Došlo je vreme da vratimo Mikija Mausa kući. Odnosno da pričamo o završnoj igri iz Seginog „Illusion“ serijala u kome je kompanija sa nekim od najikoničkijih platformskih igara u istoriji imala priliku da radi sa najikoničnijim Diznijevim likovima. Legend of Illusion Starring Mickey Mouse je četvrta igra sa Diznijevom licencom i rečju „illusion“ u naslovu koju je Sega napravila, izašla MNOGO vremena nakon onog što bismo smatrali vrhuncem ovog serijala i, objavljena samo na nekim teritorijama (ali ne onim koje vam prve padnu na pamet), predstavljala poslednje, cinično ceđenje preostalih kapi krvi iz licence koja više, u ovoj formi, Segi nije mogla da pravi značajne pare.

Da bismo stvari kontekstualizovali, podsetićemo da je serijal „Illusion“ spektakularno započet igrom Castle of Illusion starring Mickey Mouse, za Segin Maga Drive/ Genesis 1990. godine, kao prepoznatljivom licencom ojačan odgovor na Nintendov Super Mario Bros. 3 a koji je bio neka vrsta evolutivnog skoka od sedam milja za platformski žanr.* U tekstu koji sam napisao o ovoj igri, moja je argumentacija bila da je Mega Drive verzija bila solidan predložak, ali da je Castle of Illusion starring Mickey Mouse doživeo svoju ultimativnu verziju tek kada je napravljen „downport“ ove igre za slabiji, osmobitni hardver pa je onda ona 1991. godine objavljena za Game Gear a onda za Segin Master System i imala inventivnu, vrlo funkcionalnu i podmazanu mehaniku i briljantan dizajn nivoa.

*naravno, Nintendo će iste godine izbaciti narednu Super Mario igru, Super Mario World i naoko bez napora napraviti JOŠ VEĆI evolutivni skok.

Nakon ove igre razvoj nastavaka je podeljen na dve grane. Viši budžet i jača promocija bili su namenjeni igri World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck koja je izašla za Genesis/ Mega Drive i bila prezentacijski raskošni a dizajnerski ne REVOLUCIONARNI ali dovoljno raznovrsni i maštoviti naslov da ga istorija pamti po velikom dobru. No, iste je, 1992. godine izašao i Land of Illusion starring Mickey Mouse, a koga je radio „B“ tim (onaj koji je napravio verziju Castle of Illusion za Master System i Game Gear) i koji je izašao samo za Master System i onda 1993. godine portovan na Game Gear (a ove su dve mašine ionako bile suštinski isti hardver u nešto drugačijem pakovanju). Sega je ovde dakle jasno razdvojila razvoj za šesnaestobitni hardver od razvoja za „starinski“ osmobitni, a moje je mišljenje da je Land of Illusion bio notabilno bolja, maštovitija, dizajnerski ambicioznija igra od World of Illusion i da se jedino sa njom nije mogla takmičiti po lepoti.

A onda… onda je nekako, a i dalje relativno neobjašnjivo kako, Sega napravila i četvrtu igru u serijalu, Legend of Illusion Starring Mickey Mouse i izbacila prvo verziju za Game Gear 1995. godine, a zatim verziju za Master System i to tek 1998. godine. Konteksta radi, Game Gear je bio Segina prenosna konzola napravljena na brzinu i bez mnogo sofistikacije da bude takmac Nintendovom neopisivo uspešnom sistemu Game Boy, uglavnom tako što su iz Segine konzole Master System iščupana creva i nagurana u portabilnu karoseriju. Game Gear je uz adapter mogao da koristi i Master System kartridže i mada je te 1990. godine kada je lansiran, objektivno bio jača konzola od Game Boy (za početak, imao je kolor grafiku) nije bilo ni govora o tome da može da mu bude ozbiljan takmac i morao je da se zadovolji time da je bio ipak znatno uspešniji od drugih prenosnih konzola tog vremena poput Atari Lynxa ili NEC-ovog TurboExpressa.

Drugim rečima, Legend of Illusion Starring Mickey Mouse je lansirana na ručnoj konzoli koja je bila u šestoj godini svog postojanja i mada je imala još  dve godine života ispred sebe (sa zvaničnim prestankom produkcije 1997. godine) ona sa svojih 14 miliona prodatih komada nije mogla ni da se poredi sa Nintendovom mašinom koja je, ako se uračunaju i naprednije njene varijante, imala skoro 120 miliona komada u divljini.

Šta onda reći na činjenicu da je Legend of Illusion Starring Mickey Mouse onda portovan na Master System i izašao Decembra 1998. godine, punih trinaest godina nakon što je ova konzola lansirana? Do 1998. godine Sega je već imala i Mega Drive/ Genesis i Saturn a čak i njena poslednja konzola, Dreamcast je izašla nekoliko nedelja pre nego što će zlosrećni Legend of Illusion Starring Mickey Mouse za Master System ugledati svetlo brazilskih prodavnica.

Samo brazilskih? Samo brazilskih: Legend of Illusion Starring Mickey Mouse je u svojoj Game Gear verziji imao uredne varijante za severnoameričko, japansko i EU tržište, ali je Master System do 1998. godine bio relevantna mašina još samo u Brazilu. Zapravo, da bi bilo jasno koliko je Brazil bio važno uporište za ovu konzolu: Master System je tokom svog života prodao oko 13 miliona komada, ali je u Brazilu, kroz licencu koju je imao lokalni Tectoy (u ono vreme Tec Toy) napravljeno još osam miliona komada. Tectoy je sa Segom imao izuzetno dobru saradnju, na ime između ostalog i toga da je Sega uspela da na ovom tržištu pretekne Nintendo i, svesna da se radi o velikoj zemlji i ogromnoj bazi potencijalnih potrošača, dala lokalnoj kompaniji izvanredne uslove. Segine konzole za brazilsku publiku su počev od Master Systema i sklapane u Brazilu i kada je Nintendo konačno 1993. godine rešio da uđe u ovu državu dočekala ga je velika količina piratskih, nelicenciranih imitacija njihove konzole NES ali i ogromna fan-baza vezana za njihovog ljutog rivala – Segu.

Do 1998. godine Tectoy je bio u slobodnom padu i mada je uspeo da lansira i u Brazilu sklapanu, licenciranu verziju Dreamcasta (doduše bez modema i time i bez mogućnosti pristupa Internetu), dugovi su se gomilali i od 1997. godine pa sve do 2000. je ova firma bila u postupku „restrukturiranja duga“ a onda i stečaja i, recimo, brazilski Dreamcast je prodao svega oko 20.000.

Da se vratimo onda na tezu da je objavljivanje Legend of Illusion na Master Systemu 1998. godine samo za brazilsko tržište bila više cinična ekspedicija na groblje da leševima izvadite zlatne zube a manje ljubavno pismo brazilskim igračima u kojem će ih Sega podsetiti da ih još voli: ovu igru nije pravio onaj tim koji je sa Castle of Illusion i Land of Illusion napravio neke od najboljih platformskih igara za Master System ali i za celokupnu generaciju osmobitnog hardvera. Emiko Yamamoto i Yoshio Yoshida su odavno bilo prekomandovani na druge zadatke, a direktori ove igre bili su Katsuhiro Hasegawa i Hisayoshi Yoshida, dvojica sasvim razumno iskusnih Seginih profesionalaca (obojica su, između ostalog, radili na nekim naslovima iz serijala Sonic the Hedgehog) ali koji do tada nisu imali nikakve veze sa serijalom Illusion.

Osećaj da je ovo bila igra sklopljena na brzinu, da se još malo iskoristi licenca i postojanje hardverske baze još uvek žive u populaciji je opipljiv od samog njenog početka. Tamo gde su Castle of Illusion i Land of Illusion nudile inteligentno dizajnirane mape i sofisticiranu interakciju sa okruženjem, Legend of Illusion je već u prvom svom nivou delovao prilično ošljarski. Štaviše čitavo prvo kraljevstvo u ovoj igri sastavljeno je od kratkih, iznenađujuće nemaštovitih mapa kroz koje više prođete i stignete do kraja nego što ih savladate i „diplomirate“. Legend of Illusion postaje bolja kako se dublje ulazi u nju, ali prvi utisak je uvek najvažniji pa sam i ja, kada sam jutros krenuo igru od početka da malo osvežim sećanje na kontrole, bio zapravo neprijatno iznenađen rudimentarnošću dizajna njenih početnih mapa.

Ni uvodni kinematik – serija piksel-art slajdova sa dodatim tekstom, naravno – nije posebno maštovit, da se razumemo, ali nije u nekom presudnom smislu gori po kvalitetu nego što je bio u prethodnim igrama. Zaplet je i dalje generički i kralj Hromi Daba koji saznaje da mu je kraljevina ugrožena, zbog kukavičluka se ne usuđuje da sam krene u herojsku potragu za drvetom života a čime bi je spasao, nego hvata prvu osobu koja se našla u blizini, a to je Miki, koji je u ovoj inkarnaciji skromna muška pralja na dvoru, i proglašava ga za „počasnog“ kralja, te ga šalje u svet.

Miki u monologu na početku samom sebi kaže da on, sasvim je jasno, nije kralj, ali da će možda uspeti da pronađe nekoga ko jeste, pa je element njegove potrage zapravo da prelazeći celine u igri stiže i do Šilje i Paje koji su u ovom univerzumu kraljevi sopstvenih država. Ovo nema mnogo, ili zapravo nikakvog uticaja na zaključak igre gde će se Miki, sasvim očekivano, boriti protiv Hromog Dabe koji je rešio da u minut do dvanaest uleti u šesnaesterac i prigrli slavu za sebe.

Priča, naravno, nije problem, ali naglašavam te susrete sa drugim likovima zato što je kontrast između Legend of Illusion i Land of Illusion izrazito veliki već i kada se posmatra samo ovaj element. U Land of Illusion su poznati likovi iz Diznijevog univerzuma zapravo bili nevoljne marionete velikog zla što je vuklo konce iz pozadine i Miki je, poražavanjem bossova na krajevima celina šokiran otkrivao da se sve vreme borio protiv svojih prijatelja a oni su mu se zahvaljivali što ih je oslobađao od kontrole i davali mu predmete koje je on mogao koristiti da u već pređenim mapama otvori nove puteve. U Legend of Illusion ove konzistencije nema. Šilja će se pojaviti nakon poražavanja bossa prve kraljevne, ali Paja će samo stajati na kraju lavirinta u drugoj. I ni jedan od njih neće Mikiju, osim zahvalnosti, dati ništa što će promeniti način na koji igrač igra igru. Legend of Illusion je serija linearnih nivoa koji se prelaze u jednoj pravolinijskoj sekvenci i po definiciji je manje zanimljiv od Land of Illusion.

Sad, nepobitno je da je ovde tim imao da radi sa zdravom osnovom. Već Castle of Illusion je imao zdrav, dobro definisan koktel mehanika/ glagola za glavnog junaka, a nivou su bili dizajnirani da podstiču interesantne i maštovite interakcije. I tragovi toga svakako se daju videti i u Legend of Illusion.

Nažalost, ponegde samo tragovi a ponegde čak ni tragovi. Recimo, u kontrastu sa dve prethodne igre, Miki ovde nema „napad dupetom“ iz skoka, odnosno butt stomp/ ground pound mehaniku koja je bila jedan od definišućih ofanzivnih elemenata prethodnih igara. Umesto toga, Miki u rukama nosi parče sapuna (jer je po vokaciji, rekosmo, pralja) i koristi ga kao projektil kojim rešava protivnike. Ovo na papiru deluje kao da ima potencijal da igri da energičniju, više akcionu dinamiku, ali većinu vremena ova je mehanika sasvim trivijalna. Protivnički sprajtovi su veliki i ne mogu se promašiti, protivnici nestaju već od prvog kontakta sa sapunom a sapuna Miki ima beskonačno. Kasnije je sapun zamenjen kamenicama ali sve ostalo biva isto.

Ono gde su prethodne Illusion igre zaista inteligentno radile bilo je u potrebi prenošenja predmeta sa mesta na mesto da bi se prevazišle prepreke i prve mape Legend of Illusion ovu mehaniku koriste ali opet na potpuno trivijalne, nezanimljive načine i tokom prvih 5-6 nivoa Legend of Illusion deluje kao zaista veoma siromašna stilska vežba urađena sa istim alatom ali sa mnogo manje maštovitosti (i, sigurno, novca i vremena) nego prethodne dve igre.

Ipak,  u nekom momentu ova igra pokazuje da je u njenom razvoju bilo i originalnih, zanimljivih ideja koje tim verovatno nije imao vremena da razvije u čitav novi naslov pa su one umešane među generičke nivoe napravljene mehanički i bez mašte. U kristalnoj palati, tako, Miki mora da pronalazi i sa mesta na meso prenosi ogledala kojima će menjati smer svetlosnim snopovima a koji čine „mostove“ preko kojih će savladavati prepreke. Takođe će kamenjem razbijati prepreke koje snopovima prekidaju putanju i ovo je zanimljiv i grafički prilično impresivan deo igre koji me je prilično odobrovoljio kada sam je prvi put igrao.

Takođe, na kraju ovog nivoa boss je leteća lavlja glava čiji je napad izbacivanje iz usta slova R, O, A i R, a koja su fizički objekt (senčeni da izgledaju kao da su u tri dimenzije) koji mogu da povrede Mikija. To je cool, kao što je i naredni nivo u pustinji, autoskroler sa paralaksnim skrolovanjem i dosta sasvim solidnog na refleksima zasnovanog igranja. Za kraj ovde dolazi boss napravljen iz više segmenata koje individualno uništavate bacanjem kamenja (sapun je odavno penzionisan u ovom delu igre) i ovo je prilično atraktivno.

I u ostatku  igre ima lepih momenata, na primer onaj u kome Miki mora da trči po točku što se okreće i time pumpa muziku kroz cevi orgulja da bi iz njih izlazile note a koje će onda Miki koristiti kao platforme preko kojih će skakati da bi prošao dalje.

Nakon što Miki stigne do drveta života a koje je, nominalno, bilo cilj njegove potrage, on od drveta dobija novu misiju i igra nakratko menja žanr i prelazi u režim horizontalno skrolujućeg shoot ’em upa gde Miki jaše vilinog konjica (sa pilotskim naočarima, dakako) i kamenjem ruši zvezde koje mu hrle u susret. Ovo je šarmantna ali jako rudimentarna tangenta koja bi u 1992. godini bila dočekana sa simpatijama ali je već u 1995. godini bila očigledan višak u igri koja jedva da je svoj osnovni platformski sadržaj razvila na iole interesantne načine. U 1998. godini je ovo, naravno, bilo bespomoćno zastarelo.

Fer je da priznam da me je u igri još zabavilo to što se jedan od bosova – zli čarobnjak koji navodno stoji u pozadini svega – nakon što ga porazite bacanjem kamenja, transformiše u zmaja koji vas gađa gvozdenim kuglama sa šiljcima što ih na vas lobuje repom i pobeđivanje ovog zmaja podrazumeva, prvo, ubacivanje istome sapuna u usta kada ih otvori da bljune vatru, zatim skakanje na mehur sapunice koji iz usta izlazi, pa sa tog mehura na njegovu glavu i onda čekanje da zmaj pokuša da vas pogodi gvozdenom kuglom dok ste mu na glavi, pa skok sa nje u poslednjem trenutku da zmaj nokautira samog sebe. Mislim, to je kul. Ali igra onda, nažalost, ima i poslednji bosfajt protiv Hromog Dabe i u njemu je jedini način da se pobedi taj da u skoku hvatate bombe sa zapaljenim fitiljem koje ovaj baca na Mikija i gađate Dabu istim tim bombama a što je mehanika za koju ste, bez obzira što je ovo kratka igra, do ovog momenta već zaboravili da postoji – jer je do tada uopšte niste koristili – i nije ni naročito precizno dizajnirana što dovodi do poprilične količine frustracije u toj završnici.

Legend of Illusion je, dakle, prilično smandrljan, na brzinu napravljen naslov koji po dubini i inventivnosti ne može da se poredi ni sa Land of Illusion niti sa Castle of Illusion, i koji samo povremeno ima bljeskove maštovitosti i elegantnog dizajna što je krasio ove dve igre. Možda onda nije iznenađujuće to da ni u audiovizuelnom smislu on ne doseže a kamoli prebacuje njihove vrhunce. Muzika je, naravno, limitirana Master System/ Game Gear hardverom i njoj ne mogu MNOGO da zamerim. Jeste monotona većinu vremena, ali sa siromašnom zvučnom paletom na raspolaganju čak i bolje kompozicije deluju nalik jedna na drugu.

No, grafički, Legend of Illusion uzima iste one lepe sprajtove i animacije koje su imale prethodne igre ali i ovde se vidi da nije bilo vremena niti para da se ode značajno dalje od najosnovnije ponude. Možda je najzanimljivija stvar ovde da Miki na sebi nosi robinhudovski kostim sa čojanom zelenom kapom i percetom zadenutim za nju, namesto tradicionalnih crvenih pantalonica i to je sasvim kul (pogledati kako u scenama u kojima roni ispod površine vode Miki dražesno drži kapu u ruci), no, Legend of Illusion demonstrira opipljivo manje mašte kada su pozadine u pitanju, nudeći uglavnom generičke tajlsetove i veoma retko onaj nivo truda koji je bio primetan u prethodnim igrama sa senčenim objektima da im se podari utisak treće dimenzije ili sa bossovima poput table čokolade koja se ponašala kao sistem sklopljen iz mnogo nezavisnih delova.

Legend of Illusion je tužan rastanak Sege od ove licence. Nije, naravno, u pitanju ni po kom kriterijumu OČAJNA pa čak ni loša igra. Većina njenog sadržaja je korektna a na par mesta igra vidljivo ubaci u višu brzinu i ponudi zanimljive ideje. No, ovo nije dovoljno da ona bude i zaista dobra, a pogotovo ne kada dolazi kao zaključni iskaz u serijalu koji je ponudio dva među najboljim osmobitnim platformerima ikada napravljenim. Ipak, samo to da je ova igra uopšte izašla i da je 1998. godine bila portovana na Master System, čini je nekom vrstom istorijskog kurioziteta koji ljubitelji serijala Illusion treba da upoznaju. Makar iz, jelte, arheološke radoznalosti.