Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas ćemo, pošto se uveliko krenulo u školu, biti vredni i poslušati čak tri recentna albuma muzike koja džez koristi kao lansirnu rampu da odleti BAŠ DALEKO u svemir.
Ili u prošlost! U ovim Nedeljnim slušanjima džeza i muzike koja iz njega izrasta povremeno smo imali posla sa muzičarima koji su znali da se dohvate „stare“ muzike i daju joj neku novu formu. Ovo je u nekim slučajevima značilo aranžiranje džez kompozicija od pre šezdeset ili devedeset godina, romantičarske muzike od pre vek i po, pa i baroknog materijala ili muzike svete harfe iz osamnaestog stoleća. No, Burnett Thompson, Jon Irabagon, Kiera Thompson, Alex Blake: An Ancient Yule je verovatno najdalje što smo u skorije vreme zabacili u istoriju budući da se ovde radi o vrlo slobodnim adaptacijama i aranžmanima vizantijske i koptske muzike izvorno nastale – ili makar zapisane – pre, u nekim slučajevima, i više od hiljadu godina.
Burnett Thompson, arhitekta ovog projekta, je ugledni američki kompozitor, pijanista, edukator, čovek sa jako dobrim utemeljenjem u američkim institucijama (uključujući da je deo rostera stručnjaka Fulbrajtovog edukativnog programa), ali istovremeno ima izuzetno dobre odnose i radne veze sa Kinom. Ovo je čovek koji uspeva da njegove projekte finansiraju i američki Stejt dipartment i kineska vlada i njeni univerziteti, pa je u Kini nastupao mnogo puta, sa raznim programima, uključujući, recimo, premijeru njegovog ciklusa soneta pisanih po Šekspirovim predlošcima, a koja je 2011. godine bila u Šangaju.
U SAD je Thompson nastupao sa mnogo različitih umetnika (Ma Xiaohui, Coco Zhao, Juan Pablo Jofre Romarion, Abraham Carmona, New Columbia Swing Orchestra…), radeći u Karnegi holu i na drugim uglednim mestima a onda praveći napor da zanimljive američke muzičke umetnike odvede u Kinu. U saradnji sa institucijama pisao je i izvodio muziku za mnogo klasičnih nemih filmova (onih koje su radili Lubitsch, Murnau, Eisenstein, D.W. Griffith ali i razni brazilski, portugalski i japanski autori) i radio sa mnogo orkestara (Washington Chamber Symphony, Smithsonian Jazz Masterworks Orchestra, National Chamber Orchestra, Arlington Symphony, Greenville Symphony, Tallahassee Symphony, American Youth Philharmonic…) i pojedinaca (Ma Xiao Hui, Arturo Sandoval Luis Haza, Rudy Vrbsky…)
U svojoj bogatoj karijeri, Thompson je snimio i niz ploča na kojima se bavio muzikom koja, kako on kaže, „priča narativ što se proteže preko milenijuma a ne preko decenija.“ American Rhapsody je bio album fokusiran na američku muziku sedamnaestog veka, uključujući muziku evropskih imigranata, crnih robova i nativnih Amerikanaca iz ovog perioda. Reformation: Age of Mayhem se bavio šesnaestim stolećem u Evropi i liturgijskom muzikom, narodnom i čobanskom muzikom, muzikom sefardskih Jevreja i „muzikom za pijenje“, a Autumn in Yunnan je bio album originalnih kompozicija inspirisanih dvodecenijskom saradnjom sa kineskim muzičarima (i predavanjem na njihovim obrazovnim institucijama) i trudio se da prikaže svu dubinu i raznolikost muzičke tradicije u provinciji Junan.
An Ancient Yule je, pak, kolekcija pesama koje za svoju temu uzimaju božić a koje su zapisane prvim „standardizovanim“ evropskim notnim sistemima i tako stigle do nas preko nebrojenih generacija. Thompson naglašava da su neke od ovih kompozicija značajno starije od tih svojih prvih notnih zapisa, odnosno da to što su neke od njih zapisane u jedanaestom veku ne znači da se pre toga nisu decenijama pa i stolećima već izvodile i bile prenošene od uha do uha na druge načine.
U ovom projektu koji je prošle zime radio koncerte, Thompsonu pomažu neki ugledni muzičari. Na kontrabasu je Alex Blake, čovek koji u osmoj deceniji života kao da nema nameru da usporava iako ga pamtimo kao pouzdanog, izvrsnog muzičara koji je radio sa takvim veličinama džez-istorije kakve su Sun Ra, Pharoah Sanders, Billy Cobham, Kazumi Watanabe, Yusef Lateef, Sony Rollins, Ryo Kawasaki… Na saksofonu je izuzetno cenjeni američki muzičar filipinskog porekla, Jon Irabagon koji je ove godine postao Gugenhajm stipendista i to je neka kruna njegove karijere koja je do sada obuhvatala rad sa mnogo jakih muzičara (Dave Douglas, Mary Halvorson, Barry Altschul, Patricia Brennan, Ralph Alessi, Uri Caine) i edukativni rad. Kao izuzetan improvizator, Irabagon ističe da je jedini muzičar na svetu koji pored Gugenhajm stipendije ima i titulu pobednika na takmičenju u sviranju saksofona Thelonious Monk a gde je trijumfovao 2008. godine.
Kvartet upotpunjuje Kiera Thompson, bostonska edukatorka i multiinstrumentalistkinja, ali i žena koja se bavi mentalnim zdravljem i muzičkom terapijom. Na ovom albumu ona svira klarinet a ako vam prezime zvuči poznato to je jer je ona Burnettova ćerka i ovo joj nije prva saradnja sa ocem.
Ja, naravno, nemam dovoljno formalnog muzičkog znanja da duboko diskutujem o tome kako su kompozicije iz šestog, jedanaestog ili trinaestog stoleća prearanžirane za moderni džez instrumentarijum, ali ovde se radi uglavnom o prilično dobro poznatim komadima muzike (ako ste, jelte, osoba koja poznaje sakralnu muziku srednjeg veka) i lako je uporediti Thompsonove aranžmane sa „originalnim“ izvođenjima snimljenim na osnovu dostupne notacije i bez svesnih odstupanja od nje.
Tako da, ako, recimo, poslušate Arabic Nativity: Romanus the Melodist, u verziji ovog kvarteta to je ekstatični džez sa Irabagonovim saksofonom koji izvornu melodiju svira kao da je u pitanju bluz koji je napisao neko iz okoline Vranja, preko Thompsonovih ozbiljnih, svečanih akorda, ali onda Blake preuzme štafetu i sketuje preko džezerski sinkopiranog kontrabasa tako da se originalni motivi Svetog Romana Slatkopojca koji je ovu himnu napisao u šestom veku (jedno od modernih izvođenja možete čuti ovde) transformišu i stavljaju u sasvim drugi kontekst. Način na koji Thompsonov kvartet izvodi ovu kompoziciju je, dakle, sasvim osoben, nudeći intimniji i manje tradicionalno „sakralan“ ugođaj, dajući topliju, možda i ugodniju emociju ali dobro shvatajući da su u korenu ove muzike radost i zanos.
Thompson generalno tako aranžira i ostale komade, ne trudeći se da imitira ritam ili da se rigidno drži melodije. Ideomelon for Christmas, kompozicija iz devetog veka koju je napisala Kassia, jedina u istoriji poznata žena čija je muzika bila deo vizantijske liturgijske muzike, je u interpretaciji ovog kvarteta postavljena na neparni ritam i improvizaciju na klarinetu prepunu narodnjačkih lomljenja nota i malih krešenda. Verbum Caro iz trinaestog veka zvuči kao moderni cool jazz sa bluzerskim soliranjem na saksofonu i Thompsonovim klavirom koji ga ležerno vodi kroz registre.
Ono što stoji je da je ovo album vrlo raznovrsne i proživljene muzike koja srednjevekovne predloške uzima kao polaznu tačku ali sa njima radi vrlo slobodno nudeći nam materijal obeležen toplinom i optimističkom emocijom koja je, valjda, u temelju svake božićne misli. Uključujući vizantijske (iako su nam Vizantinci, eto, baš u nekom ovom periodu bili ozbiljni neprijatelji). Pa poslušajte:
https://burnettpianojazz.bandcamp.com/album/an-ancient-yule
Dobro, sakralna muzika, božić, srednjevekovna Vizantija, sve je to lepo, ali idemo sada na malo slobodne improvizacije. Urnebesne slobodne improvizacije, pritom. Irene Aranda, Don Malfon, Ami Yamasaki: May je album koji počinje teškim sipljivim disanjem pevačice Ami Yamasaki kojem se onda priključuju Malfonov saksofon što se i sam guši pokušavajući da se priseti skala i koncepta harmonije, te Irenin klavir koji u početku nećete ni prepoznati kao klavir jer je tretiran pre svega kao perkusionistički instrument koji se može, I TREBA, udarati, trljati i grebati.
Andaluzijska pijanistkinja i kompozitorka Irene Aranda svoj glavni instrument, kako kaže i prateći tekst za ovaj album, tretira kao „zvučno okruženje“ a što znači da njoj nisu dovoljni njegov harmonski raspon od sedam i po oktava i njegovih 88 dirki. Sa višedecenijskim neprekidnim radom na klaviru – počela je da svira sa sedam godina – i klasičnom naobrazbom, Aranda se u nekom momentu zainteresovala za džez pa sebe, veli, sama naučila kako da i to svira a onda je uzela da se bavi slobodnom improvizacijom, da preparira klavir na različite načine, da svira nestandardnim tehnikama. Danas bazirana u Berlinu, Španjolka ima u biografiji zapisane saradnje sa impresivno mnogo različitih muzičara iz domena džez-avangarde i improvizacije: Brandon López, Samuel Blasser, Chuck Roth, Elisabeth Coudoux, Maria Reich, Agustí Fernández, Joanna Mattrey, Ernesto Rodrigues, Johannes Nästestjö, Valentin Schuster, Markus Breuss, Germán Díaz, Lucía Martínez, Javier Carmona, Núria Andorrà, Marc Egea…
Don Malfon (to jest Alfonso Muñoz) je takođe Španac, vrlo zaposlen i okretan saksofonista koji je u poslednjih desetak godina prosto eksplodirao na evropskoj sceni sarađujući sa mnogo španskih i drugih muzičara uključujući ljude koje mi dobro znamo, kao što su Jaap Blonk, John Butcher , Zlatko Kaučić i Vasco Trilla.
Ami Yamasaki je, pak, vizuelna umetnica i vokalna improvizatorka koja u svojim zvučnim performansima akcenat stavlja na usmeravanje glasa na partikularna mesta u prostoru kako bi ga zvučno „osenčila“. Poslednjih desetak godina je njen rad prepoznat i podržan od strane više japanskih kulturnih institucija, gde se ona isticala nastupajući i izlažući po raznim galerijama i muzejima i osvajajući brojne nagrade i stipendije. Radila je i u Americi i Evropi a ovaj trio, čije je utemeljenje inicirala Aranda, birajući saradnike na osnovu njihovih osobenih izraza, krenuo je da radi ove godine majskim nastupom u Berlinu a koji je snimljen i čini materijal ovog albuma.
I to je jedan zabavan, anarhičan ali zapravo disciplinovan album. Ovo je slobodna improvizacija visoke apstrakcije ali istovremeno i visoke teatralnosti. Veliki deo albuma slušalac, pogotovo onaj koji nije unapred obavešten o tome ko šta svira, neće umeti da kaže ni koliko je ljudi na bini niti koje instrumente sviraju. Malfonov saksofon je veliki deo vremena izmešten u registre koje ne povezujete intuitivno sa ovim instrumentom i njegovi cijuci, krici i puckanja predstavljaju sparing-partnera Yamasakinoj vokalnoj akrobatici gde ćete često biti u konfuziji oko toga ko ovde šta radi.
A to je i deo plana. Ovo je album koji, rekosmo, naglašava apstrakciju i njega zanima to kako zvuk interaguje sa drugim zvukom mnogo više nego kojim tradicijama koji od ovih instrumenata pripada i kakva to očekivanja budi kod slušaoca. Posebno se to čuje kod Arande koja klavir u punoj meri dekonstruiše koristeći ga kao veliku drvenu kutiju sa metalnim žicama što proizvodi zanimljive zvuke kada se tare ili udara i prvi prepoznatljiv „pijanistički“ pasaž ćete čuti tek dobrih petnaestak minuta unutar performansa kada bude uletela u brzu atonalnu improvizaciju na dirkama. Možda je, doduše nećete biti svesni jer će vam sva pažnja biti okupirana Japankom koja će preko toga cičati i vrištati kao da je na trenutak, ništa ne sluteći, krenula u toalet a završila sa izbacivanjem najvećeg bubrežnog kamena koji ste ikada videli. Kada njeno vrištanje pređe u šapat, Malfon bez gubljenja koraka preuzima motive koje mu dobacuje pijanistkinja i onda se njegovom štektanju i brzim sviranjima u skali ponovo pridružuje pevačica koja laje i urla.
Ovaj trio radi „old school“ improvizaciju, oslanjajući se na „čiste“, eventualno preparirane akustične instrumente (uključujući glas), bez amplifikacija i elektronskih efekata i isto ovako je mogao zvučati pre pedeset godina kada su džezeri i klasičari zajedno kreirali ono što danas prepoznajemo kao „neidiomatsku improvizaciju“. Ipak, May je album na kome se čuje da muzičari poznaju ovu muziku, njenu tradiciju (onoliko koliko se u muzici koja poništava tradiciju može govoriti o tradiciji), njene tehnike i izražajne forme i onda svesno i odvažno idu nekoliko koraka dalje, ne zadovoljavajući se improvizacijom kakvu je publika već čula, već tražeći osobene momente sinergije i iznenađujuća krešenda.
I to je zaista impresivno. Aranda sa klavirom radi stvari koje do sada verovatno niste čuli, dajući najvećem orkestarskom instrumentu bestelesnost i fražilnu suptilnost na kakve nismo navikli, Malfon je takođe izvrstan u svojoj dekonstrukciji saksofona a Ami Yamasaki je apsolutno otkrovenje i najnovija genijalna „avangardna pevačica“ u tradiciji (eto opet te reči) koja uključuje imena kao što su Dagmar Krause, Sainkho Namtchylak, Maja Ratkje, Iva Bittová… May je pritom i duhovit album, čiji se autori ne ponašaju kao da sede i pišu novu kvantnu teoriju i njihov ozbiljni, posvećeni ali vrlo „igrački“ nastrojeni performans je sjajno dopunjen naslovima kompozicija koje sve počinju rečju „May“ i od kojih poslednji glasi May you all hate free jazz, nudeći užurbani fridžezerski klavirski vatromet, nervoznu solažu na saksofonu, pijanu, poluludu pevačicu i propisan freakout do kraja. Savršeno:
https://irenearanda.bandcamp.com/album/may
https://donmalfon.bandcamp.com/album/may
Dobro, da za danas završimo minialbumom gitarskih solo improvizacija. Gunnar Backman je pre neki dan izdao početkom Avgusta u njegovom studiju Brakophonic snimljeni materijal pod naslovom Lies are like fireflies They glimmer and disappear into the darkness i ako ste sad malo sumnjičavi jer ko uopšte daje tolike naslove izdanjima a onda još očekuje da slušamo muziku, a i o Backmanu smo pričali PRETPROŠLE nedelje i DOKLE TAKO MEHMETE, moram da vam kažem da je ovo naprosto previše dobra muzika da bih uvažio ikakve, uostalom sasvim neutemeljene primedbe.
A pošto o Backmanu jesam pisao mnogo puta a poslednji put pretprošle nedelje, onda ovde nema potrebe da idemo u nekakve opširne biografske tangente. Čovek je veteran improvizacije i avangarde, sa opsesivnim, celoživotnim radom na tome da u gitari pronađe JOŠ zvuka i onda je ovaj kratki album jedna briljantna demonstracija toga koliko ovaj „obični“ instrument u rukama majstora može da bude nov, svež, nepoznat, kao da su ga upravo doneli sa druge planete.
Backman, za razliku od kolega o kojima sam pisao iznad, ne radi „suvo“ već, naprotiv, sa MNOGO efekata i ove improvizacije su napravljene u kombinaciji električne gitare i digitalnih efekata uključujući kreiranje lupova u realnom vremenu. Osnovna gitarska tonalnost je očuvana i Šveđanin radi – između ostalog – i unutar tradicionalnih harmonskih lestvica ali razume se da je uzbuđenje u ovoj muzici baš u tome što nazirete nešto poznato unutar ambijenta koji je intenzivno tuđinski, prepun odjeka, hipnotičkih ponavljanja, alikvotnih harmonija. Efekat je DUBOKO psihodeličan i štaviše, iako se kod Backmana čuje piking i prepoznaju se obrisi ritma i tempa, ova muzika veoma snažno remeti percepciju vremena kod slušaoca, nudeći mu jedno upečatljivo iskustvo razdvojenosti od svog okruženja, pa možda i tela. Poslednja kompozicija, Into the Darkness je možda najbliža nečemu što biste nazvali džez ili rok muzikom, sa motivima koji imaju jasno utemeljenje u bluzu ali sviranim u halucinantnom okruženju sklopljenom od senki i odjeka prethodno odsviranih tonova i ovo je veličanstven „pustinjski“ zaključak jedne male a zapravo nemerljive ploče.
