Ako je bio potreban dokaz da su naslovi za Hachetteovu „Ultimativnu kolekciju grafičkih novela“ birani potpuno nasumičnim metodom – na primer, sveža haringa ubačena je u američku Kongresnu biblioteku i onda je gladan rakun pušten u nju da je nađe, pa je odabrana knjiga koju je najmanje iscepao dok je jeo – onda je to svakako Marvel grafičke novele 63 – Dedpul: Dođe moj rat, šezdeset i treći tom po redu u ovom monumentalnom stotomnom serijalu, i „grafički roman“ za koji je prilično sigurno da nikada niko nije ustvrdio da mu je to najomiljeniji strip o Dedpulu ikad. Čak ni Duane Swierczynski, a on ga je napisao.

Ne krivim ja ovde domaću ekipu, da bude jasno, ova je kolekcija grafičkih romana zamišljena u Americi i domaći ogranak Hachettea samo realizuje ono što su drugi kreirali, no svakako se mora malo vremena odvojiti na gunđanje što „ultimativna“ kolekcija bilo kakvih Marvelovih stripova prilično konzistentno promašuje kada je u pitanju Deadpool, jedan od apsolutno najpopularnijih Marvelovih likova u poslednjih deset godina.

Ultimativna kolekcija grafičkih novela, da bude jasno, Dedpula ima u tri svoja broja. Broj 22, izašao pretprošle godine je sadržao prvu priču iz serijala Spider-Man/Deadpool pod naslovom Isn’t it Bromantic (kod nas korektno prevedeno kao Bromantična komedija) i iako je ovo najsmisleniji (i najbolji) od sva tri stripa, na kraju krajeva, pisao ga je Joe Kelly a crtao Ed McGuinness (detaljnije sam o ovom serijalu pre skoro tačno deset godina pisao ovde), mogu da se setim bar 5-6 stripova o Deadpoolu koji bi morali da se u ovoj ediciji pojave pre njega. Naredni će, sledeće godine biti Secret Secret Wars, miniserijal Cullena Bunna i Mattea Buffagnija iz 2015. godine a koji je sasvim pristojan kalambur vezan za tadašnji Marvelov multiverzalni krosover Secret Wars, ali i ovo je strip za koji se legitimno pitate A ZAŠTO ZABOGA OVAJ?

Naprosto, neobično je da se u ediciji koja se reklamira kao „ultimativna“ ne pojavljuju neki od zaista ključnih stripova o Deadpoolu, poput Niciezinog i Madureirinog The Circle Chase (izašao 1993, a dešava se u ratnom Sarajevu), nečeg iz Kellyjevog i McGuinnessovog serijala iz kasnih devedesetih, ili iz ovovekovnog, danas pomalo i zaboravljenog serijala koji je pisala Gail Simone, da nema ničega iz perioda kada je Deadpoola pisao Daniel Way a koji je udario najozbiljnije temelje za današnju popularnost lika, ili da nema ničega iz opusa Gerryja Duggana koji je Deadpoolu dao možda najidealniji balans komedije i zrele, karakterne drame.

Razlog što je Dođe moj rat (u originalu Wade Wilson’s War, a što znači da naš prevod ignoriše asonancu originala A NIJE DA NISU IMALI SAVRŠENO LOGIČNO REŠENJE SA „Vojna Vejda Vilsona“*) uvršćen u ovu ediciju mogao bi biti taj da je ovaj strip neka vrsta ispovesti u kojoj glavni junak, svedočeći pred američkim senatom govori o svojoj prošlosti, tajnim zadacima koje je obavljao za američku vladu ali i svojoj – prilično idealističkoj – plaćeničkoj etici u kome je, početkom svoje karijere on prihvatao samo poslove za koje je smatrao da su moralno opravdani.

*uzgred, red je da za promenu ishvalim prevodilački rad na ovom stripu. Darko Tuševljaković je ovde veoma dobro apsorbovao sočni, zajebantski jezik originalnih replika i dao mu odličnu lokalizaciju sa smislenim sopstvenim rešenjima tamo gde je to bilo potrebno. Dobar posao.

Kao neka vrsta rekapitulacije Deadpoolove prošlosti Wade Wilson’s War je i u vreme kada je izašao bio pomalo iznenađujuće nepotreban strip. Objavljen kao četvorodelni miniserijal usred perioda izlaženja Wayjevog sve popularnijeg tekućeg serijala o Deadpoolu kao i drugog, paralelnog  tekućeg serijala o Deadpoolu (Deadpool: Merc With a Mouth pa potom Deadpool Corps.) koji je pisao Victor Gischler, Wade Wilson’s War je bio deo imprinta Marvel Knights koji je do 2010. godine već bio prilično izgubio nekakav osobeni identitet i Joe Quesada, tadašnji Marvelov glavni urednik ga je, po sopstvenim rečima, namenio „visokoprofilnim miniserijalima“. Njegov zamenik, Axel Alonso je dalje pojasnio: „Ove samostalne priče neće samo podstaći čitaoce da preispitaju svoje stavove o omiljenim Marvelovim legendama… Često ćemo se fokusirati na likove koji su van utabanih staza, svodeći te arhetipove na njihovu suštinu. Želimo da se nadovežemo na tradiciju mini-serijala kao što su Ghost Rider (Ennis i Crain), Shanna, the She-Devil (Frank Cho) i Loki (Robert Rodi i Esad Ribić) od kojih je svaki ponudio veoma osobeno viđenje Marvelovih likova i – sudeći po rezultatima prodaje – naišao na odličan prijem kod fanova.“

Kakav je bio odnos ovih stripova sa glavnim kontinuitetom? Uglavnom labav, sa Marvelom koji će zadržati pravo da ono što mu u ovim stripovima bude odgovaralo proglasi delom zvaniče istorije likova. U praksi, to znači da neki delovi stripa Dođe moj rat direktno protivreče događajima iz one-shota X-Men Poreklo: Dedpul a koji je dodat na kraj ove kolekcije (pošto ga je isto pisao Swierczynski) a koji je rađen da bude „zvaničan“ deo Dedpulove istorije.

Sve to na stranu, je li Dođe moj rat dobar ili loš strip? Kako je u pitanju strip o Deadpoolu a kod kojih često važi da dramaturška pravila prva bivaju izbačena kroz prozor i naracija je skoro po definiciji neujednačena jer treba napraviti prostora za milion gegova, reći ću da je Dođe moj rat više dobar nego loš strip, ali ne sa nekom velikom marginom te dobrosti. Ovo je strip u kome Deadpool svedoči pred američkim senatom o masakru koji se desio u Meksiku gde je u puškaranju između članova kartela i američkog tima plaćenika poginulo mnogo ljudi – a od toga sedamdeset i devetoro civila – i sada američka javnost zahteva, jelte, odgovore. Senator koji ispituje Dedpula insistira da je nemoguće da je bila u pitanju akcija koordinirana od strane američke administracije jer on sam sedi u komisiji koja odobrava „deniable ops“ upade na druge teritorije, no Deadpool, u tipično jebivetarskom maniru, sa sve nogama na stolu i obraćanjem senatoru sa VRLO malo poštovanja insistira da je ovo ne samo bio poslić za Ujka Sema već da je u pitanju tek najnoviji u nizu sličnih poslova koje je grupa plaćenika kojoj on pripada odradila za američku administraciju, boreći se po latinskoj Americi i obezbeđujući da trgovina drogom i revolucionarni pokreti na ovom kontinentu ne izmaknu američkoj kontroli.

Duane Swierczynski je jedan od onih američkih proznih autora koji su dobili posao u Marvelu u prvoj deceniji ovog stoleća u Quesadinom naporu da dovede svežu krv i autore koji će doslovno biti „literarniji“ od standardne ergele strip-scenarista. Sa nekoliko publicističkih naslova iza sebe (vezanih u velikoj meri za obaveštajne i kriminalističke teme), uredničkom pozicijom u magazinu Men’s Health i onda uspešno lansiranom karijerom pisca kriminalističke proze, Swierczynski je 2008. godine potpisao ekskluzivni ugovor za Marvel i mada je prvo radio Punishera, njegov rani uspeh bio je tekući serijal o Cableu koji je do kraja bio deo veličanstvenog krosovera Second Coming, i dalje meni najdražeg X-Men stripa u ovom stoleću. Swierczynski je do kraja saradnje sa Marvelom radio i Iron Fist, Dark X-men, Werewolf by Night, pa će onda 2011. godine preći u DC, kasnije raditi za Valiant, ali i imati uspešne saradnje sa Dark Horseom (gde je pisao relansirani X), Archie Comicsom (takođe relansirani Black Hood o kome sam pisao ovde), Dynamiteom (Ex-Con, o kome sam pisao ovde) i IDW-om za koje je pisao Sudiju Dreda (i o tome sam nešto pisao ovde).

Drugim rečima, Swierczynski je čovek kome najbolje leže mračni, gritty stripovi o kriminalcima ili SA kriminalcima i njegov Deadpool je pokušaj da se ovaj senzibilitet ugura u format krvoločne komedije o plaćenicima, a koja uzgred ima nešto i da kaže o američkom black ops intervencionizmu po komšijskim državama, kao i da ponudi relativno uredno prepričano poreklo Deadpoola koje će čitaocima objasniti odakle mu supermoći, zašto skoro nikada ne skida masku i zašto je, jelte, lud.

Posmatrano u izolaciji, ovo je korektno štivo. Ne izvrsno po bilo kom parametru, ali korektno. Deadpool je ovde sarkastična pričalica koja opet ne odiše resantimanom niti zlovoljom i koja, mada ne poštuje pravila, senatoru Bennyju daje detaljnu istoriju brutalnih akcija po latinoameričkim državama počev još od osamdesetih, ali i kompaktnu – i tužnu – priču o momku koji nije imao  drugih izbora u životu sem da se prijavi u vojsku i koji je od svoje idealističke mladalačke persone odustao jer je bio doslovno podrvgnut torturi u tajnom vojnom programu što je trebalo da mu izleči rak. Ostali članovi black ops tima koji se vide u flešbekovima su Bullseye, Silver Sable i Domino i mada se isprva čini da su oni tu samo da se pokaže sa kakvim psihopatama je Deadpool lomio pogaču, Swierczynski piše iznenađujući preokret u finalnoj epizodi koji u novu perspektivu stavlja sve što smo videli u prve tri i zapravo dovodi u pitanje samu realnost predstavljenu u ovom stripu.

Neću sad da potežem epitete poput „filipdikovski“ ali Swierczynski je svakako ovde napravio napor da u Deadpoolu pronađe taj osetljivi balans melanholije i grotesknog, nadrealističkog humora i mada Dođe moj rat nikada ne uspeva da se sasvim otme preovlađujućem utisku površnosti koji ostavlja, njegov zaključak ima izvesni dramski gravitas i pokušava nešto da kaže.

Moje pitanje je i dalje da li je ovaj strip, posmatran u svom kontekstu imao DOVOLJNO da kaže, pogotovo imajući u vidu šta je u to vreme Daniel Way radio sa likom Deadpoola. Nazvati Dođe moj rat „ozbiljnijim“ stripom deluje, pa, neozbiljno, imajući u vidu koliko je on prepun zajebancije, ali on jeste osetno manje psihodeličan i manje eksperimentalan od onoga što smo u to vreme čitali kod Wayja koji se vrlo metodično bavio analizom Dedpulove mentalne bolesti i onda napravio zapanjujuća otkrića koja su strip odvela u vrlo „naučnofantastičnom“ smeru. Dođe moj rat je – koliko god bio pričan na preskok i pun krvoločnih set pisova i verbalnih gegova – zapravo „običniji“ strip, ovde Deadpool, recimo nema svoje unutrašnje monologe niti dijaloge sa titlovima u stripu i mada povremeno ruši četvrti zid (na primer u sceni gde dijalog iz saslušanja pred podkomisijom senata „curi“ u flešbek koji se dešava devedesetih), on to ne radi tako intenzivno i često kako je u vreme kada je ovaj miniserijal izlazio već bio standard za Deadpoola.

Dobro. Crtež je ovde radio pokojni Jason Pearson u VEOMA retkom primeru da je nacrtao čitav serijal od četiri broja od početka do kraja. Pearson je za Marvel, DC, Image Comics itd. još od ranih devedesetih često i rado crtao po jednu epizodu raznih serijala (ulećući kad treba da se popuni mesec u kome glavni crtač ne postiže) i naslovne strane. Njegov magnum opus bio je, naravno, autorski serijal Body Bags za Dark Horse i  kasnije Image koji je uspešno pisao i crtao – sa prekidima – duže od deset godina, ali je Pearson našao vremena da sarađuje i sa Alanom Mooreom (dok je ovaj još hteo da radi za Wildstorm/ ABC) i generalno nacrtao mnogo pojedinačnih epizoda mnogo različitih stripova.

Dođe moj rat je Pearsonu bio i jedan od poslednjih radova za Marvel a praktično jedini koji je od početka do kraja potpisao kao autor, i ovo je dobar primer njegovog kinetičkog, stilizovanog pristupa akcionom stripu, bez previše bavljenja pozadinama i detaljima kompozicije, ali sa elastičnim, energičnim likovima i upečatljivim karikaturama. Za Deadpoola je ovakav stil veoma primeren i kolori koje je radio Paul Mounts, te letering Claytona Cowlesa dobro dopunjuju Pearsonov energični pristup.

Kako smo rekli, na kraj kolekcije dodat je i X-men Origins: Deadpool, napisan isto od strane Duanea Swierczynskog, a nacrtao ga je Leandro Fernández (kolore radio Steve Buccellato, letering Jeff Eckleberry). Swierczynski i ovde ponavlja ideju ispovednog prepričavanja prošlosti, samo što je sada „publika“ zapravo holivudski scenarista koji priprema skript za film o Deadpoolu. Naravno, Wade mu ovde daje veoma tužnu, potresnu priču o svom životu, ocu koji je otišao i majci koja se onda isključila, teškom odrastanju i iskušenjima ali na kraju film akcentuje akciju i zezanje pa ovo u Deadpoolu izaziva snažnu emotivnu reakciju. Swierczynski u principu ponavlja iste motive izmaštanih realnosti koje je obradio i u Dođe moj rat samo u kondenzovanijem formatu i pošto istorija ispričana u ova dva stripa protivreči jedna drugoj, to onda bude i nekakav metakomentar o tome da su superherojski likovi naprosto plastelin u rukama autora i urednika i da „nemaju pravo“ na nekakvu „stvarnu“ prošlost i, uopšte, stvarni karakter. Svakako simpatično, ali ovo NISU nekakvi esencijalni stripovi o Dedpulu.

Ne znači i da su loši, ali svakako ću još jednom dovesti u pitanje logiku uvršćenja OVOGA u ediciju Ultimativnih grafičkih novela umesto nekih važnijih (i boljih) priča o Dedpulu. Dođe moj rat i Origins su, mislim, pre svega stripovi za čitaoca koji je već pročitao te važnije i bolje priče o Deadpulu i sada čita „ostalo“. Ako sebe vidite kao jednog od njih onda svakako navalite. Delfi će vam, recimo, ovaj strip rado prodati, recimo ovde.