Ljudski je da danas malo progovorimo o Imageovom serijalu Blood & Thunder a koji izlazi još od Februara 2025. godine u neprekinutom, disciplinovanom mesečnom tempu. Kako se i zna, retkost je da Image Comics pokrene novi tekući serijal TEK TAKO, pa se i ovde zapravo radi o nekoj vrsti projekta-mezimčeta jednog od ključnih ljudi u strukturi trećeg po veličini američkog strip-izdavača (i jedinog čiji su vlasnici zapravo sami autori nekih od njegovih najuspešnijih stripova). Utoliko, Blood & Thunder je interesantan kao strip kome je prostor da raste i razvija se zagarantovan bez obzira na inicijalni komercijalni uspeh ili neuspeh i koji taj prostor koristi na zanimljive načine, nudeći svež, dinamičan koloplet ideja unutar žanrovskog formata prepunog vidnih nesavršenosti, pa i nedorečenosti. Jedna svakako dobra stvar u vezi sa Blood & Thunder je to da ovaj strip APSOLUTNO zna kuda je krenuo iako čitaocu to dobar deo vremena neće biti jasno dok bude svedočio snažnim meandriranjima u pripovedanju pa čak i žanrovskim transformacijama.

Koji je to Imageov „big gun“ iza ovog projekta? Pa, niko drugi do Robert Kirkman, čovek koji je na poziciju Imageovog „šefa operacija“ došao na ime URNEBESNOG uspeha njegovih stripova za ovu kuću a ne zato što je pripadao Old Boys klubu koji ju je osnovao. Kirkman je i svakako jedan od najaktivnijih kreatora među Imageovim direktorima, sa uvek nekoliko strip-projekata koje radi paralelno (uključujući rebutovanje/ lansiranje čitavog „Energon univerzuma“), te efektnim krosmedijskim evoluiranjem njegovih starih stripova poput The Walking Dead i Invincible (a koji je ovog proleća adaptiran u borilačku videoigru), sve pod budnim okom njegove multimedijalne kompanije Skybound Entertainment. Kad taj čovek spava, to nauka tek treba da utvrdi, ali pošto većina projekata koje Kirkman u ovoj ili onoj ulozi potpisuje na kraju bude u najmanju ruku zanimljiva a često prilično dobra, onda mi ostali ne treba da se mnogo žalimo.

No, da bude jasno, iako Blood & Thunder na svojim naslovnim stranama uredno potpisuje Kirkmana kao jednog od autora, njegova uloga u ovom projektu je verovatno najviše to da ostale članove Imageovog borda direktora podseća da drže ruke podalje od njegove bebe i da dok ih on ’lebom hrani putem The Walking Dead, Transformersa itd, neće da čuje da neko dovede u pitanje jednu njegovu simpatičnu, malu inicijativu.

U kreativnom smislu, Kirkman je za Blood & Thunder smislio, pa… uh… kako sam kaže, pre nekih dvadeset godina je negde u prolazu čuo nekog da izgovara ono francusko „o la la“ i onda mu ta fraza nije izlazila iz glave jer ju je on doživljavao kao idealno ime za pripadnicu tuđinske rase „slično onim koje viđamo u Star Wars“. Pošto je u to vreme, jelte, radio paralelno na Invincible i The Walking Dead, Robert je okrenuo telefonom svog prijatelja Benita Cerena i pitao ga da li bi ovaj pisao strip o vanzemaljskoj ženi sa imenom Ola La. Ovaj je malo kasnije došao sa gotovim scenarijem za prvu epizodu serijala Oolah Lah: Space Police, ali je Kirkman onda imao celu situaciju sa apgrejdovanjem svoje karijere iz uspešnog strip-autora u čoveka koji poseduje prava na jednu od najuspešnijih televizijskih serija u ovom veku (The Walking Dead, dakle), selio se u Los Anđeles itd, pa je onda i ova inicijativa morala da pričeka.

Dobro, kažete sad vi, ovaj strip se zove Blood & Thunder, NE VIDIMO VEZU sa ovim što pišeš, Mehmete, ali cela poenta je da je Kirkman DALJE kreativno doprineo ovom stripu tako što je godinama kasnije čitao neki intervju sa Jackom Kirbyjem u kome je sveti otac američkog stripa rekao kako „dobri stripovi treba da isporuče krv i grmljavinu“. Kirkman nije baš ni siguran da je ovo bilo stvarno ili ga je samo sanjao (kaže da sada, kad traži taj intervju, nema šanse da ga nađe), ali se onda nekako potrefilo da ga je crtač E.J. Su, koji je sa njim sarađivao u ranim danima Kirkmanovog angažmana u Image Comics (konkretno na Tech Jacket gde je Suov azijskim uticajima bogati stil bio jedna od karakteristika stripa), prijavio da bi ga zanimalo da se u stripove vrati sa punim radnim vremenom.

Neka niko ne kaže da Kirkman neće da učini ljudima, pa je Robert lepo opet zvao Benita (pretpostavka je da su se ipak i u međuvremenu povremeno čuli inače bi bilo weird), saopštio mu da je Oolah Lah: Space Police sada PRAVI projekat i da će se zvati Blood & Thunder, da glavna junakinja ima oblak krvi oko glave i nosi pištolj sa ugrađenom naprednom veštačkom inteligencijom i da će ovo da crta Su. Benito je bez gubljenja koraka rekao da je, što se njega tiče, to završeno i bacio se na posao.

Ovo je zaista projekat nekolicine starih ortaka. Benito Cereno i E.J. Su su Kirkmanovi prijatelji još iz vremena dok je ovaj radio Battle Pope sa Tonyjem Moorem i sam ga izdavao, početkom veka, a jako je zgodno kada su ti prijatelji i sami uspešni strip-autori. Su je dosta radio na Transformers-stripovima dok ih je izdavao IDW a Benito Cereno je…

Pa zapravo, ovih dana ga možda najpre znate kao podkastera jer on i Chris Sims – čovek sa najdugovečnijim strip-podkastom u univerzumu, War Rocket Ajax – već nekoliko godina rade podkast Apocrypals, projekat u kome „dva nevernika sa najboljim namerama čitaju bibliju“ i to je jedna zabavna mešavina analize biblijskog teksta sa otvorenim umom i dvadesetprvovekovnim senzibilitetom i dobrog zezanja dvojice strip-autora sklonih humoru i satiri.

Naravno, Benitu Cerenu ovo nije pravo ime – siguran sam da moji čitaoci znaju da se radi o liku iz Melvilleovog Mobyja Dicka – i ovaj se čovek u stvarnom životu zove Jamie Groover a na strip scenu je uleteo sa trijeskom tamo negde 2004. godine grafičkim romanom Tales from the Bully Pulpit (koji je tehnički bio samizdat ali ga je distribuirao Image Comics) u kome su razne američke istorijske figure (Teddy Roosevelt, duh Thomasa Edisona, vremeplov iz Wellsovog istoimenog romana…) imale šašave pustolovine.

Groover je kasnije pisao The Tick, sarađivao na raznim Imageovim projektima (Invincible Presents: Atom Eve, SuperPatriot, sada piše aktuelni Capes), ali zanimljivo je da je čovek po vokaciji stručnjak za stare jezike i književnost i kogod da ga je slušao na nekom od podkasta morao je biti impresioniran njegovim širokim obrazovanjem i interesovanjima.

A što je, u slučaju Blood & Thunder i blagoslov ali malo i prokletstvo jer je ovo strip prepun zanimljivih tema, ali i strukture koja često deluje skokovito, pa na momente i nasumično, kao da scenario ne može da se odluči koja je tema GLAVNA i kako da je najefektnije obradi. Odmah da kažem da iako to meandriranje i šareniš jesu objektivni nedostaci Blood & Thunder (i drugih Imageovih stripova koji nemaju urednike), i dalje pričamo  o stripu koji je uglavnom zabavna žanrovska vožnja, a koja sa vremenom postaje i narativno utegnutija i zabavnija.

Blood & Thunder, koji je u trenutku dok ovo kucam izbacio 14 epizoda, počinje kao klasični futuristički policijski akcijaš. Titularna junakinja Blood (pravo ime Akeldama Bledsoe, ali jasno je zašto je svi zovu Blood: em je to ime prekomplikovano em žena ima uzvitlanu kosu oko glave za koju ona kaže da je zapravo menstrualna krv) je frilenser, lovac na ucene koji operiše u futurističkom satelitskom gradu Metro 1 i, uz blagoslov pan-galaktičke ljudske policije, IPPF, privodi poznaniju prava uglavnom sitne prestupnike koji se kriju po nižim nivoima grada gde obitava sirotinja.

Metro 1 je produkt moderne ljudske civilizacije koja je potekla sa Zemlje i kolonizovala deo galaksije, a ispostavlja se da, dok svu policiju čine potomci Zemljana, veliki deo prestupnika čine pripadnici drugih, „tuđinskih“ rasa koje, koliko vidimo, u ovom gradu služe uglavnom da rade teže poslove i budu eksploatisane.

Dobro, ovo je standardna priča o futurističkom rasizmu i klasnom ratu, ali rano iznenađenje koje nam strip priređuje je kada shvatimo da sama Akeldama zapravo nije poreklom sa Zemlje i da je vanzemaljka (odnosno „Exo“, kako se to ovde žargonski, i uglavnom pežorativno kaže) koju je usvojio par zemaljskih kolonista gde je otac bio policajac (danas je pokojni) a majka misionarka u tom trenutku preovlađujuće zemaljske religije koja veruje da, citiram, „ne postoji ništa“.

Akeldama je svog oca volela i smatra ga herojem što se nesebično borio za red i mir i u toj borbi na kraju izgubio i život pa i ona želi da postane policajka iako trenutni propisi ovo ne omogućuju „Exo“ rasama. Otud njeno frilensovanje, u nadi da će je IPPF jednom ipak primiti, ali i odbijanje da koristi noviji tip oružja, držeći se starog, prvog modela inteligentnog pištolja koji je pripadao njenom ocu. Taj se pištolj, uzgred, zove Thunder, može da sam naštampa municiju bilo kog tipa (letalnu, neletalnu itd.) ako u njega ubacite dovoljno praktično bilo kakvog materijala, i ne samo da može da govori – dakle ima funkcionalnost četbota – već je spontano razvio i izvesne moralne karakteristike. U jednoj ranoj sceni Akeldama mu traži sačmu ali ovaj odbija jer smatra da će ta vrsta municije ubiti osumnjičenog na razdaljini na kojoj se nalazi.

Kao što se iz gorenavedenog vidi, Blood & Thunder je već u startu kao nekakav ženski Blade Runner za Milenijalce i Gen Z, a ovo je i pre nego što veoma opasan (tuđinski, naravno) kriminalac pobegne iz maksimalno obezbeđenog zatvora, napravi haos po gradu pa pobegne negde u svemir a Blood dobije zadatak da ga uhapsi pre nego što on dobije pristup ultimativnom oružju za koje joj u IPPF-u kažu da može da razori čitav univerzum.

I ovo je samo delić ideja i koncepata koje Benito Cereno utovaruje u skript a E.J. Su smišlja sveže načine da ih nacrta. U daljem razvoju priče vidimo da Blood zapravo ne poznaje svog pokojnog oca ali ni svoju još živu majku onako kako je mislila da ih poznaje, da ima razloga što je njen pištolj ne samo pacifista nego je i većinu vremena depresivan, da odbegli kriminalac koga ona juri preko kosmosa zapravo ima neke sasvim druge motive, ali i sve ovo su samo maltene uzgredni motivi i detalji u veoma gustom pa na momente i pomalo konfuznom pripovedačkom tkanju Blood & Thunder.

Hoću reći, i tu imamo posla sa tim žanrovskim zaokretima, Blood & Thunder počinje kao futuristički policijski procedural sa urbanom akcijom i ispitivanjem klasne i političke prirode grada u kome je priča započeta, ali onda pivotira na svemirsko putovanje u kome Akeldama odlazi na druge planete, upoznaje druge civilizacije, svedoči kolonizatorskim zločinima Zemljana, učestvuje u pobunama nativnog eksploatisanog stanovništva, sprijateljuje se sa grupom robotskih seksualnih radnica koje ne samo da služe zemaljskim kolonizatorima za, jelte, seks, nego mogu i da ostanu u drugom stanju ako se ne pazi. Uzgred saznaje detalje o sopstvenom poreklu i kulturi iz koje je potekla, a što rekontekstualizuje sam čin usvajanja od strane njenih roditelja (koji ona do tog momenta nije dovodila u pitanje) ali i bliže upoznaje kriminalca koga juri i shvata da su njegovi motivi značajno nijansiraniji od onoga što je njoj rečeno kada je poslata u lov.

I to je sad jedna vrlo zgusnuta salata ideja, motiva, mini-zapleta i podzapleta u kojoj se sam strip ne snalazi uvek na zanatski savršen način. I sam Benito Cereno kaže da se neki čitaoci žale da u sveskama koje kupuju nedostaju neke strane, na ime naglih prelaza i odsustva jasnih signala da se jedna celina završila a da je druga počela i to, potvrđujem, može da bude konfuzno. Takođe, od svih tih PREMNOGIH motiva i ideja koje Cereno uvodi u narativ, strip stiže da se nešto više pozabavi samo nekima pa su mnogi ubačeni kao kul ideje ali nije jasno da li će te ideje ikada biti razrađene u pripovedanju i jesu li uopšte značajne za zaplet i radnju ili samo dodaju malo arome. Kada sam gore rekao da je ovo strip koji zna kuda ide, to se odnosi na osnovni zaplet i centralnu radnju i tu je očigledno da je Cereno ovo razdvojio na celine i da svaka od njih ima svoju temu i zaplet. No, kako te celine komuniciraju među sobom i da li će se njihovi detalji smisleno povezati tek ostaje da se vidi.

Ono što nije sporno je da je Blood & Thunder uglavnom zabavan. Sama Blood je jednostavan, pa i naivan lik koji nema preteranu dubinu, često vrlo impulsivno reaguje u svakoj situaciji i radije će stvari rešavati grubom silom nego suptilnim taktiziranjem, lukavstvom ili diplomatijom. A ako gruba sila ne upali, Thunder da naštampa JOŠ municije. Simpatično je i osvežavajuće imati u središtu stripa ženski lik koji ima „meathead“ kodifikaciju a pogotovo jer je prilično očigledna sugestija da je Akeldama tako nabusita i jednostavna u rezonovanju ne zato što je „glupa“ – naprotiv, kada je prinuđena da razmišlja ona rezonuje vrlo analitički i inteligentno – već jer je, bez obzira na nominalnu privilegiju koju uživa u društvu, zapravo žrtva kolonističke kulture u kojoj živi od rođenja.

Da li će strip dalje ovaj zanimljivi motiv uspešno razviti ostaje da se vidi ali svakako ima puno interesantnih detalja u prikazu te „zemaljske“ kulture koja je sada dominantna u galaksiji i smatra se prirodnim ishodom procesa civilizacije. Na primer, knjiga je, kao koncept potpuno egzotična ne samo za samu Blood, već i za većinu likova u stripu. Oni ne samo da ne razumeju zašto postoji fizički objekat sa naštampanim tekstom – kad već svuda postoje ekrani na kojima se tekst čita – već i ne umeju da konceptualizuju šta bi taj tekst u knjizi mogao da bude osim „STEM priručnika“. Drugim rečima, društvo u kome Blood živi je društvo u velikoj meri bez onoga što bismo mi nazvali pisanom kulturom i umetnošću a i njegov odnos ka religiji je zanimljiv jer, koliko se da za sada naslutiti, religija verovanja u to da nema ničega (do mere da se po definiciji svaki religijski tekst druge kulture automatski naziva „lažima“) ovde nije bazirana na humanističkim temeljima, već, naprotiv, ima narcističko, egocentrično i ultimativno nihilističko utemeljenje.

I to će, opet, biti zanimljivo ispratiti ako se detaljnije ispita u budućim epizodama. No, da li i kada će se to desiti teško je reći jer se u aktuelnim epizodama priča ponovo dešava u gradu Metro 1, gde je Akeldama smeštena u zatvor i otvoreno mora da se bori protiv sistema kojem je toliko dugo priželjkivala da zvanično pripada.

Dakle, intrigantne teme, jako zanimljiv worldbuilding ali naracija koja, sasvim moguće, obećava više nego što je u stanju da ispuni. Ono što je dobro je da je Blood & Thunder brz i glatko pripovedan strip čak i u momentima kada je očigledno da narativ trči u mestu kako bi potrošio više strana i bio pogodne dužine da se spakuje u kolekciju. Jezik je ovde sočan, dijalozi su britki i nema ih PREVIŠE (mada naravno, ako ne volite humor po šnitu internet-humora sa početka veka, možda vama i ne bude tako zabavno) a akcija je urnebesna.

Ovde je trenutak da kažem kako E.J. Su i njegova koloristkinja MsassyK (aka Michèle Assarasakorn, originalno Tajlanđanka, a koja već izvesno vreme živi u SAD i kolorisala je razne DC stripove ali i od moje strane izuzetno hvaljeni The Hunger and the Dusk) prilično dobar tandem. Su ovom stripu ne daje nekakav osobito ORIGINALAN vizuelni identitet, ali on dobro razume da ionako operiše sa materijalom koji treba da omažira razne postojeće popkulturne radove, pa je njegov crtež nekakav funkcionalan spoj referenci na old school cyberpunk akcijaše sa zapadne i istočne strane i to funkcioniše sasvim solidno, bez mnogo umiranja u lepoti i preterivanja sa detaljima, ali sa vrlo tečnom naracijom, dinamičnim ali jasnim lejautom i energičnom, krvavom akcijom. Kada u kasnijim epizodama Su mora da izađe iz urbanog okruženja i kreira prizore na tuđinskim planetama, sa različitim civilizacijama, biološkim vrstama, geološkim periodima, to isto bude uglavnom solidno, ponovo, bez nekakvog detaljisanja gde biste se divili tome kako je čovek osmislio čitave svetove što se vide iz jednog kadra, ali sa jasnim identitetima svakog od okruženja. A neke stvari su i vrlo upečatljive, na primer, dizajn pomenutih robotskih seksualnih radnica, pa onda i neka kadriranja u najnovijim epizodama, ponovo smeštenim u futuristički urbani mizanscen gde Su kanališe svog unutrašnjeg Moebiusa, samo provučenog kroz gritty cyberpunk filter.

Zapravo su te najnovije epizode, s trećom narativnom celinom, crtački i najimpresivnije jer je Cereno u njima veoma naglasio akciju. Akcije je bilo i ranije i bila je i krvava i dobro nacrtana, ali od trinaeste epizode Blood & Thunder postaje izrazito „fizički“ strip u prikazu akcije i ovde dobijamo tablu za tablom detaljno osmišljene („režirane“) i koreografisane borbe za koju Cereno kaže da se inspirisao gledanjem filmova Tima Tjahjanta da bi ispale kako treba.

I ispale su: ovde nasilje ima i estetsku i etičku dimenziju i čitalac uživa u urnebesnim borilačkim scenama i osećaju da proverbijalni strah menja stranu i da potlačeni konačno smisleno uzvraćaju tlačiteljima. Su ovde u prvi plan stavlja pokret, silu i energiju a MsassyK i leterer (Rus Wooton, naravno) gledaju samo da ne smetaju, dodajući efekat i aromu koliko treba.

Blood & Thunder je, kako sam i u uvodu već rekao, svakako nesavršen strip. Nekome će crtež biti grub i nesuptilan, a nekoga će žuljati skokovitost u pripovedanju i motivski zgusnut ali ne ekonomično posložen narativ. Ovo su sve objektivne zamerke, ali iz moje subjektivne vizure, to da je Blood & Thunder ZANIMLJIV, da ima originalne i dobre ideje i da je u naraciji ipak zabavan i ne upada u fatalnu konfuziju, da ima organski ušniran feministički i antikolonijalni stav, plus da mu je akcija JAKO DOBRA, preteže na pravu stranu i ja ovaj strip nastavljam da čitam. Ako mislite da smo na istoj strani – a koju upućeni zovu i pravom stranom istorije – izvolite do Imageovog sajta da se poslužite.