Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
OK, danas slušamo free jazz iz Nešvila što ga svira saksofonista za koga nikada niste čuli a koji je pritom, koliko se da naslutiti, vrlo religiozan čovek u ozbiljnim godinama. Dodatno, nisam baš ni siguran kako se njegov trio uopšte zove, ali ono što taj trio proizvodi je ozbiljno ekstatična, duševna, pa i duhovna muzika utemeljena u američkoj folklornoj tradiciji a onda provučena kroz fridžezersku improvizatorsku mašinu. The David Maddox Sacred Heart Singers: First Apparition je album snimljen ovog Juna na kome saksofonista David Maddox stidljivo odlučuje da izađe iz bukvalno podruma u kome je poslednjih nekoliko godina vežbao, i sa nekim vrlo uglednim prijateljima odradi preko sat vremena trio-improvizacija kao da je 1966. godina i Coltrane i Ayler su još živi i predvode navalu.
Da ne bude zabune, Maddox ne svira ni kao Coltrane ni kao Ayler, ovo jeste „ekstatični džez“ ali njegova svirka na tenor saksofonu, koliko god himnična i duhovna bila, retko koristi ekstremne tehnike da postigne strahovit volumen i registre koji su izvan prirodnog opsega saksofona. Maddox svakako nastupa u tradiciji duhovnog, himničnog free jazza koji su pionirski utemeljili pomenuti velikani ali on nije njihov imitator u smislu tehnike ili glasa.
Ono što on jeste je, očigledno, posvećeni istraživač američkog folklornog nasleđa i neko ko će na saksofonu stare pesme svirati sa mnogo vibrata i modalnih tranzicija, dajući im osobenu novu formu i čineći ih svojim.
O nekakvoj Maddoxovoj istoriji ne mogu da pričam jer je ona očigledno privatna. Ne znam naprosto koliko on dugo svira saksofon i je li sarađivao sa nekim poznatim muzičarima u decenijama koje su prethodile ovom projektu, on sam kaže da je čitavu deceniju („ili nešto jače“) u „relativnoj izolaciji“, dakle sam, prosviravao i prorađivao ovaj materijal i da su ga tek u poslednjih par godina prijatelji/ muzičari kao što su Brady Sharp i Matt Endhal ubedili da „izađe iz svog podruma“ i muziku predstavi svetu.
Ta muzika i taj materijal je vezana za, rekosmo, američki folklor, sa prvim koracima vezanim za istraživanje legendarne Antologije američke narodne muzike koju je u posleratnim godinama kompilirao jedinstveni Harry Smith a 1952. godine ju je izdao Folkways (danas Smithsonian Folkways). Ova kolekcija snimaka koji su originalno publikovani kao sedamdesetosmice krajem dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka se pokazala kao neopisivo uticajna sa sukcesivnim generacijama muzičara koji će je otkrivati i sopstveni muzički identitet fatalno evoluirati nakon satorija koji će im ona prirediti. I to pričam o rok, folk, džez muzičarima, neprebrojnim avangardistima i eksperimentatorima koji su nastavili da rade pod uticajem ove antologije.
Dalje, Maddox je proširio svoje istrage da obuhvati i muziku iz tradicije „svete harfe“, posebne folklorne forme koja je nasta(ja)la u Novoj Engleskoj krajem osamnaestog veka, imala svoj rivajvl 1840-ih godina kada je publikovana knjiga pesama pod naslovom The Sacred Harp a u kojoj je korišćen poseban notni sistem da se zapišu horske kompozicije (nisam siguran da li postoji standardizovan srpski prevod za termin „shape note“ ali verujem da se najčešće kaže „geometrijska notacija“). Ovaj se format pevanja dalje prilično snažno zapatio na američkom jugu.
Tenesi je više na jugoistoku, ali pevanje u tradiciji svete harfe je danas velikim delom održavano u protestantskim crkvama a kako Maddox očigledno ima čvrste veze sa Prezbiterijanskom crkvom u Nešvilovom dauntaunu, sve se to nekako uklapa. U svakom slučaju, za ovaj prvi album trija koji se „zvanično“ zove The David Maddox Sacred Heart Singers ali se onda na plakatima kojima se najavljuju koncerti zove i The David Maddox Sacred Harp Singers, ekipa je odabrala pregršt starih narodnih pesama i onda im dala poštenu improvizatorsku preradu koja će vas nesumnjivo energizovati i generalno vam pružiti lepe trenutke.
Maddoxu u ovom projektu, na ovom albumu partikularno, pomažu neki cenjeni muzičari iz Nešvila. Randy Hunt se u Nešvil doselio iz Kalifornije i danas je jedan od najcenjenijih majstora za kontrabas u ovom delu zemlje. Hunt ih pravi ručno, muzičari koji ih sviraju ih izuzetno hvale na sve strane a kao kontrabasista ovaj je čovek diplomirao džez i savremenu muziku na njujorškom konzervatorijumu Mannes i radio sa raznim ljudima, uključujući ovde univerzalno cenjenog Weasela Waltera, kao i bubnjara Timothyja Orra i tenor saksofonistu Josha Allena.
Na bubnjevima je John Westberry, muzičar koji je učio da svira u Nju Orleansu i član je ugledne postave The Mute Group iz Tenesija, ali i raznih drugih lokalnih projekata kao što su fridžezerski i eksperimentatorski In Place Quartet ili Brutal Hymn (u oba sa njim svira i Hunt).
Ova tri čoveka su, dakle, za First Apparition prošla kroz veliki muzički katalog i odabrala neke zanimljive kompozicije. I Wish I Was a Mole in the Ground je, recimo stari narodnjak koga je 1928. godine snimio sakupljač narodne muzike (a inače pravnik, al dobar čovek) Bascom Lamar Lunsford i ova je verzija, uvršćena u Smithovu antologiju, ona koju ljudi danas znaju. U obradi ovog trija se setna, planinska meditacija originalno najčešće izvođena na bendžu transformiše u optimistični, himnični free jazz komad sa Maddoxom koji osnovnu temu razvija kroz spretno tempirana krešenda i njenoj shizofrenoj, očajničkoj i istovremeno ekstatičnoj meditaciji daje mnogo prostora da radi.
Wagoner’s Lad je, pak, pesma zapisana još u prvoj polovini osamnaestog veka – bez beleške o tome ko je bio njen autor – i ticala se nesrećnog, nerealizovanog romantičnog momenta između mlade žene i čergarskog momka. Ova je kompozicija kroz stoleća mutirala (ponekada zapisivana pod nazivom My Horses Aren’t Hungry) i procesom partenogeneze su delovi njene teme i melodije završili i u mnogim drugim pesmama (Bob Dylan je na primer, objašnjavao da je njegova pesma Farewell, Angelina preuzela deo melodije od stare škotske mornarske pesme sa polovine devetnaestog veka, Farewell to Tarwathie a za koju upućeni tvrde da ju je inspirisao Wagoner’s Lad). Snimljena je više puta tokom 1920-ih pod različitim imenima a početkom šezdesetih ju je snimila i Joan Baez pod originalnim nazivom i ovo je, realistično, verzija koju ste najverovatnije čuli.
U verziji ovog trija, Wagoner’s Lad je skoro desetominutna meditacija koju Maddox postepeno razvija iz dronova i tekstura iznad kojih lebde avetinjski alikvotni tonovi u setnu baladu koja nema stalni ritam već pre svega free jazz pulsiranja i koja slobodno šeta između registara da bi obuhvatila svu tugu mlade žene kojoj cela budućnost nestaje pred očima i ostaje joj da bude sluškinja svojih roditelja i robinja svoga budućeg muža.
Hunt i Westberry imaju,kako i očekujete, sjajnu hemiju na ovom albumu – hoće to kada godinama svirate zajedno u raznim kontekstima – i ovo je perfektna ritam sekcija za Maddoxov kontemplativni ali ekspresivni saksofon. Ovo, rekosmo, nije muzika ekstremnih intenziteta i glasne buke, ali Westberry i Hunt sviraju dinamično, sa mnogo invencije i spretnih pariranja Maddoxovim gotovo fraktalnim improvizacijama.
Ima tu još starih pesama. Loving Kindness je religiozna himna iz prve polovine devetnaestog veka koja se pripisuje kompozitoru iz Tenesija (mada rođenom Teksašaninu) Williamu Caldwellu, autoru cenjene kolekcije pesama zapisanih geometrijskom notacijom, Union Harmony. U izvedbi ova tri muškarca dobijamo moćno ajlerovsko čitanje ove teme, sa Huntom koji snažno radi gudalom, Westberryjem koji prosipa strašne virblove po bubnjevima i koristi mnogo metalnih udaraljki i Maddoxom koji na vrhuncu ispaljuje usijane cirkularne rafale nota, ulećući povremeno i u klasični fridžezerski overblowing.
Ima ovde mnogo muzike i sva se nalazi između duhovne, duševne kontemplacije i ekstatičnog free jazz freakouta, a što je dobro mesto da se na njemu bude. Ovaj trio tek, dakle, kreće da radi i za sada se predstavlja veoma dobro a slutim da će nastup krajem meseca u Tenesiju sa Keefeom Jacksonom i Jakobom Heinmanom značajno uvećati profil ovog projekta. Slušajte ih sad, da biste, kada budu veliki, mogli da se hvalite kako ste za njih znali pre bilo kog drugog:
https://davidmaddox.bandcamp.com/album/first-apparition-2
OK, red je da ukažemo i da je izašao novi Sun Ra. Činjenica da Sun Ra & His Arkestra: Elliptical Orbits nisam stavio kao PRVI album u današnjem pregledu vam sugeriše da on možda nije BIG DEAL ali da se razumemo: svako novo izdanje na kome ima muzike najvećeg od najvećih je big deal i samo činjenica da smo većinu ovih snimaka, teoretski već čuli znači da je u pitanju srazmerno niskoprofilno izdanje u aktuelnom ciklusu digitalnog publikovanja muzike iskopane iz arhiva koji je ostao iza Sonnyja nakon njegove smrti pre više od trideset godina.
Irwin Chusid, kurator čitavog tog sada već višegodišnjeg projekta publikovanja neobjavljene ili objavljene ali veoma teško dostupne muzike Sun Ra, za ovaj album nije dao naročito mnogo podataka. Navodi da su ovo snimci rađeni uglavnom (oko) 1965. godine i da su rađeni na sesijama na kojima su snimljeni i neki poznati, revolucionarni albumi poput The Magic City i The Heliocentric Worlds of Sun Ra. No, takođe dodaje i da je većina ovih snimaka već bila objavljena „na različitim nezavisnim etiketama“ i da su ovde svi oni remasterovani koristeći originalne studijske trake.
Drugim rečima, Elliptical Orbits je kolekcija pesama koje ste MOGLI da čujete – za razliku od velike većine recentnih albuma Sun Ra na kojima je bila do nedavno neobjavljena muzika – ali od kojih nekoliko, da se razumemo, statistički SIGURNO niste čuli, a ni jednu od njih, ikada, u ovom kvalitetu zvuka.
Je li to onda manje uzbudljivo nego što je standard? Meni nije. Deo ove muzike predstavljaju alternativne ili work-in-progress verzije kompozicija koje će završiti na albumima koje danas poznajemo kao kamenove-međaše u Sonnyjevoj karijeri ali i u džezu i popularnoj muzici uopšte i ZA MENE je Elliptical Orbits sjajna prilika da se malo prođe kroz tu veoma uzbudljivu njujoršku fazu evolucije velikog autora i posluša kako se njegov odnos ka muzici transformiše u realnom vremenu.
Već na Heliocentric Worlds koja album otvara dobićete postepeno pretvaranje nečega što zvuči kao samo blago ekscentrični hardbop gde Sonny samo povremeno na klaviru opali neku honkytonk harmoniju, u eksperimentalnu muziku punu perkusionističkih krešenda, dramatičnih pijanističkih disonanci i usijanih elektronskih igala.
Mythology Metamorphosis je kao i njena prethodnica bila deo kolekcije restlova sa Heliocentric Worlds sesija objavljena 2005. godine pod naslovom Heliocentric Worlds Vol. 3 (The Lost Tapes) i ovo je sjajan primer kako je Sonny svoje muzičare terao da izađu iz poznatih formata i sviraju nešto što „ne znaju“. Marshall Allen je spontanu prirodu ovih kompozicija opisivao kao proces improvizacije kojim upravlja jedan čovek što intimno razume svoje saradnike: „Samo sam uzeo pikolo i svirao uz ono što se dešavalo, uz raspoloženje koje su oni stvarali ili senzibilitet koji su pravili. Mnogo onog što bismo uvežbavali bismo na kraju svirali pogrešno, a Sun Ra bi zaustavio sviranje i aranžman promenio na licu mesta. Ili bi promenio osobu koja svira određeni solo, što bi promenilo aranžman. Tako bi onaj koji je bio solista dobio drugu deonicu, namenjenu njemu lično. Jer je poznavao ljude. Mogao je da razume šta možete bolje da uradite, pa bi to uklopio sa onim što bi vam rekao.“
I u Mythology Metamorphosis ovo ima formu guste, kompleksne poliritmije na udaraljkama, neodređeno „folklorne“ improvizacije na duvačkim instrumentima, istraživačke šetnje po skalama na kontrabasu, muzike koja je mnogo više prostor koji istražujete nego melodija koju sledite.
World Worlds je takođe poznata sa The Lost Tapes i ovde Sonny svira naizmenično klavir i sintisajzer dok duvači rade dramatične, bučne pedalne tonove, nudeći atonalni kontrast sporom bebop šaflu koji je u temelju pesme, a na koji se nadovezuju trubački solo, flauta, kasnije i Allenov alt saksofon…
Dawn of the Sun Myth je embrionalna verzija kompozicija The Sun Myth koja je sa svojih sedamnaest minuta činila čitavu prvu stranu albuma The Heliocentric Worlds of Sun Ra, Volume Two. Dawn of the Sun Myth je pesma u kojoj se još uvek čuje bebop poreklo ove muzike, mada sa veoma slobodnim shvatanjem harmonije, čestim ritmičkim diverzijama, Sonnyjevim psihodeličnim soliranjem na klaviru i duvačkim solažama za koje vam je jasno da su muzičari proveli već dane i sate u studiju i da više ne poznaju koncepte žanrova, ali ni harmonija, i sviraju po čistom osećaju. A što je veličanstveno.
They’ll Come Back je optimistička kosmička balada najpoznatija po vokalnoj verziji koju je izvodila June Tyson. No, Tysonova će se Arkestri pridružiti tek neke tri godine nakon što je ovaj snimak napravljen i ova verzija They’ll Come Back je potpuno različita od onih kasnijih – uključujući legendarno izvođenje u Francuskoj, na prvom van-američkom nastupu Arkestre 1970. godine, zabeleženo na albumu Nuits de la Fondation Maeght, ali i briljantnu sintisajzersku verziju sa pre par godina izdatog albuma arhivskih snimaka Prophet. Sonny je ovde započinje svirajući jednom rukom električni klavir koji zvuči kao vrlo rana verzija legendarnog Fender Rhodesa, a drugom „normalan“ klavir, i optimistična kosmička tema se dalje razvija kroz mnogo modulacija , prelazeći sa instrumenta na instrument i morfujući se iz hardbopa u avangardni eksperiment.
Journey Amongst the Stars verovatno znate sa albuma Other Strange Worlds, i samog arhivskog izdanja iz 2014. godine, ali na Elliptical Orbits dobijamo alternativnu verziju koju makar za sebe mogu da kažem da je nikada nisam čuo. Ovo je vrlo eksperimentalno izvođenje kompozicije sa prigušenim udaraljkama, i Sonnyjevim hipnotičkim, minimalističkim radom na sintisajzeru, da bi druga polovina kompozicije donela vrlo slobodne duvačke improvizacije, dronove, i atonalni, distorzirani haos.
The Nothing That Never Knew je, po mom znanju – dopunjenom ekstenzivnim guglanjem – do sada neobjavljena kompozicija a što je neobično imajući u vidu koliko njen naslov savršeno sažima Sonnyjevo praktično zenbudistički prodorno obračunavanje sa pesimizmom i nihilizmom u naletu afrofuturističkog, propovedničkog optimizma. Sama muzika je sjajan, veoma minimalan improvizovani komad od sedam i po minuta u kome udaraljke sviraju muzičari za koje vam je jasno da im to nije glavni instrument a duvači odozgo polivaju pedalnim tonovima i kratkim intervalima koji podsećaju na gajdašku muziku. Sonny većinu ove kompozicije samo gleda i – siguran sam – klima glavom sa odobravanjem jer njegovi muzičari sada sviraju kao da su praktično ektoplazmične ekstenzije njegovog sopstvenog tela, ali se pred kraj uključuje na sintisajzeru i nudi pointilističko, ritmičko soliranje sa zvukom koji podseća na zvona.
Intercosmosis zatvara album sa svojih sedamnaest minuta apsolutnog free jazz improvizovanja i ovo je ista verzija kompozicije koju smo imali na Heliocentric Worlds Vol. 3 (The Lost Tapes) i kasnijoj kolekciji The Heliocentric Worlds of Sun Ra, vols. 1-3 koju je ESP-Disk izbacio na dva CD-a 2010. godine (imate je na Bandcampu), ali je ovaj remaster verovatno najbolji i apsolutno se mora čuti. Ko čita moja pisanja o muzici zna da sam MNOGO sumnjičav prema savremenoj mastering-filozofiji u kojoj se forsira kompresija frekvencijskih opsega tako da u gotovom produktu svi delovi muzike zvuče glasnije i gubi se dinamički raspon i, veoma često, toplina i smisao te iste muzike, ali u ovom slučaju je, mislim, mastering urađen sa razumevanjem i rezonskom ambicijom da se glasne, energične improvizacije članova Arkestre dovedu na približno istu ravan i da im se obnovi transgresivni, eksperimentalni, BUČNI kvalitet koji su morale imati u studiju 1965. godine. Svakako pomaže to da je ovo kompozicija u kojoj je Arkestra razdeljena na male udarne grupe i uglavnom nemamo momente u kojima osam muzičara svira iz sve snage u isto vreme a što bi donosilo rizik da se sve transformiše u nerazaznatljiv zid buke, pa je Intercosmosis u ovoj svojoj remasterovanoj verziji, mislim, prišla najbliže idealu koji je Sonny imao u glavi kada je ova muzika pravljena.
Dakle? Pa, kao i obično: ovo je apsolutna lektira i urgiram da ovaj album kupite, slušate, preporučujete drugima i generalno ga učinite značajnim delom svog života. Biće svima lepše!
