Ako znate šta je to „nuklearni fudbal“ onda verovatno imate i košmare zbog toga što je on trenutno odgovornost osobe koja je javno besnela što je Bajdenova administracija „potrošila osam miliona dolara da napravi transrodne miševe“ i misli da građanin SAD postajete tako što ste samo jedno jedino stopalo jednom stavili na teritoriju ove države. Don’t Forget Your Briefcase, prošle godine započeti petodelni miniserijal izdavača Mad Cave Studios, a koji je proletos dobio svoj kolekciju je politički triler sa naglašenom satirično-komičnom dimenzijom u kome je taj nuklearni fudbal predmet komedije zabune a od čijeg ishoda bukvalno zavisi sudbina čovečanstva. Dobar koncept i zanimljiva mada ne do kraja potpuno elegantna egzekucija za strip koji, po običaju ovog izdavača, radi mnogo imena koja vam možda nisu instant-poznata (sem leterera Franka Cvetkovića) ali koja su se već dokazala radom u mejnstrimu i ovim se projektom snažno preporučuju urednicima.

Nuklearni fudbal je žargonski, ali vrlo rašireni izraz kojim se u američkoj javnosti označava akten-tašna što je duži svaki aktuelni predsednik, koju uvek u njegovoj blizini nosi pomoćnik iz redova američke armije, a u kojoj se nalaze kodovi kojima predsednik u bilo kom trenutku može da autorizuje napad nuklearnim oružjem na druge teritorije, u trenucima kada se zatekao izvan nekakvog zvaničnog operativnog centra administracije. Ideja je, naravno, da se može lansirati nuklearna odmazda u okviru od samo par minuta nakon što sistemi za rano upozoravanje jave da je napad neke neprijateljske sile već počeo. Što, primećujete, ima isključivo funkciju uzajamno zajamčene destrukcije a ne prevencije nuklearnog rata. Ideja je svakako da je ovo jedan od elemenata sistema odvraćanja nuklearnih sila od započinjanja nuklearnog rata time da se može garantovati da će američki predsednik, ma gde da se nađe u bilo kom trenutku, moći da obezbedi uništenje neprijatelja gotovo istovremeno sa uništenjem Severne Amerike i time ne postoji motivacija drugih nuklearnih sila da rat – koji, dakle, ne mogu da dobiju – uopšte započinju.

Zvaničan naziv za ovu aktovku je „Predsednička torba za hitne potrebe“ i ona sadrži ne, jelte, veliko crveno dugme kako se to česti u šali predstavlja, već crnu knjigu, dakle, fizički, štampani objekat (koji ne može biti hakovan ili na drugi način izmenjen/ onesposobljen na daljinu) gde su izlistane unapred pripremljene liste meta i opcija za napade na različite države, takozvani biskvit, odnosno plastičnu karticu koju predsednik u slučaju da je sranje udarilo o fen, polomi i u njoj nalazi šifru kojom potvrđuje svoj identitet vojsci kada naređuje napad, te opremu za komunikaciju kojom dojavljuje vojsci šifru i metu napada. Cela ideja je da ovo bude koliko je više moguće niskotehnološko, i otporno kako na elektronske/ digitalne napade  tako i na fizičko tumbanje, imajući u vidu da se zaista radi o tašni koja se nosi unaokolo po ceo dan.

Don’t Forget Your Briefcase je onda strip u kome se ta pomoćnica kojoj je vojska dodelila dužnost da ide unaokolo sa predsednikom i nosi ovu tašnu suočava sa svojom najgorom noćnom morom i dovodi svet na ivicu nuklearnog rata, sve spakovano u zabavnu, dinamičnu, i kako epizode prolaze sve manje uverljivu ali i dalje prilično zabavnu komediju postavljenu na temelje hi-stakes geopolitičkog trilera.

Don’t Forget Your Briefcase je napisao Eliot Rahal, scenarista koji je do sada već pisao za Archie Comics (Madam Satan), Vault (Bleed Them Dry i Cult Classic), Valiant (Quantum and Woody) pa se zapljunuo i u Marvelu radeći za antologiju Predator: Black, White and Blood. Rahal je radio i stripove u saradnji sa mejnstrim selebritijima poput Machine Gun Kellyja i generalno se i u ovom stripu, a koji je potpuno autorski (kao i Knock Em Dead za Aftershock o kome sam pisao pre neku godinu), vidi da je u pitanju čovek sa izgrađenim rukopisom i dobrom konceptualizacijom narativa. Kome je MOŽDA falilo malo agresivnijeg uredničkog usmeravanja da Don’t Forget Your Briefcase bude disciplinovano priveden kraju, ali o tome ćemo kasnije.

Crtač je Phillip Sevy, momak otkriven kroz potragu za talentima koju je svojevremeno organizovao Top Cow a koji je u međuvremenu dosta radio za Marvel, Z2, Mad Cave, sarađivao takođe sa selebritijima (tipa David Duchovny) i takođe pisao neke stripove. Koloristkinja je Indonežanka Warnia Sahadewa koja već duže od deset godina radi za Amerikance tipa Vault, Oni Press, Titan Comics i Mad Cave Studios, i uz iskusnog Cvetkovića, ovo je jedan prilično snažan tim profesionalaca koji rade zanimljiv i zabavan triler.

Naime, Vanessa J. Honken je pripadnica američkih marinaca koja je u akcijama u Afganistanu fasovala ozbiljan PTSD i, mada je sada na redovnoj terapiji, odbija da se penzioniše i želi da i dalje bude nekako aktivna. Pošto ne znaju gde da je ćušnu, daju joj čin pukovnice i unaprede je da ona bude ta koja ide svuda sa predsednikom i nosi nuklearni fudbal. U retrospektivi, naravno, pokazuje se da davanje ovako odgovornog posla osobi koja ima – sasvim razumljive – mentalne probleme možda nije bila najpametnija odluka, ali Rahal piše Vanessu Honken kao ženu koja projektuje snagu i samouverenost i posmatranje njenog urušavanja pod težinom događaja što slede jeste jedna od komponenti zabave koju ovaj strip obezbeđuje, čak i pored toga da čitateljka sve vreme saoseća sa ovom ženom.

Sa druge strane je gospođa Katrina Milfer, samohrana majka sa usvojenim sinom koga u školi em drkaju što je Afroamerikanac (a majka je kavkazoidna) em što nema ćaleta, em što se preziva, jelte, „Milfer“ pa mali Elmo ima momente intenzivnih emotivnih erupcija i upadanja u sukobe u školi a koji eskaliraju kada počnu da ga zezaju što umesto ranca u školu nosi vrlo „odraslu“ aktentašnu. Jasno je da će ova torba onda odigrati presudnu ulogu u zapletu stripa.

Tako se Katrina i Elmo zateknu u Beloj kući – a gde Katrina zapravo radi nekakav smorni službenički posao – baš u momentu kada predsednik padne kao žrtva atentata radikalizovanog „lone wolf“ napadača sa sačmarom. Na trenutak nastaje haos, naravno, ali SAD ima protokole za ovakve situacije pa potpredsednica preuzme vođenje državne administracije kada lekari potvrde smrt predsednika i stvari se nekako dovedu u približno normalne tokove, sve dok, jelte, Vanessa J. Honken nekoliko sati kasnije ne proveri je li sve u redu sa nuklearnim fudbalom i u najvećem šoku koji je ikada doživela u životu za koji se ne može reći da nije bio ispunjen stresovima, u torbi pronalazi sendviče.

Istovremeno gospođa Milfer u svojoj kući otvara ono za šta misli da je Elmova tašna i u njoj nalazi, jelte, aparaturu za započinjanje nuklearnog rata. Njen je šok još veći jer je svesna da verovatno ne postoji način da specijalcima koji su verovatno već na putu ka njenoj kući objasni da je u pitanju bila samo zabuna u momentu velike konfuzije pre nego što je ovi preventivno, zajedno sa sinom pokose mecima iz daljine, ne bi li sprečili svaku mogućnost zloupotrebe nuklearnog fudbala. U očajanju, onda diže telefon i nekome javlja da se plaši kako je možda kriva za započinjanje nuklearnog rata…

Ovo su dešavanja u prvoj od pet epizoda Don’t Forget Your Briefcase i ona je možda i najbolja od svih jer u njoj autori uspešno drže atmosferu političkog trilera koji jeste malo divalj i nepredvidiv ali je jezik dobro pogođen, ponašanja i reakcije likova su ubedljivi, a preokreti su dobro odmereni u opštem tempu pripovedanja. No, od naredne epizode Rahal gazi po gasu i Don’t Forget Your Briefcase se pretvara u dinamičniji narativ koji istovremeno pojačava i komediju i akciju dok dimenzija političkog trilera postaje možda i prekomplikovana za njegovo dobro i nabijena je preokretima koji jesu bizarni i uzbudljivi ali i erodiraju uverljivost narativa. Opet, ovo je očigledno bio kreativni izbor autora i nije u pitanju nekakvo otimanje naracije od kontrole pripovedača.

Ono gde definitivno deluje kao da stvari malo izmiču kontroli u pripovedanju jeste njegova komplikovanost. Rahal sarađuje sa crtačem koji ima vrlo solidnu tehniku grafičke naracije, pametno radi sa lejautom i mada mu strip nije PRELEP, on je disciplinovan i jasno pripoveda slikom ono što je slici dato da ispripoveda. No, scenarista se na mnogim mestima odlučuje za – za moj groš – prilično upitnu tehniku pripovedanja kroz dijaloge koji se odvijaju „u offu“, dakle govornici nisu na slici i Phillip Sevy onda crta samo „mood shot“ kadrove koji ništa ne pripovedaju a sva naracija ide kroz replike. Ovo ume da bude efektan način pripovedanja kada se koristi odmereno i tamo gde je to efektno, ali u Don’t Forget Your Briefcase ovo do kraja stripa počinje da bude prečesta tehnika i, uprkos Cvetkovićevom trudu oko leteringa kojim treba da nam olakša praćenje toga ko je tu ko, stvari budu i dosta konfuzne. Pogotovo jer sam scenario treba da balansira između pretnje globalnog nuklearnog rata koja panikom ispunjava naciju i fokusa na već poznate likove koji prolaze najgori dan svog života.

Utisak je da je Don’t Forget Your Briefcase možda bio i pič za televizijsku seriju koja bi, da je napravljena imala više prostora da radi sa ovim motivima i bila uspešnija u naraciji. No, strip stvari mora da kondenzuje i onda su neki momenti u razradi konfuzni i nedovoljno efektni. Ono što je dobro je da Rahal, i pored svih suludih preokreta koje radi, ne odustaje od svoje dve protagonistkinje, važne su mu njihove emocije i trudi se da ih do kraja prikazuje kao prava ljudska bića a ne samo vektore akcije, i to treba pozdraviti.

Grafički, Don’t Forget Your Briefcase nije, dakle, nekakav PRELEP strip, kadrovi su često utilitarno komponovani sa najminimalnijim minimumom informacije potrebnim da se shvati šta se dešava, ali Sevy je neko ko je siguran i u karakterizacijama i u naraciji i Sahadewini jasni, dobri kolori i Cvetkovićev dizajn daju stripu potrebne nivoe disciplinovanosti i energije. I štaviše, iako to na prvi pogled ne očekujete, Sevy uspešno kreira kinematske scene, sa spretnim korišćenjem dinamike promene rakursa, dobrom „režijom“ i „montažom“ i na momente više nego efektnim poigravanjem sa lejautom a gde i koloristkinja odlično radi sa korišćenjem različitih setova boja za različita okruženja i situacije.

Don’t Forget Your Briefcase je dakle pristojan strip u nečemu što bi trebalo da bude „prirodni“ mejnstrim. Ovo je žanrovski triler zanimljive teme bliske svima i zabavne razrade kojoj je možda samo bio potreban još jedan ozbiljniji urednički prolazak da bude odlična. I ovako, radi se o stripu koji vredi pročitati pa ako želite, možete digitalnu ili štampanu kopiju naručiti preko Mad Caveovog sajta.