Kraftwerk, su jedan od onih bendova koje nikada nisam aktivno slušao naprosto zato što su oni uvek bili pozadinski šum mog života. The Man-Machine je izašao kada sam ja imao nepunih sedam godina i The Robots je bila pesma koju su znala sva deca bez obzira na to da li su znala Engleski, pa čak i da li su znala da govore. Mašinski ritam, jednostavna i zarazna pointilistički odsvirana pop-melodija i tekst koji je antropomorfizovao mašinu a automatizovao čoveka su bili svuda oko nas i davali saundtrak mom polasku u osnovnu školu.

Tinejdžeri su, naravno imali The Model, kao pesmu kinematske atmosfere, bližu „normalnoj“ pop-muzici, samo odsviranu sa tom kombinacijom hladne mašinske repetitivnosti i melanholične emocije koja je kraju decenije otvorila mnoga nova vrata percepcije. Nova muzika je uzgojila nove generacije, obećavajući budućnost u kojoj se granica između čoveka i mašine neće lako videti i u kojoj će na kraju krajeva i umetnost biti opsednuta mašinskom proizvodnjom, serijskom produkcijom, ponavljanjem jednog istog dok se iz tog ponavljanja ne rode novi smislovi. Luigi Russolo i njegovi futuristi su u prvoj i drugoj deceniji dvadesetog veka već radili „mašinsku muziku“ ali ovo je bila muzika zbog koje su ljudi fizički napadali umetnike tokom izvođenja, a većina Russolovih instrumenata uništena je u bombardovanju Pariza tokom Drugog svetskog rata. Kraftwerk su, sa svoje strane, svoju muziku pretvorili u jedan od najprepoznatljivijih zapadnonemačkih kulturnih artefakta, osvajajući radio talase i srca publike izuzetno širokog spektra, iako su strogo uzev, oni nastupali sa veoma sličnih pozicija kao Russolo i njegovi futuristi koji su slavili industrijsku revoluciju i proklamovali novu umetnost što su je omogućile mašine i koja će zameniti onu staru i zastarelu.

Kraftwerk su valjda imali sreće da su radili nekoliko decenija kasnije, u ambijentu u kome je industrijska revolucija odavno prestala da bude revolucija, više nije imala oreol disruptivne  pojave koja pošten svet ostavlja bez posla i, naprotiv, omogućila je kvalitetan život savremenoj srednjoj klasi: komunikaciju, putovanje, zabavu. Kraftwerk su kroz svoju muziku manje pozivali na ikonoklastičnu zamenu zastarele umetnosti novom i futurističkom, a više su širili tehnološki optimizam – kombinovan, naravno, sa ne malo satirične komike – koji je dobro pasovao novom dobu gde je ljudska rasa putovala na Mesec, imala globalne komunikacije, uvodila digitalnu tehnologiju u svoje domove.

Kraftwerk večeras u Beogradu nastupaju isto onako kako nastupaju već decenijama: četiri muškarca u identičnim odelima sa fluorescentnim akcentima, ispred četiri pulta sa mašinama i iza njih ekran sa digitalnom grafikom. Nema priče, nema pomeranja, nema komunikacije sa publikom, nema potrebe da se išta menja u muzici i nastupu koji su ionako maksimalno depersonalizovani već tolike godine, sa muzičarima na bini koji su samo detalj veće slike, psihodeličnog filma koji spaja ljudsko i mašinsko i sanjari o prošlostima iz kojih je izniklo sve što poznajemo.

Nazvati Kraftwerk uticajnim deluje kao maltene sprdnja. Kraftwerk nisu uticajni, oni su institucija i više od toga: ovo je njihov svet i mi u njemu samo živimo. Njihova muzika nije prestala da bude deo mog života onako kako sam krenuo da odrastam. Pola saundtraka za video igre koje sam igrao osamdesetih godina moglo je doći sa neke od savremenih ploča Kraftwerka. Pola tehno autora koje slušam DANAS zvuče kao da su svoju muziku napravili putem strahopoštovanja pune emulacije Kraftwerk, iako, pošto su to klinci u svojim ranim dvadesetim godinama, verovatno niko od njih ne sluša BAŠ Kraftwerk. Zna se da je Derrick May svojevremeno opisao techno kao „George Clinton i Kraftwerk zaglavljeni u liftu samo sa sekvencerom da im pravi društvo“ i Kraftwerk večeras, pred kraj koncerta, uredno vraćaju dug detroitskim techno naslednicima izvodeći Planet of Visions i pokazujući da APSOLUTNO razumeju techno jer su ga, uostalom, izmislili.

Ovo je ujedno i jedna od najnovijih pesama koje bend na nastupu izvodi – na kraju krajeva, Kraftwerk su svoj poslednji album izdali još 2003. godine, a i to je bilo nakon pauze duže od dve decenije – ali svedočanstvo o unikatnosti ovog benda je i u tome da je praktično nemoguće na sluh pronaći razliku između pesama koje su u istorijskom protoku vremena razdvojene decenijama. Koncert, nakon desetominutnog minimalnog introa počinje sa Numbers pa Computer World i ovo je ČIST techno, minimalan, zarazno plesan, sastavljen od zvučnih molekula koji se obrću jedni oko drugih fascinantnim putanjama. Zatvorite oči i bićete bilo gde: u detroitskom Temple Baru, u berlinskom Tresoru, ili možda u tokijskom metrou gde na svom DS-u igrate Space Invaders Extreme. Muzika Kraftwerk nije vremeplov koliko mašina za poništavanje vremena.

I ovo radi i na makro i na mikro nivou: prve dve pesme na koncertu su sa albuma Computer World iz 1981. godine, pre nego što je iko zaista izgovorio reč „techno“ da žanrovski krsti detroitsku ili berlinsku elektronsku klupsku muziku, a ovo je – u stvarnom životu – već bilo duboko unutar „pop“ faze rada benda. Samo što ćete se toga setiti tek pred kraj koncerta kada bend krene da radi Pocket Calculator i jednu do demencije oduševljenu minijaturu o vrlinama džepnih digitrona razvije u hipnotični plesni komad.

Naravno, Kraftwerkov pop je imao daleko širi horizont simbolike nego muzika sa kojom su delili top-liste singlova sedamdesetih. Autobahn je još uvek imao u sebi tragove krautrokerske, improvizatorske prošlosti benda – iako je Florian Schneider na njemu batalio saksofon i flautu i posvetio se Moog sintisajzeru – i naslovna kompozicija trajala je preko dvadeset minuta, slaveći vožnju nemačkim autoputem kao novu, futurističku formu slobode i kreirajući prvi veliki internacionalni hit za nemačku grupu. Večeras je živa verzija, naravno, znatno kraća, ali je ovo i dalje kondenzat retrofuturističkog optimizma oduševljenog širokim poljima, čistim nebom, novim, ravnim drumom koji spaja pokrajine, gradove, ljude…

Onda je par godina kasnije stigao Trans-Europe Express, rafiniran, plesniji, jednako optimističan ali elegantnije posložen komad proto-techno zvuka, sa optimizmom sada usmerenim na celu Evropu, kao mesto povezano modernom saobraćajnom mrežom, izlečenom od ožiljaka dva velika rata, ujedinjenom da nikada više ne ratuje. Večerašnje izvođenje je perfektno minimalističko i mada, naravno, imamo novi rat u Evropi, ovaj optimizam je i dalje lekovit.

Kraftwerk u luci Beograd imaju odličan zvuk i, u kombinaciji sa fantastičnim vizuelnim radom Georga Bongartza, pružaju predstavu čiji je futurizam opipljiv, nimalo umanjen time da se često bavi vizijama budućnosti od pre pedeset i više godina. Kraftwerk, na kraju krajeva, nisu predviđali budućnost, oni su je SAGRADILI. The Man Machine je bio album koji je, rekosmo, imao pesme po kojima SVI prepoznaju Kraftwerk, a večeras se svira i naslovna – apoteoza spajanja čoveka i mašine i komad iz koga su izašle čitave karijere Depeche Mode, Human League, Pet Shop Boys, Erasure…

Drugde, Kraftwerk su rafinirano brutalni, sa minimalističkim aranžmanima militantnih elektronskih ritmova, čija obrada i prolazak kroz efekte pokazuju evoluciju ritam-mašine u njenom najmračnijem smeru. Kraftwerk su manje uticali na disko-muziku – u tom domenu su ipak neprikosnoveni bili crni pioniri korišćenja ritam mašina i sekvencera, poput Slyja Stonea – ali su apsolutno uticali na industrial, bodyelectro, darkwave, pa kasnije na minimalni tehno i silne podvrste IDM-a. Večeras u mnogim pesmama nije u prvom planu melodija već baš taj ritam, neumoljiv, sa pljeskavim akcentima, stroboskopskim basovima, hipnotičkim fejzerima i u njemu čujete začetke electro-industrial svireposti, UK acida i garagea, praktično sve u rasponu od industrial noisea Author & Punisher koji je u Beogradu nastupao pre nekoliko nedelja, pa do digitalne alhemije Autechre koje ćemo tek za koji mesec ugostiti.

Kraftwerk jesu uvek bili veoma “beo”, veoma “tevtonski” bend, i bavili su se Nemačkom i Evropom, ali njihov doseg je bio globalan. I pre detroitskih techno didžejeva je Afrika Bambaataa sa svojim Planet Rock vrlo eksplicitno radio na spajanju zvuka sa Trans-Europe Express sa sopstvenim afrofuturizmom. A večeras je jedina najava koju Ralf Hütter pravi ona da se podseti na prijateljstvo sa pokojnim Ryūichijem Sakamotom – čiji je Yellow Magic Orchestra, uostalom, jedini bend što se po inovativnosti i uticajnosti sme porediti sa Kraftwerk – da se odsvira njegova tema iz Srećan božić, mister Lorens, kao i da se ukaže da je Sakamoto napisao „novi tekst na Japanskom za Radioactivity“. Naravno u živom izvođenju se kombinuje novija verzija ove pesme, ona urađena za album The Mix iz 1991. godine, u kojoj je igra reči što se odnosila na radio (kao medijum) napuštena a pesmi je dodata eksplicitna antinuklearna poruka, i Sakamotov tekst koji pored Hirošime dodaje i Fukušimu i Hütter ga peva sa melanholičnom, dostojanstvenom energijom upozorenja što ga naprosto ne možete ponoviti previše puta.

Pred kraj koncerta bend radi i srazmerno novije pesme – The Model je na sredini, strateški postavljen da izazove sasvim očekivanu euforiju u publici – i tu pored Pocket Calculator slušamo i te lakonoge, superiorno plesne, ali ne banalne komade poput Boing Boom Tschak, Techno Pop i Musique Non Stop. Ovo je bio period idealnog balansa pop-pitkosti i ritmičke superiornosti za bend i kada posle odlaska jednog po jednog člana sa bine, da bi Hütter otišao poslednji i uz naklon nam poručio „Auf Wiedersehen“ publika uljudno ali glasno zatraži još, stižu roboti na bis i stihovi na Ruskom za BROJNE ruske imigrante koji su večeras u publici.

Kraftwerk poništavaju vreme na mikro nivou tim svojim ritmovima koji se uvlače sami u sebe i razvezuju petlje trenutak pre nego što se čini da ćemo svi popadati, ali onda i na makro nivou, jer onako kako se koncert završava kreću prve munje i kapi kiše što se, čini se, tope čim pipnu beogradski asfalt. Ovo je bio drugi put da bend u Beogradu nastupa bez pokojnog Floriana Schneidera ali sve je isto kao što je uvek bilo, bezvremeno, optimistično i zagledano u budućnost koja se ne predviđa, koja se gradi. Nadamo se da makar još jednom ili dvaput dobijemo priliku da ovako nešto iskusimo jer je ovo bila terapija budućnošću kakva nam je još potrebna.