Karl Barks Patkovgrad – Sedam gradova Cibole 1954-1955. je četvrta Egmontova kolekcija najboljih stripova Carla Barksa, izašla pred kraj prošle godine. Kao i sve prethodne, ona je luksuzan i kvalitetan paket perfektno restauriranih Barksovih stripova od pre sedamdeset godina, sa veoma dobrim prevodom, uvezom, koricama i kolorom. Kao i u svim prethodnim prikazima, nema razloga da mnogo gubimo vreme na razgovor o tehničkim karakteristikama ovih izdanja: ovo je nešto najbolje što ćete naći na Srpskom jeziku iz kuhinje Carla Barksa i standard kvaliteta je veoma blizak ako ne identičan Fantagraphicsovim aktuelnim izdanjima na Engleskom jeziku. Kao što smo već i napominjali, Egmontova izdanja imaju tu distinkciju da plan ove edicije nije da se izda SVE što je Barks uradio u okvirima Diznijevog univerzuma, već da se napravi odabir najboljih priča. Dakle, kompletisti SVAKAKO treba da kupuju Fantagraphicsove kolekcije, ali za nešto što imate da kupite u domaćim radnjama po visokoj ali, imajući u vidu koliko su ovo dobre edicije, razumnoj ceni, edicija Patkovgrad je onoliko blizu savršenstva koliko je to u ovom nesavršenom univerzumu moguće. U međuvremenu je izašao i peti tom o kome ćemo pričati za koju nedelju, a danas imamo kratak pregled onoga što vas čeka kada rastvorite nebeskoplave korice Sedam gradova Cibole.

Patkovgrad – Sedam gradova Cibole 1954-1955.

Kako i naslov sugeriše, i dalje smo usred onoga što se smatra Barksovim zlatnim periodom. Do polovine pedesetih je vanserijski crtač i scenarista već bio naširoko prepoznat kao „The Good Duck Artist“ među publikom koja je čitala strip magazine što ih je Western Publishing – tadašnji izdavački gigant – objavljivao, a urednici su bili srećni što imaju posla sa izvanrednim crtačem koji je ne samo bio u stanju da serijski izbacuje geg-table, humorističke kalambure od desetak strana i epske avanturističke pripovesti od preko trideset, nego je to radio u zadatim rokovima i bez ikakvog pada u kvalitetu. Barks je 1951. godine okončao svoj drugi brak i nakon perioda namrgođenosti, upoznao slikarku Margaret Wynnfred Williams sa kojom se i venčao baš 1954. godine i ovo će biti zajednica što će potrajati sve do Margaretine smrti trideset devet godina kasnije.

Verovatno nema ničeg što daje elan i energiju kreativnom čoveku na polovini šeste decenije života nego što je nova ljubav pa su stripovi iz ovog Barksovog perioda pucali iz svih oružja i bili urnebesne komičke vožnje ili slojeviti, promišljeni pustolovni spektakli koji su čitaoce vodili putem naučnih kurioziteta ili istorijskih i mitskih pripovesti što su bez greške raspaljivale maštu i kreirale radoznalu publiku gladnu znanja i iskustava. Barks u ovom periodu svog života nije gotovo ni malo putovao i zapravo je prvi put izašao izvan granica SAD tek 1994. godine, sa pune devedeset i tri, a njegove su priče bile inspirisane strastvenim čitanjem naučno-popularne literature – National Geographic je bio posebno važna publikacija za Barksa – i neugaslim interesovanjem za nestale civilizacije i ljudsku istoriju. Ovaj tom u velikoj meri počiva na ovakvim Barksovim opsesijama, ali je, naravno, i prepun komičnih opservacija o modernom društvu. Barksova komedija, po običaju, duboko u sebi krije prilično ogorčeni cinizam i antropološki pesimizam i koliko god ovo bili stripovi „za decu“, njihova slojevitost i multidimenziona ekspresija ne blede sa godinama koje prolaze u vašem životu i u univerzumu generalno.

Kolekciju otvara priča Ni kuna ni lasica, duži narativ od tridesetak tabli koji Baju Patka i njegovu porodicu vodi na prekookeansku lokaciju u potrazi za egzotičnom životinjom. Ni prva ni poslednja priča u Barksovom opusu sa ovakvim generalnim zapletom, ova je ipak posebna na ime toga da lokacija na koju Patkovi odlaze nije ni amazonska džungla ni tibetanska visoravan ni australijska pustinja već – norveško priobalje. A životinja nije slon sa četvrtastom surlom, a kako i naslov sugeriše, nije ni kuna ni lasica već leming (priča je u originalu i nosila naslov The Lemming with the Locket).

National Geographic je sasvim očigledni bio presudan za nastanak ove priče. Mit o tome da leminzi svoje masovne kopnene migracije završavaju kolektivnim samoubistvom tako što se bacaju sa visokih stena u more je u američkoj javnosti zaživeo tek tri godine nakon publikovanja ovog Barksovog stripa u devetom broju magazina Uncle Scrooge, Marta 1955. godine, a na ime dokumentarnog prirodnjačkog filma White Wilderness koji je 1958. godine producirala baš kompanija Walt Disney. Tridesetak godina kasnije je Jello Biafra na finalnom albumu svog benda Dead Kennedys jetko podsetio „When lemmings die for Disney, they’re just hurled off the cliff“ i do tada se već uglavnom znalo da leminzi hoće da naprave masovnu migraciju kada im lokalna populacija pređe određene limite, hoće i da skoče u reku i preplivaju je da bi našli nova staništa, ali da su u White Wilderness autori filma doslovno bacali desetine životinjica sa litice kako bi kamere uhvatile dramatičan pad u more i kako bi film imao više težine. Ni prvi ni poslednji put da su ljudi prema životinjama okrutni preko svake zamislive mere.

Barksova priča se ne dotiče ideje samoubilačkog ponašanja leminga, jer ono naprosto još nije bilo izmišljeno u vreme kada je ona nastala, ali prikazuje njihovu masovnu migraciju i skakanje u more u potrazi za novim staništem. Jedna od Barksovih najvećih pasija je bilo crtanje „mnogo nečega“ i nepregledna reka malih glodara koji trče preko puste norveške provincije prema moru dok uplakani Baja pokušava da pronađe jednog među njima koji mu je smešnom zabunom odneo ključ od sefa u kome mu je SAV novac koji ima – to su moćni grafički momenti. Barks je čitav strip ispisao kao jednu dugačku sekvencu potere koja kreće od Patkovgradskih ulica, pa ide preko okeana i završava se očajničkim pokušajima Baje Patka i njegovog sestrića da građenjem brane od kamenja zaustave masu malih krznenih tela. Ovo, naravno ne uspeva – u Barksovim stripovima priroda uvek trijumfuje nad tehnologijom, najčešće da podseti ljude koliko su privilegovani što su dobili prometejski poklon i koliko ne znaju da ga cene – ali strip ipak ima hepi end na ime koluta izvanrednog norveškog sira. Taj kontrast u kome mala, porodična ili možda čak jednočlana manufaktura za mlečne prerađevine u norveškoj provinciji spasava bogatstvo najbogatijeg patka na svetu je perfektan i podseća Baju Patka na to koliko je njegovo bogatstvo zapravo rezultat sreće a ne samo, kako on to često ume da kaže, teškog, opsesivnog rada.

Najveća riba je strip iz serije humorističkih kalambura u kojima Paja Patak ulazi u nadmetanje sa svojim rođakom, Cakanim Cajom, najsrećnijim patkom na svetu, potpuno svestan da ne može da pobedi – jer Caji UVEK slučaj pomogne da ostvari optimalni rezultat – ali gonjen strahovitim klasnim prkosom. Caja je do ovog momenta u Barksovom opusu bio jasno isprofilisan kao simbol društvene privilegije, čovek kome sve pada s neba i koji ne samo da nikada ne mora da radi da bi preživeo (i, zapravo živeo luksuzno i u izobilju) nego koji i eksplicitno prezire ideju rada i učestvovanja u društvenoj razmeni vrednosti. Barks nikada nije išao tako daleko da Caju prikaže kao privilegovanog na ime porekla i tuđeg rada, pripisujući sve njegove nezaslužene uspehe apstraktnoj „sreći“, ali je njegov položaj u ovim stripovima imao jasne klasne obrise u ovom trenutku.

Najveća riba je, naravno, pripovest o takmičenju u ribolovu gde se gleda ko će da iz velike reke izvuče najvećeg lososa a fond nagrada sadrži nekoliko neverovatno luksuznih i skupih automobila. Paja u ovo takmičenje ulazi daleko pre nego što se Caja uopšte pojavi na sceni i kada se to na kraju desi, odmah postaje jasno da siromašniji rođak nema nikakve šanse. Štaviše, riba koju on sam uspeva da uhvati, a koja je očigledno veća od svega što su drugi takmičari uspeli da upecaju do tog momenta, nakon bizarnog incidenta završava u Cajinom čamcu. Barks onda pravi zanimljiv preokret u kome Raja, Gaja i Vlaja odlučuju da se okrenu nekoj vrsti varanja kako bi pomogli ujaku – i tu im pomaže lokalni „plemeniti divljak“ koji sa dosta superiornog i blaziranog prezira gleda na ovo takmičenje potomaka kolonizatora. Ipak, ovo neće biti dovoljno da se pobedi Cajina natprirodna sreća i zapravo u finalu stripa Paja „pobeđuje“ na sasvim neočekivan način. Barks, tipično, nalazi način da sačuva pravilo – Caja uvek na kraju trijumfuje – a da istovremeno pokaže da su pobede bez napora u besmislenim takmičenjima šuplje, bez težine i da ih društvo ne ceni koliko istinsku požrtvovanost i rad u korist zajednice.

Ključni ključevi nastavljaju Barksovo interesovanje za male glodare koji su u njegovim stripovima često agens haosa u uređenoj urbanoj zajednici što ima svoja pravila, rituale i predvidivost. Životinje-koje-prave-haos-u-ljudskom-okruženju je svakako bio čest motiv animiranih filmova tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, u vreme Barksovog rada u baš toj industriji pa je i ova priča prepuna briljantnih scena gde Paja, a koji je sa sestrićima na godišnjem odmoru sa kamp prikolicom, ratuje sa vevericom što su je sestrići usvojili a koja naprosto ne dopušta da bude domestifikovana i prkosno, radosno radi sve što ne treba da radi, od griženja zavesa, preko demoliranja sata sa kukavicom pa do krađe ključeva od kola i same prikolice.

I ovaj strip se, kao i Ni kuna ni lasica, završava scenom u kojoj glodar zbog svojih zasluga dobija mesto za stolom za kojim jedu ljudi i Barks poručuje da priroda ne sme, niti ikada hoće, biti svedena na ljudski resurs ili objekat zabave, da je njena nepredvidiva, divlja suština „feature, not a bug“ i da u globalu ovo doprinosi kvalitetu svih naših života.

Naslovna priča, Sedam gradova Cibole je jedan od legendarnih Barksovih pustolovnih narativa, ovog puta veoma spretno smešten u praktično zadnje dvorište glavnih junaka. Za potrebe ove avanture, Patkovi neće leteti avionom niti jezditi preko okeanskih talasa, već će samo biti dovoljno da se izgube tokom jednog lenjog izleta u američku provinciju u potrazi za vrhovima strela koji su ostali iza do tog momenta odavno u rezervate proteranih nativnih Amerikanaca.

Barks je i u drugim svojim pričama radio sa sličnim motivima, pokazujući da je čak i u pedesetim godinama prošlog veka prostor izvan velikih američkih gradova mogao da se uverljivo prikaže kao egzotična zona bremenita istorijom koja nije zaista ušla u udžbenike, istovremeno primamljiva i negostoljubiva za gradski živalj. Danas imamo fenomene kao što je Backrooms, opsednutost liminalnim prostorima unutar gradskih jezgara, ali pre sedamdeset godina – i svakako pre vremena geostacionarnih satelita, opsesivnog mapiranja planete, interneta i pametnih telefona – ste mogli napraviti priču u kojoj porodica patkova ode na popodnevni izlet u „pustinju zapada“ da traži vrhove strela na mestima gde su nekada živela urođenička plemena – kako bi te vrhove prodavali trgovcima suvenirima za pedeset centi po komadu – a završi na dugačkom mezoameričkom hajku u potrazi za legendarnih sedam gradova optočenih zlatom.

Mit o sedam zlatnih gradova koje su Asteci uspeli da sakriju od španskih osvajača datira još iz šesnaestog veka i u njemu su lokacije ovih prebogatih puebla obično postavljane na jugozapad SAD, u Nju Meksiko i ova je sanjarija bila još uvek živa i zdrava polovinom dvadesetog veka. Štaviše, Barksov strip je izašao Septembra 1955. godine u sedmom broju magazina Uncle Scrooge, a 20th Century Foxov film Seven Cities of Gold je imao premijeru u američkim bioskopima doslovno istog meseca, baveći se istim osnovnim motivom.

Kao i u mnogim drugim Barksovim pričama iz ovog vremena, Baja Patak u ovu avanturu polazi pukim slučajem. Njegova potraga za vrhovima strela koji se prodaju za pedeset centi po komadu motivisana je činjenicom da mu vođenje ogromnih, već etabliranih i stabilnih biznisa više ne donosi zadovoljstvo i da njegov kreativni um i pustolovni duh čezne za izazovima sa kojima će se rvati i na kraju osetiti slast zaslužene pobede. Barks ovde podcrtava Bajinu prirodu „achievera“ koji veruje u rad i snalažljivost nasuprot „robber baron“ stereotipu bogataša koga mnogo više zanima tržišni monopol i njemu svojstvena oplodnja kapitala bez ulaganja značajnog dodatnog rada ili inoviranja.

I, dobro, potraga za astečkim skrivenim blagom nije, jelte, isto što i investiranje u nove tehnologije i produktivnost radnog procesa, ali niko nigde nije rekao da je Baja čovek budućnosti, naprotiv, on je old school tragač i pronalazač, neko ko će rado podmetnuti sopstveni vrat ako misli da ga na kraju čeka bogata nagrada. To je patologija, Barks to nedvosmisleno prikazuje, ali plemenitija patologija od pukog kapitalističkog bitisanja.

Ovde rizike otelotvoruju Braća Buldozi koji prate Patkove kroz pustinju, rešeni da ONI budu ti koji će se na ovaj način obogatiti i Barks na kraju nalazi superiorno detant-rešenje u kome su svi, i zaslužni i krivi, na korak od veličanstvenog uspeha, samo da bi na kraju sve propalo i niko više nikada neće pronaći legendarne gradove. Fatum se kod Barksa često pomalja kao motiv, a pogotovo je opravdan u pripovesti gde dve sukobljene grupe potomaka kolonizatora koji su sproveli genocid nastoje da izvrše poslednju pljačku nekada veličanstvene civilizacije. U grafičkom smislu, Sedam gradova Cibole je jedan od Barksovih vrhunaca sa briljantnim rešenjem za kompoziciju u kojoj će protagonisti moći da vide svih sedam gradova (koji, u tradicionalnim verzijama mita nisu bili grupisani baš ovoliko blizu jedan drugog) a zatim će svedočiti njihovom razaranju u poslednjem prkosnom činu zbrisanog naroda koji ne pristaje da njihova kultura bude samo plen gramzivih lovaca na blago.

Minijatura Patak i golub je minuciozni Barksov opit vezan za prepoznavanje činjenice da je bogatstvo velikim delom stvar sreće i okolnosti nad kojima ljudi nemaju kontrolu a ne obavezan ishod pažljivog planiranja, dobrog upravljanja biznisom, teškog rada. Ova priča, da bude jasno, nije eksplicitno kritički intonirana i pokazuje kako Baja Patak, na ime svoje ekstremne škrtosti – gde novac u banku umesto preko kurira šalje golubom pismonošom, jer ga to košta samo par zrna kukuruza – prvo dolazi u situaciju da žali za novcem za koji misli da ga je zauvek izgubio a onda bez ikakvog svog rada ili truda, saznaje da ne samo da ga nije izgubio već da se novac sam od sebe oplodio. Njegov zaključak je da golub zaslužuje da dobije malo više kukuruza sledeći put.

Ovo je ciničan narativ, mada plasiran kao feelgood priča o apsurdno bogatom bogatašu koji postaje još apsurdnije bogatiji ne zato što je uradio nešto pametno nego upravo jer je uradio nešto veoma glupo, i izložio se riziku samo zarad apsurdno male uštede, a što ga je na kraju naučilo da bude manje škrt – na opet apsurdan, beznačajan način. Takođe, niko ne može da me ubedi kako Barks, posvećeni čitalac National Geographica, nije znao da golubovi nisu ptice selice koje zimi ne idu na jug, ali ovaj motiv je iskorišćen perfektno i pokazuje da za uspešnu komediju nekakva stroga naučna plauzibilnost nije tako važna.

Veliko bežanje je onda jedna praktično basna, sa uzbudljivim pustolovnim narativom i didaktičkom poukom na kraju. Do ovog perioda u svom radu, Barks je odavno već Raju, Gaju i Vlaju prikazivao kao nosioce razuma u porodici Patak i zatočnike naučnog znanja (videti učestala korišćenja Priručnika mladih izviđača kao neke vrste sažetka svog znanja čovečanstva u džepnom formatu). Ali onda će ih za neke epizode vratiti na fabrička podešavanja nestašnih mališana sa kojima njihov ujak mora da ozbiljno ratuje kako bi ih civilizovao. U nekim pričama o kojima smo već pisali radi se o odbijanju da se kupaju, a u drugim, kao u ovoj, o odbijanju da se ide u školu. Barks ovde pačiće prikazuje kao pustolovne, nemirne duhove što na prvoj tabli sami grade malu deregliju kojom će se spuštati niz reku i pronaći život avanture, radije nego da sutra, prvog dana škole, budu zatvoreni u zgradi i smešteni u klupe gde će se smrtno dosađivati.

Paja ovo, naravno, ne želi da dopusti, ali u svojim pokušajima da sestriće nauči važnoj lekciji – a da oni ne budu svesni kako on zna za njihov plan i da aktivno radi na njegovom rušenju – odlazi korak predaleko. Njegovo korišćenje skupih tehnoloških rešenja da sestrićima apsolutno ogadi ono za šta misle da je prvi od mnogo dana neprekidnih avantura na kraju rezultira u njihovom svođenju sa statusa odvažnih pustolova na decu-beskućnike izloženu svim rizicima koje to povlači sa sobom. Paja sa zakašnjenjem shvata šta je uradio ali u uobičajenom Barksovom ciničnom modusu rada, ni roditelj se ne pokazuje kao ZAISTA snalažljiv i kadar da spase svoje zabludele klince i na kraju su obe generacije malo posramljene, svesne da škola nudi znanja koja su drugi sticali uz velike rizike i odricanja i dali nam ih u amanet kako ne bismo sami morali da se izlažemo istima. Briljantna mala priča.

Vredni mravi je, dalje, priča iz podskupa zapleta u kojima Pajini sestrići žele da imaju kućnog ljubimca, Paja im to ne dopušta a oni onda, jer su klinci, ipak odluče da uzmu ljubimca ali tako da to od njega kriju, a onda to kreira apsolutni haos u svim njihovim životima, ali prevashodno u Pajinom.

U ovom partikularnom slučaju Paja je u dobroj meri sam kriv i priča zapravo ne počinje moljakanjem Raje, Gaje i Vlaje da im se dopusti da uzmu kuče, pticu, hrčka ili kornjaču već ih Paja, insistirajući da su lenštine koje samo hoće da se igraju umesto da rade instruira da malo prouče život mrava, ukazujući da su mravi marljivi i nikada ne prekidaju da rade a što bi bile osobine poželjne i za trojicu njegovih naslednika.

Naravno, već istorijat Paje Patka kao nekog ko po pravilu nema stalni posao i na ime brojnih karakternih nedostataka često gubi poslove koje povremeno pronalazi, sugeriše očigledno licemerje Pajinog  čitanja bukvice sestrićima i odjek je (ponovo) klasnih tenzija u američkom društvu sa aluzijama na uobičajeni arhetip nesposobnih menadžera koji ne znaju da rade ali znaju da pričaju i koji se žale da radnici – bez čijeg rada bi sve stalo – ne rade dovoljno.

E, sad, krivi su malo i sestrići jer ujaku ne kažu da su kupili terarijum sa mravima i da su ga ostavili u ostavi pre nego što će na nekoliko dana otići kod Baka Kate na farmu, i nastaje predvidiva urbana kataklizma kada mravi izađu iz terarijuma što ga Paja ne znajući ošteti i krenu da proždiru sve po kući a onda i samu kuću. Barks ovde radi po šnitu animiranih filmova od pre desetak godina i kreira strahovitu energiju destrukcije u kojoj priroda osvetnički uzima za sebe ono što joj je čovek oteo.

Ispod opne delimično ima slične motive: zaplet se isprva bavi mišem koji je ušao u Bajin trezor i ovaj sada paniči da će mu izgrickati novčanice pa Paja mora da smisli način da ga uhvati, neutrališe ili eliminiše. No, ono što na početku deluje kao još jedna varijacija na Barksov „glodarski“ opus zapravo se transformiše u opit sa pronalaženjem „idealnog“ naučnog načina da se Bajin novac zaštiti od svakog pokušaja krađe ili fizičkog oštećenja.

Razume se, jedini takav način – a koji smišlja Proka Pronalazač – je onaj u kome će novac biti nedostupan za SVE, a to uključuje i Baju, ali toga protagonisti postaju svesni tek kad bude prekasno. Narativno ekonomična sa jasnom poukom da je potraga za idealnim rešenjem bilo čega pogrešan način da se živi život, ova priča ima neke briljantne grafičke detalje, kao što je mačak koga Paja donosi u trezor da uhvati miša, a koji je očigledno nacrtan da bude vizuelna aluzija na Lucifera iz Pepeljuge, ali i scena u kojoj Proka ima napad inspiracije i ubacuje u kazan sastojke manirom sumanutog alhemičara a ne čoveka stroge, disciplinovane nauke.

Ples na skijama je Barks koji reciklira neke svoje omiljene motive ali izuzetno spretno. I ovde su Paja Patak i njegovi sestrići uhvaćeni u tenziji porodičnog rata, ali ovog puta na ime donošenja novogodišnjih odluka koje su jedna drugoj suprotstavljene. Sestrići obećavaju da neće da kasne u školu a Paja da neće sebi dopustiti da ga obuzme jedan od njegovih karakterističnih napada besa, ma šta da se desi. Onaj ko prvi prekrši odluku moraće da pere sudove mesec dana, i, slično stripovima koje je Barks radio pre pola decenije, Paja od početka aktivno radi na tome da sestriće obmane i natera da na prevaru prekrše svoju odluku.

Ima nečeg uznemirujućeg u ovakvim Barksovim pričama koje porodični kontekst prikazuju kao nemilosrdni rat generacija u kome ona starija ne samo da mlađoj ne pruža fer šansu da se bori već, naprotiv, koristi sve prednosti i privilegije koje ima da je pobedi i onda i PONIZI. Paja je ovde prikazan za nijansu manje sociopatski nego u sličnim stripovima sa početka pedesetih, i njegova podmetačina je makar vizuelno superiorno maštovita (slika džinovske ptice koju sestrići vide u svojoj mašti je legendarna), ali je zato i osveta koju će sestrići preduzeti elegantna, ekonomična i strahovito efektna, sa, nagađate, jednim od najstrašnijih prikaza Pajinog napada besa u finalu. Barks ovde varira mnogo motiva koje je koristio i u drugim stripovima, uključujući moć masovnih medija za „asasinaciju karaktera“ kao i prenosivu tehnologiju beleženja slike i tona kao opasnost po društvenu koheziju ali pakuje ovu priču sa spretnošću i majstorstvom koje niko drugi nije imao.

Zrak i kamen je onda raskošni avanturistički narativ inspirisan – bez sumnje – pustolovnom i naučnofantastičnom literaturom Barksove mladosti. Ovde imamo i poruku u boci, pronađenu pukim slučajem, i egzotično ostrvo daleko u okeanu na kome se dešava nešto naizgled natprirodno a čemu kumuje (naizgled?) ludi naučnik… Barks je ovde kanalisao Vernea, Wellsa i njihove ispisnike sa jednom rafiniranom, izbrušenom zanatskom izvrsnošću i uspeo i da uvede Braću Buldoge u narativ ali tako da oni nemaju uobičajenu monolitnost ponašanja i da, naprotiv, suočeni sa velikom opasnošću, pokazuju individualni nagon za opstankom, rušeći kolektivistički privid i spasavajući svaki sebe. Ovo ima efekat humanizovanja uobičajenih negativaca u ovim stripovima, a i sam „glavni negativac“ ovog narativa je humanizovana, kompleksna osoba koja nije suštinski zla ali jeste izumela nešto što je neka vrsta oružja za masovno uništenje.

Barks, naravno, svemu ovome pristupa sa pozicija kinetičke komedije, od toga da Baja kreće na put morem jer mu je od kupanja u novcu koža prekrivena  zlatom pa mora da više vremena provodi na vazduhu, do toga da on rešava da sam kuva za svoju porodicu na prekookeanskom putovanju – kako ne bi plaćao kuvara – a sve što je od namirnica kupio je kupus (jer je bio jeftin). Taj kupus uspešno igra važnu ulogu u preokretu ovog stripa, kada deluje da je sve izgubljeno i da će zlo trijumfovati a Barks nas je ovde častio i nekim genijalnim slikama u kojima je kontrast divlje prirode i visoke, eksperimentalne tehnologije izvanredno potentan.

Neposredna demokratija je kratki narativ u kome Baja Patak, uprkos tome da odbija da troši pare na promotivnu kampanju pobeđuje u trci za izbor gradskog blagajnika Patkovgrada. Nema ovde prostora da se objasni zašto bi vlasnik ONOLIKO biznisa diljem planete želeo da obavlja i jednu funkciju u javnoj gradskoj upravi ali čitateljka već zna da je Baja neko ko često ne donosi racionalne odluke i važnije mu je da oseća kako je nešto novo postigao od toga da li mu je to što je postigao zapravo donelo neki benefit. Još kad se radi o poslu u kome ste, u teoriji, stalno u kontaktu sa novcem – to je za njega praktično krek.

Barks je i ovde na apsolutnom vrhuncu svojih moći jer jedan ekstremno ciničan zaključak uspeva da proda kao toplu ljudsku priču o starom Patku koji samo želi da ga sugrađani prepoznaju kao vrednog kandidata i njegovim rođacima koji u tome žele da mu nesebično pomognu kada vide da je umoran. „Neposredna demokratija“ iz naslova je pouka o tome da se glasovi građana, ako ste dovoljno bogati mogu naprosto kupiti i da nikakva prezentacija odgovorne fiskalne politike i višegodišnjeg rasta neće moći da bude jača od dopaminske poplave koju u organizmu običnog čoveka izaziva momenat u kome mu neko prosto daje novac. Naravno, poslednja scena u stripu je nacrtana veličanstveno i mada čitateljka prepoznaje da je sve što vidi na slici duboko pogrešno i štetno za društvo, ne može da se i sama ne zatekne u naletu euforije što ga ta scena proizvodi.

Iako naredna priča, Zaron, ima sve odlike epskog barksovskog narativa, sa potragom za potopljenim brodom, korišćenjem ultramoderne podmornice da se istraži okeansko dno, napetom trkom protiv drugih tragača, ovo je narativ od svega deset tabli, format uobičajeno rezervisan za humorističke, gegovima nabijene zaplete koji se dešavaju u kući, okućnici ili urbanom okruženju.

Ali ne, Barks ovde sa prividnom lakoćom demontira očekivanja čitateljke, pa onda i demonstrira pripovedne veštine bez premca uspevajući da na malom broju strana ponudi sve akcente avanturističke priče, ali i topao porodični narativ u kome se patkovi pokazuju kao nesavršena, greškama sklona bića, ali koja će, zato što na kraju biraju ljubav prema bližnjem radije nego puku jurnjavu za bogatstvom, dobiti instant-karmičku nagradu. Iako veoma kratak, ovo je narativ briljantno intenzivnog grafizma – Barks je baš VOLEO da crta okean, brodove, podmorske scene itd. – ali i apsolutno perfektnog sažetka Bajine karakterizacije, da se pokaže kako uobičajeno nemilosrdni (prema sebi i drugima) Patak, fetišistički usredsređen na bogaćenje i nominalno najsrećniji kada je sam sa svojim novcem, zapravo iznad svega ceni ljudsku toplinu i prepoznaje požrtvovanost na koju se mora uzvratiti jednako nesebičnom žrtvom. Jako važna priča.

Polarni ekspres onda JESTE baš ono što od formata od deset tabli očekujete: kratka, akcijom nabijena priča u kojoj se komedija plasira kroz anarhičnu, destruktivnu entropijsku eskalaciju. Barks ovde kombinuje neke omiljene motive: Paja Patak ovde dobija posao posle dugog perioda nezaposlenosti i u pitanju je posao koji zapravo ima i izvesnu auru socijalnog glamura, naime, radi se o isporučivanju pošte na Dabrovo ostrvo i Paja sa ponosom navodi da će nositi i uniformu. Štaviše, posao je dobio nakon što je direktor pošte video kako je ovaj sam napravio vozilo – motorni čamac sa skijama – kojim se vozika unaokolo po zaleđenom jezeru i ovo je pohvala preduzimljivosti i kreativnosti malog čoveka.

Jedini problem je što na pomenutom ostrvu u jezeru malo ko živi pa je postojeći poštar zapravo sasvim dovoljan za malu količinu pošte koja ide prema ovoj lokaciji i Paja shvata da će možda proći godine pre nego što on ZAISTA krene da radi. Sestrići onda uleću da pomognu ujaku i ovo je za Barksa uobičajena priprema terena: protagonist ovde nije ni gord ni nadmen, naprotiv, preduzimljiv je, kreativan i skroman, plus voljan da teškim radom opravda poverenje koje mu je dato, a njegovi rođaci imaju samo najplemenitiju nameru da mu pomognu da se dokaže, kupujući gomilu sitnih stvari i pakujući ih u više paketa kako bi Paja morao da upotrebi svoje „sanke za led“ i prenese sve te pošiljke na ostrvo.

U ponavljanu uobičajenog refrena, Pajin san o nošenju uniforme, sticanju respektabilnog socijalnog statusa i obezbeđivanju stalnog prihoda raspada se zbog – glodara. Beli miševi koje su sestrići nesmotreno spakovali kao jedan od paketa uspevaju da se probiju iz pakovanja i kreću da uništavaju celu operaciju dok Paja vozi preko zaleđene vode. Niko i nikada nije crtao destrukciju arhitekture i tehnologije kao Barks i finale ovog stripa nudi neke od njegovih najboljih scena iz ove oblasti. Vrhunski bolna ali fascinantna priča.

Tigar i konj je zabavan komički narativ od deset strana u kome se varira motiv Bajinog nadmetanja sa drugim bogatim čovekom – ovog puta u pitanju je maharadža kreiran za ovu priliku, a ne neki rekurentni rival – ali u kontekstu održavanja festivala u Patkovgradu za koji se Baja brine da neće biti dobro posećen. Kako on očekuje da od festivala zaradi na ime silnih maloprodajnih štandova koje drže njegove firme, u interesu mu je da publike bude što više i onda Baja radi nešto što za njega – makar u delovima njegovog života koje vidimo u stripovima – nije karakteristično, naime odlučuje da investira u promociju.

Sad, Baja ne bi bio Baja kada ne bi pokušavao da pare daje tako što ih zapravo neće dati. Njegova ideja promocije je da oglasi da će se tokom festivala organizovati trka životinja i da će vlasnik životinje koja pobedi u trci dobiti nagradu u dijamantima i to u količini ekvivalentnoj njegovoj, Bajinoj telesnoj težini. Ovo, naravno zvuči SUMANUTO kad znamo s kim imamo posla, ali Baja je ubeđen da konj čiji je on vlasnik nema premca i da će lako pobediti u trci, čime će nagradu na kraju moći da uruči sam sebi. Onda se pojavljuje pomenuti maharadža a koji ima suludo brzog tigra… i koji i sam najavljuje da će dati nagradu pobedniku ekvivalentnu NJEGOVOJ telesnoj težini, a maharadža je nacrtan kao malo i buca i u jednoj sceni veli da ima sto pedeset kila.

Barks u deset strana uspeva da nagura skoro ilegalno mnogo konceptualnih i vizuelnih gegova vezanih ne samo za pripreme životinja za trku nego i za sumanute tehnike kojima dva suprotstavljena bogataša pokušavaju preko noći da smršaju. Finale stripa je onda Barks koji prepisuje od samog sebe, kreirajući identičan pančlajn – da ne kažemo plagijat – onome iz priče Maharadža Paja koju je uradio devet godina ranije. Barksu nije bilo strano ponavljanje istih gegova, zaključaka i rešenja i vredi istaći da je u ovom stripu narativ generalno spretnije ispisan i odlično poentira tom apsurdističkom završnicom. Dodatno, ovaj je strip izašao u istom onom, devetom broju magazina Uncle Scrooge za koji je Barks već napravio trideset tabli stripa Ni kuna ni lasica i čovek mora da oseti strahopoštovanje za TAKVU produktivnost.

Prsten i bombona je gust, iznenađujuće kompleksan sitkom narativ od deset strana u kome se pojavljuju, pored Paje i sestrića, i Pajina devojka Pata (jedino pojavljivanje u ovom tomu), ali i, u finalu, i Cakani Caja da sipa so na ljutu, otvorenu ranu a koju je Paja naneo samom sebi, trudeći se da u situaciji u kojoj nije ni želeo da se nađe, uradi nešto dobro. Naime, kada ga Pata, kako je to u ono vreme često bilo u ovakvim stripovima, zamoli da pomogne njenom ženskom klubu dobročiniteljki u prikupljanju dobrovoljnih priloga, Paja čini sve da se izvuče i uvali joj sestriće kao zamenu. Podsvesno, i on zna da neće ništa dobro ispasti iz situacije u kojoj grupa bogatih žena što se dosađuju odlučuje da „pomogne zajednici“ ali ne tako što će svoje bogatstvo pravičnije distribuirati već tako što će regrutovati druge da za njih prave kolače koje će onda opet ti drugi prodavati na ulici i po kućama, dok bogate žene sede u svom klubu i jedna drugoj govore kako čine divnu stvar dok čekaju da im se donese novac.

Ovo zvuči jako cinično ali, kako smo već primetili, Barks je bio JAKO ciničan čovek koji je taj cinizam samo spretno umotavao u urnebesnu komediju. Najveći deo stripa ne bavi se socijalnim komentarom (Caja je, recimo, ovde samo iskorišćen za pančlajn u dva kadra i, sem implicitno, nema ulogu klasnog neprijatelja) već niže urnebesne vizuelne gegove dok Paja juri po gradu i pokušava da nađe partikularni kolačić u koji je tokom pripreme testa upao skupi prsten jedne od bogatih članica kluba a koji je njemu poveren na staranje. Bude tu gadnih momenata, uključujući jedno upadanje u medveđi kavez pa posle u šinterski kamion gde Paja nastrada od mačijih kandži i to je sve standardno bolna komedija sve vreme obojena svešću da pored svog tog „dobrotvorstva“, Paja mora da uloži najviše rada i podnese najveće žrtve da bi spasao dragocenost bogate žene koja ga je, bez pitanja, učinila odgovornim za tu dragocenost. Jedan od najfinijih primera Barksovih socijalnih opservacija i ekonomičnog komentara i ovde samo moram da dovedem u pitanje prevod naslova priče.

Hoću da kažem, priča se u originalu zove The Taffy Pull (izašla je 1955. godine u 175. broju magazina Walt Disney’s Comics and Stories) i mada se „taffy“ može prevesti i kao bombona, ovo je u neskladu sa onim što čitateljka vidi na slikama, naime da Paja i sestrići mese smesu za slatkiše koje prodaju i da su ti slatkiši očigledno mekši nego što bi bila klasična „bombona“. Taffy jeste „mekana karamela“ i mada razumem da bi bilo nezgrapno ovu sintagmu stavljati u naslov, on je mogao da bude neutralniji (na primer „Prsten i slatkiši“) i da time izbegne korišćenje termina bombona a koji makar meni sugeriše nešto čvrsto i hrskavo a ne nešto meko, što se razvlači, a što vidimo na slikama. Prevod Jelene Bratić je u ovom tomu uobičajeno dobar tako da ovde pričamo samo o detaljčiću.

Pravi divlji zapad je veoma ambiciozna priča od deset strana u kojoj se Barks – odrastao početkom veka, na farmi, sa kaubojima – bavi idejom „divljeg zapada“ mitologizovanog kroz popularnu kulturu i fatalno razdvojenog od istorijskih istina i činjenica. Više njegovih stripova se bavilo istom ili sličnom temom a u ovome on poseže i za paranormalnim fenomenima da bi spojio čoveka koji je bio svedok američkog građanskog rata i živeo na „stvarnom“ divljem zapadu, sa modernim pačićima koji kroz jedno stresno, pa i traumatično iskustvo shvataju da su ljudi u tom mitologizovanom periodu i kontekstu, ipak bili obična bića od krvi i mesa sa svim nedostacima ali i plemenitostima koje krase i modernog čoveka.

Kolekciju zatvara Na samom dnu, još jedna priča od deset tabli ali u kojoj humor biva smešten u egzotični, pustolovni kontekst. Paja i sestrići ovde idu na odmor, i, u inverziji onoga kako je to u stvarnom životu, klinci bi da letuju na planini a Paja odlučuje da se ide na more jer on voli da roni. Dno iz naslova se onda odnosi na morsko dno, koje Paja dotiče kada ga mala naučna ekspedicija zamoli da pomogne u testiranju njihove opreme za duboka morska istraživanja. Iako priča ima humoristički pančlajn, radnja je zapravo ofarbana pustolovnim hororom po modelu Edgara Alana Poea gde je spuštanje u dubine mora jednako odlasku u atavističku, strašnu i s razlogom zaboravljenu prošlost života na planeti gde moderni čovek na kraju završava imobilisan, ostavljen da se bespomoćno divi moćima prirode koja ga polako ali sigurno ubija. Barks ovde radi fantastične slike ogromnih riba, morskih zvezda i školjki a džinovski sjajni biser u finalu stripa je jedna od njegovih najupečatljivijih slika, pogotovo kada znamo kako je nastao.

I ovaj tom sadrži i gegove od po jedne strane o kojima nisam pisao jer niko nema toliko vremena ali koji su, podrazumeva se, remek-dela barksovskog humora. Kao i druge kolekcije o kojima smo pričali, i ova je obavezna lektira pa se izvolite prošetati do najbliže striparnice ili naručite sebi komad ili dva od, na primer, Delfija.