Kolekcija za Dark Horseov prošlogodišnji (i malo ovogodišnji) miniserijal Nemesis Forever izašla je u Maju i moram da kažem, pored svih prilično oštrih reči koje sam poslednjih godina napisao o ovom stripu i Marku Millaru generalno, a i koje ću napisati i u ovom tekstu, ovo je jedan od BOLJIH stripova o Nemesisu i generalno disciplinovanije planiran i ispisan rad nego što je za Millara u poslednje vreme prosek. Kao neka vrsta završnice ciklusa o Nemesisu (video sam navode da je ovo „kraj trilogije“, ali Nemesis Forever je četvrti miniserijal o Nemesisu, a peti ako računamo i krosover Big Game gde je on bio u centru), Nemesis Forever uspeva da se prilično sigurno dočeka na noge nudeći i akcioni spektakl i trilersku tenziju i psihopatski horor dosta ubedljivo, a da to nije BAŠ SVE zasluga izvanrednog grafičkog tima. Millar i ovde ispoljava znakove lenjosti koja je njegove stripove u velikoj meri transformisala u površni, na šok-taktike  gotovo ekskluzivno usredsređeni drek poslednjih desetak godina, ali Nemesis Forever JESTE intrigantna priča i neka vrsta ne baš duboke ali ipak donekle zainteresovane analize karaktera psihopate.

Da malo osvežimo pamćenje ljudima koji znaju i pružimo potreban kontekst ljudima koji su novi: Nemesis je jedan od najuspešnijih strip-projekata Marka Millara, škotskog scenariste koji je pre nešto više od decenije voljno izašao iz superherojskog mejnstrima, a gde je i za DC, ali još više za Marvel napravio gomilu hitova od kojih su mnogi na kraju završili na filmskom platnu ili televizijskom ekranu (videti pod Civil War, Old Man Logan, pa i Marvel Zombies) i bio značajan katalizator ulaska superherojštine u kulturu glavnog toka, da bi se usredsredio na creator-owned stripove, dakle, sopstvene likove, sopstvene svetove, sopstvene priče.

Millar je i pre ove odluke imao sumanuto veliki uspeh sa krosoverom u mejnstrim kada je Timur Bekmambetov režirao visokobudžetni film Wanted po njegovom starom creator-owned stripu za Top Cow u kome je ispitivana mračna, zavodljivo psihopatska strana superherojštine pa su i potonji „Millarworld“ naslovi dobrim delom naginjali u ovom smeru, radeći stvari koje se u Marvelu ne bi smele, a zbog kojih ga je DC odavno stavio na crnu listu. Već Kick-Ass, a koji je Millar počeo da radi dok je još bio u Marvelu (i inicijalno je i publikovan na Marvelovom imprintu Icon koji je (bio) svojevrsna creator-owned aleja za Marvelove ugovorce) je bio „edgy“ i „gritty“ strip koji je uživao da krši pravila superherojskog medijuma – i uspešno i sam dobacio do bioskopa, kao što je nešto kasnije još uspešnije postigao Millarov „špijunski“ akcijaš Kingsman – a sa Nemesis je Millar onda otpustio sve kočnice i dao nam ultimativnu bad boy fantaziju.

Nemesis, protagonista ovog stripa nije tek VEOMA USPEŠAN superzločinac. Millar je njega od početka eksplicitno pisao sa premisom „šta bi bilo da je Betmen zao?“* formatirajući Nemesisa kao imućnog obrazovanog, čoveka koji je, kao i Betmen, neverovatno posvećen planiranju, bolesno metodičan u svemu što radi i samo je razlika u tome da nosi beli kostim. I dobro, da je totalni psihopata koji uživa u svim zamislivim nanošenjima bola drugim ljudima, ponižavanju, ubijanju, destrukciji, svemu što će podjarivati njegovu maniju narcisoidne veličine u odnosu na ostatak ljudske rase.

*dobro, njegov originalni pič je bio malo eksplicitniji: „What if the Batman was a total cunt?“ a što je, nagađate, izazvalo i malo gorušice u DC-ju koji su svom nekadašnjem scenaristi poslali uljudan mejl da ga zamole da možda prestane da pominje njihovog Betmena u promociji svog novog stripa koji nema veze sa DC-jem… Millar kaže da su on i Steve McNiven, koautor Nemesisa, na ovo takođe reagovali uljudno i da se sve završilo prijateljski…

Moja je teorija, o čemu sam već pisao u prethodnim tekstovima o Nemesisu, da je ovo neka vrsta Millarove lične terapije u kojoj on izlazi iz rigidnih okvira katoličkog morala u koji je, jelte, kulturološki i intelektualno usađen – navodno on aktivno praktikuje verske obrede i čak ni ne psuje u stvarnom životu – i u bezbednom, fikcionalnom okruženju iživljava najdivljačkije fantazije, slobodan od greha jer je u pitanju samo, jelte, umetnost. Ovo možda nije tačno, ali svakako bi u velikoj meri objasnilo intenzivno sadističku prirodu ovog stripa u kome su zapleti rudimentarni, likovi plošni a suspenzija neverice mora da radi prekovremeno da biste dobacili do poslednje strane, ali su dubine ljudske izopačenosti istraživane sa oblapornom strašću a Millar sa primetnim zadovoljstvom iz godine u godinu piše strip u kome zlo trijumfuje (i još trijumfuje sa kvarnim osmehom) a dobro, ma koliko da je dobro, nema nikakvu šansu protiv njega.

I, mislim, DOBRO, postoji svakako argumentacija za to da JESTE fascinantno raditi literarni opit sa nedodirljivim narcisoidnim glavnim junakom koji uživa u nanošenju bola, torturi i ponižavanju drugih i prikazivati kako on – samo zato što je POSVEĆENIJI onome što radi – uvek trijumfuje nad ljudima koji su moralno BOLJI i ispravniji od njega, ali Nemesis je retko bio dovoljno dobar strip da bi opravdao ovakvu postavku.

Mada je uvek bio odlično nacrtan. Razlog što je originalni Nemesis bio i jedan od najprodavanijih ranih Millarovih creator-owned naslova je svakako bio crtač Steve McNiven, Millarov partner sa Civil War*, jedan od najomiljenijih superherojskih crtača naše generacije i Millar će i za naredne Nemesis miniserijale raditi samo sa vrhunskim autorima. Nemesis: Reloaded je tako crtao Jorge Jimenez a Nemesis: Rogues’ Gallery izvrsni Italijan Valerio Giangiordano.

*iako je i ovo publikovao Marvel kroz svoj imprint Icon, treba da podsetimo da su uslovi objavljivanja na Iconu takvi da će Marvel da se pozabavi štampom i distribucijom ali da neće investirati u reklamiranje stripa, a za uzvrat autori zadržavaju prava na likove

Na Nemesis Forever ponovo imamo italijansku ruku na delu. Matteo Scalera je već sarađivao sa Millarom na King of Spies i The Ambassadors – a ja sam ga pre više od deset godina jako hvalio za Black Science koji je radio sa Rickom Remenderom – i ovo je čovek koga zovete kada vam treba strip koji će biti sav u energiji, sav u spektaklu, sav u plamenu, a da opet znate da imate autora sa visoko izgrađenim pripovedačkim veštinama. Izvanredna italijanska koloristkinja Giovanna Niro je i ovde u timu, kao što je bila i na Nemesis Reloaded, The Ambassadors i Big Game (Rogues’ Gallery je kolorisao Lee Loughridge i to je bio tamniji, možda time malo kinematskiji strip) a Clem Robins radi letering i daje stripu dodatnih deset posto propulzivnosti i nervozne energije. Mislim, kažite šta god hoćete o Millaru, da je samozaljubljen i patološki sklon samopromociji i sve to, ali on ne misli da je njegov scenario jedini važan element njegovih projekata i za svoje stripove uzima vrhunske grafičke profesionalce i oni izgledaju JAKO DOBRO. Dobro, sem u slučaju Vatican City, koji je bio, hajde da kažemo, eksperiment. I to isto treba poštovati.

Elem, Nemesis Forever je priča o Nemesisovim najvećim terorističkim projektima. U toku ovog stripa on će, sa svojim plaćenicima, izvesti više napada na razne gradove i druge punktove na zemaljskoj kugli, sa obično ingenioznim načinima da izazove što je više moguće civilnih žrtava (korišćenje posebnog nervnog gasa, upotreba broda kao zapaljive bombe…), dok će njegov civilni identitet, Matthew Anderson* istovremeno, predstavljajući se kao tehnološki inovator i preduzimač, Hans Berg, sa svojom kompanijom ići unaokolo i kupovati što više može „tehnoloških“ firmi, dakle onih koje se bave internetom, komunikacijama, satelitima ali i interfejsima koji omogućuju neposredniju ljudsku interakciju sa digitalnom tehnologijom. Jedan od Bergovih konkurenata ima firmu čiji je produkt, trenutno u fazi prototipa, upravo interfejs koji treba da ljudima sa neurološkim oštećenjima omogući da intuitivno, prirodno koriste različite proteze i on odbija da kompaniju proda Bergu koji tvrdi da u toj tehnologiji vidi mogućnost evolucije ljudske vrste tako što će ovakav interfejs povezivati ljude sa internetom gde god da se nalaze i time im dati uvid u kompletno ljudsko znanje u svakom trenutku.

*ovo ime je inače protagonisti dato po živoj, pravoj osobi koja je pobedila na aukciji a čija je zarada onda prosleđena fondaciji Markovog brata, doktora Bobbyja Millara, koja pomaže deci sa razvojnim smetnjama. Mislim, da se ne kaže da Millar, koga toliko kritikujem kao autora, nema, jelte, iskupljujućih karakteristika kao ČOVEK…

Ovo je zanimljiva koncepcija, ali Millar, tipično za sebe, staje na tome da nabaci nekoliko interesantnih ideja i onda kaže „ehhh, ma dovoljno je“, ne razrađujući ni jednu od njih posebno duboko. Ako biste ga priterali uza zid, verovatno bi automatski izverglao nekoliko rečenica o tome da je ovo kritika „big tech“ sektora i onda se pretvarao da ima telefonski poziv na koji neodložno mora da se javi. Metafora ovde zaista nema i Nemesis Forever svakako ne ulazi ni u kakvu dublju kritiku big techa ili modernog kapitalizma od toga da uzgredno kaže „možda ovoliko gomilanje kapitala na jednom mestu nije najzdravije za ljudsku rasu“.

Enivej, ono što Nemesis Forever spasava je to da je Matthew Anderson, ma koliko, jelte, odvratan bio, istovremeno i zaista fascinantan lik. On je manje Patrick Bateman u belom kostimu – Ellis je Američkog psiha eksplicitno pisao sa satiričnim otklonom i Bateman je imao mnogo bizarnih karakteristika – a zaista više Betmen bez moralnog kompasa čije minuciozno planiranje i usredsređenost na grandiozne šeme čitateljku i protiv njene volje malo fasciniraju. Takođe, Millar naspram njega stavlja agentkinju CIA koja treba da se infiltrira u redove Nemesisovih henčmena i pomogne združenim policijama i obaveštajnim agencijama više država da ga zaustave i ona je, za razliku od drugih „pozitivnih“ likova u prethodnim stripovima o Nemesisu, ipak nešto više od topovskog mesa. Ostali likovi u ovom stripu tipično na kraju završavaju ubijeni na ponižavajuće načine kada Nemesis na njih obrati pažnju, ali Kitty Tepper je i preduzimljiva i spremna na veliku ličnu žrtvu da bi izvršila ovaj zadatak i čitalac svakako za nju navija sa više strasti. Naravno, Millar je ne piše sa nekakvom DUBINOM, on i ovde samo nabaci nekoliko motiva koji treba da nam Kitty prodaju kao „pravu“ osobu što je, jelte, požrtvovana i moralno ispravna, i njene replike pate od za modernog Millara uobičajene mašinske monotonosti (ako mu dijaloge ne piše ChatGPT, onda ih verovatno piše nekakav stresirani asistent kome je rečeno da za jedno popodne mora da završi svih pet epizoda), ali Kitty je jedina osoba u ovom stripu (pa možda i u svim Nemesis stripovima do sada) koja ima NEKAKAV karakterni luk i to onda osvežava Nemesis Forever.

Trilerski zaplet je klišeiziran i plitak, ali Millar se ovde izvlači na dve stvari. Jedna je čista energija spektakla koji dobijamo kada krene akcija i gde Scalera, Niro i Robins nude scene fascinantnog intenziteta i likovne dovitljivosti. Druga je da se Millar očigledno oseća najživlje kada ulazi u glavu samog Nemesisa i piše njegove misli u situacijama visokog rizika i stresa. Ne znam šta to govori o njemu, ali kada je Nemesis u nekim momentima ovde u defanzivi i mora da u hodu improvizuje, ne osećajući toliko strah koliko bes što mu policija kvari metikulozno pripremljene planove masovnih ubistava civila, ovo je destilisana energija narcisoidnog psihopate koju možete da dodirnete i mada vas ona neće OPLEMENITI, svakako ima određenu umetničku vrednost.

Poslednja stvar koju moram da pohvalim je finale. Millar svoje Millarworld stripove piše ekonomično, radeći ih u kratkim serijalima bez masnog tkiva i šlajfovanja. Oni jesu uglavnom plitki a njihovi motivi se samo postave a retko i istraže, ali idu brzo, udaraju jako i daju vam literarni junk food koji ponekada ume lepo da legne. Finale Nemesis Forever je primer upravo toga, sa Millarom koji uspeva da ima i jare i pare, da u jednu ruku završi sagu o Nemesisu i spektakularno i sa resetovanjem vrednosnog sistema na katolička fabrička podešavanja a da istovremeno ostavi itekako odškrinuta vrata za dalji rad koji će doći kada on bude smislio kako da nadmaši vrhunce patologije i izopačenosti koje nam je do sada dao.

I, mislim, to se mora poštovati. Nemesis Forever ima razne nedostatke, uključujući potpuno bespotreban podzaplet sa odbeglom teroristkinjom a koji dodatno čini da likovi u CIA inače prikazani kao sposobni i ozbiljni na kraju ispadnu totalni amateri i rastegnu dobru volju na strani čitaoca skoro do tačke pucanja, ali ovo je i dalje toliko dobro nacrtan strip, toliko spektakularan i pun big dick energije svog glavnog junaka i svog, jelte, scenariste, da ne možete da mu malo i ne aplaudirate. Pa, evo, kolekcija je dobavljiva putem sajta Dark Horsea, a možda će, dok ovaj tekst izađe već imati i da se kupi u našim striparnicama i knjižarama. Ako volite Millara barem malo više nego što ga voli zemljak Grant Morrison (dakle, NE biste ga zgazili kolima da naletite na njega u gradu), ovo bi valjalo da pročitate.