Orgasmatron je nešto drugačiji album od drugih velikih hevi metal albuma koji ove godine slave četrdesetogodišnjicu i koje pokrivamo ovim malim retrospektivama i posvećenim mikstejpovima obrada. Naime, za razliku od albuma koje su izdali Slayer i Metallica a koji su predstavljali prekretnice u njihovom radu i bendove izbacili na vrh talasa andergraunda pa ih gracilno preneli u popularnu kulturu glavnog toka, svakako za razliku od albuma Iron Maiden koji je donosio zvuk kreativnog ali i komercijalnog sazrevanja benda koji se između dva studijska albuma transformisao iz grupe što svira sale u grupu što legitimno svira i stadione, Orgasmatron je za Motorhead bio momenat teške, bolne i, kako je u tom trenutku izgledalo, ne nužno uspešne evolucije.
Iz moje tadašnje perspektive, dakle, kao nekoga ko je u momentu izlaska albuma bio svega par dana udaljen od svog petnaestog rođendana, Orgasmatron je bio obred Motorheadovog prelaska u mejnstrim, album sa kojim su oni postali bend što ga prepoznaje i publika izvan tvrdog jezgra metalaca i pankera, album čiji je prvi singl – i istovremeno prva pesma na prvoj strani – bio srednjetempaški komad čvrstog marševskog ritma i teksta koji je zvučao kao manifest kojim se poziva u rat, ali ipak nekoliko stepeni umiveniji i „produciraniji“ nego što je to za Motorhead bio običaj. Da ne pominjem da je imao reč „orgazam“ u naslovu iako je Lemmy i tada pa onda do smrti ponavljao da tema albuma nema nikakve veze ni sa mašinama orgazma iz filmova poput Sleeper i Barbarella, niti sa orgazmom uopšte. Ovo je bio prvi album Motorheada – po mom osećaju – koji je delovao kao svesno napravljen da privuče pažnju širih narodnih, jelte, masa.
Ima to nekakvog istorijskog rezona. Nakon odlaska Eddieja Clarka iz benda, Motorhead je imao zanimljivu avanturu od jednog albuma sa Brianom Robertsonom na mestu gitariste. Robbo je doživljavan kao neobična, neočekivana zamena za Fast Eddieja, gitaristu čije su bluz utemeljenje i brza desna ruka bili esencijalni elementi muzike Motorheada tokom više od pola decenije i Robertsonov srazmerno „progresivniji“ pogled na muziku trija je posmatran sa mnogo sumnje i od strane kritike i od strane dobrog dela publike. Danas sasvim možemo da se složimo da je Another Perfect Day bio zapravo vrlo dobar album sa interesantnim proširenjem osnovnog Motorheadovog zvuka, ali je bio i komercijalno neuspešan i označio razvod između Lemmyja i ostale dvojice muzičara, te početak raspada njegovog odnosa sa dotadašnjim izdavačem, Bronze Records.
Bronze će još izdati kompilaciju No Remorse 1984. godine, za koju je Lemmy, sa novom, četvoročlanom postavom snimio tri nove pesme i mada je Killed By Death bio slabo prodavan singl, spot za pesmu je bio ozloglašen – između ostalog jer je bio zabranjen za emitovanje na MTV-ju zbog „nasilja“ – i isposlovao bendu dosta organskog marketinga. Ipak, ovo neće moći da spase ugovor između Motorheada i Bronzea i bend će svirati turneje bez albuma i podrške izdavača sve dok, nakon odbijanja koje su dobili od firmi kao što su CBS, MCA, Elektra, Epic i Chrysalis, bend nije sa svojim menadžmentom osnovao sopstvenu izdavačku kuću, GWR.
Kako bi Orgasmatron, prvi album koji će Motorhead snimiti u novoj, četvoročlanoj postavi i prvi nad kojim će bend imati kontrolu u pogledu distribucije, bio zapažen i uspešan, za producenta je odabran Bill Laswell, njujorški studijski maestro i čovek koji je naoko bez napora i kreativno spajao svetove avangarde i komercijalne pop muzike, džeza, etnomuzike, roka, hip-hopa…
Da bude kristalno jasno: Laswella volim, slušam ga decenijama i mnoge njegove albume koje je producirao i na njima svirao mogu bez razmišljanja da preporučim bilo kome ko voli jazz, dub, hip-hop, postpunk, avangardni cut-up postmodernizam ili nešto između svega toga. On je i SJAJAN basista, ali Laswell je bio verovatno najgori mogući izbor za Motorhead u ovom momentu njihove karijere. Lemmy je i sam pisao da je Laswell bio odličan u domenu dobijanja dobrog zvuka i da je bend, snimajući u Engleskoj napravio mnogo bolji album nego što je album na kraju bio kada ga je Laswell doneo iz Njujorka gde ga je miksovao u svom studiju.
Miks jeste problematičan element Orgasmatrona – a kome svakako ne pomažu kasniji remasteri materijala koji, tipično, komprimuju zvuk, pojačavaju ga i čine jedan već inicijalno prilično beživotno izmiksovan album još beživotnijim.
Moram da pretpostavim da je Laswell ovde želeo da Motorhead oštro razdvoji od onog što je u to vreme bila uobičajena „hevi metal“ produkcija: gitare koje forsiraju visoke frekvencije da bi solaže jače izašle, zvonak bas, pljeskavi bubnjevi sa mučnim reverse gate efektom na dobošu, ali isto tako moram da se zapitam zašto nije malo poslušao kako su zvučale produkcije Martina Bircha za Iron Maiden ili Black Sabbath u prvoj polovini osamdesetih kako bi imao nekakvu orijentaciju.
Da budemo fer, Motorhead nikada nije zvučao kao Iron Maiden ili Black Sabbath i imao je svoj sopstveni, sirovi, eksplozivni zvuk i ono što može da se čuje na miksovanoj verziji Orgasmatrona svakako nudi snažno distorzirani, hrapavi Lemmyjev bas, nabudžene, vrlo snažne bubnjeve Petea Gilla, energične gitare. No, svi, od benda do poslednjeg slušaoca su se složili da je album „muljav“ i danas, na ponovljena slušanja se jasno prepoznaje da mu fali frekvencijski opseg, da bas frekvencija nema, a da su visoke pojedene u klipingu, da ceo zvuči „srednje“, kao da ga slušate preko prilično starog radija, sa bas-gitarom koja promuklo čangrlja u pozadini i bubnjevima koji bodu kao roj obada umesto da gaze kao krdo bivola.
Laswell je u nekim elementima i eksperimentisao sa tehnikama koje su možda bile prirodnije za hip-hop albume, sa korišćenjem efekata i dodatnih kanala da svirci podari osobenu „mašinsku“ dimenziju ali ovo je u snažnom neskladu sa veoma „rokerskim“ pesmama koje su Lemmy i ekipa napisali, albumom koji je bučna, energična rokenrol žurka od početka do kraja i koji je samo trebalo snimiti onako kako je bend zvučao na bini.
Ima apologeta ovakvog Laswellovog pristupa, wikipedija navodi (naknadne) kritičare koji hvale „disko ritmove“ i „odrepovane vokale“* ali Orgasmatron je u globalu bio album koji je zvučao kao da ima komercijalnu ambiciju ali nije ostvario komercijalni uspeh upravo zato što je zdrave, bučne Motorheadove pesme spakovao u sterilniji zvuk koji im naprosto nije odgovarao.
*Moguće je uz dosta konceptualne dobre volje u Deaf Forever, Orgasmatron ili Built for Speed pronaći „komercijalniji“ pristup srednjem tempu sa jednoličnim ritmičkim linijama koje zaista asociraju na disko-gruv, ali tražiti u ovim pesmama „repovanje“ je već, mislim, uzaludni napor naknadne intelektualizacije Motorheada. Koji je uostalom i sasvim nepotreban. Lemmyjevo ritmičko „izgovaranje“ teksta u ovim pesmama ima više veze sa evropskim folklorom, ako hoćete i guslarima, nego sa osobenim afroameričkim kombinovanjem kadence govora i mašinskog ritma.
Naravno, ostaje pitanje jesu li te pesme bile DOVOLJNO zdrave. Jesu li bile na nivou onoga što je publika kod Motorheada volela na Ace of Spades, Overkill, Bomber… Neke jesu, ali stoji i da su neke bile, pa, samo dobri rokenrol komadi koji se sviraju brzo, jako i napumpaju vam krv. U retrospektivi ja za svaku od njih mogu da kažem kako je u pitanju malo remek-delo motorhedovskog pristupa muzici, ali verujem da je slušanje albuma u 1986. godini za mnogo slušalaca, naročito uz tu dosta beživotnu produkciju, ostavljalo utisak monotonije, kao da slušate dve pesme u devet varijacija.
Ultimativno, Orgasmatron nije bio MNOGO uspešan za Motorhead ali ih je vratio u radnje, doneo im novi spot (za Mean Machine) i poslao ih na turneju sa koje će se vratiti bez Gilla. Bivši bubnjar Saxona je na kraju snimio samo jedan album sa Motorheadom – ali ga je snimio DOBRO – i toliko nervirao Lemmyja da je izbačen a da bi se na njegovo mesto vratio Phil Taylor i onda je bend u dosta stabilnoj i srećnoj četvoročlanoj postavi snimio nisku albuma koji su im doneli poštovanje kritike i komercijalni uspeh. Naravno, posle toga smo sa poslednjom trio-postavom imali zrelu i dugovečnu inkarnaciju benda sa kojom je bilo jasno da je Motorhead istorijski fenomen i bend odavno daleko izvan dosega ikakve kritičarske oštrice. No, sa Orgasmatron smo na programu imali bend koji se traži, napuštajući srazmerno više progresivnu, nešto eksperimentalniju orijentaciju koju je imao sa Robertsonom ali, možda velikim delom i zbog Laswella, ne nalazeći savršenu rokenrol formulu koja će u narednim godinama biti praktično zaštitni znak Motorheada i učiniti ga prepoznatljivim u celom svetu. No, kako ćemo ispod argumentovati, Orgasmatron je sadržao neke JAKO dobre pesme i vredi da se pamti.
Omot za mikstejp sam napravio ja modifikacijom originala, a linkovao sam pesme za njihove JuTjub inkarnacije (sem u jednom slučaju kada sam morao da stavim link za Appleov servis) kako biste odatle dalje mogli da tražite više informacija… Sa donjeg linka možete slobodno skinuti ili strimovati mikstejp a ispod njega ćemo reći po nešto o svakoj od pesama, pa nek istorija pamti:
https://mega.nz/file/Pd9VXBpa#_6Tv6Z0ovUTKCNuHMIngs1_oOdEGZUQU5cizjAlvDn4
- Deaf Forever – HEMI
- Nothing Up My Sleeve – Hellsuckers
- Ain’t My Crime – Saltcoats Man
- The Claw – Willy Muffin
- Mean Machine – Enforcer
- Built For Speed – Scott Carlson, Pepe Clarke, Pustulus Maximus, Hank Hell
- Ridin’ with the Driver – Hellacaust
- Doctor Rock – Attomica
- Orgasmatron – Sepultura
- Deaf Forever – Galdorcræft
- Nothing Up My Sleeve – Metropolis
- Ain’t My Crime – Pelican Drive
- The Claw – Snaggletooth
- Mean Machine – Mötörbastards
- Built For Speed – Stormwarrior
- Ridin’ with the Driver – Iron Kobra
- Doctor Rock – Outhead
- Orgasmatron – Gurgleglottis
- Deaf Forever – City Kids
- Nothing Up My Sleeve – Tobias Forsner
- The Claw – Saltcoats Man
- Mean Machine – T.C.F.
- Built For Speed – Giovanni Rizzo
- Ridin’ with the Driver – Disturbance
- Doctor Rock – Death Valley Driver
- Orgasmatron – Satyricon
- Deaf Forever – Order of the Ebon Hand
- Nothing Up My Sleeve – Motörblöck
- Mean Machine – Nifelheim
- Built For Speed – Tylor Dory Trio
- Ridin’ with the Driver – Segregates
- Doctor Rock – Motördeaf
- Orgasmatron – Hellsongs
Deaf Forever
Na albumu Bomber Motorhead je imao pesmu Stone Dead Forever (po kojoj će kasnije biti nazvan i CD Boks set) i primamljivo je tumačiti Deaf Forever kao neku vrstu reference na nju, iako tekstualno pesme nemaju veze jedna sa drugom. Stone Dead Forever je bio Lemmyjev cinični obračun sa tadašnjim kvazijapijima koje je susretao u svojoj karijeri a Deaf Forever je naizgled borilačka himna prepuna imaginarijuma uzvitlanih mačeva, plamena, dima, vikinga. Postavljena na (za Motorhead) spor, praktično marševski ritam, ona se odlikuje mehaničkom repetitivnošću jednostavnog, hipnotičkog rifa, Lemmyjevim praktično ritualnim pevanje sa čestim ponavljanjem istih reči i Laswellovim naglašavanjem distorzije i robotske monotonosti u produkciji. Iako ovo, da ponovim, nikako ne zvuči kao pesma koju bi Motorhead-koji-poznajemo stavio na prvi singl ili njome otvorio album – uporedimo to sa tipično brzim, adrenalinskim iskazima poput Back at the Funny Farm, Iron Fist ili, dakako, Ace of Spades – himnični refren u koji se pesma razvije sa njegovim zvonkim akordima je ono gde slušalac dobija katarzu, naročito kada postane jasno da tekst nije puka sword and sorcery fantazija o slavi bitke, već, naprotiv, cinična oda lešu koji leži na bojnom polju, za koga je bitka gotova i koji će na njenu buku biti zauvek gluv. Do kraja će postati jasno da je, pored svih romantičnih i erotskih autobiografskih crtica kojima Lemmy ispunjava većinu pesama na albumu, ovo jedna od njegovih najvažnijih tema, kojoj će se na jednom još filozofskijem nivou bend vratiti na poslednjem, naslovnom komadu.
Nothing Up My Sleeve
Nothing Up My Sleeve je onda maslinova grančica Motorhead lojalistima, prangijaški, zakucavajući komad koji počinje prepoznatljivim lemmyjevskim bas-rifom (i koji će vas, pre njegovog harmonskog razrešenja sasvim sigurno refleksno asocirati na Ace of Spades, Back at the Funny Farm i druge slične Lemmyjeve teme), vozi se u brzoj traci i svoju bluz osnovu nadograđuje prljavim hromatskim radom. Ovo je suštinski jako jednostavna pesma, sva u vrtoglavo brzom tempu i zvonkim pentatonskim akordima ali zvuči tako PRIRODNO za Motorhead da je još jednom naša dužnost da se zapitamo zašto niko u ovih četrdeset godina nije uzeo originalne studijske trake i remiksovao ovu muziku KAKO TREBA umesto što smo dobijali sve bučnije mastere. Buka je i ovde u prvom planu, sa gitarama i Gillovim činelama koje udaraju u plafon i klipuju iz sve snage, kreirajući šum na koji, razume se, slušalac koji ovo sluša u svojoj akademskoj kuli od bjelokosti dobija osrednje jaku intelektualnu erekciju ali koji, avaj, isisava energiju što se ČUJE da je postojala u studiju. I refren je ovde upečatljiv sa Lemmyjevim kulminiranjem priče o romantičnoj vezi koja se raspada jer ni jedan od partnera nije baš, jelte, sasvim pri sebi i sasvim iskren, uz euforično, optimistično podvriskivanje o magiji koja će sve rešiti i harmonsko razrešenje koje se penje uz skalu kao i u mnogim starim Motorheadovim pesmama (Shine, Overkill). Meni je ovo, da se razumemo, moćna pesma i verujem da izvesna trivijalnost koja joj se može pripisati više dolazi od tog nesrećnog miksa nego od samog sadržaja.
Ain’t My Crime
Refrene već prve dve pesme već možemo opisati kao „melodične“, naročito u poređenju sa starim Motorheadovim albumima (videti Iron Fist, Bomber, Ace of Spades, ponovo meni dragu Back at the Funny Farm sa Another Perfect Day, mada je fer reći da je i taj album već imao izrazito melodične momente u, na primer, I Got Mine), ali Ain’t My Crime je Motorhead koji pravi ljupki omaž Lemmyju toliko dragim rok bendovima pedesetih i ranih šezdesetih, partikularno onim britanskim kao što su bili The Troggs, The Kinks, naravno Johnny Kidd & The Pirates ili američkim kolegama poput Genea Vincenta. Ain’t My Crime umesto proto-speed metal krljačine koju je Motorhead patentirao nudi brz ali u tehničkom smislu sporiji ritam, bliži proto-pank bendovima kao što su bili Stooges ali sa jasnom linijom unatrag sve do Little Richarda i haosa koji su na igrankama pravile njegove klasične rok pesme. Harmonski, ovo je čist bluz, samo sviran zaslepljujuće brzo, sa refrenom koji, otpevan u nekoliko intervala nudi izvanredno zarazno, moćno razrešenje za tekst koji se jednako može čitati kao poslednji, prilično ogorčeni, oproštaj od romantičnog partnera koji vas je maltretirao i iskorišćavao duže nego što je bilo pametno da trpite – a što je, verujem, i bila Lemmyjeva glavna lirička tema – ali i kao par godina okasnela „jedite bre govna“ poruka za bivšeg izdavača, Bronze Records.
Claw
Claw je pesma za koju bi sasvim fer bilo reći da je u pitanju filer za sredinu albuma, sa tekstom koji se bavi Lemmyjevim ruminacijama o seksualnom rivalu što se u baru ili noćnom klubu ustremio na istu ženu na koju pikira i naš junak (ali „ne razume moć kandže“) i muzikom koja je još jedan vrlo strejt proto-spid metal sprint, ali ona ima toliko lepih detalja da bih se osećao krivim ako bih je tako lako otpisao. Prvo, Pete Gill ovde RAZVALJUJE, uzimajući za osnovu filtejlorovski juriš sa dva bas bubnja (koji je ionako u Saxonu svirao toliko puta) ali onda odozgo puneći iz sve snage rukama. Već sam se žalio na to da činele ovde klipuju na svakoj brzoj pesmi jer je Laswell ili neko u mastering-studiju smatrao da će ovo legitimnije preneti osećaj buke koju Motorhead prave, ali same kože mi na celom albumu, moram da priznam, zvuče DOBRO. Svakako, fali im malo donjih registara, kao i celoj produkciji, ali Laswell ih je snimio da se svaki udarac odlično čuje, da ima definiciju i prostor da uđe i izađe bez ekscesivnog gejtovanja a Gill svira kao manijak i udara, mislim, snažnije nego što je Animal Taylor ikada udarao. Drugo, ovo je pesma čija se lirička seksualna tenzija čuje i u muzici sa perfektno odmerenim hromatskim uvodom i modalnim radom u strofama koje prorađuju osnovnu bluzersku temu tako da sve puca. Refren je onda klasičan „motorhedovski“ a koji sa svakim ponavljanjem postaje sve divljačkiji dok u finalu pesme ne čujete Lemmyja kako urla, sugerišući da „horizontalni ples“ na koji vodi partnerku što ju je osvojio u muškom duelu ima da se pamti. I, mislim, sve je to staro dobro muško hvalisanje, ali muzički je PRILIČNO ubedljivo.
Mean Machine
Mean Machine je, rekosmo, jedina pesma sa ovog albuma koja je imala spot. Ironično, ona je stavljena da bude poslednja pesma na prvoj strani albuma a gde su se u ono vreme tipično stavljali eksperimentalniji, duži komadi sa manje hitoidnog potencijala. Jedini eksperimentalni detalj koji ja ovde čujem je to da ni četrdeset godina nizvodno ne shvatam zašto Pete Gill upada na TOM delu bluz-rifa kojim pesma počinje i kako ostatak benda onda njega uhvati kad treba svi zajedno da krenu u thrash-rokanje koje čini ovu kompoziciju. Ali Motorhead već imaju takve neobjašnjive elemente (videti pod We are the Road Crew, recimo…) i Mean Machine je, mimo toga, užasno brza, užasno moćna pesma jake tenzije i teksta u kome se samo ređaju grozničave slike bekstva, progonjenosti ali i opojne buntovničke energije, dok gitare prže čiste kvinte umesto punih akorda da zvuče sirovije i sve stvara atmosferu noći u kojoj se sve menja i posle koje ništa neće biti isto. Možda je Lemmy ovo napisao da bude samo filer na kraju prve strane, ali na kraju je ova pesma dobila spot – nije to slučajno.
Built For Speed
Built For Speed je druga „spora“ pesma na albumu, druga sa izraženom himničnom dimenzijom, ali napisana i odsvirana manje robotski, manje mehanicistički od Deaf Forever. Ona je i manje cinična i u njenom himničnom izrazu nema ogorčene kritike rata, već je cela napravljena da bude zvučni spomenik Lemmyjevom životu i karijeri (I was born to rock’n’roll, everything I need/ I was born with the hammer down/ I was built for speed), rokenrolu kao jedinoj duhovnoj vrednosti kojoj će ikada biti lojalan (Don’t you listen to a single word/ Against rock’n’roll/ The new religion, the electric church/ The only way to go) ali i euforiji života na putu, susretanja stalno novih lica, kontakta sa celim svetom. Lemmy će priznati da čergarski život nije uvek lak, ali za njega je, u tom trenutku on bio vredan napora i donosio možda ne konstantan duhovni mir ali MNOGO dobrih trenutaka: See me running all around the world/ Trying to make some time/ A million miles, a million girls/ A million real good times. Ovo je i demonstracija danas vrlo klasičnog „street metal“ stila koji je u britanskom novotalasnom hevi metalu sviralo mnogo bendova, sa harmonijama bazirani na primi, kvinti i oktavi, e-molskim temeljem i tipičnim modulacijama, samo svirana u motorheadovskom stilu tako da zvuči kao nešto između himne i nuklearne detonacije. Nikada mi nije postalo jasno kako ovako zarazna pesma, pritom stavljena da bude prva na B strani, a gde su se uobičajeno smeštali komadi sa ambicijom da budu hitovi, nije objavljena kao singl. Možda bi Orgasmatron kao album bio daleko uspešniji da je OVIM predvođen njegov juriš…
Ridin’ With The Driver
Ako ste se ikada pitali kakve veze ima stilizovana slika voza na omotu albuma sa temom ili makar naslovom naslovne pesme, evo da vas umirimo, nema. Radni naslov albuma bio je Ridin’ With The Driver, sagrađen oko Lemmyjevog liričkog panegirika vozu kao simbolu moći, brzine, čvrstine, snage, svega onoga što su već u muzici Motorheada simbolisali bombarderi i čekići, pa je i autor omota, Joe Petagno nacrtao voz sledeći Lemmyjevo jednostavno uputstvo: „You know, Joseph, I want a fucking train“. Petagno kaže da je Lemmy u to vreme skupljao modele vozova pa je, iako mu je zahtev delovao čudno, seo i naslikao nešto za šta sam siguran da ne preterujem kad kažem da je remek-delo hevi-metal ilustracije, sa sve motorhedovskom maskom na prednjoj strani voza, lancima i alkom u nosu. Sama pesma je još jedan neodoljivo optimistični proto-thrash komad kome Gill zadaje ritam i tempo a uvodna tema je praktično pank-rif kakav biste čuli kod UK Subs, sa harmonijom koja je opet rađena u skraćenom intervalu kvinte. Energija ovog komada je EPSKA iako je pesma jednostavna, delom jer Lemmy spretno koristi efekte unisonog pevanja sa gitarama, a delom jer nikada niko nije sa više entuzijazma vikao „Hey, Hey, Ridin’ With The Driver“ u celoj istoriji čovečanstva. Imali su i drugi rok i metal bendovi pesme o vozovima (Jethro Tull sa Locomotive Breath, Saxon sa Princes of the Night…) ali niko od vožnje vozom nije napravio ovakvu žurku.
Dr Rock
I pre nego što ste se oporavili od TE žurke, bend uleće u Dr Rock kao da će uskoro fajront. Sklopljena oko bluzirane teme svirane preko skakutavog tročetvrtinskog ritma, ovo je i pesma u kojoj Lemmy nema BAŠ solažu ali ima zanimljivu modalnu promenu u sredini kada gitare utihnu a on svira iz Fis pre nego što se pesma vrati u C za refren. Dr Rock je pesma o kojoj ne razmišljate dok je slušate jer je ovo naprosto feelgood oda rokenrolu kao lekovitom sadržaju u vašem životu i njegova harmonska progresija zvuči „obično“ sve dok je ne poslušate pažljivije i čujete da je zasnovana na miksolidijskom modusu koji potiče još iz srednjevekovne crkvene muzike a u Lemmyjev je repertoar verovatno ušao kroz muziku The Troggs koji su ga rado koristili.
Orgasmatron
Naslovna pesma, a koja album i zatvara, predstavlja treći i možda najavangardniji put da Motorhead na ovoj ploči eksperimentišu sa spori(ji)m, ravnim ritmom i robotskim, mehaničkim udaranjem po gitarama. Ona je u tome i toliko uspešna da se Orgasmatron vidno razlikuje od svih drugih pesama na albumu i ostaje kao jedan od najmračnijih iskaza koje je rok muzika napravila osamdesetih godina. U prvom redu, taj ritam je četvoročetvrtinski ali zvuči kao dvočetvrtinski, marševski ritam jer bend naglašava prvi i treći udarac umesto drugog i četvrtog kako bi to bilo uobičajeno, kreirajući u startu utisak pretnje, opasnosti, urgencije. Drugo, harmonski, bend se oslanja na opresivni ponavljajući pedalni ton koji i sam stvara strahovitu tenziju u osnovnoj temi, nastavlja sa hromatskim modalom umesto sa tradicionalnom smenom akorda, koristi alterovane akorde da kreira utisak disonance i na kraju NE NUDI NIKAKVO RAZREŠENJE za svu tu tenziju koju je sagradio. Orgasmatron je jedna od onih pesama koje nemaju refren u pravom smislu te reči i zbog toga deluju teskobno ali i ozbiljnije i teže, terajući slušaoca da sam razmišlja o onome što tekst i muzika sugerišu, a povrh svega je tu Lemmyjevo pevanje koje je, mislim, čitavu oktavu ispod registra koji koristi na ostatku albuma i svaka vibracija njegovih glasnih žica ovde zvuči kao da može da vam izrenda kožu sa lica. Adekvatno za pesmu čija je tema njegovo gađenje nad religijom, politikom i ratom, sa titularnim „Orgasmatronom“ koji ih spaja u jedno i nastavlja da ređa imaginarijum otimanja, agonije, ropstva, silovanja, laži, barjaka umazanih krvlju i demagoških poziva na vojničku hrabrost na čijem je drugom kraju grob dok Orgasmatron od kostiju poginulih sledbenika gradi palate. Lemmyjevi tekstovi su i inače uvek bili izvanredni ali sa Orgasmatron je napravio iskaz koji i četrdeset godina kasnije – da ne pominjem više nego deceniju nakon njegove smrti – zvoni takvom relevantnošću da ovu pesmu treba puštati deci u školi pre nastave SVAKOG dana. Pa da nam jednom bude bolje.
