Čitanje DC-jevog maksiserijala Batman: Dark Patterns je toliko osvežavajuće, toliko oslobađajuće iskustvo da se čovek na kraju i malo naljuti. „Dakle, moguće je“, reći će on besno, „moguće je praviti stripove o Betmenu koji su istovremeno tradicionalni ali i osvežavajuće inovativni, moguće je praviti stripove o Betmenu koji nisu esejistička dekonstrukcija njegovog identiteta niti ilustrovana wiki-stranica o partikularnom aspektu njegovog karaktera, a pogotovo nisu petstoto prepričavanje Betmenovog „origin storyja“ samo sada sa modernim šmekom. Zašto ih onda, za ime svega što je nesveto i umotano u preteću tminu gotamskih noći, niko ne pravi?“

Betmen je u ovom trenutku, što se stripova tiče, uglavnom u odličnoj formi. Na tekućim serijalima smenjuju se vrhunski crtači i scenaristi i dobijamo priču za pričom kvalitetne obrade mnogih njegovih motiva. Onda su tu miniserijali koji se dešavaju u nekim svojim kontinuitetima i daju nam dovitljive varijacije na i rekonstrukcije Betmenovog mitosa. Međutim, ono što, reklo bi se, najmanje dobijamo su „normalne“ priče o Betmenu, one u kojima najveći detektiv grada Gotama rešava slučajeve koje niko drugi ne ume da reši i tokom tog rešavanja otkriva svu trulež u utrobi ogromnog, bogatog grada na američkoj istočnoj obali.

Nije naravno NEOPHODNO da svaki strip o Betmenu bude fokusiran na detektivski aspekt njegovog posla; superherojski strip je danas cvet sa hiljadu latica i ima mesta za naučnofantastične sage, natprirodne fantazije i složene psihoanalitičke eksperimente, ali DC-ju kao da konstantno nedostaje jedan serijal o Betmenu koji bi bio naprosto Betmen na svom svakodnevnom poslu, čovek u kostimu koji rešava teške, mučne slučajeve u kojima ljudska nesreća nije posledica samo mentalne bolesti ili transdimenzione-panmultiverzalne zavere nego naprosto nepovoljnih socioekonomskih okolnosti i osobenosti čovečije, krhke, lomljive psihe. Mnogi scenaristi koji rade danas standardne „velike“ priče o Betmenu odvajaju po neku od celina baš za ovakve zaplete (King, Zdarsky…) ali često i magazini pokrenuti da, nominalno, budu medijum za baš ovakve priče na kraju završavaju kao taoci tekućih kompanijskih krosovera i nemaju dovoljno autonomije da izguraju originalnu viziju (za pokazni primer videti pod Shadow of the Bat, tekući serijal iz devedesetih na kome su Alan Grant i Norm Breyfogle krenuli da rade baš ovakav strip a do kraja je pedeset njegovih epizoda, od devedeset i šest izašlih, bilo deo kojekakvih krosovera).

Otud je Batman: Dark Patterns, serijal od dvanaest brojeva koji je DC izdavao od Januara 2025. do Januara ove godine dragoceniji nego što se na prvi pogled čini. Za razliku od drugih srodnih inicijativa iz recentnih godina tipa Legends of the Dark Knight, Batman: Dark Patterns je bio projekat koga je od početka do kraja izgurao jedan kreativni tim, bez kompromitovanja svoje vizije, sa usredsređenim narativom i bez ikakvih dodirivanja sa aktuelnim kontinuitetom i njegovim krosoverima. Dodatno, i možda NAJDRAGOCENIJE od svega, ovo je strip koji, za razliku od nečeg sličnog što bi DC izdavao na svom imprintu Black Label, ne oseća nikakvu obavezu da bude prevratnički rad, nešto što će snažno izmeniti način na koji vidimo najpopularnijeg superheroja na planeti, nešto što će u njegovu biografiju dodati revolucionarne nove detalje ili odvažno izmeniti neki deo njegove istorije za koji smo decenijama smatrali da je uklesan u kamenu. Ne. Batman: Dark Patterns je „just another day in the office“ tip stripa, a da istovremeno u tome uspeva da bude relevantan, slojevit, da nam prikaže elemente Betmenove ličnosti koje on krije, njegove odnose sa drugim likovima u kojima čitalac prepoznaje glumu i trud da se igra ta persona „Betmena“ kako bi se prikrilo srazmerno neiskustvo glavnog lika, da nam prikaže Betmena i kao ranjivog, pa čak i Betmena kako greši a da to ni na koji način ne umanjuje njegov mitološki status u očima čitaoca.

Čitati strip o Betmenu koji je crtao Hayden Sherman je, da dodamo, već samo po sebi privilegija jer se radi o jednom od najtalentovanijih i najimpresivnije evoluirajućih crtača u aktuelnom američkom mejnstrimu i to da Batman: Dark Patterns pritom piše Dan Watters je skoro pa nezasluženi bonus. Sherman ovom stripu daje praktično idealni balans grotesknog gotskog horora i sirovog, urbanog noar mirisa, sa jasnim odjecima onoga što je Tim Sale radio na Batman: Hush, jasno utemeljen u „style guide“ standardima Jose-Luisa Garcije-Lopeza ali onda sa dodatim stilizacijama koje je u vizuelni identitet Mračnog viteza uneo pokojni Norm Breyfogle. No, Sherman nije puki kompilator i njegov rad karakteriše i izuzetno inventivan lejaut koji čini Batman: Dark Patterns distinktnim i pozitivno različitim od kinematskog stila usvojenog za „velike“ serijale u tekućim magazinima Batman i Detective Comics.

O Danu Wattersu sam već pisao i Britanac je nakon veoma zapaženog creator owned rada za Vault Comics (kao deo kolektiva White Noise a čiji su drugi članovi Ram V, Alex Paknadel i Ryan O’Sullivan) počeo da radi za DC. Iako nije njihov ekskluzivac (pisao je za Marvel, i, naravno, radio za BOOM!, Image i Humanoids), Watters jeste u mejnstrimu najviše prepoznat baš po pisanju za ovu kuću, gde je od Toma Taylora preuzeo vrlo uspešni Nightwing a rad na Batman: Dark Patterns će mu svakako biti veoma vredna stavka u biografiji.

Batman: Dark Patterns je VEOMA srećan spoj tradicionalnog i inovativnog. Ovo je strip o Betmenu koji je još uvek na nekakvom početku svoje karijere – u jednom njegovom monologu na početku saznajemo da je kostim prvi put obukao pre tri godine – i ovo ga čini istovremeno i strahovito tvrdoglavim da dokaže – pre svega sebi a onda i celom gradu – da je posvećen, odlučan i nepogrešiv, ali i sklonim da donosi ishitrene zaključke. Štaviše, iako je ovaj serijal sastavljen od četiri individualne priče od po tri broja koje se daju čitati i nezavisno jedna od druge, jedna od njegovih tekućih tema se bavi pronalaženjem pravilnosti i obrazaca tamo gde ih nema. Watters se ovim priključuje na recentni trend u kome se Betmen humanizuje i prikazuje ne kao hodajuće oružje i biološki kompjuter već kao čovek koji uči da nadvlada svoje iz traume potekle i traumatizujuće navike i onda je i sam naslov maksiserijala zapravo upozorenje na mračne pravilnosti koje se pretvaraju u opsesiju i nezdravo gubljenje identiteta osobe u njenom „poslu“.

Treća priča u ovom serijalu je i eksplicitno naslovljena Pareidolia, u referenci na psihološki fenomen gde prepoznajemo pravilnosti tamo gde ih nema. Čest primer za ovo je ono kada u oblacima vidimo lice, ali ovaj se fenomen srazmerno često javlja i kod osoba sa  Parkinsonovom bolešću i određenim tipovima demencije. U Betmenovom slučaju, ona je više simptom strahovitog umora i pomalo nezdrave opsesije da detektiv sa plaštom mora da reši SVAKI slučaj na koji naleti ali da, a što je više zabrinjavajuće, prepozna obrasce koji će dovesti do slučaja i pre nego što se on desi.

Watters ovde vrlo spretno, bez raspisivanja i logorejičnosti oslikava portret mladog čoveka koji kompenzuje gubitak time da u svom poslu mora da bude najbolji, ne poredeći pritom tu svoju „najboljost“ sa drugima* već sa nekakvom idealnom personom „Betmena“ koji ne samo da ne greši već i koji SVE ZNA UNAPRED. Ovo je i persona koju on snažno projektuje prema spoljnjem svetu, prema Gordonu i policijskim službenicima, prema ljudima umešanim u slučajeve koje rešava, prema protivnicima itd, ali u sebi je svestan da je ovo zapravo besmislena, infantilna fantazija i svesno sebe sprečava od usiljenog nametanja pravilnosti nečemu što je samo nasumični šum događaja u velikom, složenom sistemu kao što je grad Gotam.

*u jednoj sceni Betmen komesaru Gordonu uzgredno objašnjava zašto je opsednut rešavanjem jednog partikularnog slučaja a ne bavi se sa dve druge tekuće misterije u Gotamu, vrlo razložno i bez ikakvog hvalisanja prikazujući da su one zapravo trivijalne i da će ih rešiti redovni policijski islednički rad.

Ovo je strašno osvežavajući pristup karakterizaciji u trećoj deceniji dvadeset i prvog veka jer je taj stereotip nepogrešivog, opsesivno planirajućeg, na prepoznavanje obrazaca svuda, uvek i u svemu usredsređenog „genija“ i dalje sveprisutan u popularnoj kulturi (od doktora Housea do Reeda Richardsa u prošlogodišnjem Marvelovom filmu o Fantastičnoj četvorci) i, kada se predstavlja aspirativno, ume da zamiriše i pomalo toksično. Wattersov Betmen je u nekakvim najavama predstavljan i kao inspirisan filmom The Batman Matta Reevesa, ali mislim da Watters ide jasan korak dalje i da on svog Betmena predstavlja kao nekoga ko jeste opsednut, jeste nezdravo fokusiran na svoj posao do mere autodestruktivnog ponašanja, ali ko je istovremeno i SVESTAN da se ponaša nezdravo i autodestruktivno.

A to deluje veoma humanizujuće. Ovo je, mislim, idealan strip da nam pokaže ZAŠTO je Betmenu potrebna porodica (kako je demonstrirao Batman Chipa Zdarskog) i zajednica (kako je demonstrirao Detective Stories Rama V-ja) jer je postavka u kojoj postoje samo brižni batler Alfred i Bruce Wayne koji se svake noći oblači u kostim i vraća se krvav i povređen i tvrdoglavo insistira da mu nije ništa i da mora da „radi“, ma koliko požrtvovano delovala, zapravo toksična i autodestruktivna za obojicu. I kada vidimo kako obojica ovo shvataju i prave smislene, razumne korake ka sazrevanju svog aranžmana, ovo je veoma progresivno.

No, Batman: Dark Patterns nije strip koji se prevashodno bavi Betmenovom karakterizacijom i sve što sam ispisao u prethodnih nekoliko pasusa je zapravo uzgredni rad sa karakterom a koji se dešava na pozadini četiri intrigantna detektivska zapleta u kojima Betmen, kako rekosmo, otkriva neke mračne tajne svog grada i ispravlja neke nepravde, svestan da su one samo delić veće, sistemskije, takoreći metanepravde. Batman: Dark Patterns je strip koji u punoj meri prikazuje gotamski mizanscen kao mesto klasnog raslojavanja, ljudskih sudbina uhvaćenih u žrvanj velikog, neregulisanog biznisa i korumpirane gradske politike. Betmenovi protivnici su  ovde češće ljudi kojima je nanesena nepravda ili preplašene, očajne osobe koje osećaju da ih sistem ne štiti i koje preduzimaju drastične korake, nego nekakvi klasični „superzločinci“. Pritom, u stripu se pojavljuju i neki klasični Betmenovi protivnici (Firefly, Ventriloquist), ali Batman: Dark Patterns NIJE strip nostalgije, prepričavanja starih priča i oslanjanja na stara rešenja. Oba ova lika imaju zapravo tek sekundarne uloge u odnosu na nove likove koje Watters uvodi kao fokalne tačke zapleta i oni jednom dobrim delom služe kao mamac za čitaoca da prepozna pravilnost tao gde je nema – i pomisli da čita varijaciju na neki stari zaplet – samo da bi mu radnja par strana dalje izvukla tepih ispod nogu i poslala ga na patos da se tamo prevrće preko glave i čudi šta ga je snašlo.

Ovo je skoro pa neprecendiran fenomen u novijim stripovima o Betmenu – čak je i izvrsni The Black Mirror, strip sa kojim je Scott Snyder Betmena učinio toliko SVOJIM da ne uspevaju da mu ga otmu, evo, ni deceniju i po kasnije, bio neka vrsta „nastavka“ starih zapleta – i Watters i Sherman sa neviđenom samouverenošću u stranu guraju ono što je poznato i ispričano, da bi nam doneli nešto što je novo, originalno i neviđeno, a da se to u isto vreme APSOLUTNO uklapa u generalnu estetiku i etiku Betmena.

Ovo je tim veći podvig što pričamo o Betmenu, jednom od najpopularnijih fiktivnih likova na planeti, čiji čak i trećerazredni neprijatelji imaju ikonički status, da ne pominjem koliko je teško nekom poput mene, koji Betmena čita bezmalo pola veka, prodati NOVE protivnike za Betmena a koji treba da budu jednako ikonični kao, šta ja znam, Mr. Freeze, doktor Hugo Strange ili Victor Zsasz. Autori ovde postižu zaista divljenja dostojne rezultate pa je Wound Man iz prve priče i po konceptu i po Shermanovom košmarnom vizuelnom dizajnu jedna od najupečatljivijih pojava u stripovima o Betmenu verovatno ikada, a do treće priče u kojoj Betmen dobija metak u leđa – u sceni gde posmatramo trajektoriju metka dok Betmen hladno i analitički postavlja teorije o tome ko je pucao u njega, odakle, kojim oružjem i kako – čitalac je potpuno investiran u to da shvati motivacije protivnika, da shvati kako su socioekonomsko okruženje i evolucija grada „proizveli“ ove ljude i njihov očaj, da zajedno sa Betmenom pati kada shvati da partikularni slučaj može i hoće biti rešen ali da društvene protivrečnosti koje su do njega dovele ne mogu da se reše snažnim desnim krošeom i opsesivnim celonoćnim zasedama. Wattersov Bruce Wayne još nije sazreo do mere da vidimo kako koristi svoje veliko bogatstvo da „rešava“ ceo Gotam i njegove klasne i druge podele, ali postavlja izuzetno dobru argumentaciju za to zašto će ovaj sazreti baš u tom smeru.

Istovremeno, ovo je i više nego kompetentan detektivski strip. Betmen ovde JESTE izdrilovani primećivač detalja i primenjivač dedukcije i, iskombinovano sa njegovom tendencijom da ulazi na mesta gde policija ne može da primiriše bez naloga i tamo pronađe relevantne dokaze, on uverljivo predstavlja figuru tog najvećeg gotamskog detektiva sa kojim policija, makar na momente i nerado, konstantno sarađuje. U jednoj sceni ga gledamo i kako pušta osumnjičenog za serijska ubistva da razgovara sa narednom žrtvom umesto da uleti i obezbedi da žrtvi ne zafali dlaka s glave jer je svestan da će ubica više pričati kada ne zna da ga neko prisluškuje nego kada bude u policijskom pritvoru. Ali ovo je i detektiv koga ćemo više nego jednom videti kako pogreši, a onda i više nego jednom videti kako ulazi u tuču i u toj tuči izvlači deblji kraj i to ne zato što je preko puta Killer Croc na steroidima ili Solomon Grundy nego jer se bori sa ljudima koji su očajni i nije ih briga koliko će biti povređeni samo ako mogu da odbrane nešto za šta veruju da je poslednji ostatak njihove slobode, dostojanstva, identiteta.

Moćne su to stvari a da do kraja Watters i Sherman ne samo da uspevaju da nam daju legitiman Betmenov trijumf nad legitimnim psihopatom koji legitimno ugrožava čitav grad – dakle klasičan herojski narativ – već i četiri priče spretno povezuju u jednu, gde novouvedeni likovi imaju prostor da se razviju, izrastu, preokrenu i budu važni činioci drame koja ne mora da prizove Jokera, Two Facea ili Pingvina da bi delovala relevantno.

Watters ovo radi vrlo svesno, vrlo planski, na primer, na početku četvrte priče koja se bavi požarima i podmetanjem požara on ima jedan izrazito skotsnajderovski faktoid o istoriji Gotama koja je, kako se tu tvrdi, vezana za velike vatre što su oblikovale razvoj grada i njegov savremeni identitet. Onda je apsolutno briljantno kada nekoliko stranica kasnije ova „istorija“ biva razobličena kao propaganda a njen propagator kao legitimno mentalno bolesna osoba (čija se mentalna bolest, pritom, ne prikazuje kao zla po sebi).

Isto tako, briljantno je efektno – pa i duhovito – kako Betmen u situacijama u kojima čitalac vidi da je ovaj napravio grešku i izvukao deblji kraj, i dalje drži fasadu stroge nepogrešivosti i stoicizma. U jednoj sceni će on čoveku koji mu je, objektivno, spasao život (i Betmen je toga svestan) osorno prebaciti da nije trebalo da se meša jer je prestupnik zbog toga dobio šansu da pobegne, a u drugoj će nakon batina od kojih je na trenutak izgubio svest na pitanje žene koja ga je spasla da li može da stoji odgovoriti jednim prebrzim i preglasnim NARAVNO DA MOGU.

Sjajne su to stvari, suptilne i umešno utkane u debele slojeve naracije i karakterizacije ovog stripa, ali u njegovom prvom planu je uvek Shermanova izvanredna grafička reprezentacija grada kao trunućeg, pokvarenog organizma koji se samo pomoću molitve održava na okupu i Betmena kao figure koja njegovu tamu i neprozirnost koristi da o sebi izgradi mit. Shermanu su ovde pomagali neki izvanredni saradnici, kolore je radila Triona Farrell i snažno izdominirala tim razornim kontrastima najtamnijih nijansi crnog i plavog i ujedima vrele, tamnocrvene i oranž boje, krvavim flekama, bolesnim bljeskovima žutog, a letering je uradio izvrsni Frank Cvetković.

Shermanov Gotam je grad nezamislivo visokih zgrada, često predstavljanih u vrtoglavoj perspektivi gde se sva njihova podnožja susreću u jednoj nezdravo uzanoj liniji, fasada prekrivenih geometrijski pravilnim obrascima koje narušava entropijski raspad urbanog ideala. Njegov Betmen u ovom gradu nije moćna, atletska figura što pleni snagom i uliva poverenje, a kakve su crtali Jim Aparo i Neal Adams, već od tmine često nerazaznatljiva kombinacija senki i bljeskova čija je fizička snaga vidljiva ali čija je PRAVA snaga to da ne znate gde prestaje Betmen a gde počinje noć. Strip na nekim mestima i eksplicitno aludira na ovu nesaznatljivost i iluzionističku dimenziju Betmenove figure, sa više scena u kojima čitalac misli da vidi Betmenovu konturu samo da bi naredni kadrovi pokazali da je u pitanju igra svetlosti i perspektive, optička iluzija u kojoj smo, kao i sam protagonist, videli pravilnost i poznati oblik tamo gde ih nema.

Sherman zna da je ovo strip koji se dešava u Gotamu gde se stalno razbijaju stakla i unaokolo lete krhotine – ovakvih scena ima više tokom četiri priče – pa je i njegov lejaut često rascepkan na krhotine, ali onda ponekada on ima i druge oblike, često odražavajući glavnu temu partikularne scene i tamo gde bi kod nekog drugog crtača ovo delovalo kao šala i možda bilo teže za praćenje radnje, kod Shermana ovo deluje prirodno, organski i doprinosi atmosferi i „poruci“ stripa. Finale poslednje priče u požaru koji guta arhitekturu dok unutar zgrade u plamenu tri osobe imaju filozofsku diskusiju je remek delo kontrastiranja geometrijski pravilnog, disciplinovanog lejauta i stohastičkog haosa vatre unutar svakog pojedinačnog panela.

Batman: Dark Patterns je, dakle, VRHUNSKI Betmen i ma koliko da mi je žao što se sve završilo sa dvanaest brojeva, toliko je i očigledno da ovakvi, jasno konceptualno i po formatu omeđeni projekti mogu da budu snažan autorski izraz unutar mejnstrima i pruže ono što „glavni“ stripovi o Betmenu, opsednuti menjanjem kontinuiteta i ostavljanjem istorijskog pečata na serijalu naprosto ne mogu. Od mene Batman: Dark Patterns dobija sve najjače preporuke, a DC je kolekciju izdao još u Martu i ona se može kupiti putem Amazona.