Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas se opet malo vraćamo Rusima, ali uz pomoć Norvežana. Alexey Kruglov & Igor Goldenberg: Peer Gynt (što bi Rusi rekli: Пер Гюнт ) je novo izdanje moskovske firme ArtBeat Music o kojoj smo prošle nedelje pričali malo opširnije. Radi se o cenjenom izdavaču kojeg je pre deceniju i po osnovao legendarni producent i promoter džeza, Nikolaj Bogajčuk, a koji i posle Big Nickove smrti nastavljaju da vode njegovi naslednici, održavaju program koncerata u klubu živim i izbacuju interesantna nova izdanja.

U ovom partikularnom slučaju u pitanju je album aranžmana kompozicija najpoznatijeg norveškog kompozitora perioda romantizma, Edvarda Griega, odnosno njegove verovatno najpoznatije muzike, kolekcije kompozicija koje su isprva urađene kao „incidentalna muzika“ (ili kako bismo mi to danas rekli – saundtrak) za predstavu Peer Gynt, najpoznatijeg norveškog dramaturga Henrika Ibsena. Ibsen je Peera Gynta napisao 1867. godine i ovo je svakako jedan od njegovih najpoznatijih pozorišnih komada sa izvođenjima koja su i danas aktuelna – pedesetih godina prošlog veka je Ingmar Bergman režirao monumentalnu petosatnu pozorišnu verziju – i brojnim filmskim adaptacijama od kojih su, ako je verovati Wikipediji, najmanje dve urađene u ovom veku.

Griegova muzika je, pak, bila toliko dobra da je imala svoj uzbudljivi život nezavisno od predstave. Sam Grieg je napisao dve svite koristeći materijal iz predstave a čiji su delovi postali veoma široko izvođeni, citirani, adaptirani. I vaš skromni izveštač je pre gotovo deceniju i po prisustvovao veoma dobroj baletskoj produkciji Madlenianuma pod naslovom Severna bajka a koja je bila utemeljena na Griegovoj muzici i Ibsenovom tekstu i ovo je bilo jedinstveno muzičko i scensko iskustvo sada transformisano u dragocenu uspomenu.

Za ovu priliku, aranžiranje Griegove muzike u razumno džeziranoj formi na sebe su preuzela dva Rusa, a onda je izvođenje snimljeno u katoličkoj crkvi Svetog Džejmsa u mestu Južno-Sahalinsk koje se nalazi na krajnjem istoku Rusije, na njenom najvećem ostrvu, Sahalin (a koje je Peer Gynt i sam posetio u svom fiktivnom životu). Sve se ovo dešavalo Marta 2022. godine, dve godine unutar globalne pandemijske traume i svega par nedelja nakon što je počeo ruski napad na Ukrajinu a koji i dalje traje. Kontrast ove ljupke, romantične i duhovite muzike i mračnog konteksta u kome je zabeležena ne mora da utiče na vaše slušalačko iskustvo ali ga može ofarbati, naravno.

Aleksej Kruglov deli ime sa jednim od najpoznatijih ruskih serijskih ubica („istrijski manijak“) ali je u pitanju moskovski saksofonista, glumac i pesnik, sin pozorišnog glumca i muzičara Vladimira Kruglova, koji je, Aleksej, sa ocem već od šeste godine pevao i snimao kasete da ih sluša kad bude stariji i zapanji se šta je radio a da se i ne seća. Što se džeza tiče, Kruglov je od sedme godine išao u muzičku školu a od četrnaeste svirao džez, inspirisan pločama Cannoballa Adderleyja i Charlieja Parkera koje mu je davao otac. Kasnije su na njega jako uticali Vladimir Čekasin i Jackie McLean, pa onda Gary Bartz, Zbigniew Namyslowski, Evan Parker, John Coltrane, Eric Dolphy, naravno Vladimir Rezicki… Prvo je, naravno, svirao klavir pa će saksofon doći kasnije a sada svira i po nekoliko saksofona u isto vreme kada je to neophodno. Kruglov ima različite muzičke projekte koje možete proveriti putem njegove Bandcamp stranice, organizator je Leo Records festivala u Rusiji, umetnički direktor kluba Art Circle, a jedna od najzanimljivijih tekućih saradnji mu je sa moskovskim orguljašem po imenu Igor Goldenberg.

Goldenberg je i kompozitor, i, naravno, svira i klavir pored orgulja, klasično je obrazovan na Moskovskom konzervatorijumu i njegova se muzička karijera najviše tiče izvođenja klasične muzike i saradnji sa dirigentima kao što su Valeri Gergijev, Mihail Pletnjev, Vladimir Minin, Vladimir Fedoseev, Jean-Claude Kazadezius, Saulius Sondeckis, Pavel Kogan, Justus Frantz, Pavel Sorokin… Nastupao je po Rusiji, Estoniji, Italiji, Belorusiji, Litvaniji, Poljskoj, Portugaliji, Francuskoj, Švajcarskoj…

Goldenberg i Kruglov su već uradili dva albuma za ArtBeat, aranžirajući Baha (Bach Games iz 2024. godine) i razne ruske kompozitore kao što su Musorgski, Rimski-Korsakov, Borodin itd. za album The Old Castle iz 2025. godine. Ovo su sve bile džezom oprljene interpretacije klasike i onda je Griegova muzika za predstavu Peer Gynt došla kao logičan sledeći korak.

Duo je svirao nekoliko koncerata u crkvi Svetog Džejmsa te 2022. godine i tamošnji opat je svako veče puštao razglas na ulici da prenosi nastup prolaznicima. Večeri u kojoj je sniman ovaj album, opat je zaboravio da isključi razglas posle regularnog nastupa pa je do duboko u noć Griegova muzika aranžirana i improvizovana od strane dvojice Rusa grmela ulicama Južno-Sahalinskog, uveseljavajući narod.

Za veselje ovde svakako ima mnogo povoda jer se radi o nekim od najzabavnijih i najinspirisanijih interpretacija Griegovih slavnih kompozicija koje sam makar ja čuo. Slušajte, recimo, Arabian Dance sa orguljama koje trijumfalno sviraju osnovnu temu, dajući joj sve više volumena sa svakim ponavljanjem dok saksofon oko nje radi piruete i zvuči kao oduševljena ptica koja je pukim slučajem našla plesnog partnera.

Naravno, Morning Mood je jedna od najpoznatijih romantičarskih tema uopšte i ovde je odrađena optimistički, energično, bez narušavanja njene svečane elegancije, sa osećajem za dinamiku i umirivanjem razigrane izvedbe pred finale. The Death of Åse je dramatična i uzvišena, sa orguljama koje prete da zauzmu čitav zvučni prostor, ali Goldberg dobro razume akustiku mesta na kome se svira i ne dopušta da alikvotni tonovi i interferencije zaklone osnovni zvuk instrumenta.

Naravno, drama je odvrnuta na jedanaest u The Abduction of the Bride. Ingrid’s Lament, sa pretećim disonancama orgulja i nemirnim, usplahireni improvizacijama na saksofonu. Ipak, najviše anticipacije sam imao vezano za In the Hall of the Mountain King, jednu od generalno najbombastičnijih eskalacija osnovne teme u puni orkestarski juriš u istoriji romantizma, muzički komad koji bi, smem da se kladim, Wagner (koga je Grieg, kako se to danas kaže, intenzivno „stenovao“) voleo da je sam potpisao. Ovde je ova tema izvedena kao izlomljena, džezerska improvizacija na saksofonu, sa diskretnom orguljaškom pratnjom i primereno moćnom fridžezerskom kulminacijom do kraja.

Peer Gynt je besmrtan komad, Griegova muzika je jednako legendarna i uticajna i ovaj album celom tom legatu daje mnogo nove relevantnosti. Dvojica Rusa ovde nisu prepadnuti od težine nakupljene istorije i konteksta i mada su njihove transkripcije, aranžmani i izvedbe puni poštovanja za predložak, nema govora o nekakvom lojalističkom izvođenju. Griegova muzika jeste u velikoj meri zapamćena zbog evokativnih, moćnih tema, ali uvek su u njoj bila važna i izvođenja i sada možemo da njenoj istoriji dodamo još jedno, snažno i vitalno:

https://artbeatmusic.bandcamp.com/album/peer-gynt

Dobro, Rusija, Norveška, sve je to lepo, ali ako ste kao ja – a sigurno jeste ako ovo čitate – onda se slažemo u jednom: Anadolija je majka. Volkan Kaplan & Rembrandt Trio: The Anatolian And Caspian Suites je perfektna kolekcija autorskih kompozicija sviranih na tački preseka džeza i anadolijske (i kaspijske) folklorne tradicije. Snimljena u živom studijskom izvođenju i napravljena uz korišćenje mase tradicionalnih instrumenata i tradicionalnog pevanja ovo je ploča dramatične i zabavne narodne muzike izmešane sa džezerskim improvizacijama, tako da se svaki nostalgični ton koji ona ispusti – a ima ih – reflektuje o neku modalnu džez solažu.

Volkan Kaplan je istanbulski muzičar koji je već sa jedanaest godina, krajem devedesetih, počeo da svira saz (Turci ovaj žičani instrument zovu i bağlama, a kod nas se to čita kao bajlama, da jednom budemo načisto) a onda je tri godine kasnije, 2001. počeo da svira i tar, persijski, takođe žičani instrument. Oba ova instrumenta su mikrotonalna i onda njihovo sparingovanje sa klavirom koji ćete čuti na ovom albumu mora da se dešava u uzbudljivom modalnom kontekstu koji na momente produkuje prava muzička otkrovenja (poslušajte, na primer, treću kompoziciju, Eid Suite za savršeni čeoni sudar anadolijske i džezerske vatre).

Kaplan svira svoje instrumente sa raznim orkestrima koji rade za film i televiziju, radio je turneje po Evropi, ali živi uglavnom od studijske produkcije, odnosno miksovanja i masteringa, te od obučavanja drugih da sviraju. Ipak, snimio je dvocifren broj albuma u raznim kontekstima i sa raznim drugim muzičarima i možete sve ovo proveriti putem njegovog sajta.

The Anatolian And Caspian Suites snimljen je u Nizozemskoj, u studiju Wisseloord u Hilversumu, za koji Kaplan kaže da je imao sjajnu akustiku, a preko puta je bio Rembrandt Trio, nizozemski džez trio koga predvodi pijanista Rembrandt Frerichs, a koji se u poslednje vreme postepeno specijalizuje za saradnje sa muzičarima sa Bliskog istoka. Rembrandt je ne samo muzičar i kompozitor, te profesor džez klavira na konzervatorijumu Utreht, već i neko ko klasično obrazovanje vrlo svesno, vrlo intenzivno nastoji da spoji sa improvizatorskom prirodom džeza („Kada je Mocart nastupao, svirao je Mocarta. I improvizovao je. U tom pogledu, možda sam bliži starim kompozitorima nego mnogi savremeni klasični muzičari.“). On često sarađuje sa klasičnim i kamernim orkestrima (Holland Baroque, Amsterdam Sinfonietta, Netherlands Chamber Orchestra, Cello Octet Amsterdam, New European Ensemble), i piše muziku za simfonijske orkestre, ali je sa Rembrandt Triom u osnovi džez koji je svesno ušao u traganje za kolaboracionistima iz drugih muzičkih konteksta i tradicija, prvo iz Evrope (Francuska, Finska, Italija) a zatim se krenulo i dalje ka istoku. Vredi istaći saradnju sa iranskim pevačem i sviračem neja, Mohammadom Motamedijem koja je zabeležena na albumu iz 2023, a sada je tu i ovaj album sa Kaplanom koji je, pa, prilično spektakularan.

Jer ostala dva muzičara ovde prave takođe spektakularan napor da se uklope u spoj modernog džeza i anadolijske tradicije. Kontrabasista Tony Overwater ovde možda ima i najlakši posao, uglavnom jer je u pitanju izvanredno iskusan muzičar koji radi improvizovanu i džez muziku još od osamdesetih i njemu naprosto organski dolazi ulazak u bilo koji harmonski i ritmički sistem ma koliko egzotično to na prvi pogled izgledalo. Bubnjar Vinsent Planjer, takođe izuzetno iskusan (oba ova muzičara su znatno starija od Rembrandta) ovde ne radi na punom kompletu, već, naprotiv, svira mnogo malih, tradicionalnih udaraljki koje se i po boji i po volumenu perfektno uklapaju sa osnovnim temama i dinamikom ove muzike i The Anatolian And Caspian Suites je album veoma sigurnog koncepta i zadivljujuće moćnih izvedbi.

Neke od njih, kao na primer Chahargah – Part 1 su naprosto vatreni, zaošijani ples vođen Kaplanovim žicama i praćen stakato ritmom u kome vaš mozak ne ume da nađe početak, sredinu i kraj ali se vaše telo snalazi MNOGO BOLJE od njega. Neki, kao na primer Chahargah – Part 2 su, naprotiv,atmosferični, vrlo kinematski komadi u kojima klasičarska osnova i džez motivi eksplodiraju u slobodnu improvizaciju gde se različite tonalne filozofije sudaraju u letu i nekako uprkos svemu nalaze harmoničan izraz.

Ima i „evropskijih“ komada ovde. Minstrel Suite je, recimo reimaginacija anadolijske muzike kao srednjevekovne ministrelske kompozicije u kojoj maloazijski ritam i džezerski klavirski solo besprekorno rade sa melanholičnim pevanjem na Turskom. Dervish Khan je, naravno, ekstatični plesni komad, klecajućeg ritma i zanosne, mističke žičane teme koja slušaoca uvlači u obred i odvaja od tla.

Ceo album je prepun izvanredno evokativnih komada. Pred kraj, recimo, imamo Steppe Suite, čiji „pastirski“ lament ide preko skoro militantnog ritma i meša se sa džeziranim frazama. Bayati Shiraz je slobodno improvizovani komad bez ritma ali sa mnogo drame, a Lachin koja iza njega sledi bola, setna balada uz koju se, svejedno, snažno pleše.

Odsviran strastveno, snimljen izuzetno pažljivo, ovo je album muzike koja ide celim putem od kontemplacije do ekstaze i to po više puta, nudeći memorabilni doživljaj cerebralnog turizma i emotivnih pustolovina kome ćete se vraćati u mesecima što dolaze. Slušajte:

https://volkankaplan.bandcamp.com/album/the-anatolian-and-caspian-suites