The Mandalorian and Grogu je pokazatelj, prilično zabrinjavajući, da Disney nema pojma šta radi sa Star Wars univerzumom u ovom trenutku. Pušten u bioskope polovinom Maja i sa premijerom na Disney+ ove nedelje, ovo je prvi Star Wars film napravljen posle Rise of the Skywalker kao svojevrsni pokušaj da se razume kuda ova omiljena kosmička saga može da ide dalje, nakon što je okončan njen „glavni“ narativ posle četrdeset godina filmova, stripova, knjiga, igara, igračaka i televizijskog programa. Rise of the Skywalker je bio frustrirajuće, kreativno prilično impotentno završno poglavlje velike priče i Disney se zbog toga ali još više zbog nezadovoljavajuće zarade ovog filma odlučio da je do daljnjeg striming televizija glavni medijum u kome će Zvezdani ratovi nastaviti da žive.

I mada je jedno vreme to delovalo kao razumna odluka, sa velikim brojem različitih serija pravljenih, nominalno za različite ciljne grupe u publici, ukleta neophodnost da se sve to nekako uveže u „glavni“ narativ a zatim i vrlo slab kvalitet nekih od serija produkovali su široko rasprostranjenu apatiju. Publika je imala interesovanje za serije univerzalno prepoznate kao DOBRE, pa je Andor preporučivan od usta do usta i uživao solidnu gledanost, ali strategija tepih-bombardovanja koja nije upalila ni sa Marvelovim IP-jevima je i ovde, možda i prekasno, na kraju morala biti napuštena.

The Mandalorian je onda, kao serija čije su prve dve sezone imale dobru gledanost a kombinacija harizme Pedra Pascala i „slatkoće“ Baby-Yode joj je obezbedila vidljivost u kulturi glavnog toka, odabrana da bude onaj komad „moderne“ Star Wars mitologije koji će označiti povratak ovog univerzuma u bioskope, sedam godina nakon Rise of the Skywalker.

Ovo sve do sada zvuči razumno, uključujući da je Jon Favreau, odgovoran za kreiranje same serije, ali i čovek koji je, može se sa dosta argumenata tvrditi, prvim filmom o Iron Manu praktično definisao Marvelov kinematski univerzum i pokrenuo agregatno najuspešniji projekat u istoriji filma, ovde stavljen na čelo produkcije i potpisao The Mandalorian and Grogu kao jedan od troje scenarista i režiser filma. Još kada znamo da je Favreau u velikoj meri insistirao na praktičnim efektima, lutkama, maketama i minijaturama gde god je to bilo moguće, koristeći digitalne efekte i grafiku samo gde je bilo neophodno, zaista je teško prihvatiti ali i razumeti kako smo na kraju dobili… ovo.

The Mandalorian and Grogu nije samo loš film. On je iznenađujuće DOSADAN film o harizmatičnom lovcu na ucenjene glave i njegovom bebećem sajdkiku, sklopljen kao da ste jednu za drugu zašili tri-četiri epizode serije i to u nekom srednjem momentu, kada se ne dešavaju nikakve značajne stvari i samo prikazujete njihove avanture tokom kojih oni sreću bledunjave negativce i polupečene antiheroje koje će većina publike zaboraviti do kraja sezone. Autori filma jesu napravili izvestan napor da izbegnu osećaj da je ovo „just another day in the office“ za likove i prikažu značajnu evoluciju njihovog odnosa, ali izrazito bezkarakteran scenario i njegovi isprazni dijalozi u paru sa beskrvnim vođenjem priče u režijskoj orbiti, plus neodlučnost filma u tome da li je namenjen deci ili je u pitanju „zreliji“ antiherojski narativ sjurili su ova kola u jarak već u okviru prvih pola sata nečega što bez dobrog razloga traje više od dva. Gledajući The Mandalorian and Grogu nisam mogao da se sa malo gorčine i resantimana ne prisetim koliko je pre svega osam godina zlosrećni Solo pljuvan kao loš, nezanimljiv film i prvi pravi promašaj u kinematskom serijalu Star Wars iako je Solo, kada se uporedi sa The Mandalorian and Grogu, praktično Kum, Građanin Kejn i Prohujalo s vihorom Star Wars univerzuma…

Ima nekih dobrih stvari u The Mandalorian and Grogu i većina je spakovana u prvih deset minuta njegove minutaže sa pritiskanjem papučice za gas odmah do daske i prikazom kako Din Djain, titularni Mandalorac, uz malu pomoć bebećeg Grogua demolira čitavu jednu imperijalnu postaju na svetu za koji se mislilo da je dovoljno daleko od dosega Nove Republike uspostavljene nakon pada Imperije u Povratku Džedaja. Umesto da ga privede, Mando tamo u svetloj antiherojskoj tradiciji ubija visokog nameštenika bivšeg carstva koji je, koristeći vrlo mafijaške metode „zaštite“, drmao lokalnim sistemom i naplaćivao reket od njegovih privrednika. Mando ovde nema mnogo milosti niti išta filozofira i prve scene u filmu su demonstracija njegovih neverovatnih borilačkih kapaciteta, sa demoliranjem ne samo zlosrećnih Stormtrupera već i uništenjem nekoliko imperijalnih AT-AT snegohotki, kidnapovanjem AT-ST hodača i likvidiranjem zlosrećnog imperijalnog reketaša kada je ovaj već pomislio da se izvukao.

U ovom delu filma do izražaja dolazi imanentno i istorijski potvrđeno sjajni dizajn odeće, opreme, uniformi, oružja, vozila, elektronike itd, koji već decenijama definiše identitet Zvezdanih ratova, ali i Favreauova režija koja je efikasna pa na momente i dovitljiva. U onoj meri u kojoj je čitava postavka Mandalorca i Grogua inspirisana savremenim samurajskim mitovima, ovo svoj odjek ima u tome kako se kamera prilikom akcije usredsređuje na samog Mandoa, dok oko njega padaju protivnici poraženi njegovom (sasvim džonvikovskom, naravno), gun-fu ekspertizom a pogled gledaoca je uvek na samom protagonisti koji je u centru kadra i kreće se ka kameri. Generalno nisam veliki ljubitelj ovakve režije akcije, to jest ne onda kada je ovo primarni način njenog kadriranja i koordiniranja – kako to recimo radi James Gunn – ali Favreau i njegov direktor fotografije, David Klein – koji je svoje početke imao sa Kevinom Smithom a radio je i na seriji The Mandalorian – ovo rade s merom i ukusom. Kada se akcija izvuče na površinu planete, pa tu vidimo sneg i velike robotske hodače na njemu, The Mandalorian and Grogu izgleda najbolje što će izgledati u naredna dva sata.

Problem je što, kada prođe ovaj „džemsbondovski“ intro, The Mandalorian and Grogu praktično prelazi u format serije sa nekoliko distinktnih „kvestova“ koje protagonisti treba da odrade i ovde nema stvarne dramske strukture i opipljivih krešenda u pripovedanju. Koreni ovog filma u piču koji je Favreau imao za četvrtu sezonu serije su izrazito vidljivi i u tome kako film napreduje po celinama koje svaka za sebe imaju svoj narativni luk, ali ne vode ka kumulativnom ishodu pripovedanja u kome će ijedan od likova na kraju biti fundamentalno – ili uopšte – drugačiji nego što je bio na početku. Ovo je tim problematičnije što nekakva treća četvrtina filma cela radi na tome da pokaže kako Grogu, nominalno izdržavano lice u titularnom ortakluku, sa kognitivnim kapacitetima pre-verbalnog deteta, mora da prikaže ne samo snalažljivost već i inicijativu i demonstrira da je sposoban da svom „ocu“ spase život onda kada ovaj nema nikoga sem njega. Ovo je i segment koji je praktično čitav pričan koristeći lutke i veoma malo teksta i dok je to samo za sebe možda interesantno, kada film uđe u poslednju četvrtinu i uhvati zalet za finalni bosfajt, Grogu automatski ponovo biva degradiran na komad opreme koji Mando vuklja sa sobom, koji će možda u nekom momentu u borbi da nešto sitno doprinese ali je generalno nebitan i samo je tu jer je neverovatno sladak.

Ova dramaturška jama u koju film upada već pri početku i nikada se iz nje ne izvuče dodatno je problematizovana na ime zaista NEOBIČNO beskrvnih, bezkarakternih dijaloga. Kada na to dodate da je Pedro Pascal nekih 90% tih replika snimio u kabini, samo dodajući glas na već snimljen futidž gde su u kostimu bili njegovi dubleri, postaje jasno gde su koreni izrazite bezvoljnosti što je glavni junak emituje. Pascalovu seksi-Giga-Moravac facu ćemo videti samo u jednom kratkom segmentu oko sredine filma, čisto da publika u besu ne zapali bioskop što sve vreme gleda dublera sa šlemom na glavi koga nasinhronizuje glumac sigurno nezadovoljan sitnim honorarom što ga je dobio za dajbože za dva sata  u kabini za tonsko snimanje, i ovo je jedno od najgorih korišćenja poznatog i trenutno VEOMA popularnog glumca u visokobudžetnom filmu u zapisanoj istoriji.

Ali je ovo i odlična metafora za čitav ovaj film koji se više oslanja na lutke i CGI retuširanje nego na, jelte, LJUDE ispred kamere. Nisam, naravno, nikakav protivnik plemenite veštine i umetnosti lutkarstva, naprotiv, ali The Mandalorian and Grogu ima dosta problema da uklopi svoje makete, lutke, digitalno modelovane likove (uglavnom čudovišta) i ljude u nešto što bi bio vizuelno koherentan iskaz. Detalji su ovde interesantni, recimo digitalno nacrtana Zmaj-zmija koja počiva u bazenu ispod dvorane u kojoj brat i sestra Džabe Hata prave audijenciju je simpatično dizajnirana, a planeta na kojoj Mando i Grogu traže njihovog sinovca ima obrise old school cyberpunkerskog šmeka, sa ručno pravljenom scenografijom, pa je onda i rad sa lutkama i digitalnim modelima u borilačkoj areni na toj planeti generalno makar zanimljiv, ali kada uporedite uvodnih deset minuta sa, recimo baš tim segmentom u areni, to je kao da gledate dva potpuno različita filma.

Vizuelna nekoherentnost je dalje podcrtana i time da film ne može da se odluči za jedan preovlađujući ton pa su neke scene lutkarske predstave namenjene, sasvim eksplicitno, deci, sa malim, slatkim i šašavim bićima koja ispuštaju jedva razumljive verbalne zvukove, te Groguom koji se ponaša bebeće i pravi sve one neodoljive face, a druge su „odraslija“ hi-tech rekonstrukcija samurajskih tropa sa očiglednim utemeljenjem u Koikeovom i Kojiminom uticajnom manga-serijalu Kozure Ōkami, odnosno Lone Wolf and Cub. The Mandalorian and Grogu je rastrzan između ove dve krajnosti, nikada ne uspevajući da se prikloni jednoj (gde bi druga bila samo začin) i onda nikada ne nalazi svoj pravi glas.

A što je u skladu i sa tim da on i, očevidno, nema šta da kaže. Narativna nekoherentnost je ovde još izraženija od vizuelne, sa problemom već u toj nekoj osnovi, gde Mando smatra Grogua malim, još uvek  nezrelim i eksplicitno mu kaže da kada sede u kokpitu svemirskog broda ne sme da dira dugmiće (koje ovaj, naravno, dira i pravi sranja) ali ga onda bez ikakve rezerve vodi u sve akcije, nosi na ramenu dok na njega pucaju Stromtruperi i raznorazni borbeni droidi i film čak ne pravi ni jednu jedinu pauzu da makar u nekoj sceni pokaže kako je Mando zabrinut za svog štićenika koji se, bez stvarnog razloga stalno izlaže smrtnim rizicima.

Ovo onda dodatno slabi taj, kako već rekoh, deo filma u kome Grogu mora da se snalazi sam i pomogne nemoćnom „ocu“ jer se nakon ove dugačke sekvence njihov odnos opet resetuje na default podešavanja i Mando ponovo Grogua tretira kao instrument pre nego kao živo biće a ovaj se tako i ponaša, bez vidljivog prikazivanja da je Grogu sazreo a Mando prepoznao da njegovo „dete“ ima nekakvu delatnu suverenost.

To je samo najvidljiviji sloj nekoherentnosti naracije filma, a čovek koji ima dovoljno vremena i volje će lako naći još milion nelogičnosti u pripovedanju, kontradikcija, rupa u zapletu, nedoslednih karakterizacija. I to da je Sigourney Weaver ovde regrutovana za „važnu“ sporednu ulogu na kraju deluje kao promašaj jer ona dobija samo najgeneričkije replike i najpliću moguću karakterizaciju.

Potencijalno najzanimljiviji deo filma je taj lik sina Jabbe the Hutta, a koji se zove Rotta i nominalno je u dužničkom ropstvu pa mora da za moćnog kriminalca radi te borbe u areni dok ne otplati dug. Ako ste ikada fantazirali o tome kako bi Huttovi izgledali kada bi imali mišićave ruke i pločice na stomaku, ja vas ne osuđujem a The Mandalorian and Grogu će vam ovo zadovoljstvo oblaporno priuštiti. Rotta je jedini lik u filmu sa dva sloja karakterizacije, neko ko radi jedno a priželjkuje drugo i kada se na stranu stavi imanentna apsurdnost akcionih scena u kojima se mišićavi Hutt – dakle, džinovski puž-golać sa rukama i žabljom facom – sa dve sekire bori u areni, neki njegov karakterni luk ima potencijala i očigledno je napravljen da Mandovu ličnu etiku plaćenika koji obavlja posao i ne postavlja pitanja stavi na kušanje.

Naravno, film u ovome onda do kraja potpuno fejluje, delom jer je sam Rotta neiskorišćen u drugoj polovini narativa i ima delatnu suverenost bilo kog komada nakita koji je mogao da u priči zauzme njegovo mesto, ali delom i jer sam glavni junak, Din Djain, tj. Mandalorian koga svi zovu Mando jer ko može da izgovori tu grotesknu reč, napisan šturo, ravno i nezanimljivo a onda odglumljen mlitavo.

Uopšte, tekst replika u filmu je kriminalno loš i većina scena deluje kao da je prva ruka scenarija, namenjena samo da sugeriše osnovni ton razmena informacija a gde će onda skript doktori da posle dodaju malo života, dovitljivosti, humora, pa i neke filozofije, na kraju netaknuta stigla pred kamere. Pascal je odličan glumac ali njegovo izgovaranje ovog dreka sugeriše istorijski minimum entuzijazma a isto važi za Sigourney Weaver. U jednoj od uloga se, sasvim iznenađujuće, pojavljuje i Martin Scorcese koji nasinhronizuje replike lutke sa kojom Mando ima prepirku na pijaci i Scorcese, valjda pod stare dane oduševljen što se pojavljuje u Star Warsu (možda i ne pamti da ovo više nema veze sa Georgeom Lucasom) prikazuje značajno više entuzijazma nego glavni deo ansambla.

The Mandalorian and Grogu je, dakle, projekat koji je spržio momačkih 165 miliona dolara na sporedne stvari dok one osnovne nije ni pokušao da dovede u red. Ja apsolutno imam MNOGO poštovanja za svakog režisera koji insistira na maketama, praktičnim propovima, pravim setovima i lutkama, još i više kada se radi o projektu u serijalu koji jeste veliki deo svoje inicijalne popularnosti ostvario na ime toga što je njegov fantazijski svet delovao „stvarno“, ishabano, opipljivo, ali ovaj film sa jedne strane nema vizuelnu koherentnost a CGI dodat u postprodukciji čini da sve deluje, naprotiv, novo, sjajno, kao malopre skinuto sa fabričke trake, a sa druge je opterećen loše napisanim replikama, slabo vođenom pričom i odsustvom smelosti da se, u prelasku sa striming televizije u medijum filma, ovom serijalu da nešto osobeno po tonu, zrelije po iskazu, makar intenzivnije po ambiciji. Umesto toga, The Mandalorian and Grogu deluje kao novogodišnji specijal popularne serije koji se oteo kontroli i čiji će autori za koju deceniju malo postiđeno priznati da nisu imali POJMA šta rade. Čak i da nismo čekali sedam godina da Star Wars ponovo dođe u bioskop ovo bi bilo razočaranje a ovako je skoro pa katastrofa i prvi Star Wars film za koji nemam apsolutno nikakvu želju da ga gledam ponovo. A što je užasno.