Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Kao što je i najavljeno, danas ćemo se malo pozabaviti nekim lepim recentnim izdanjima bečkog izdavača Trost Records. Ovo je firma sa dugom tradicijom, začeta još 1991. godine kao kasetna, praktično partizanska operacija na kojoj će Konstantin Drobil izdavati avangardni i eksperimentalni džez, rok i druge duhovno srodne muzike. Danas je to ozbiljan, cenjen izdavač koji u svojoj strukturi ima i podetikete kao što su Cien Fuegos (fokusiranu na reizdanja), Radian Releases (a koji je utemeljio bend Radian), The Thing Records (naravno, operacija vezana za Matsa Gustafssona i njegov The Thing), Trost Jukebox Series, Trost Live Series… Trost Records je imao ozbiljnu i plodnu saradnju sa počivšim Peterom Brötzmannom a onda je samo najprirodnija stvar na svetu da danas izdaju mnogo albuma njegovih evropskih i čikaških saradnika kao što su razni Gustafssonovi projekti (o jednom od kojih ćemo uskoro pričati), projekti Kena Vandermarka, Michaela Zeranga…
I zapravo, Zerang, stari beogradski gost, se pojavljuje i svira, ma šta svira, RAZVALJUJE bubnjeve i na prvom od dva albuma o kojima danas pričamo. Lao Dan Chicago Quartet: Klotski je izašao polovinom Maja i predstavlja diskografski debi za ovu partikularnu postavu u kojoj kineski tenor saksofonista (i svirač mnogih tradicionalnih instrumenata) radi sa troje prekaljenih čikaških avangardista u superiorno energičnom ali i maštovitom improvizovanom setu snimljenom u čikaškom prostoru Elastic Arts Aprila 2024. godine.
Lao Dan je saksofonista, da, ali on ima i ozbiljnu naobrazbu vezanu za sviranje različitih tradicionalnih i narodnih instrumenata. Ovde prevashodno mislimo na kineske duvaljke koje se zovu xiao, bawu, dizi i suona, a od kojih se neke čuju i na ovom albumu, međutim Lao Dan je verziran i u sviranju duduka i drugih sličnih duvačkih instrumenata izvan kineske tradicije. Čovek iza sebe ima već veoma bogatu diskografiju ispunjenu raznoraznim saradnjama sa brojnim kineskim muzičarima i njegova se muzika kreće od žestoke, vatrene free jazz paljbe na tenor saksofonu u prepoznatljivo post-brötzmannovoskom stilu koji američki fri džez uzima kao polaznu tačku a onda odlazi u brojne apstrakcije (poslušajte na primer TuTu Duo 智斗, album na kome Lao Dan svira sa bubnjarem po imenu Deng Boyu ili razarački 燃烧的书店 BURNING BOOKSHOP II iz 2020. godine gde Lao Dan i Deng Boyu sviraju na japanskom festivalu 9th Tomorrow, sa još nekim kineskim muzičarima ali od svih je je najglasniji, naravno, alt saksofonista Masayo Koketsu), pa do kontemplativne muzike rađene na usamljenoj bambusovoj fruli (na primer album Going After Clouds and Dreams iz 2018. godine ili 无人岛之歌 The song of the Uninhabited Island iz 2020.) Lao Dan je klasično obrazovan flautista koji je završio konzervatorijum Šenjang a svira od svoje osme godine. Nakon škole je rešio da se neće ograničiti niti na klasičnu muziku niti na džez već da će da radi na njihovim marginama, dodajući i značajnu količinu narodne muzike u miks i svemu tome pristupati sa izraženim improvizatorskim apetitom. Kvalitet i maštovitost njegovog rada otvoriće mu razna vrata kako u istočnoj Aziji tako i na zapadu pa je Lao Dan svirao sa muzičarima kao što su Paul Flaherty i Damon Smith a muzika na ovom albumu dokumentuje njegov dolazak u Čikago pre dve godine i susret sa nekim od njegovih najvoljenijih muzičara.
Na primer, u ovom kvartetu kontrabas svira legendarni Joshua Abrams, jedno od stožernih imena čikaške scene poslednjih trideset i kusur godina, kompozitor i izvođač koji se kreće između žanrova i scena bez vidnog napora. Abrams je upisao svirke u Velvet Loungeu Freda Andersona kao rezidentni kontrabasista, svirao sa članovima Tortoise, sa Godspeed You! Black Emperor, sa Jandekom, Willom Oldhamom, Davidom Grubbsom, Daveom Rempisom, Nicole Mitchell, Jebom Bishopom, Rhysom Chathamom, Roscoeom Mitchellom, Hamidom Drakeom… Ovde neću ni da trošim prostor da pišem o njegovoj filmskoj muzici, komponovanju za pozorište i umetničke izložbe…
Na bubnjevima je, rekosmo, Michael Zerang, još jedan od čikaških MVP-jeva, bubnjar koji duže od četrdeset godina svira sa svakim ko je neko u Čikagu i šire i ima bogatu međunarodnu saradnju ali i akademsku karijeru vezanu za Umetnički institut Čikaga i univerzitet Northwestern.
Na klaviru je Mabel Kwan, čikaška pijanistkinja sa tragom rada u savremenoj klasičnoj muzici ali i eksperimentalnoj muzici i improvizaciji. Pre deset godina je snimila debi solo album, sa sopstvenim kompozicijama za klavir i klavikord a svirala je širom Severne i Južne Amerike, Azije i Evrope. Iako rodom iz Teksasa, danas živi i radi u Čikagu, a glavni projekat joj je Ensemble Dal Niente, ali radi i sa postavama kao što su STOMACHS, Honestly Same, Em Spel, the Jason Roebke Quartet, the Christopher Dammann Sextet, Kwan/Pauly/Shaw trio…
Klotski je album koji od nula do sto stiže za vrlo malo sekundi. Lao Dan otvara Green Tongue moćnim tenorskim pozivom na akciju u kome će, uzevši sve u obzir, biti nemoguće ne čuti legat Petera Brötzmanna, no, iako pričamo o žestokoj muzici, ona je i slojevita i rafinirana i ima dinamiku ali i pravi prostora da muzičari mogu jedni druge da čuju. Mabel Kwan je ovde tik uz saksofonistu, ispaljujući hiperkinetičke solaže koje manje zvuče kao perkusionistički pristup Cecila Taylora kakav bismo očekivali u ovakvom kontekstu, a više kao superubrzani klupski džez. Zerang i Abrams sviraju „pratnju“ tako što paze da svojim detonacijama ne zagluše dvoje lidera i ovo je veoma moćno otvaranje nastupa i albuma.
Već sa Wandering Donkey Lao Dan okreće drugi obraz i preko opreznog, tišeg uvoda (Kwan ovde zvuči kao da na klaviru šalje poruke Morzeovom azbukom, Abrams i Zerang kao da paze da je ne poremete saplićući se u drugom planu) svira jednu od bambusovih frula koje je doneo. Ovo je naravno sjajan spoj vrlo apstraktne, atonalne muzike i tradicionalnih motiva koji se postepeno razvija u energičniji free jazz. U Lao Danovim rukama suona zvuči kao barska ptica koja je BAŠ besna što ste joj poremetili popodnevni odmor, a Kwan, Zerang i Abrams sparinguju u pozadini kao profesionalni bokseri.
Thunderball će otvoriti Abrams svirajući gudalom i prstima, da bi mu se Zerang pridružio serijom perkusionističkih incidenata. Ova je kompozicija isprva „klasičan“ free improv, onako kako se to sviralo sedamdesetih, razdvojen od žanrova, sav u slušanju i intuiciji, bez tema, zasnovan na gestovima i erupcijama, ali ga kvartet postepeno razvija u nešto bliže free jazzu, postiže furiozni krešendo pa se onda polako spušta u apstrakciju gde Kwan na klaviru radi pažljivu, suptilnu kodu preko sitnih udaraljki.
Plum Drink je onda JOŠ apstraktniji komad u kome Lao Dan svira bambusovu frulu a sve zvuči kao da ste u močvari, počela je da pada kiša i ništa se ne vidi i niste sigurni hoćete li ikada izaći. Instrumenti ovde gotovo potpuno gube svoje tradicionalne uloge i muzičari u njima nalaze skrivene kapacitete za muziku intuicije i nesvesnog.
Album zatvara naslovna kompozicija, šesnaest minuta dugi, apstraktni komad bliži klasičnoj modernoj muzici nego free jazzu. Ovde Lao Dan svira dramatične motive na fruli, bliskije njegovim „kontemplativnim“ solo albumima nego free jazzu koji ste upravo slušali. Ostali su iza njega i prate ga bez narušavanja pomalo i svečane atmosfere, ali opet, to su takvi muzičari da će ovo kad-tad morati da se razvije u užurbanu, energičnu razmenu. Lao Dan ne odustaje od frule, ali od polovine pa do kraja ova se kompozicija vozi u najbržoj traci i ruši sve ispred sebe.
https://trostrecords.bandcamp.com/album/klotski
A onda još jedan naš stari poznanik. Otomo Yoshihide / Kei Matsumaru: Shutsumin je album izašao krajem Juna i predstavlja prvo izdanje za duo u kome se spajaju, jelte, decenijsko iskustvo rada na krvarećoj oštrici avangarde i mladalačka energija i napaljenost zvezde u usponu. Snimljen na nastupu u Šinđukuu Aprila 2024. godine, ovo je, dakle, prvi zvanično zabeleženi rad dua koji spaja dve generacije japanske avangarde i improvizacije – koje deli jaz veći od tri decenije – sa, moram da kažem sasvim očekivano, SPEKTAKULARNIM rezultatima.
Kei Matsumaru je zanimljivo i prilično novo lice na tokijskoj džez sceni. Rođen na Papui Novoj Gvineji, i isprva samouk svirač saksofona, Matsumaru je, na ime svog velikog talenta i truda otišao da studira na Berkliju. Tamo je čuo muziku Ornettea Colemana i to ga je, jelte, fatalno odredilo. Po završetku studija, 2018. godine, prešao je da živi u Tokio i tamo radi sa ljudima kao što su Eiko Ishibashi, Jim O’Rourke, Tatsuhisa Yamamoto, Kazuhisa Uchihashi… Dosadašnji albumi koje je snimio kao lider su bili VEOMA dobri, rađeni u avangardnijem hardbop i postbop maniru, sa odličnom produkcijom i maštovitim kompozicijama. Svakako se može čuti zašto bi neko kao što je Otomo Yoshihide poželeo da svira sa ovim momkom.
I, mislim… Yoshihide je jedan od mojih najvećih muzičkih heroja IKAD i ne mogu da sakrijem oduševljenje time koliko je i danas moćan i relevantan. Inspirisan neopisivim intenzitetom svirke Masayukija Takayanagija, a koji ga je i podučavao tokom studija, Yoshihide je i sam kroz svoj muzički opus uvek forsirao intenzitet. Ovo ne znači da je njegova muzika uvek morala da bude glasna – jedna važna faza u njegovom muzičkom stvaralaštvu odnosi se upravo na ultraminimalistički rad u okvirima „onkyo“ scene – ali je UVEK imala intenzitet zvuka, emocije, čistotu duhovne vizije koja proseca kroz banalno i udara pravo u centar za ravnotežu. Ovo sve je još impresivnije imajući u vidu koliko Yoshihide dugo zapravo insistira na tome da kao izvođač radi sa izvorima zvuka koji ne dopuštaju – ili jako otežavaju – nekakvu tradicionalnu ekspresiju i dodaju nekoliko slojeva apstrakcije i postmoderne referencijalnosti u njegov izraz.
Naravno, Yoshihide se u poslednjih par decenija često vraća gitari, koju svira i na ovom albumu, svakako pokazujući koliko je Takayanagijev uticaj bio presudan za njegov muzički razvoj, ali u njegovim rukama gitara uvek postaje jedan jedva kontrolisani izvor zvuka, hrpa metalnih žica, drvenih rezonatora, magneta prikačenih na struju radije nego instrument sa tradicijom i „imanentnim“ zvukom. Gitara, na skoro svim Yoshihideovim albumima iz ovog veka na kojima sam je čuo, kao da svira svog vlasnika isto onoliko koliko on svira nju.
I tako je i na ovom albumu. Shutsumin na japanskom označava stanje između sna i budnosti i ovo je, naravno, korektan naziv za ploču koja je prepuna neprepoznatljivog zvuka za koji vam treba dosta svesnog intelektualnog napora da uopšte shvatite kako je proizveden. No, intenzitet je ovde svakako operativna reč i Shutsumin nije nekakva oprezna, sanjiva meditacija o novom danu, već pržeća, skoro neizdrživa energija sunca koje je iskočilo iznad horizonta i NE DOPUŠTA da ga ignorišete.
Matsumaru na svojim drugim albumima svira, da kažemo, suptilnije ali ovaj album kreće sa Kanashibari, minut i po strahovitog preduvavanja saksofona i gitare koja škripi i proizvodi mikrofoniju. Buđenje kao trauma ali trauma koja treba da vam da snagu da prevaziđete DRUGE, opasnije traume što vam potencijalno mogu upropastiti život.
Yoshihide za drugu kompoziciju, Circadian radi na gramofonu – bez ploča naravno – i apsolutno je magično kako on tolike godine uspeva da ovu spravu pretvori u instrument ekspresije, naoko bez napora zaobilazeći njegova ugrađena tehnička i sociološka ograničenja. Circadian je kompozicija nervoznih lupova i opsesivnih arpeđa na saksofonu , istovremeno hipnotički repetitivna i nepredvidiva.
Obe je onda praktično power electronics komad u kome Yoshihide proizvodi strahovitu buku koristeći elektronski fidbek, pedale i gitaru koja zvuči kao da je rastavlja na komade dok je svira. Matsumaru ovde možda i ne svira jer saksofona nema da se čuje. Ali zato na narednoj, Hankakusei, on radi sumanute akrobatske tačke, podižući frekvenciju pisaka daleko iznad „prirodnog“ opsega svog instrumenta, dok mu Yoshihide parira pažljivo kontrolisanom mikrofonijom. Avetinjski a i dalje INTENZIVNO.
Power Nap je onda klasična mikro-improvizacija, jedva duža od minut i po razmena rafala između saksofona i gitare čije žice Yoshihide pritiska o magnete i uvija, dok Matsumaru priziva duh Kaorua Abea, završavajući bluzerskim rifom pre nego što sve stane.
Utatane je srazmerno tiši, mada ne mirniji komad sa gramofonom koji proizvodi čitavu džunglu dezorijentišućih šumova dok saksofonista raspoloženo vozi slalom između njih radeći džez-improvizaciju oko koje se sve raspada. Oneiric je prvi komad na kome čujemo da saksofonista ekstenzivnije koristi elektronske efekte pa njegov saksofon dobija avetinjskog brata-blizanca u kratkom dilej-filteru koji mu omogućava da sparinguje sa Yoshihideovim abrazivnim talasima buke i distorzije.
Poslednja, trinaestominutna Meisekimu je rađena sa sličnih pozicija ali je u pitanju kompleksniji, sporije evoluirajući komad sa više slojeva saksofonskih lupova koji se prepliću jedan sa drugim i Yoshihideom koji pušta fidbek da radi „sam“ tokom dužih perioda, samo povremeno i suptilno unoseći promene u sistem koji radi bez mnogo ljudskog uplitanja. Potpuno tuđinski i ni malo otuđujuće, potpuno LJUDSKI i potpuno briljantno:
