Šta smo, dakle, imali ove nedelje? Država protivpravno uhodi društvene aktiviste, predsednik Ustavnog suda dela protivustavno i ubeđuje građane da je to okej, pravosnažno osuđeni preminuli ratni zločinac se dočekuje uz vojne počasti, prekriven zastavom koju je, ako se ložite na zastavu, on obeščastio do koske. Još uvek je leto a mi živimo u najgoroj Srbiji od svih Srbija. Sreća, počeo je Septembar i sa njim lavina jesenjih muzičkih izdanja pa ove nedelje imamo GOMILU sjajnog metala i srodne muzike da se malo rehabilitujemo. Idemo:

Deo 1: BLACK METAL

ME’ON je nekakav praški dvočlani projekat gde jedan čovek sve svira a drugi piše tekstove i vrišti pa onda EP  Yoshra יושרה do nas stiže kao kolaboracioni rad dvojice ljudi koji su rešili da nas spljeskaju svojim jurišem. Ovo je blek metal dosta čvrste, trešerske rifaške osnove i grindcore brzine, dakle, BAŠ ONAKO KAKO JA VOLIM, produciran jako glasno ali u sumi svih stvari solidno. Mislim, ima tu još da se ZRI, ali nije loše:

https://meonblackmetal.bandcamp.com/album/yoshra

Behemoth su nedavno imali album tako da su za ovu nedelu spremili EP naslovljen I, Scvlptor i koji pored par novih pesama ima i par starih snimljenih ponovo, da se komadi koje pamtite sa demo snimaka čuju u lepoj, modernoj studijskoj produkciji, pa onda i par obrada Venom i Bathory. I bude to okej zabava. Nove pesme su u očekivanom pompeznom stilu koji danas karakteriše rad ove poljske grupe, ali su zrelo napisane i solidno producirane, tako da je sve na gomili dosta dobro:

https://behemoth.bandcamp.com/album/i-scvlptor

Imamo i novi Devil Master i njihova kombinacija blek metala i panka i dalje lepo pali. Iako je i treći album ekipe iz Filadelfije, Bloody Dreams, izašao za Relapse, on zvuči kao da su ga napravili vrlo dobri ortaci u garaži, sa svojom organskom produkcijom i žustrom oznojenom svirkom. Pesme su dobre, rifovi su dobri, muzika je superiorno zabavna i prijemčiva, i ovo se sluša sa širokim osmehom na licu:

https://devilmaster.bandcamp.com/album/bloody-dreams

Sjajni su mi i Česi Pakosteň čiji drugi album, Spevy smutných Lotrov („pesme tužnih lopova“) i sam spretno kombinuje blek metal mračnjaštvo i preteću atmosferu sa pankerskom neposrednošću. Ovo je takođe album čija je produkcija dobra i adekvatna a da istovremeno zvuči jeftino, skoro garažno, i to muzici daje ekstra dozu autentičnosti. Pesme dobro napisane, sa mnogo moderne blekmetalske (zlo)upotrebe tritonusa ali i sa mnogo propisnih rifova i sve zajedno je prilično dobro:

https://pakosten.bandcamp.com/album/spevy-smutn-ch-lotrov

Encasement je jedan čovek, Jake Thomposon iz Kanade, a tom je projektu Encasement takođe i ime debi albuma. Ovo je izdao I, Vodhanger pa je upitanju nešto avangardnije čitanje blek metala sa eksperimentisanjem sa monotonijom i mnogo repeticije u muzici što je u osnovi solidno melodična i energična u isto vreme. Nije nimalo rđavo za debi izdanje:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/encasement

I dalje smo kod I, Voidhanger Records jer ova italijanska firma voli da svoja izdanja izbacuje u grupama. Venomous Echoes, jednočlani avangardni blek metal projekat Bena Vanweeldena iz Ohaja ima, evo, četvrti album unutar četiri godine i to je očekivano hermetično, pa i pretenciozno sa mnogo namernog ispadanja iz formata, koketiranja sa post rokom, meditativnih momenata… No, mislim, kao koncept je zdravo i Ŋvęŧş: Violator Of Mater ima dovoljno smelih ideja da meni bude prijemčiv:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/v-violator-of-mater

Britanci Wyrdstæf sebe opisuju kao extreme metal /dark ambient projekat, pa onda u njihovoj muzici imate i black i death metal ali i tu neku ambijentalnu dimenziju. Album Primordial Bloodlines bez ikakve sumnje obezbeđuje mnogo pucačkog, glasnog rokanja, sa sve blastbitovima i vrištanjem tako da će nekakva blek metal publika ovde apsolutno biti na svome, a, mislim, i svako drugi ko voli vratolomnu svirku:

https://wyrdstaef.bandcamp.com/album/primordial-bloodlines-2

Rusi Behrosth rade zabavnu kombinaciju blek metala sa psihodeličnim rokom pa je tako i njihov deveti album (za šest godina), Заволочье, zanimljiv sa svojom kombinacijom agresivnog ritma, promuklih blek-metal vokala i razuzdanih električnih orgulja. Ima ovde elegancije u pisanju pesama  i bend zapravo svoj blek metal smisleno nadograđuje tom orguljaškom zabavom, nudeći konstantno zabavan i solidno produciran program:

https://behrosth.bandcamp.com/album/zavolochye

Acid Spitter iz El Pasa u Teksasu su za mene snimili najzabavniji blek metal album nedelje, mada je fer i da kažemo da ovo nije čist blek metal već da je Killed by the Necro Sword black thrash ploča sa dosta hardkorpanka u svom DNK. No, Acid Spitter svoje pesme prepune ložačkih thrash rifova sviraju na jedan autentičan blek metal način, uspevajući da i pasaži svirani vratolomnim tempom i oni sporiji i gruverskiji imaju neposrednost pa i svojevrsnu ranjivost, a što mene sve asocira na drugotalasni i to RANI drugotalasani blek metal i jako mi prija. Produkcija krševita, jeftina i IDEALNA, rifovi preopasni, omot sladak, SVE SAVRŠENO:

https://acidspitter.bandcamp.com/album/killed-by-the-necro-sword

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Ne znam da li njemački stoner rock trio Deadroads misli na Platonovu pećinu u naslovu svog albuma  Songs From The Cave ali i ako ove pesme dolaze iz obične pećine, sasvim su okej. Ovo je gruverski teški rok koji ipak radi onaj neophodni minimum u pogledu invencije i truda oko pesama pa je muzika pitka i prijemčiva a ne u potpunosti predvidiva i dosadna. Zvuk tvrd – možda i pretvrd za moj ukus – ali ima teksturu i lepo se ovo sluša:

https://deadroads-band.bandcamp.com/album/songs-from-the-cave

Hvalross su moderni hard rok bend sa savremenom, tvrdom produkcijom i forsiranjem metal težine i agresivnosti, ali sa ipak slojevitijom muzikom i dosta prostora za melodičnost. Album The Deep ima nekih interesantnih ideja sa psihodeličnim gitarama, vokalne harmonije mu obezbeđuju svežinu a energetski koeficijent je visok pa ovo itekako vredi čuti:

https://hvalross.bandcamp.com/album/the-deep-album-pre-order

Nisu loši Belgijanci Stuik o kojima ne znam ništa sem da album in sanity uzima elemente stoner roka i psihodeličnog roka da sa njima napravi nešto osobeno. Ne eksperimentalno u nekom ambicioznom smislu ali spretno igranje između melanholije i energičnog bluzerskog rokanja i rolanja daje ovom albumu neki njegov karakter. Produkcija je jeftina i ne naročito sjajna, ali nivo invencije i sigurne egzekucije je visok:

https://stuik.bandcamp.com/album/in-sanity

Invoided su Poljaci i sviraju nekakav gruverski teški, melodični rok. Njihov drugi, aktuelni EP, Descending Hope ima četiri pesme i to je malo metalski gruv malo melodični stonerski, pa, opet gruv. Sam bend kaže da njihova muzika spaja sirovu energiju sa nostalgičnim koloritom i to je nekako tako. Nije preterano originalno i inventivno ali nije loše, ima neki karakter i vidi se da bend raspolaže solidnim kapacitetima:

Fane iz Luizijane su dva čoveka koja sviraju nešto između doom, sludge i post metala i debi album im se zove Armageddon Scars a izdaje ga Octopus Rising, imprint uglednih Argonauta Records. Prijatno sam se iznenadio kada sam shvatio da ovde peva Ryan Ashmore a koji je pevač i u voljenim grindcore veteranima Mule Skinner već duže od decenije, no, Fane nemaju nekakvu veliku distinkciju u zvuku i ovo je kao malo više sludge metalu okrenut Godflesh kada ga čovek malo jače sluša. I to nije ništa loše, da se razumemo, gruv je težak, rifovi tužni, vokal moćan i promukao i mada Fane ne rade ništa da se pomere iz nekakvog težišta, album je simpatičan:

https://fane-la.bandcamp.com/album/armageddon-scars

Cadaver de Cabra (ako se ne varam „leš koze“) je debi album za bend Cadaver de Cabra a koji sebe opisuje kao kombinaciju sludge metala i stoner roka „iz madridske kanalizacije“. I sve je BAŠ tako, sa sirovim, teškim, teksturiranim a opet gruverskim spojem bluz osnove i extreme-metal nadgradnje. Muzika je u principu vrlo solidna i ako ćemo da konstruktivno kritikujemo, album možda ima problem sa vrlo monotonim vrištećim vokalom. Mislim, meni je simpatičan ali za neku širu publiku on će biti, slutim glavni faktor odbojnosti. No, ako volite, poslušajte:

https://cadaverdecabra.bandcamp.com/album/cadaver-de-cabra-s-t-4

Yoan su danski bend koji bi u najširem smislu mogao da se nazove alternativnom rok/ metal grupom, ali zvuk na EP-ju  Step Into the Light je težak, rifovi su moćni i lepljivi i ovo je apsolutno muzika za ljude koji vole sludge metal i teži stoner rok a koji se raduju kada bendovi rade i nešto originalno u svojoj muzici. Nije da Yoan lome kalupe i zvuče NEČUVENO ali njihovi rifovi su sveži, vokali osobeni i ovo je veoma prijatan i dovoljno originalan teški rok da ga ja od srca preporučim:

https://yoan.bandcamp.com/album/step-into-the-light

Rusi Hexenblatt su mi se dopadali i pre tri godine sa svojim EP-jem Hey, Barman, a sada imamo (mini?)album, Chudishcha sa šest pesama njihovog teškog, snažnog ali i dalje kontemplativnog sludge-stoner rocka. Chudishcha je tvrdo producirana ploča sa ipak dovoljno prostora za detalj i toplijim zvukom nego što se na prvi pogled čini, pevačica Viktorija je i dalje kvalitetna, a pesme su raznovrsne tako da, vredi da se posluša:

https://hexenblatt.bandcamp.com/album/chudishcha

Takođe iz Rusije dolaze Scald a ovo je projekat osnovan još početkom devedesetih sa dosta uspeha u proizvodnji osobenog, nordijskim folklorom dosta obogaćenog doom metala. Bend se raspao nakon smrti pevača ali ponovo radi od 2019. godine kada je izdao album Ancient Doom Metal a aktuelni EP, Relics je njegov nastavak. I lep je. Ovo je melodično i poletno a opet sa doom metal zvukom i epikom, namešteno na lepo mesto između klasičnog herojskog heavy metala i epskog dooma. EP ima pet pesama i kvalitetan je i produkcijski i svirački tako da, poslušajte:

https://scaldepicdoom.bandcamp.com/album/relics

I Castle iz Kalifornije i Kanade su bend na sredini između doom metala i heavy metala ali na sasvim drugačiji način. Novi album, Carrie Chains, sedmi za ovaj žensko-muški duo, ima omot kao da će iz zvučnika da nagrnu Manowar i Anvil, ali onda taj klasični varvarski metal mešaju sa sofisticiranim, evokativnim, kinematskim doom metalom i to je baš dobro. Veoma jaka preporuka bez obzira na to da li ste više doom ili heavy metalac. Ovo će svaki ljubitelj glasnije muzike voleti od srca:

https://castlesf.bandcamp.com/album/carrie-chains

Norvežani Kenodromia sebe opisuju i kao alternativni indi rok, ali njihov EP Black Swan Songs, drugi za bend koji postoji od 2010. godine, ima puno stonerrokerske težine i energije u prvom planu, puno bluzerske osnove u svojim pesmama pa onda ta alternativna nadgradnja bendu daje pre svega aromu, da se izdvoje od stoner rok sabraće i sasestara, ali ne skreće ga sa puta propisnog rokenrolanja. Pesama je četiri, zvuk je snažan i teksturiran, svira se sporo i teško a opet ekspresivno i epski i ovo je vrlo okej:

https://kenodromia.bandcamp.com/album/black-swan-songs-ep

Row of Giants su kvartet iz Kanade smešten negde između doom metala i post metala. Za sada imaju samo demo snimak Demo ’26 i meni to solidno zvuči i pored ili upravo zbog sirove produkcije. Hoću reći, svirka je propisni, gruverski metal a pevačica Julie Orellana ima dosta jak i zvonak glas. Nije ni rđavo napisano mada bendu svakako sledi još sazrevanja i brušenja. Ali kao demo, meni ovo jako lepo legne. A plaća se po izboru:

https://rowofgiants.bandcamp.com/album/demo-26

Rusi Apodemus imaju treći album, Radar i mada sam ja skoro po definiciji sumnjičav prema bendovima koji sviraju „instrumentalni stoner rok“, ovo je prilično dobro. Apodemus imaju lep, hrskav, a dinamičan zvuk i umeju da pišu pesme sa solidnom narativnom dimenzijom i bez pevanja, nižući lepe rifove i zanoseći u pravcu psihodelije na pravim mestima. Bluz je uvek u osnovi ali tripozni space rock pasaži su vrlo efektni tako da Radaru dajem oba palca na gore:

https://apodemus.bandcamp.com/album/radar-2

Finci Polymoon se i dalje bez greške kreću uz svom prostoru između poštenog i teškog psihodeličnog roka i sanjivijeg post roka. Voleo sam Catterpillars of Creation te pandemijske 2020. godine pa i sada moram da se dosta povoljno izrazim o novom albumu, Mariposa Magic! koji je malo i bezobrazno zarazan a da i dalje ne odustaje od propisne, duboke psihodelije. Polymoon nemaju problem da budu „heavy“ ali su veoma spretni u tome koliko je malo „heavyja“ potrebno da njihov „psych“ bude osoben i formula i dalje nepogrešivo radi:

https://polymoon.bandcamp.com/album/mariposa-magic-24-bit-hd-audio

Amon Acid iz Lidsa su rodno mešoviti trio koji svira heavy psychedelic rock u susretu sa doom metalom. Njihov sedmi album, Ikaros, vrlo lepo izlaže svoje teze već prvom kompozicijom koja je petnaest minuta dugački, spori psihodelični komad ritualne atmosfere, anadolijskih skala, obrednog napeva i analognih efekata. Bend ovih pet pesama naziva džemovima i, dobro, svakako u njima ima dosta improvizacije, ali neke osnovne teme koje se koriste su vrlo simpatične i stalno vuku na Tursku (mada pretpostavljam da bend zapravo zaziva grčki harmonski ugođaj) tako da je meni sve to vrlo zabavno. Slušajte:

https://amonacid.bandcamp.com/album/ikaros

Hibushibire iz Osake su mi nekako originalni iako u njihovom heavy psych zvuku ima dosta Borisa. Ali to je valjda neizbežno. Enivej, ovaj bend, trenutno na turneji po Evropi i Ujedinjenom kraljevstvu cepa jak, energičan, zabavan teški rok sa mnogo psihodeličnog nadeva, pa je album  Phantom Fuzzy Exotica jedan zapravo izvrstan dodatak tradiciji japanske teške gitarske psihodelije. Hibushibire jesu sirovi i jeftino producirani ali su muzički zreli, pesme su im pametne a izvedbe vrtoglavo energične tako da treba da ih čujete:

https://hibushibire.bandcamp.com/album/phantom-fuzzy-exotica

Treći album francuskih heavy psych rokera Pelegrin izlazi za Ripple Music i ovo je jedna sada vrlo ugodna kombinacija stonerskog gruva i neodređeno bliskoistočnih motiva. Razume se da je to na papiru IDEALAN spoj a Pelegrin, iako ne postižu sad nekakve EKSTATIČNE visine u svojoj muzici, nude sasvim finu zabavu. The Curse of Nephtar je album koji lepo radi sa ritmom i rifom, ali ume da napravi prostor za malo atmosfere, da se uzdrži od udaranja iz sve snage sve vreme i ta dinamika je dobrodošla, kao što su i te bliskoistočne teme koje sugerišu mistiku i mitologiju. Fino:

https://pelegrinmusic.bandcamp.com/album/the-curse-of-nephtar

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-curse-of-nephtar-2

Recimo da bi ovde došli i Spirit Mother, bend sa američkog pacifičkog severozapada koji u postavi ima stalnu violinu ali svira čvrsti teški rok i izdavao je za Heavy Psych Sounds Records. Novi album, Thistle je sjajna kombinacija organskog doom metala i amerikane, sa pesmama koje su avetinjske a opet imaju čvrsti teškorokerski gruv, bluzerske solaže i sve što potrebujete od hard roka. Pored gomile odličnog originalnog materijala, pala je i obrada Jethro Tullove Locomotive Breath i to takođe zvuči zanimljivo i osobeno. Sjajan bend:

E, pa da čestitamo novi Sleep svima koji slave. Hempispheres je već bio najavljen singlom Have Spacesuit Will Travel od pre nekoliko nedelja ali i bez njega bismo manje-više znali šta nas čeka na šestom albumu kraljeva psihodeličnog stoner roka. Hoću reći, Sleep danas sviraju u jednom vrlo prepoznatljivom pa i predvidivom formatu – bez obzira što su pored Ala u bendu sada dva nova čoveka, regrutovana ove godine – i ovde ne treba očekivati monumentalne eksperimentalne zahvate kakav je bio Jerusalem/ Dopesmoker, ali APSOLUTNO treba očekivati ugodan psihodelični gruv i najbolje distorzirane teksture. Hempispheres je prosto, relaksirana vožnja poznatom stazom, bez iznenađenja, ali i bez razočaranja: pesme su tečne i udaraju pravo u centar za ravnotežu, zvuk je čist i topao a Al Cisneros peva onim njegovim monotonim, hipnotičnim stilom koji makar ja jako volim. Ako se ne nadate da vam ovaj album poremeti sinapse onako kako je Sleep to radio pre četvrt veka i samo želite ugodan stoner rok album, ovo je sasvim okej:

https://sleep.bandcamp.com/album/hempispheres

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Malicious Entity je jedan čovek iz Ontarija, Klaudio Koleci, a koji svira simpatičan black-thrash. Malicious Entity ima više kraćih izdanja a Malevolent Ceremony mu je drugi album i ovo je muzika bez mnogo originalnosti, jeftine produkcije, ali izraženog šarma. Kolecija ne zanima probijanje žanrovskih okvira, ali on svira dobro, piše dobre rifove, prži jake solaže i pesme su mu generalno energične, brze i zabavne. Ponekada ništa više nije ni potrebno:

https://maliciousentity.bandcamp.com/album/malevolent-ceremony

Exiler su londonski kvartet sa vrlo modernim pogledom na thrash metal. Hoću reći, njihov novi  EP naslovljen Dethroned je u velikoj meri kombinacija thrash metal osnove i metalcore nadgradnje, sa dosta evokativnih gitarskih melodija i melodičnog pevanja izmešanih sa besnim rifovima i death vokalima. Ima to svog šarma pa čak i taj ludački iskomprimovan zvuk funkcioniše sa ovakvom svirkom… Daunloud plaćate koliko hoćete

https://exiiler.bandcamp.com/album/dethroned

Terrorscum su šarmantni ukrajinski death-thrash kvartet sa prvim propisnim samostalnim EP-jem, naslovljenim  You’re Dead. Ovo je neka vrsta retrospektive cele „karijere“ benda od početka do danas, sa materijalom koji je činio njihov split EP sa Обрій pre pola decenije, te sa živim obradama Obituary i Sodom na kraju, da pojasne ko su uzori i šta je referentni sistem. Svakako, Terrorscum ovde zvuče dobro, sa solidnom produkcijom i oštrom bezobraznom svirkom. Ovo je metal sa dosta uličnog, pankerskog šmeka i pesme su uglavnom kratke, ne preterano kompleksne ali simpatične. Ima još da se sazreva ali obećava:

https://bathoryhead.bandcamp.com/album/youre-dead

O.C.H. su prošle godine osnovani black-thrash bend iz Temišvara, a koji je upravo izdao debi album, An Interpretation of Evil. Simpatična je to kombinacija propisnih thrash metal rifova i nešto melodičnijih blek metal tema, sve odsvirano korektno i u produkciji koja je jeftina ali dovoljno dobra da ponese neočekivanu kompleksnost ove muzike. Bend prikazuje solidan kapacitet da ostvari lepu budućnost pa poslušajte:

https://ochmusic1.bandcamp.com/album/an-interpretation-of-evil

Poljaci Rapidfire su negde na razmeđi black, thrash i death metala i mada nisu mnogo sofisticirani u onome što rade, udaraju solidno i nude za mene sasvim zabavan mošerski i trešerski program. EP Necrowar ima pet pesama mesnatog zvuka i divljačke svirke i ovo se sasvim uklapa uz ekstremni imidž benda. Prijatno:

https://rapidfire666.bandcamp.com/album/necrowar

Italijani Hellmetall  su mi bili mnogo narodnjačkiji na debi albumu koji je izašao pre jedanaest godina. Drugi, Mgła, je mnogo više black thrash nego folk metal sa eventualno hevi metal dodacima i samo tragovima folk melodičnosti preostalim između rafala. Ali dobro je ovo, žestoko i nekako iskreno:

Portugalci Sardonic Witchery baš pošteno zakivaju na svom petom albumu, Hell’s Thorns Attack. Iako je bend nominalno danas black-thrash postava, muzika je ovde više thrash sa čak i malo deaththrash elemenata i blastbitova, nego što asocira na uglavnom garažni i sirovi black thrash kakav se danas svira. No, mislim, to su sad akademske nijanse i bitnije je da Sardonic Witchery ovde zvuče istovremeno i disciplinovano i divljački. Opasna muzika, opasna zabava:

https://sardonicwitchery.bandcamp.com/album/hells-thorns-attack-2026

Rusty Engine/Reborn from the Evil Bitch Nightmare je split album dva kineska speed/ thrash sastava a koji izdaje takođe kineski i vrlo posvećeni izdavač Toxic Death Records. I ovo je dobra zabava, sa oba benda koji cepaju brzi, nestašni old school thrash-speed jeftine produkcije ali veoma srčan i kvalitetno napisan. Ovde nema lomljenja kalupa i inoviranja ali nema ni kalkulisanja i dobijamo samo krtinu uličnog, oštrog i ofanzivnog thrasha. Tako i treba:

https://tdr666.bandcamp.com/album/rusty-engine-reborn-from-the-evil-bitch-nightmare

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Španci Sang su negde između panka i metala, kao kada biste Gobline zavarili za neki neothrash bend… Album Soroll de Merda onda ima malo energične, muževne svirke, malo himničnih refrena, malo jeftine ali časne produkcije i nekako to lepo prođe. Ima dušu a i daje se po ceni koju kupac određuje, što je fer:

https://sixsixsang.bandcamp.com/album/soroll-de-merda

Paura su iz Sao Paola i rade metalizirani hardkor koji na novom, sedmom albumu, Primitive Chaos na momente zvuči kao sirovi old school deaththrash koji biste lako uporedili sa Sepulturom sa kraja osamdesetih. Bend radi od 1995. godine pa ovo ima smisla, a muzika na ovom albumu je besna, agresivna i mada su pesme kratke i relativno jednostavne, nisu neefektne, naprotiv. Produkcija je takođe svedena, jeftina, ali efektna tako da, ovo vredi poslušati:

https://paura.bandcamp.com/album/primitive-chaos

Nix su švedski pank bend koji smo već slušali. Oni svoju muziku nazivaju „petricore“ i to je jednostavan, šarmantan hardcorepunk sa dualnim, i besnim, žensko-muškim vokalima, prostim rifovima, prostim ritmovima, ali puno DUŠE. Novi album Witch Hunt radi u nepromenjenom formatu sa možda malo simpatičnih sofistikacija u gitarskim temama i aranžmanima, ali osnovni zvuk benda je netaknut:

https://nixumea.bandcamp.com/album/witch-hunt

Stepforward su iz Džakarte i koliko razumem, osnovani su 1995. godine pa im i novi EP, Tak Pernah Mati zvuči kao nešto iz devedesetih, makar u stilskom smislu. Dakle, nije zastarelo, i odlično je producirano, ali ima taj šmek melodičnog, ekspresivnog hardkora koji još uvek baštini thrash osnovu ali ima melodičniju, više „emo“ nadgradnju. Odlično to funkcioniše, pesme su pametne, izvedba vrhunska i ovo se veoma jako preporučuje:

https://stepforward95.bandcamp.com/album/tak-pernah-mati-ep

Slovenians su iz Brisela, ali otkud ja znam da u bendu nema STVARNO Slovenaca? Muzika na albumu Birds of Disgrace im je svakako maštovit hardorpank kakav bi Slovenci zasvirali kada bi hteli da dokažu svoju superiornost među narodima bivše Jugoslavije, produkcija je dobra pesme su melodične i himnične a opet pankerski sirove i neposredne i moja je jedina zamerka što albuma još nema na Bandcampu. Ali biće valjda:

Lost Generation iz Konektikata rade hardkorpank od 1981. godine a svoj četvrti album izdali su davne 1989. godine. Tako da njegov nastavak, Cursed stiže solidnih trideset i sedam godina kasnije i… odličan je. Ovo je stilski čist i jednostavan hardkorpank iz osamdesetih ali urađen vrlo zrelo sa svim tim decenijama što su ostavile svoj trag pa se ovde jednostavna forma koristi da prenese višeslojnu, produbljenu suštinu. Svirka dobra, produkcija dobra ali su ovde pre svega pesme dobre, sa čistotom vizije i misli. Sjajno:

https://lostgenerationct.bandcamp.com/album/cursed

Muško-ženski Wow, Okay, Cool iz Konektikata su po sopstvenoj klasifikaciji postpank bend, ali realno, njihova muzika je uglavnom pank rok samo sa modernim senzibilitetom. I to nije ništa loše, naprotiv. Album If This is Where it Got Us, What Good is it? sastavljen je od kratkih, ekonomičnih rokenrol treskavaca odsviranih časno, produciranih ne naročito skupo i sa puno strasti i duha u isto vreme. Meni sve to više nego prija:

https://wowokaycool.bandcamp.com/album/if-this-is-where-it-got-us-what-good-is-it

Thrull i Hysteresis su dva benda sa Floride inspirisana metalkorom sa početka ovog veka, pa tako i sviraju na split EP-ju ThrullHysteresis. Nije to nužno muzika zbog koje bih ja ustao i pretrčao ulicu, ali oba benda su dobra, iskrena i energična, zvuk je jeftin a dobar i sve ima mnogo eksplozivne izražajnosti tako da je vrlo dobro:

https://hysteresisfl.bandcamp.com/album/thrullsteresis

Korrupt su blackened hardcore ekipa iz Norveške sa drugim albumom, The Weight We Carry a koji je u najvećoj meri melodični blek metal, ali lišen velikog dela njegovog koketiranja sa shoegazeom. Umesto toga, The Weight We Carry nudi melanholične, ali METALSKE melodije i prijatno svedene aranžmane. Produkcija  je bučna, ali je svirka pošteno žustra i album ima ugodnu težinu zvuka ali i hitrinu egzekucije (Edit: bend je datum izlaska naknadno pomerio na kraj Oktobra pa je i sa Bandcampa uklonio sve pesme sem jedne. Ali verujte mi na reč, album je odličan i vredi i da ga preorderujete):

https://korruptband.bandcamp.com/album/the-weight-we-carry

Lyodorub dolaze iz Ukrajine i mada sebe opisuju kao blackened hardcore, ovo je muzika zaista prijatno širokog zahvata. U osnovi jeste hardcore, ali sa mnogo „post“ i „emo“ elemenata, sve to prilično melodično, raspevano i emotivno, uz zadržavanje energetske srži koja je ključa za hardkorpank. Ovo je vrlo raskošno napisano i vrlo solidno snimljeno sa aranžmanima koji nude veliki dinamički raspon (a koji prilično glasan mastering onda malo, jelte, prikolje) i puno naglašenog harmonskog rada, ekspresivnih vokala… Album Юність je VEOMA dobar i treba da ga čujete SADA:

https://lyodorub.bandcamp.com/album/-

Kalifornijski Nails su bez nekog velikog forpleja izdali novi EP sa dve pesme, Fear Based Life i to, naravno, kida. Njihov moderni, metalizirani hardkor je ovde u dobroj formi sa brutalnim, agresivnim, ali zaraznim pesmama koje nisu minijature ali su ekonomičnog trajanja i ne troše vam vreme. Štim je nizak, zvuk težak, svirka ubitačna, ima vinil, nema šta da mislite:

https://nailstyranny.bandcamp.com/album/fear-based-life

Londonski Contract Killer su baš dobri. Ovaj kvartet kreće od d-beat crustpunka ali dodaje taman toliko thrash metal goriva u rezervoar da rezultirajući zvuk bude originalan i bogat. Treći EP za pet godina izdavanja, Liquidator, ima pet pesama i intro i KIDA jakim tempom, dobrim rifovima, dualnim žensko-muškim vokalima. Ne propustiti:

https://contractkiller.bandcamp.com/album/liquidator

Album Grond kalifornijskog projekta Cataract Stare je produciran jeftino, sirovo i očigledno namenjen samo tvrdokornim obožavateljima grindcore i grindthrash zvuka. Autor koketira i sa powerviolence etiketom, ali ovo je zaista bliže thrash metalu, samo spakovano u kraće pesme i sa grinderskim, grlenim vokalima odozgo. Sasvim korektan materija za publiku koja ceni klasični andergraund a i cena je takva: koliko sami date.

https://cataractstare.bandcamp.com/album/grond-2

Bolt, grindcore bend/ projekat iz Njemačke počinje svoj  EP Embrace the dispute istim semplom Ala Paćina iz filma Scarface koji je već pre skoro 40 godina koristio Extreme Noise Terror. Mislim, the more things change itd. Enivej, ovo je nisko naštimovani, teški, mučni blend grindcorea i powerviolence hardcorea, nije preterano inventivan ali ima dobar zvuk, pesme su kratke i rade sve što treba. Sa cenom od koliko date sasvim je to poželjno da se sluša i poseduje:

https://bolt-grind.bandcamp.com/album/embrace-the-dispute

Dablinski Ancient Malice imaju odličan EP, Worm Tongue, i to je deathgrind visokog tempa i izražene agresivnosti, istovremeno jednostavan ali i dovoljno maštovit da ne bude puka reciklaža tuđe muzike. Ovo je tehnički solidno, producirano starinski i bije ko peglom, dakle, nema nikakvog razloga da ga ne poslušate:

https://ancientmalice.bandcamp.com/album/worm-tongue

Public Execution su britanski hardcore/ grindcore bend sa drugim albumom za izvrsni američki Hey Fuck You! Records. Pesme su na Still Skint i dalje kratke, brze i ubitačne, mada je bend u odnosu na prethodni album pomerio svoj zvuk jedan promil u smeru hardkora, sa malčice boljom, ali i dalje sirovom, podrumskom produkcijom. No, pesme su, dakle, dobre, besne, kratke i jezgrovite, bend je tematski na liniji socijalno osvešćenog ali ne didaktičkog hardkora i sve je vrlo lepo. Mala pomoć: ako daunloud kupujete od izdavača a ne od benda, plaćate koliko hoćete, pa izvolite:

https://publicexecutiongrindcore.bandcamp.com/album/still-skint

https://hfyrecords.bandcamp.com/album/still-skint-hfy-042

Deo 5: DEATH METAL

Valhalla Awaits je sedmi album za švedske deaththrashere Bulletsize i nisam siguran šta se desilo s produkcijom jer ovo zvuči kao demo snimak. Ali valjda to tako i treba jer bend svakako u svojim pesmama ne traži neku veliku sofisticiranost i radije će zvučati prljavo, neposredno, sirovo. Ima to svakako svoju logiku, pa čak i kada dođu melodičniji „blackened“ delovi, nisu oni sasvim bez rezona. Nije loše:

https://bulletsize.bandcamp.com/album/valhalla-awaits

Fog Wall iz Nevade imaju debi album, Gloomweaver i to je simpatični, blago blackened pa onda i blago avangardni death metal. Ovo su dva čoveka u osnovi ali je za album postava ekspandovana u kvintet, sa sve sintisajzerima kao ravnopravnim instrumentom, no osnova ove muzike je zdravo rifaška, a svirka je čvrsta i više nego pristojno producirana. Lep debi:

https://fogwallnv.bandcamp.com/album/gloomweaver

Švedski jednočlani progresivni death metal projekat Februus na svom drugom albumu, Construction of Conflict zvuči… pristojno. Ovo je muzika prepuna ideja, u stalnom stanju promene i to je malo i hendikepira. Februusu bi zapravo godilo malo manje ideja po jedinici vremena, malo više razrade onih postojećih, ali neke od tih ideja su dosta dobre pa je album svakako konstantno zanimljiv. Produkcija je, za jednočlani, kućni projekat, takođe pristojna, mada sa očekivanim odsustvom dinamike kod programiranih udaraljki itd. Svakako, ovo je album koji ljubitelji progresivnog death metala treba da čuju, ako ništa drugo a ono da se podsete da je aranžiranje pesama jednako važna veština kao i pisanje dobrih rifova:

https://februusdm.bandcamp.com/album/construction-of-conflict

I, Voidhanger ove nedelje imaju novi, četvrti album projekta Acausal Intrusion a koji su sa radom počeli pre jedva šest i kusur godina. Jared Moran i Nicholas Turner imaju, ne preterujem, preko stotinu drugih aktivnih projekata ali im je ovo očigledno dovoljno važna muzika da joj posvećuju baš mnogo vremena. Vomit Meditations je hermetična, ali dinamična ploča eksperimentalnog death metala koji ide daleko preko granice tech death podžarna što ovom bendu povremeno pripisuju i ovo je mnogo više „I, Voidhanger ploča“ nego što pripada bilo kom drugom žanru. Dakle, puno disonance, teških promena tempa i ritma, a sve uz neljudske vokale i tupu, dosta suvu produkciju, da se osigura da ovaj album slušaju samo najposvećeniji. Ako ste, kao i ja, jedan od njih, čućete ovde dosta zanimljive muzike. Ako niste, čućete samo pretenciozno svaštarenje i surovo ćete nam se podsmevati. Takav ste čovek:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/vomit-meditations

Poljaci Godslut su izbacili drugi album, The Art of Deconstruction, naravno ponovo za takođe poljski Selfmadegod Records i ovo je poštena, uredna komadina poljskog death metala u kome se čuje i Vader ali i nasleđe poljskog blek metala u jednakoj meri. To je, dakle, sa jedne strane simpatično pravolinijska muzika, sa pesmama koje su žestoke i ofanzivne, ali su onda aranžmani iznenađujuće (ili ne toliko iznenađujuće) bogati i maštoviti i postižu zavidnu širinu vizije i ideja. Plus, svirka je UBITAČNA i bend je jako ubedljiv. Meni je ovo odlično ali meni je sve što je brzo skoro po definiciji odlično, no Godslut krase i mnoge druge vrline, tako da, poslušati obavezno:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/the-art-of-deconstruction

Francuski Desintegrating Worms nudi odličnu svirku na svom debi EP-ju Visions of Blood pa je onda tu i malo šteta da je zvuk dosta muljav. Mislim, to svakako doprinosi andergraund šmeku ovog izdanja, ali Desintegrating Worms ima pesme daleko iznad proseka kućnog demo snimka, što ovo izdanje jeste i ako je ovde u pitanju samo jedan čovek (a verovatno jeste), on je izuzetno talentovan i ne samo da piše odlične agresivne a progresivne death metal komade nego i virtuozno svira. Svakako izvrstan diskografski debi i bend koji treba držati na radaru iz sve snage:

https://desintegratingworms.bandcamp.com/album/visions-of-blood

Meksički duo Skeletal Throne ima treći album, a za sedam godina, naslovljen Perverse i ovo je snažan, ne naročito filozofski nastrojen death metal. Ovde je naglasak na brutalnom mošerskom gruvu, preciznom blastbitu, pesmama koje su upakovane u četvrtaste, predvidive aranžmane, produkciji koja je APSOLUTNO PREGLASNA ali je deo iskaza benda. A iskaz je da ovi ljudi BAŠ VOLE Cannibal Corpse i njihove ispisnike i ako je ljubav dovoljna za prelaznu ocenu, ovi ljudi ipak zaslužuju i nešto više. Hoću reći, Perverse je pitak album, ma koliko predvidiv bio:

https://skeletalthrone.bandcamp.com/album/perverse

Hatchling su iz Indijanapolisa i sviraju eksperimentalni death metal a to znači da iz ozbiljnog zaleta gde denflovane, komprimovane gitare seku na komade a vokali se ne prepoznaju kao da dolaze iz ljudskog grla lako upadnu u dugački pijanistički pasaž, pa posle u harmoničnu temu na nedistorziranim gitarama i tako u krug i svašta tu ima. Njihov drugi album, Spectral Contingency stiže jedanaest godina nakon prvog i svačega tu ima i pomalo se i, jelte, svaštari, ali svakako je impresivno čuti da bend popamti ovoliko komplikovane aranžmane i bude to do kraja dosta simpatično:

https://hatchling-ce.bandcamp.com/album/spectral-contingency

Ahhh, Neyquam iz Tusona u Arizoni drljaju sirovi, jednostavni death metal/ deaththrash baš po mom ukusu. Debi album Gospel of the Gutted je kao da je opet 1991. godina a mi slušamo Grave i Autopsy, Cannibale i Gorefe(a)st, Avulsed i Immolation, samo sve odsvirano superiorno pod konac, sa produkcijom koja je TAMAN da bude uredna a da ne obeživoti muziku. Ljudi zapravo sviraju veoma dobro i ovo je uživanje od početka do kraja:

https://neyquam.bandcamp.com/album/gospel-of-the-gutted

Morgue Stench iz Sent Luisa nemaju skoro ničeg originalnog u muzici ali rade vrlo pošten, vrlo proleterski brutal death/ slam. Njihov debi album, The Apogee Of Perditious Suffering je snimljen starinski, bez peglanja, semplovanja, riempinga i kvantizacija i zvuči kao gomila mladih, znojavih muškaraca koja trese taj metal u šupi, to jest KAKO I TREBA. Pesme su iznurujuće procesije mošerskih ritmova u različitom tempu, energične i hipnotične u isto vreme i to je LEPO:

https://morguestench.bandcamp.com/album/the-apogee-of-perditious-suffering

Za još slamming death metala ćete se ove nedelje obratiti na adresu u Pensilvaniji. Putrid Autopsy su dva mlada momka (onaj koji svira sve instrumente je rođen 2010. godine, pevač je nešto stariji) sa jednim demom nešto ranije ove godine i sada sa debitantskim EP-jem, Red Room. Ovo, razume se, nije mnogo originalno, ali je prilično dobro i razume žanr u kome nastupa, počev od užasnog omota, preko pesama koje su niska slem-rifova, besmisleno brzih blastova i vokala koji zvuče kao da dolaze iz druge dimenzije. Kada na to dodate tvrde gitare i doboš koji zvoni kao nakovanj, svi sastojci su tu. Putrid Autopsy ipak nisu samo generička rekonstrukcija tuđeg slema koju bi sklopila umjetna inteligencija i ovde ima ličnog iskaza i invencije tako da se meni dopadaju i nadam se da budu uspešni:

https://putridautopsy.bandcamp.com/album/red-room

Simfonijski melodeath nije neki moj preferirani format muzičke, jelte, umetnosti, ali Francuzi Carbonic Fields su me osvojili. Ova kostimirana i prilično pompezna ekipa iz Normandije na svom drugom albumu, Spiritus Mentis nudi bombastičnu ali užasno zabavnu muziku zasnovanu na klasičarskim temama i pošteno znojavoj svirci., Naravno, ima ovde puno tog nekog „populističkog metala“ kakav ja generalno ne volim, sa melodičnim orkestracijama i jeftinim brejkovima da se raja žari i pali, ali Carbonic Fields sve pakuju u zaista energičan i prijemčiv okvir propisnog, hedbengerskog metala i to se mora poštovati:

https://carbonicfields.bandcamp.com/album/spiritus-mentis-3

Britanci Lifeswallower sebe opisuju kao bend koji svira ekstremni metal ali recimo da je njihov debitanstki EP, isto Lifeswallower najviše death metal sa progresivnim heavy metal tendencijama. I to je zanimljivo, sa dobrom kombinacijom death metal brutalnosti i melodičnijih, rokerskijih ideja. Produkcija je prilično jeftina ali to svemu daje nekakvu dimenziju štroke koja mu prija pa se ovo lepo posluša:

https://lifeswallower.bandcamp.com/album/lifeswallower-2

Imamo i split album dva vašingtonska death metal benda, Human Puzzle i Exit Wound. Izdanje nema poseban naslov, a nije posebno ni po drugim parametrima, ali ovo je dobar, prljav a kvalitetan andergraund death metal koji servira gomilu mošerskih rifova i udaračkog gruva. Produkcija okej, Human Puzzle malo kraći i grajnderskiji u pesmama, ali sve je to pošten, radnički i seljački death metal kakav od srca preporučujem pogotovo jer cenu za daunloud sami određujete:

https://humanpuzzle.bandcamp.com/album/human-puzzle-exit-wound-split

Tu su i Britanci Sulphuric Deity osnovani prošle godine, a koji se oblače kao blek metalci, no sviraju kao grajnderi. U proseku je EP Extermination Hammer black-death metal sa divljačkom dispozicijom ali sa dovoljno osećaja za gruv i promene tempa da ne bude samo monotoni napad blastbitom na slušaoca. Umesto toga, ovo zna i da uspori, da zazvuči psihodelično i mučno na interesantne načine, a kada krlja, tada ne uzima taoce. Bend nije ponovio ni jednu pesmu sa debitantskog demo snimka od proletos i ovo je lep, originalan materijal koji će prijati svakome ko voli ovako agresivnu a opet slojevitu muziku:

https://sulphuricdeity.bandcamp.com/album/extermination-hammer

Za ljubitelje švedskog death metala tu je, jelte, meksički trio Demonic Manifestation sa svojim trećim albumom, Grimshrine. Ovo je vrlo stamena, vrlo sigurna muzika sa klasičnim rifaškim radom kakav ste voleli kod ranih Unleashed, Dismember i Grave, spakovana u dobru, snažnu produkciju i odsvirana furiozno. Demonic Manifestation vrlo malo filozofiraju i nude čistu kardio-krtinu u četrdeset minuta i devet pesama propisne pičkaže tako da, navalite:

https://demonicmanifestation.bandcamp.com/album/grimshrine

Kanađani Bitter sviraju vrlo stereotipan slamming deathcore i imaju produkciju koja mi aktivno vređa uši ali ajde, EP Slamosaurus Rex ima lepog gruva, solidne mošerske rifove i posluša se to. Da ne grešim dušu. A i slab sam na dinosauruse.

https://bitter-qc.bandcamp.com/album/slamosaurus-rex

Mindful Consumption je debi album za češki bend Absorbing osnovan pre dve godine u Brnu i osim naziva albuma bend ne nudi MNOGO originalnog u svom zvuku ili muzičkoj filozofiji ali ITEKAKO to kompenzuje kvalitetom egzekucije. Ovo je tehnički vrsni brutalni death metal odsviran šampionski i sa dobrim uhom za same kompozicije. Dakle, ovde ima i dobrog gruva i pametne agresije i pesme su generalno odlično napisane, sa individualnim karakterima i narativima a muzičari su fantastični i sve zvuči dotegnuto i moćno a bez studijske sterilnosti i beživotnosti koja nije retka u ovakvim kontekstima. Fantastičan debi koji ću radi preporučiti svakome ko voli Suffocation, Cattle Decapitation, Organectomy itd. Ovo se ne propušta:

https://absorbing.bandcamp.com/album/mindful-consumption

Slični su i Italijani Vlterior koji, doduše, postoje od 2017. godine, ali nemaju album. Novi EP, Pragmateia ima dve pesme i impresivno kombinuje tehnički, agresivni death metal stil sa dobro napisanim pesmama i virtuoznom svirkom. I ovde je produkcija vrlo solidna i ovo je PREMIJUM kvalitet death metala, moliću lepo. Bend još ne najavljuje album ali ovo je toliko kvalitetno da MORA biti da rade na njemu:

https://ulteriordeath.bandcamp.com/album/pragmateia-2

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

AFBL je Šveđanin koji pravi, jelte, avangardnu muziku kombinujući snimke iz prirode, kućne predmete, razna niskotehnološka rešenja. On sebe opisuje ovim rečima: “Field recordings, distorted folk and black metal noise with improvised instrumentation. Always DIY. Always antifascist. Never any AI.“ Dakle, čovek na svom mestu a album That which should be kept buried in Grimsås mu je kolažno napravljena ploča power electronics muzike, buke i slobodne improvizacije posvećena borbi za očuvanje (i obnavljanje) švedskih močvara uništavanih industrijskim prikupljanjem treseti. Njegova Bandcamp stranica daje link za obimnu dokumentaciju zašto je obnavljanje močvare dobro za klimu a muzika je meni vrlo dragi lo-fi avangardni rad sa puno „kućnih“ zvukova (metalni predmeti, opruge, šipke…) proteranih kroz jeftine analogne efekte što u sumi daje bogat, konstantno zabavan trodimenzionalni zvučni ambijent. Vrlo lepo i plemenito:

https://afbl.bandcamp.com/album/that-which-should-be-kept-buried-in-grims-s

Recimo da kalifornijski Private Prisons prave nekakav eksperimentalni, ambiciozni metal na pola puta između sludge metala, post metala, pa i black metala… Njihov aktuelni album, Theo Lacy je možda najlakše opisati kao Neurosis sa blastbitom i mada ovo naravno, nije tačno, dovoljno je tačno da vam ponudi neku orijentaciju. Pesme su poduže, koriste mnogo tradicionalnih instrumenata i analogne elektronike da proizvedu zanimljive kolaže zvuka i slojeve buke i ovo vredi da se pažljivo posluša:

https://privateprisonsband.bandcamp.com/album/theo-lacy

Generalno ne pišem o kompilacijama već objavljivanih snimaka ali Black Magnet su uspešno zaobišli ovaj limit time da su na EP-ju Demos pored dva stara demo snimka dodali i demoe dve pesme koje će biti na narednom albumu, 2027. godine a koje do sada nismo čuli. Black Magnet rade taj svoj klasični, ’90s industrial metal sa mnogo elegancije i znanja tako da su za mene jedan od vrlo retkih modernih industrial bendova na koje obratim pažnju kada objave nešto novo. Ovo je vrlo dobro i preporučujem slušanje:

https://blckmgnt.bandcamp.com/album/demos

Zvindiyar je jedan momak iz Bahreina koji spaja kinematske, evokativne teme sa ekstremnim metalom. EP Six Rites je konceptualna ploča koja u osnovi ima death metal gruv ali onda dosta melodične, atmosferične gitarske paljbe i priznajem da me je iznenađujuće dobro zabavila. Produkcija zdrava, strast evidentna, eklektičnost dobrodošla:

https://zvindiyar.bandcamp.com/album/six-rites

Bear Ghost iz Arizone su progresivni rok bend koji se mnogo dobro provodi dok svira. Album Tiny Hitman im je kao da ste spojili Mr. Bungle i Queen, sa sve cirkuskom muzikom, superiornim vokalnim harmonijama i mnogo MNOGO mašte u aranžmanima. Ovo je totalna zabava od početka do kraja a ta činjenica maskira drugu činjenicu a ta je da bend OPASNO svira, ima suludo komplikovane aranžmane i sjajan miks. Izvrsno:

https://bearghost.bandcamp.com/album/tiny-hitman

Njujorška prog rok supergrupa Stick Men ima novi album, Let’s THRAK Again, nekih deset godina nakon prethodnog i ovo je BAŠ dobro. Za razliku od onog što se danas često prodaje kao progresivni rok i metal, Stick Men su bliži džezerskoj slobodi improvizacije i generalnoj fluidnosti forme, a sa opet dosta instrumentalističke bravure u izvedbi. Album je veoma raznovrstan i pun sjajnih momenata, pa još veoma lepo miksovan, evo, ne znam, rizikujem da se onesvestim od miline. Fanovi imaju i verziju od dva diska da pazare:

https://stickmen.bandcamp.com/album/lets-thrak-again-reel-one

https://stickmen.bandcamp.com/album/lets-thrak-again-reel-two

Al ga biju Sun Guts, takođe iz Njujorka… Album Supervoid je agresivnija, teža muzika, mathcore niskog štima i debelih žica, odsviran sa nešto više gruva nego što rade baš andergraund kolege ali i dalje konfrontativan i sa mnogo promena tempa i ritma u svojim komplikovanim kompozicijama. Taj superteški zvuk sve drži na ivici ekscesa ali bend se uglavnom vadi na zaista solidnu svirku i bude to dobro zezanje:

https://sunguts.bandcamp.com/album/supervoid

Imamo i mr.phylzzz i njihov (mini?)album Fear the Lord. Čikaški bend od svojih prvih dužih izdanja snima za Amhetamine Reptile pa onda i njihov noise rock upada u nekakav karakteristični format ove veteranske etikete, sa jednakim udelima tenzije, pretnje, zaraznosti i gruva u zvuku. Produkcija odlična, bend snažan a disciplinovan u izrazu, omot je sjajan i sve je kako treba:

https://mrphylzzz.bandcamp.com/album/fear-the-lord

Chat Pile samo štrikaju. Noise rock/ metal ekipa iz Oklahome je upravo izbacila novi album, Who Loves The Sun i to je od početka do kraja odlično. Bend je sada još elegantniji u postizanju unikatne atmosfere tenzije i katarze, strastvenosti i kajanja u isto vreme, zvuk je izvrstan, a svirka energična i organska, ali i superiorno disciplinovana. Ovo je treći album za bend koji prostor između albuma popunjava sjajnim eksperimentalnim izdanjima i rezultati tog eksperimentisanja se čuju u sazrevanju koje ovaj album tako dobro predstavlja. Mnogo jako:

https://chatpile.bandcamp.com/album/who-loves-the-sun

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Second Wind su heavy metal ekipa iz Čikaga sa prvim demo snimkom (Second Wind Demo) i to su dve pesme šarmantnog NWOBHM zvuka. Second Wind jesu jeftino producirani ali znaju da naprave taj spoj ulične štroke i fantazijske epike pa je meni ovo odmah simpatično. Bend očigledno ima silnu ambiciju jer već prodaje i majice, pa izvolite, poslušajte:

https://secondwindchi.bandcamp.com/album/second-wind-demo

Zna se da o singlovima ne pišemo u ovim nedeljnim pregledima… osim kada su u pitanju neki lični favoriti. Saxon svakako u njih spadaju a i sevap je ukazati da šefildski hevi metalci svoj 25. album planiraju za Januar pa je Gods of Thunder prvi singl sa istog koji najavljuje propisno gaženje. Ovo je Saxon koji se spretno hvata svojih, jelte, saksonskih korena i nudi teški a opet elegantni metal što se beznaporno otresa hair metal cheese asocijacija i radi udobno i uverljivo u jednom zrelom, samorazumljivom idiomu sa samo mrvicom sugestije folk muzike u osnovi. Lepo!

Francuzi Kingcrown ne osvajaju nekom velikom originalnošću izraza na četvrtom albumu, Moonfall, no, ovo je korektan power metal sa dovoljno klasičnog heavy metala u svom DNK da mi bude simpatičan. Solaže su razigrane, rifovi generički ali šarmantni, cela poza benda je cheesy ali nije rđava:

https://kingcrownofficial.bandcamp.com/album/moonfall-new-album-2026

Unknown iz Konektikata imaju mnogo zanimljiv pristup heavy metalu, na svom drugom albumu, Graveyard Of Empires. Hoću reći, ovde ima i čistog, masnog heavy metal cepanja, ali i interesantnih kinematskih aberacija, često sve spojeno u istoj pesmi, odsvirano MOMAČKI i solidno producirano. Nisam odavno čuo metal koji istovremeno zvuči i ovako pošteno cheesy i iskreno „alternativno“ i Unknown se pozitivno izdvajaju iz mase svojim osobenim stilom i zvukom:

https://unknownmetalct.bandcamp.com/album/graveyard-of-empires-2

Edouarth su grčki street metal bend moji snima za rumunjski ugledni Sleaszy Rider i manje više iz ovog opisa već možete da naslutite i muziku. Drugi album benda, Street Vengeance je simpatičan. Ne originalan, ne ni naročito inventivan, ali sasvim prijatan, sa himničnim refrenima, dobrim, ako već generičkim rifovima, poštenim tempom. Nema ovde nečeg što bih istakao kao osobeno za bend, ali ipak ne bih Street Vengeance ni nazvao stilskom vežbom – oseća se da ovi ljudi to proživljavaju i da su iskreni u svom izrazu, tako da, izvolite:

https://sleaszyrider.bandcamp.com/album/edouarth-street-vengeance

Mad Max su nemački hard ’n’ heavy bend osnovan još 1981. godine i prvi album im se kratko i jasno zvao Heavy Metal. Stories of Destiny im je sedamnaesti album i ovo je mekušni, nostalgični hard rok/ AOR za nas matorce koji smo osamdesetih trošili bendove poput Loverboy, April Wine i slično. Da se razumemo, sve je vrlo stručno sklopljeno pa onda i producirano bez modernih ekscesa tako da meni ovo prija:

https://madmaxofficial.bandcamp.com/album/stories-of-destiny

Sasvim su simpatični i norveški Audrey Horne sa svojim novim albumom Achilles. Audrey Horne već godinama spajaju hardrokersku, klasičnu osnovu sa malo alternativne nadgradnje i Achilles je sasvim lepa demonstracija da ova kombinacija radi i tolike godine nizvodno. Konsekventno, ovaj lepi, prijatni album bi trebalo da zadovolji i lojaliste ’70s hard roka i hevi metala, ali i da bude interesantan publici modernijih senzibiliteta jer prilično dobro spaja himničnost i neposrednost klasičnog hard rok i hevi metal izraza sa nekakvom modernijom introspektivnom dimenzijom, Lepo:

https://audrey-horne.bandcamp.com/album/achilles

Imate i novi album švajcarskih hard end hevi metalaca Shakra a koji uprkos reči „live“ u naslovu, nije živa ploča. Umesto toga, Just Live Loud! je ploča klasičnog ’80s hevi metal zvuka sa tevtonskim otklonom i pesmama koje su himne za mladi, ludi, dugokosi svet. Nazvao bih muziku Shakre staromodnom – ovakve stvari su se vrtele na radiju kada sam ja imao 12 godina – ali toliko tinejdžera viđam na koncertima bendova koje sam ja slušao kao tinejdžer da je sasvim u redu reći da Shakra znaju da imaju publiku a njihov izdavač, Frontiers, da zna šta radi:

Pa su tu britanski Stormbringer i njihov album Transcendence, jedna klasična hard i hevi ploča sa korenima u bluzu i nadgradnjom u melodičnijem, radio-friendly zvuku metala osamdesetih. Stormbringer sve to onda rade na moderan način, sa modernom produkcijom i dobro to ispadne na kraju pa ako volite hevi metal i hard rok uz koji se udara nogama o pod i mlati glavom u zanosu, lepo ćete se provesti:

Izašao je i novi Airbourne, naslovljen samo Airbourne i Australijanci su ovde u životnoj formi. Ovo je hard rok i hevi metal negde na idealnom secištu između AC/DC, Aerosmith, Rose Tattoo, Motley Crue… istovremeno prljav i nevaljao, ali i himničan, sa mobilišućom snagom za čitave stadione ako bog da. Mislim, nema ovde ničeg originalnog ali Airbourne zvuče toliko autentično u rekonstrukciji zvuka koji je harao osamdesetima da ne mogu da ne budem impresioniran:

Grimner su verovatno isuviše raspevani za moj ukus ali ako niste terminalno namrgođeni kao ja, njihov vikinški folk metal je u dobroj formi na petom albumu, Stormvingar (a što, na osnovu omota nagađam, znači „krila oluje“). Ovo je puno lepih, zabavnih narodnjačkih melodija odrađenih preko nečega što je u teoriji matrica ekstremnog metala ali sve te violine i veseli napevi daju albumu jedan nepogrešivo optimistički štimung i to je solidna žurka sve vreme. Mislim, čak i ja kroz zube pevušim ove himne:

https://bandgrimner.bandcamp.com/album/stormvingar

Za još nešto JAKO raspevano evo ga novi Pirate Queen. Špansko-britanske devojke na svom drugom albumu, Travelling Around the World nastupaju u jakom piratskom modusu spojenim sa njihovim simfonijskim power metal izrazom i to je generalno jako glasno, bombastično, poletno pa i zabavno čak i meni kome ovako prebudžena produkcija dosta smeta. Vokali su odlični i postižu onaj Heavy-Metal-ABBA efekat kome se uvek nadamo a retko ga dobijemo tako da, ovo treba da se čuje:

https://piratequeen.bandcamp.com/album/travelling-around-the-world

ALBUM NEDELJE

Sigh nikada nisu snimili loš album pa nemojte očekivati da počnu od četrnaestog. Duboko filozofski zamišljen – fokusiran na proces raspadanja tela posle smrti – Goh-Ka je inspirisan budističkim ilustracijama koje se bave tim procesom dekompozicije tkiva i organa i kao što je pravilo za Sigh, predstavlja izvanredno dobro izvedenu postmodernističku kombinaciju žanrova koja u svojoj osnovi ima blek metal ali toliko visoko nadograđen da ga ovde prepoznajete prevashodno po tome da je muzika čvrsto odsvirana a vokali su promukli. No, Kawashimino pevanje je promuklo i „nemelodično“ uglavnom jer se drži azijskog tradicionalnog stila – sa samo blagim zanošenjima u pravcu ekstremnog metala – i zapravo je Goh-Ka ploča na kojoj su azijski i partikularno japanski tradicionalni i folklorni uticaji mnogo izraženiji nego u ranijim fazama benda kada se ovaj japanski kolektiv bavio evropskom dodekafonijom, džezom, evropskom srednjevekovnom muzikom… Goh-Ka je apsolutno neužurbana, relaksirana ploča koja svojoj zahtevnoj tematici prilazi bez senzacionalizma i teatralnosti, a opet sa muzikom koja je uzbudljiva, semantički i aranžmanski gusta i elegantna. I bend uopšte ne vidi potrebe da sebi postavlja granice pa tako posle uvodne Kuso-shi 1, 2 and 3, koja naslovom direktno referira na japansku poeziju što se bavi sa svih devet faza dekompozicije tela i koja je izrazito folklorno orijentisana, dolazi Jigoku-Zoshi 1 – Unkamusho, a koja posle minimalističkog i atmosferičnog uvoda upada u blek metalski blastbit preko koga ide powermetalska, kvazisrednjevekovna melodija. Ovo je ubitačna pesma, čija kompleksna, progresivna struktura nije ni malo umanjena time što se svira zaslepljujućom brzinom i Sigh već sa ova prva dva komada podsećaju da ne postoji drugi bend na planeti sa ovakvom širinom vizije ali i zanatom u rukama da tu viziju isporuči sa potpunom ubedljivoošću. Utoliko, i slušajući ostatak albuma, deluje mi skoro pa pogrešno da Sigh nazivamo avangardnim bendom – iako su oni VEOMA avangardni – već i time da je njihova muzika, za razliku od velikog dela avangarde, i slušljiva i PEVLJIVA i prijemčiva – slušajte Anzenshokon koja je kao Sabbathov Planet Caravan u kome se heavy psychedelic rock spaja sa budističkim pogrebnim pojanjem. Hoću reći, Sigh za razliku od velikog dela avangardne braće ne zvuče EKSPERIMENTALNO. Njihova muzika je PRODUKT eksperimenata i istraživanja a ne eksperiment sam ili sam proces istraživanja i verovatno zato zvuči tako ISPRAVNO a bend odiše takvim autoritetom. Nema mnogo ovakvih bendova na planeti i to da Sigh tri i po decenije nizvodno i dalje zvuče ovako sveže i barem pet-šest koraka ispred svih drugih je čudo kakvom nisam smeo da se nadam u vreme kada sam ih otkrivao u devedesetima. Fantastično.

https://peaceville.bandcamp.com/album/goh-ka