Demon City, u originalu Oni Goroshi, je prošlogodišnja filmska adaptacija popularne – i krvoločne – mange Oni Goroshi, u kojoj – toj adaptaciji – katatonični plaćeni ubica posle dvanaest godina provedenih u invalidskim kolicima gde su ga hranili kašičicom i brisali mu pljuvačku sa brade, ustaje iz bolničkog kreveta, otkačinje infuziju i krevetskim čaršavom davi gangstera koji je došao da dovrši nedovoljno dobro obavljen posao od pre više od jedne decenije, a onda nastavlja da se sveti zlotvorima. U negativnom smislu. I to satarom. Film ima neke dobre glumce, opake borilačke koreografije i toliko malo personalitija da sam najmanje dva puta zaspao gledajući ga.

Demon City se zapravo nalazi u neobičnom procepu jer nije po sredi dovoljno niskobudžetna produkcija (poput Sonomurinih radova Hydra ili Ghost Killer) pa da može razuzdano da eksperimentiše sa idejama, krši pravila, donese na ekran teksturu koju normalno ne viđamo u japanskom akcionom filmu, ali ne radi se ni o nekakvim važnom studijskom filmu u kome se za vernost strip-predlošku starala armija producenata a koja je sa sobom donela i dovoljno para da ovo može da se napravi da bude kršteno i bude dostojno vrlo popularne mange koja je između 2020. i 2024. godine publikovana u nedeljnom seinen magazinu Manga Goraku.

Ovo je, naprosto, film snimljen za Netflix, kao drugi (ili treći) rad vrlo talentovanog režisera i on izgleda kao film za Netflix, traje kao film za Netflix i uprkos značajnim bljeskovima briljantnosti koje brutalno baca gledaocu na glavu, veoma rizikuje da bude instant zaboravljen i stopi se u metabrljotinu koju u vašoj glavi predstavljaju poluzaboravljene a poluhalucinirane uspomene na desetine Netflix filmova što ste ih gledali sa pola mozga i ni pola umetnički zainteresovane erekcije.

Ono što je za Demon City fer reći je da sam ga pogledao do kraja, uprkos surovoj borbi sa snom, a što je značajno više nego što mogu da kažem za gomilu drugih akcionih filmova koje mi je algoritam servirao, ja ih započinjao pa onda posle dvadesetak minuta prelazio na nešto drugo, trudeći se da ne overim od ljute dosade. U mnogo momenata tokom ovog filma vidi se da je ovo pravio neko ko ume da režira, da su akcione koreografije radili ljudi koji se svojim poslom ponose, pa da su čak i glumci dali svoj srčani maksimum, na čelu sa glavnim muškim muškarcem koji je imao nezahvalan zadatak da ode u onom „full r-word“ smeru, teturajući se i mlatarajući po setu tokom celog filma, sa daj bože dvadeset reči koje izgovara i sumanutim, defokusiranim pogledom da sugeriše svoju gotovo potpunu izmeštenost iz sveta živih ljudi. No, Demon City kao celina nikada ne dostiže išta više od demonstracije solidnog zanata i, kako rekosmo, fali mu personaliti ili bilo šta po čemu bi se izdvojio iz mase drugih azijskih (i neazijskih) akcionih filmova kojima se trujemo u redovnim razmacima.

Seiji Tanaka, režiser i scenarista ovog filma (kao drugi scenarista potpisan je Masamichi Kawabe, ali to je jer je on crtač i scenarista mange po kojoj je ovaj film napravljen) je 2018. godine okrenuo mnoge glave svojim imaginativnim krimi-trilerom smeštenim u javno kupatilo, Melancholic, ali je onda valjda naletela pandemija pa do prošle godine nije napravio ni jedan film, da bi onda u 2025. izašle dve njegove nove režije, Demon City i komedija Shinisokonatta Otoko. Kako rekosmo, Demon City je nastao kao adaptacija popularne seinen mange Oni Gorochi, smeštene na intersekciji uvek popularnih priča o vrhunskim plaćenim ubicama i horor-intoniranih porcija japanskog demonološkog folklora. Kako je ovaj serijal išao četiri godine i imao 163 epizode (odnosno 16 tankobon kolekcija), sa mnogo razvoja različitih linija zapleta i karakternih lukova, Tanaka je morao ozbiljno da porazmisli kako da ovo kondenzuje u film od sat i četrdeset pet minuta.

I u principu, što se tiče zapleta, Demon City je sasvim stabilan proizvod, sa ne sad kao UVERLJIVOM ili ORIGINALNOM pričom ali sa pričom koja je dovoljno uverljiva da nas ne izbaci iz suspenzije neverice, a dovoljno ekonomično ispričana da nam ne smeta nedostatak originalnosti. Glavni junak, Shûhei Sakata je, dakle, vrhunski plaćeni ubica koji operiše u gradu Shinjo i u uvodnoj sceni ga gledamo kako pomenutom satarom (ali vrlo STAJLIŠ satarom) masakrira čitavu bandu lokalnih jakuza koji misle da su bezbedni u svom skrovištu na dokovima. Okoreli profesionalac se nakon pokolja ispozdravlja sa svojim agentom koji mu čestita na dobro obavljenom poslu, ode kući da se istušira pa da sedne da večera sa svojom ženom i ćerkicom, kao i svaki radni čovek. Sakati je ovo i poslednji posao pre odlaska u samoodabranu penziju, sa svešću da sada treba da se posveti porodici i uživa plodove dugogodišnjeg krvavog (bukvalno) rada.

Ne lezi vraže, samo što je izašao ispod tuša, Sakata zatiče dnevnu sobu punu gangstera u demonskim maskama – koje kao da su pokupili iz neke vrlo solidne produkcije Noh teatra – kako mu drže najmilije na nišanu. Kimen-gumi („čudna lica“) su, nominalno nova banda u Shinjou i sada nakon što je Sakata eliminisao konkurenciju, oni odlučno preuzimaju vlast nad gradom i tu samo moraju da eliminišu nezgodnog hitmena koji bi u nekakvoj budućnosti mogao da im smrsi konce. Sakata gleda kako mu na oči ubijaju suprugu i ćerku a onda i sam biva upucan u glavu sa bliskog odstojanja… Film koji je u uvodnoj tuči imao neke duhovite – skoro pa komične – momente koreografije, se ovde odjednom uozbilji.

Dvanaest godina kasnije, Sakata je U STVARI ŽIV ali je biljka. Njegov agent plaća asistente da ga hrane kašikom, kupaju sunđerom, izvoze na krov zgrade u kolicima da bi se katatonični, jedva-živi muškarac makar sunčao kad već ne može da govori, da ikako komunicira, da se sam hrani, kupa ili vrši nuždu. Sve ovo se dešava na fonu velikog privrednog razvoja grada čiji aktuelni gradonačelnik, veoma sposoban, energičan, preduzimljiv, omiljen u narodu u intervjuu cvrkućućoj televizijskoj novinarki skromno odbija svu slavu od sebe i kaže da su upravo građani bili ti čiji je napor tokom poslednje decenije od grada koji se davio u demografskom minusu i finansijskim dugovima postao vitalna, bujajuća zajednica koja sada priprema završne poteze u otvaranju rizorta što će njihovom kraju privući brojne nove turiste.

Ne morate MNOGO da znate o japanskom organizovanom kriminalu i tome da jakuze uglavnom investiraju u gradnju, da bi vam vrlo brzo bilo jasno da su Kimen-gumi sa razlogom krili lica u sceni u kojoj su glavnom junaku zatrli porod. Brzo se vidi da u ovoj bandi pored samog gradonačelnika sedi i nekoliko uglednih javnih činovnika, uključujući i visokog policijskog nameštenika koji, kada se sazna da Sakatu puštaju iz zatvorske bolnice, rešava da ode do bolnice u kojoj je ovaj sada smešten nakon incidenta u kome ga je neko na ulici prepoznao i ubo nožem, i da tamo, ubrizgavajući nekakav otrov u crevo za infuziju, za svagda ovaj grad oslobodi potencijalnog trablmejkera.

Demon City je film koji od mange uzima neke zapravo sasvim nebitne detalje (na primer taj napad nožem na katatoničnog čoveka u invalidskim kolicima) a onda za neke bitne elemente pripovedanja nema dovoljno prostora. Na primer čitava demonska ikonografija bande Kimen-gumi i njen kontrast sa legendom da se u ovom gradu svakih pola veka pojavljuje demon koji poseda jednog čoveka i ovaj onda kreće da ubija, pa sve to uz upozoravajući tekst na početku filma o tome da žudnja za osvetom od ljudi pravi demone, sve to ovde ostaje na nivou pukog iskaza i nema prostora za zanimljive filozofske kontrapunkte i diskusije. Takođe, likovi su POTPUNO nerazvijeni i ovo je jedna od najvećih boljki Demon City.

Naime, kada Sakata nakon buđenja iz katatoničnog stupora krene da traži Kimen-gumi zlotvore pa sazna da mu je ćerka zapravo živa i da ju je usvojio baš onaj gangster koji je pucao na nju, kod njega ovo izaziva strahovitu emotivnu erupciju i sasvim razumljivi osvetnički bes koji apsolutno sve drugo stavlja u drugi plan, naročito uz neprijatne aluzije da očuh ima neke ne sasvim očinske planove sa svojom pastorkom.

Ali Sakata je u ovom filmu jedva nešto više od zombija, gotovo potpuno neusmen lik koji se izražava samo grčevitim, motorički nesavršenim trzajima i slepim ubilačkim besom, a svi ostali likovi su od najtanjeg kartona izrezani stereotipi koje zaboravite čim izađu iz kadra. Sama ćerka, Ryô, koja u stripu ima čitav svoj narativni luk rasta i evolucije, ovde nema ništa slično i mogla je biti zamenjena bilo kojim neživim predmetom, a gangsteri imaju po par proklamacija prepisanih iz bleferskog vodiča za jakuze i filmu ne samo da nedostaje malo šmeka u njihovim karakterizacijama već i bazične ekonomije naracije da gledalac kupi tu ideju kako građani u suštini vide da njima vladaju kriminalci i ubice ali se prave ludi jer grad prosperira. Imajući u vidu očigledne paralele između situacije u gradu Shinjo i onoga što mi ovde proživljavamo sa Beogradom na vodi i generalnom otetom državom, samo možemo da žalimo što Demon City površno i jedva performativno tretira svoj socio-politički kontekst.

Karakterološki je ovde bilo prostora da bude bolje – samo da je Tanaka umeo da razdvoji bitno od nebitnog a ne da petnaest minuta pred kraj saznajemo da su gradonačelnik i glavni henčmen zapravo braća blizanci i da to nema NIKAKVOG uticaja na rasplet – jer su glumci veoma solidni. Miou Tanaka je već pokazao šta zna u Godzilla Minus One i u seriji Kingdom pa je i ovde dobar, mlada Ami Tôma je dobra kao Ryô (onoliko koliko je dobila da glumi) a glavni glumac, Tôma Ikuta, čiji je filmski debi bio u adaptaciji najpoznatijeg japanskog modernog romana, Ningen Shikkaku je odličan kao Sakata.

Štaviše, oko njegovog performansa se film najviše i najbolje koaguiliše, dok se Ikuta tetura po setu, pokušavajući da ostvari kontrolu nad svojom motorikom, gangsteri ga ubadaju sečivima, pucaju u njega i odsecaju mu delove tela i nikako ne uspevaju da zaustave čoveka koga je osvetnički bes možda i bukvalno transformisao u demona.

Film u fotografskom smislu ima onaj uobičajeni srednjaški Netflix izgled sa muljavim svetlom i ravnom slikom, ali direktor fotografije Kohei Kato (ili možda vođa druge ekipe, Kôji Takado?) ima dobro oko da makar scene sa demonskim maskama i obrednim koreografijama snimi kako treba. Ono što je najvažnije, akcija, je snimljeno DOBRO i ovde dobijamo uobičajeno prenaglašeno vitlanje sečivima od strane jakuza i inih kriminalaca, kontrastirano sa Ikutinim zombifikovanim pokretima i ubilački efikasnom satarom. Iskusni tandem Hitoshi Fukushima (koreograf borbi) i Yugo Fujii (koordinator akcije) se odavno istesao radeći rame uz rame sa voljenim Yūjijem Shimomurom, kako na televiziji (Kingdom, Rurouni Kenshin, naravno Alice in Borderland) tako i na filmu (uključujući i Shimomurin Crazy Samurai Musashi) i u Demon City su borbe superiorno zabavne, sa idealnim odnosom artističkijih kompozicija i koreografija i starog dobrog krvopljusa, amputacija i  zarivanja sečiva u glavu. Tu je i jedna obavezna scena pentranja uz stepenice i borbe, cela snimljena iz jednog kadra i vrlo je korektna. Vredi pomenuti i muzički skor što ga je radio legendarni Tomoyasu Hotei (zapadna publika ga najviše zna po saundtraku za Kill BIll) i borbe ozvučio epskim slajd-gitarama u kontrastu sa japanskim folklornim udaraljkama.

Na kraju će za mene Demon City ostati kao uspomena na dobre borbe, intenzivnu energiju gotovo nemog glavnog junaka i ne mnogo više od toga. Ovo je primer filma kome bi režiser poput Takashija Miikea dao poseban spin, ali u kome je Tanaka naprosto odradio posao bez kreiranja ičeg memorabilnog. Ovakav kakav je Demon City čoveka uglavnom podseti na to da postoje ljudi kao što je Miike, ali i Timo Tjahjanto, koji svoje filmove prave gurajući koncept do granice loma, kako bi na kraju od njih ispalo nešto memorabilno. On je niska korektnih ali nedovoljno karakternih scena koje će vas u najboljem slučaju asocirati na Kill Bill, Tjahjantov The Night Comes for Us, Miikeov Full Metal Yakuza, pa i Silent Night Johna Wooa, a stare kuke akcionog filma možda ponajviše na Hard to Kill, film koji je od Stevena Seagala napravio, pa… Stevena Seagala. I svi su oni bolji od Demon City. Pogledati, dakle, kada budete BAŠ krizirali.