Neki od njih su pripisani samom Georgeu – recimo to kako je želeo da bitka za Yavin 4 na kraju filma bude snimljena na način koji do tada naprosto nije postojao i kao primer koristio dinamične montaže scena vazdušnih bitki iz filmova o Drugom svetskom ratu – ali za mnoge se pošteno prikazuje da su došli od njegovih hipertalentovanih i često preko svake razumne mere posvećenih saradnika, kako onih koji su radili vizuelni dizajn i art direkciju, preko scenografa Johna Barryja koji je kupovao metalni otpad da bi predmeti u filmu delovali „realno“ i upotrebljavano, ton-majstora Bena Burtta koji je kreirao mnogo legendarnih zvučnih efekata kombinujući na vrlo postmoderan način razne izvore zvuka, majstora maske i kostima Stuarta Freeborna koji će Čubaku napraviti da bude „40% mačka, 30% pas i 30% majmun“, kompozitora Johna Williamsa koji je u rekordno kratkom roku kreirao ikoničku temu i devedeset minuta ozbiljne savremene kompozicije, pa sve do Aleca Guinnesa koji je prvi put kada se na setu pojavio u kostimu Obi-Wan Kenobija legao na pesak i počeo da se valja kako bi kostim delovao staro i iznošeno…

Lucas Wars je dakle, vrlo detaljna i prilično poštena – sa ogromnom bibliografijom navedenom na kraju – hronika nastajanja filma koji je, nakon svega, Fox odbio da pusti u široku distribuciju i odlučio se na samo nekoliko desetina sala širom SAD, samo da bi već posle par dana entuzijazam publike počeo da se širi poput šumskog požara i rekordi krenuli da padaju jedan po jedan. Lucasove dobre ideje – da film krene u bioskope pre letnjeg raspusta da bi klinci jedni drugima prepričavali film i time radili marketing za njega, ali i insistiranje da će merčandajs biti značajan deo zarade filma – su ovde prikazane kako daju strahovite rezultate, a finale stripa pokazuje njega i njegovog advokata kako ulaze u pregovore sa Foxom oko nastavka sada sa pozicije apsolutne dominacije i (zasluženo) arogantnom big dick energijom.

Tehnički gledano, ovo je vrlo lepo sklopljen strip, pogotovo ako se ima na umu da su ga radila dva početnika u ovom medijumu. Roche je odličan na svim poljima – ima jako čist i efikasan lejaut, likovi su mu karakterni i ekspresivni, naracija sigurna a korišćenje kolornih tonova je sjajno – i zapravo je šteta da mu je trebalo ovoliko godina da shvati kako mu je strip pravi životni poziv. Sa svoje strane Hopman uspeva da ogromnu količinu informacija ovde kondenzuje u nešto pitko, da ponudi jako mnogo dokumentarističkog materijala a da strip ne izgubi tempo, štaviše i da napravi prostora za ukusno osmišljene inscenacije i gegove. Svako ko voli Star Wars ovo, naravno, TREBA da pročita, ali i svako ko samo voli dobar biografski strip ovde itekako ima čemu da se raduje. Amazon ga na prodaju ima ovde, a čim nastavak – u kome su u fokusu Imperija uzvraća udarac i nastanak Indijane Džounsa – postane dostupan na Engleskom jeziku, videćemo se ponovo na starom mestu.