Sa zadovoljstvom sam pročitao knjigu Podzemni razgovori, a čiji mi je autor, Stevan Lenhart istu ljubazno ustupio kao kolegi-fanzinašu. Naravno, moja fanzinska karijera bila je kratka, bolna i danas je uglavnom ne pominjemo, iz vrlo dobrih razloga. Stevan je, pak, čovek ozbiljne vizije, zavidne istrajnosti i, uostalom neko ko se profesionalno bavi novinarstvom dugi niz godina. Njegove stručne veštine su onda dobrodošle kada se u svoje slobodno vreme bavi zaranjanjem u podzemne vode domaće i internacionalne muzičke, filmske i stripovske scene i iz njih vadi crno biserje, roneći na dah i žrtvujući se umesto svih nas da se neki važni glasovi čuju a neke marginalne forme umetnosti predaju daljim generacijama u amanet.

Stevana poznajem duže od trideset godina, kao čoveka čiji je rad dao posebnu aromu andergraund aktivizmu južnog Banata. Tamo gde su Napred u prošlost bili praktično vedete banatske alternativne muzike i iz svog štaba u Banatskom Novom Selu pružali pipke po celom svetu (ima više od četvrt veka otkako sam za švajcarske pankere i anarhiste jurio NUP vinile po ostacima muzičke distributivne mreže naše domovine), klan Lenharta iz Kovačice se kretao nekoliko spratova ispod zemlje i radio u još apstraktnijim i hermetičnijim formama. Stevan je tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih svirao sa nekoliko bendova (Pessimist, Random Group, Pamba) i to je bio dah svežine na tadašnjoj andergraund sceni, a i danas je muzički aktivan sa svojim projektom Nastrom.

Šanse da ste upoznati sa muzičkim radom njegovog brata Vladimira su možda malo veće jer je ovaj imao i neku vrstu „marginalne selebriti“ faze u vreme kada je njegov bend Klopka za pionira bio predmet zanimljive kolumnističko-blogerske polemike (videti moj prikaz njihovog albuma Dodole za detalje), ali moja najlepša muzička uspomena na njega vezana je za solo nastup pod imenom Lenhart Tapes na festivalu Ring Ring 2013. godine gde je nakon izvrsnih Volcano the Bear on detonirao salu Drugstorea koristeći samo stare dobre kasete.

Dakle, porodica sa istorijom, a koju je na hevi muziku navukao najstariji brat, Jan i, verovatno sasvim nehotično,fatalno odredio sudbinu muzičke i umetničke scene u Kovačici i južnom Banatu. Stevan je, pored profesionalnog novinarskog rada i muzičke „karijere“ i suosnivač udruženja KOMAR (kovačičko Udruženje ljubitelja alternativne umetnosti), radio je kao organizator više izložbi alternativnih umetnika iz Kovačice, a već dve decenije stvara i sopstveni fanzin Black Syrup, do-it-yourself glasilo koje se bavi promovisanjem veoma širokog spektra andergraund i alternativne umetnosti, od muzike, preko stripa do filma i srodnih vizuelnih disciplina.

Podzemni razgovori predstavljaju izbor najboljeg ili najzanimljivijeg materijala iz korpusa intervjua koje je Stevan sa različitim autorima iz različitih oblasti radio za Black Syrup i, pošto je ovo fanzin namenjen internacionalnoj publici, pa je čitav na engleskom, ovo su zapravo prve, ekskluzivne verzije ovih intervjua na srpskom jeziku. Kako se radi o umetnicima koji svi imaju unikatne glasove i predstavljaju unikatne incidente na domaćoj, regionalnoj i svetskoj sceni, i kako Stevanovi intervjui nisu strukturirani tako da se pitanja odnose na to šta će biti na narednom albumu ili kada će biti nova turneja, ovo je za svakoga koga interesuje marginalna i alternativna kultura zlatna žila divnih uvida i samosvedočenja žena i muškaraca sa raznih strana sveta o tome kako je to proizvoditi umetnost koja nema veze sa trendovima, često ni sa žanrovima, koja je jedinstvena, vođena unutarnjim nagonima i intuicijom da se pronađe nešto novo pa makar to novo bilo praktično neshvatljivo za veliki procenat ljudske rase a po pravilu neshvaćeno od još većeg procenta.

Vremenski raspon u kome su intervjui rađeni je ogroman sa najstarijima koji potiču još sa početka stoleća a najnovijim, urađenim sa Aleksandrom Zografom odnosno Sašom Rakezićem, koji se desio prošle godine i napravljen je ekskluzivno za ovu knjigu. Zograf je prilično dobar primer za tip umetnika kakav interesuje Stevana: domaći autor osobenog izraza i sa ekstremno snažnim utemeljenjem u svom okruženju, a koji je prepoznat na internacionalnoj sceni i ima status globalnog andergraund selebritija već nekoliko decenija – makar u okvirima odgovarajućih kulturnih niša. Zato je sa Zografom Stevan ovde uradio dva intervjua koja su vremenski razdvojena sa punih dvadeset i pet godina i ovo je između ostalog i zanimljiv eksperiment naživo sa posmatranjem kako umetnik vidi sebe i odnos svoje umetnosti sa svetom u veoma različitim periodima svog stvaralaštva, kako se neka sećanja transformišu u simboličke momente u životu i obeležavaju kvantne skokove u „karijeri“.

Stevan ovde ima raznolik i interesantan izbor eksjugoslovenskih sagovornika, pa su tu vedete jugoslovenskog andergaunda kao što su slovenački bend Borghesia ili hrvatske Trobecove krušne peći, ali onda i Dejan Vlaisavljević Nikt, aka DV Nikt, koji je osamdesetih godina prošlog veka bio interesantna osobena pojava na beogradskoj alternativnoj muzičkoj i eksperimentalnoj filmskoj sceni, pa takođe Beograđanin Gorjan Krstić poznat po projektu Psihokratija iz istog vremena. Svim ovim umetnicima je zajedničko delovanje na intersekcijama više muzičkih žanrova – ali i multimedijalna interesovanja, uključujući performans-art – ali i to da su u pitanju stariji ljudi koji, bez nekog posebnog podsticaja od strane novinara upadaju u spontane refleksije koje bi neko manje dobronameran nazvao jugonostalgičarskim ali bi svako priseban u njima prepoznao zrelo osvrtanje na društvo koje je garantovalo više STVARNIH, pogotovo umetničkih i kreativnih sloboda nego nacionalistički obori u kojima danas živimo. Da ne bude zabune, ima i nečeg simpatično ali i fatalno naivnog u tome kako se praktično svi ovi sagovornici ograđuju od politike u njenoj formi prljave svakodnevne rabote prepune neophodnih kompromisa da bi društvo nekako i sutra postojalo, i radije svoj politički angažman i aktivizam – a koji je integralni deo njihove umetnosti – vezuju za apstraktnije, personalne iskaze i traganja za nekakvim ličnim slobodama. A što je, valjda, prilično česta pojava u umetnosti generalno.

U eksjugoslovenskom korpusu intervjua posebno izdvajam onaj sa Ferencom Teglašem, koga mnogi pre znaju kao Frica, novosadskim (i sada već više decenija nizozemskim) elektronskim muzičarem koji je bio centar male ali vitalne lokalne scene industrijske/ elektro muzike, a koji je i dragi lični prijatelj autora ovih redova, plus autor jedne od najzabavnijih plesnih pesama ikada napravljenih na našem podneblju (Goa Metal Bwana Hacker, naravno).

Kad smo kod „stranaca“, Stevan ovde veoma široko zabacuje mrežu. Kultni slovački andergraund muzičari i bendovi aktivni još od osamdesetih i devedesetih (Ľahká Múza, Otras, Imrich Végh) se podrazumevaju imajući u vidu Stevanovo poreklo i to da je, uostalom, diplomirao slovački jezik i književnost, ali je tu onda i briljantni američki žensko-muški improvizatorski duo Iconoclast, pa onda Michel Langevin, bubnjar kultnih kanadskih progresivnih treš metalaca Voivod (a koji, da podsetimo, SUTRA nastupaju u beogradskom KST-u), pa švedska metal gitaristkinja Linnéa Olsson, irski eksperimentator David Colohan, američka kantautorka i drone-muzičarka Foie Gras, još muzičara iz Švajcarske, Italije… Ovi intervjui su prava riznica uvida, malih istorijskih lekcija, podsticaja za dalja kopanja po marginalnim scenama i od očiju šire javnosti skrivenim Bandcamp stranicama. Stevan ovde veoma uredno nudi mnogo ilustracija za svaki intervju, navodi relevantne diskografije i ostavlja linkove za Bandcamp stranice i druga važna internet-mesta pa možemo da govorimo o perfektno obavljenom poslu.

Jedan od hajlajta knjige je veoma obimni intervju sa Nigelom Wingroveom, britanskim dizajnerom, vizuelnim umetnikom i filmmejkerom čija je karijera od pank fotografa i saradnika u modnom magazinu Cosmopolitan imala inspirativno bizarne zaokrete i kretala se trajektorijom dizajniranja za mejnstrim publikacije, andergraund filma, provokativne erotske fotografije (uključujući neke od najpoznatijih omota albuma britanskog blek metal benda Cradle of Filth) sve do osnivanja filmske distributerske kompanije koja je u prvo vreme forsirala eksploataciju i niskobudžetni evropski horor (i DO BESVESTI se rvala sa Britanskim odborom za klasifikaciju filmova zbog često konstatovane opscenosti u naslovima koje je otkupljivala) da bi se dalje bacila u smeru satanske erotike pa i pornografije. Ovo je intervju za kakav bi dobre pare dale i neke od najcenjenijih svetskih publikacija koje se bave alternativnom umetnošću.

Boje strip-scene brane, pored Zografa koji knjigu zatvara, i Francuz Pakito Bolino, te Amerikanac Pat Moriarity, obojica osobeni ilustratori i autori cenjenih andergraund stripova a koji nude užasno mnogo dobrih uvida u svoj rad i medijum uopšte, a poslednje stranice knjige su rezervisane za kvalitetne kolor reprodukcije fotografija i crteža relevantnih za sadržaj u knjizi, što je posebno lep gest kako Stevana tako i izdavača, Opštinske biblioteke Kovačica koja potpisuje ovu publikaciju i zaslužuje sve pohvale i podršku za prepoznavanje dragocenog rada što je porodio knjigu. Mislim, ako je jedan Bane Lokner blagoizvoleo da napiše recenziju ove publikacije vi nemate mnogo opravdanja. Za nabavku se, molim, obratite Biblioteci ili direktno Stevanu na blacksyrupzine@gmail.com a moja jedina zamerka je što nigde u ovoj knjizi ne piše da su Podzemni razgovori 2: dublje, crnje i podzemnije u ikakvoj pripremi. Možda ih i nismo zaslužili, ali nam ITEKAKO trebaju.