Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Pošto nam dosta dobro ide kombinovanje džeza i etničke muzike, i ove nedelje ćemo nastaviti sa istraživanjem ovakvih kombinacija a kroz svirku francuskog trija koji je nastao spajajući arapski i bretonski muzički duh sa džezom. Kažem „duh“ a ne „legat“ jer muzika ove postave, pogotovo danas, nije eksplicitna kombinacija dva muzička nasleđa i zapravo se najpre pronalazi u jednoj pan-mediteranskoj kamernoj ekspresiji koja zvuči i intimno i zanosno u isto vreme. Douar: Tymen je drugi album za bend osnovan 2016. godine i nudi interesantnu evoluciju njegovog zvuka koja možda nešto manje očigledno akcentuje „etničku“ komponentu u novim kompozicijama ali nudi intrigantno napisane i vrlo lepo snimljene muzičke komade invencije i istraživanja.

Douar, naglašava bend, na Arapskom znači selo a na Bretonskom – ako takav jezik uopšte postoji! – zemlja. No, Douar zapravo u svom sadašnjem formatu programski smanjuje arapsku komponentu svoje muzike – umesto uda, bliskoistočnog mikrotonalnog instrumenta koji je bio prominentan deo muzike na prvom albumu, ovde je u trio uvedeno violončelo – i u prvi plan gura keltsko nasleđe koje se onda kombinuje sa mediteranskim korenima. Kombinacija je iznenađujuće potentna jer je ovo bend koji svoju „žice i dah“ postavku realizuje kroz energične, veoma strastvene razvoje tema što ih sviraju bas-klarinet, kontrabas i violončelo, idući celim putem od intimnih, diskretnih iskaza pa sve do praktično mističkog zanosa.

Duar je deo kolektiva La Curieuse („Radoznala“, ako je sudeći po članu), ekipe muzičara osnovane pre nešto više od dvadeset godina u južnoj Francuskoj i danas broji preko dvadeset članova, sa ozbiljnim koordinacionim i produkcijskim kapacitetima koji u bazi kolektiva u gradu Valens na Roni rade koncerte, radionice i druge projekte. Članovi benda su danas kontrabasista Florent Hermet, bas-klarinetista  Pierre Lordet i čelista Clément Petit i oni imaju razne prethodne istorije. Lordet i Hermet su i članovi Lalala Napoli, dok Lordet radi i sa No Mad? a pored klarineta ume da svira i gitaru i buzuki. Petit je Parižanin koji kaže da je odrastao u multikulturalnoj zajednici gde je na njega uticala afroamerička, karipska i elektronska muzika a da je danas pre svega okrenut modernoj kompoziciji i improvizaciji. Radio je sa mnogo muzičara od kojih ćemo pomenuti samo neke: Oumou Sangare, Salif Keita, Angélique Kidjo…

Duar u ovoj postavi, rekosmo, manje radi sa bliskoistočnim i mikrotonalnim materijalom, ali je svejedno Tymen ima jasno utemeljenje u etničkoj muzici. I samo ime albuma je, verujem, izvedeno od stare germanske reči za „narod“ ili „pleme“ i mada je, rekosmo, Tymen jedna uredna i ljupka ploča prevashodno kamerne muzike, ona odiše strašću i zdravom energijom.

Džez čistunac će ovde svakako za sebe pronaći modalni program u osnovi a onda mnogo lepih tema koje nemaju prenaglašen etnički zvuk već su više moderni odjeci stare narodne muzike spretno dovedeni u savremeni kontekst sa instrumentima konstruisanim da sviraju klasične „akademske“ registre. Iako album nema udaraljke, ritmička komponenta je ovde vrlo često naglašena sa Petitom koji će neretko služiti kao ritmičar, bilo da svira picikato ili da gudalom radi u oštrim, repetitivnim potezima. Svakako, Duar se pre svega zasniva na duo-hemiji Lordeta i Hemeta koji zajedno sviraju i u drugom projektu i svirali su više od stotinu koncerata pre nego što će se Petit pridružiti savremenoj postavi trija, ali njegovo učešće u muzici je apsolutno ravnopravno i on u mnogim momentima vodi kompozicije iznošenjem teme i improvizovanjem. U drugim momentima to radi klarinetista, ali i Hemet ima liderske deonice i ovo je odličan primer trija koji ne polaže preterano na nekakvu „prirodnu“ hijerarhiju instrumenata i naprotiv, radi veoma imaginativno u svom kamernom formatu da iz sva tri instrumenta izvuče maksimum u harmonskom, hromatskom, ritmičkom i drugom pogledu.

Same kompozicije su kratke, ekonomične, sa znalačkim postavljanjem osnovnih motiva, njihovim razvojem i improvizovanjem. Ima dosta moderne improvizatorske energije ovde sa čestom trajektorijom u kojoj kompozicija od intimističkog početka dolazi do ekstatičnog finala u kome će vam pred očima proletati slike uskovitlanih derviša kako izvode piruete. Sand Dance je verovatno najbolji primer za ovako nešto, sa sve njenom melanholičnom, optimističnom kodom kojom se završava.

Druge kompozicije imaju druge inspiracije. Hermetova Amazonia koja otvara album ne zvuči na prvu loptu kao „amazonska“ kompozicija, ritam više podseća na tango a klarinet i violončelo sviraju teme koje su, redom, bliže evropskom i bliskoistočnom folkloru. Ovo je svakako zanimljiva kombinacija i ova kompozicija i demonstrira kako trio efektno radi sa ritmom, koristeći tela instrumenata kao „priručne“ udaraljke da pojača akcente kada je to poželjno.

Lordetova Ukiyo je, pak kompozicija komplikovane ritmičke pratnje sa nekim egzotičnim (pa i, neki bi rekli, avangardnim) harmonskim tranzicijama i sjajnim soliranjem na klarinetu tokom kojeg autor dalje pokazuje svoje snažno interesovanje za bliskoistočne zvuke (a koje nama, Balkancima zvuči naprosto kao da dolazi sa juga Srbije, iz Makedonije Bugarske ili, naprosto, Turske). Naslovna kompozicija, Tymen ima prepoznatljive keltske ritmove i temu a nešto kasnije dolazi Moby Dick sa svojim kontemplativnim klarinetom i intrigantnim, praktično agresivnim ritmom.  I kontrabas i violončelo se ovde sviraju prstima i nude gustu, energičnu a i dalje intimističku pratnju.

Douar sa ovim albumom nude vrlo autoritativan program autorskih kompozicija i snažnih izvođenja. Verujem da ova muzika, sa svojim optimizmom, forsiranjem rada po dubini kompozicija radije nego da pišu dugačke pesme, i nenametljivom virtuoznošću izvođenja, može da bude prijemčiva za jako širok krug slušalaca. Vredi podeliti sa nekim koga volite:

https://douar.bandcamp.com/album/tymen

Za publiku koja bi radije nešto manje harmonično, sirovije u svojoj ekspresiji, programski utemeljeno na slobodnom improvizovanju, tu nam je Trevor Watts, John Edwards & Tollef Østvang: In the know, album snimljen na koncertu i koji zapravo i nudi jednu neprekinutu free jazz improvizaciju od trideset i sedam minuta. Muzičari su iskusni, svirka visokooktanska a zvuk je vrlo dobar, tako da obožavaoci fri džeza već sad nemaju šta da se misle. Ipak, da dodamo još koji podatak kad smo već ovde.

Ovaj trio nastao je 2022. godine kada je norveški free jazz bubnjar, Tollef Østvang od strane festivala Motvind, godišnjeg događaja koji u Oslu i okolini pravi kulturni kolektiv i izdavač Motvind Records dobio narudžbinu da nastupi sa triom. Østvang je u trio pozvao britanske vedete fri džeza i improvizacije, i ovaj trio je nakon eksplozivnog nastupa na festivalu (u šumi, pritom) nastavio da svira, sa nekoliko evropskih turneja koje će uslediti. Ovaj album, koji predstavlja njihov diskografski debi, je snimljen 2024. godine, u klubu Kafé Hærverk u Oslu i predstavlja ekipu u veoma razrađenom, pitkom formatu gde improvizovanje duže od pola sata bez prestanka predstavlja priliku za dubinsko razrađivanje ideja oslonjenih na veoma osetnu hemiju između muzičara.

Østvang je iskusan bubnjar koji je radio sa nekim važnim imenima avangardn(ij)e scene kao što su Joe McPhee, Tomeka Reid, Keefe Jackson, Ingebrigt Håker Flaten, Wilbert de Joode, Dave Rempis, Michael Moore itd. Njegovi glavni projekti su Friends & Neighbors, The Way Ahead, Universal Indians i All Included (gde sviraju i ugledni Martin Küchen i Magnus Broo). Snimio je mnogo albuma, a kada na njegovom sajtu vidite listu nastupa pitate se kada ovaj čovek uopšte spava.

Pomenuli smo vedete. John Edwards je kontrabasista sa kilometražom i istorijom rada sa nekim od najlegendarnijih imena free jazz scene: Evan Parker, Roscoe Mitchell, Sunny Murray, Derek Bailey, Joe McPhee, Lol Coxhill, Louis Moholo, Peter Brötzmann, Mulatu Astatke, Jonny Greenwood… Čovek i danas neumorno radi i ove jeseni svira koncerte sa triom u kome su pored njega Alex Ward i Mike Gennaro a onda im se pridružuje i legendarni pijanista Veryan Weston za kvartet-formu.

No, Trevor Watts je ovde svakako najveće ime (i čest saradnik pomenutog Westona). Rođen 1939. godine ovaj je samouki saksofonista iz Jorka muzički aktivan još od kasnih pedesetih kada je, služeći u Kraljevskoj avijaciji u Nemačkoj krenuo da džemuje sa Johnom Stevensom i Paulom Rutherfordom. Po povratku u London Watts je bio jedan od osnivača kolektiva/ benda Spontaneous Music Ensemble koji je bio jedan od najvažnijih kamenova-temeljaca u izgradnji osobene britanske i engleske verzije free jazza i free improv izraza, a mada je sa decenijama imao i mnogo situacija u kojima je svirao sasvim „normalan“ džez, nikada nije napustio avangardu, što se na ovom albumu i čuje.

Watts ovde svira alt i sopran saksofon i njegov je pristup free jazzu decidno „engleski“. Svakako Albert Ayler i Peter Brötzmann su snažno uticali na njegovu generaciju, ali Watts je jedan od onih muzičara koji naprosto nisu prevashodno „snagaši“ i više ih interesuju zanimljivi harmonski zapleti, teksturiran zvuk, domišljate fraze koje se mogu dalje razvijati kroz registre. Hoću reći, Watts ne svira kao, recimo, Evan Parker, nikada ih ne biste pomešali, ali mogu se u njihovoj svirci naći očigledne sličnosti koje se odnose na ekspresivnost, tehniku, tretman harmonije…

Ovde nema, da bude jasno ni nekakvog „legato“ sviranja, u pitanju jeste strog, zahtevan free jazz, ali njegova se ekspresija ne završava u intenzitetu i, naprotiv, i Watts i ostala dva muzičara pored intenzivnih freakout momenata, vrlo rado konstruišu i apstraktne tuđinske ambijente kreirane od malih udaraljki i atonalnih gestova na harmonskim instrumentima.

Pomenuo sam hemiju i ona svakako jeste presudna da album od gotovo četrdeset minuta slušalac proguta kao jednu dugačku, intrigantnu kompoziciju koja se kreće u mnogo smerova, radi mnogo ozbiljnih promena i tranzicija, evolucija i revolucija tema, ali koja nikada ne staje. Sva tri muzičara su ovde ravnopravni sa veoma čestim momentima u kojima Østvang i Edwards rade u istoj ravni sa Wattsom i ne bave se „pratnjom“ već imamo na programu unakrsnu razmenu motiva, gestova i ideja. Watts je ipak, mislim, onaj koji makar za korak predvodi sviranje trija, i čak i u momentima kada ne svira i kada ostala dvojica proizvode sve zvuke, postaje jasno da on odmerava priliku da se ponovo uključi i povede ekipu u novu avanturu.

I to mu sjajno ide: njegovi saksofoni, kada je potrebno, imaju moćan, mobilišući ton, sa puno vibrato-energije u momentima kada se penje uz lestvice, a onda sa elegantnim, brzim razrešenjima, pa vraćanjima bluzu, pa novim uletanjima u tenzične, kompleksne teme. Energije ovde ima za izvoz, sa bubnjevima koji su često na ivici grindcore ekscesa i Edwardsovim munjevitim letenjem po vratu kontrabasa, ali, da ponovim, In the know nije album koji prevashodno ide na snagu i u njemu je suptilnost interakcije muzičara, maštovitost njihove spontane kompozicije i slojevitost zvuka ono „pravo“. Veoma sam zadovoljan:

https://trevorwattsjohnedwardstollefstvang.bandcamp.com/album/in-the-know