Max Cavalera je toliko puta bio u Srbiji, nastupao ovde, išao u turističke obilaske, družio se sa lokalnim muzičarima, pa ih i vodio na turneju, da se on u Beogradu verovatno oseća kao kod kuće. S druge strane, on i Igor Cavalera se verovatno osećaju kao kod kuće gdegod da se pojave jer je to takav svet: prisan, neposredan, zainteresovan da se druži, nekako zauvek neotuđen. Kada Max izađe na binu i obrati se Dorćol Platzu jednim entuzijastičnim „dobro veče“ na Srpskom, imate utisak da on ovde dolazi na svakih par nedelja ili meseci, tresne dve ili tri sa ekipom, ispozdravlja se i ode da radi.

A da se radi, radi se mnogo i naporno. Max je ove godine na nekoliko turneja u praktično isto vreme. Soulfly je prošle godine imao album i sada ga Max i njegov sin Zyon promovišu uživo. Negde im se pridružuje i ekipa iz Nailbomb, projekta koji je Maxu pre trideset godina trebalo da bude samo wham-bam-thank-you-ma’am kres za jedan album, nikako tekuća obaveza (štaviše, drugi, poslednji, živi album Nailbomb se zvao Proud to Commit Commercial Suicide u prkosnom objavljivanju da se Max, Alex Newport i ekipa posle nastupa na Dynamu razilaze jer imaju važnije projekte), a onda je tu i ova turneja sa Zyonovim stricom Igorom, a koji je Zyona zamenio na bubnjevima u Cavalera Conspiracy kada je ovaj stasao da svira u Soulfly.

Ima nečeg jako simpatičnog u tome da je Max od svoje muzičke karijere napravio seriju porodičnih manufaktura, neopterećen nekakvim halucinacijama o rokenrol zvezdaštvu. Uostalom, čovek je napustio Sepulturu kada je ona bila na, moglo bi se reći vrhuncu brend-prepoznatljivosti i od tada vodi život rokenrol nomada koji je slobodan da svoje kreativne impulse istražuje bez brige za to da li će se oni „dobro prodati“. Max iza sebe ima muzički opus koji poznaje i poštuje, da ne preteramo ali SKORO SVAKI metalac na planeti i, važnije, reputaciju osobe koja voli da eksperimentiše, ne voli da joj drugi govore kako bi trebalo da svira, radije će imati pet paralelnih projekata da isprobava pet različitih stvari nego da gradi nekakav monolitni „brend“ sa jednim jedinim projektom.

Naravno, treba od nečega i živeti – koliko vas je KUPILO bar jedan album projekta Go Ahead and Die u kome gitaru, pored Maxa, svira Igor Amadeus Cavalera, mlađi Maxov sin? – pa ove godine, bez posebnog povoda, Cavalera Conspiracy radi turneju na kojoj se svira ceo (ili uglavnom ceo) Chaos A.D., Sepulturin album iz 1993. godine.

Možda je povod prosto to da se Sepultura konačno ove godine zvanično raspala i preduzimljiva braća Cavalera samo igraju ulogu prirode koja se gnuša vakuuma i uvek juri da ga nečim popuni. A Chaos A.D. je bio album koji je te 1993. godine definitivno brazilski bend izvukao iz – doduše elitnih – rovova andergraund metala i lansirao ih u orbitu rokenrol mejnstrima sa jednom od, u retrospektivi, najbešnjih i najhermetičnijih ploča decenije.

O ovom albumu sam pisao kada je izašao za svoj tadašnji fanzin i pored uvodnih opreznih napomena da sam već posle Beneath the Remains očekivao pad za Sepulturu – a oni oduševili pravilnim sazrevanjem zvuka na Arise – i da je Chaos A.D. ploča jasno usklađena sa modernim trendovima u rok i metal muzici, vrlo brzo sam zaključio da je Sepultura jedinstvena po tome da i kada uzima postojeći trend, ona spretno uspeva da ga prilagodi sebi i kreira nešto autentično i unikatno. Dobro, rekao sam to sa više reči i manje elegancije, ali to je bila suština.

Chaos A.D. je monumentalno važna ploča. Ona je došla u momentu kada su thrash i death metal kojima je Sepultura pripadala u dotadašnjem opusu, dosezali neku vrstu komercijalnog i reputacijskog maksimuma, pa su i mnoge tadašnje kolege tražile nove kreativne izraze odmičući se od tvrdog jezgra žanra (Entombed su izmislili Death’n’Roll, Pungent Stench su to isto uradili za grindcore, Carcass su iz goregrind benda morfovali u melodeath postavu i utemeljili čitav žanr, čak su i bendovi poput Gorefest ili Septicflesh radili na rekonstrukciji žanra i pronalaženju novih kreativnih avenija). Sepultura se, može se reći, odmakla najdalje, ili makar najefektnije od svojih dotadašnjih pozicija i svoj tehnički izuzetno izbrušeni, socijalno osvešćeni death-thrash metal pomerila u smeru u kome su se tada kretale legije hardcore i novih metal bendova.

Izraz „groove metal“ počećemo da koristimo tek nekoliko godina kasnije – Panteru su u to vreme opisivali kao „power groove“, štagod to bilo – ali Sepultura je sa Chaos A.D. ne samo udarila temelje ovom distinktnom metal formatu, forsirajući srednjetempaški gruv, plesne ritmove, jednostavne aranžmane namenjene kolektivnim obredima na koncertima, već je u istom dahu napravila i odmak od njega. U pomenutom fanzinskom prikazu albuma dvadesetdvogodišnji Mehmet presuđuje da Sepultura i dalje ima najbolje rifove na svetu i da to, kao i sugestivnost izraza benda – pogotovo samog Maxa – čini ovaj album nekom vrstom idealne realizacije duha tadašnje rok i metal muzike koja se organski ukrštala sa raznim žanrovima elektronske muzike i sve više forsirala klupske ritmove i gruv.

Chaos A.D. je uticao na strašno mnogo bendova koji će nastati ili postati nešto u devedesetima. To da je Max uspeo da natera Andreasa da se bend preštimuje u D a da je Igor svoje kompjuterski precizne deaththrash matrice sa prethodnih albuma zamenio tribalnim udaraljkama je pomerilo mozgove hiljada muzičara. Čitave groove metal i nu metal karijere nastale su nakon slušanja ovog albuma, ali slušajući večeras kako sa tri decenije svirke koje su ostavili pod točkovima Igor, Max i njihova dva saborca rade pesme što su ih snimili u zamku u Velsu 1993. godine, veoma je jasno koliko je Sepultura već sa ovim, utemeljujućim albumom, bila ispred svih drugih kolega.

Najjednostavnije rečeno, Nu Metal bendovi koji su iznikli devedesetih su više slušali hip-hop i ložili se da su gangsteri; Max je više slušao Godflesh, Ministry i Ratos De Porao i tražio u muzici Sepulture onaj interfejs mašinske repetitivnosti i obrednog zanosa koji može da radi na svakom kontinentu, da masu u svakom prostoru pretvori u jedno pleme koje govori zajedničkim jezikom i urla protiv univerzalne nepravde.

Razume se da koncert počinje sa Refuse/ Resist, i razume se da ceo Dorćol Platz urla „Chaos A.D./ Tanks on the streets/ Confronting police/ Bleeding the plebs/ Raging crowd/ Burning cars/ Bloodshed starts/ Who’ll be alive?“ Većina publike na ovom koncertu je, naravno, znatno mlađa, ali svakako nisam bio jedini koji se prvog Juna 1993. godine zatekao ispred Savezne skupštine u Beogradu, kada se bacalo kamenje na policiju a Milošević u očaju uhapsio Vuka Draškovića i njegovu suprugu Danicu, što su onda dobili ozbiljne batine u policiji i bili dugo pritvoreni. Tadašnji bunt počeo je jer je dan ranije Dobrica Ćosić smenjen sa pozicije predsednika predsedništva tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u farsičnom, pseudopolitičkom glasanju, a onda je u prepodnevnim satima Mihailo Marković, poslanik Draškovićevog SPO u skupštini bio nokautiran od strane poslanika druge opozicione stranke, bivšeg bokserskog reprezentativca Branislava Vakića. Verovatno je nepotrebno napomenuti, ali ta druga opoziciona stranka bio je Šešeljev i Vučićev SRS.

Te godine smo bacali kamenje na policiju i slušali Sepulturu kako nam pruža podršku sa Refuse/ Resist. Večeras je ista pesma na repertoaru, stihovi su jednako aktuelni u svojoj naivnoj jednostavnosti a Vučić je celu Srbiju pretvorio u radikalski svinjac u kome ne samo poslanici već i predsednici opština i direktori javnih preduzeća po dužnosti idu na ulice da napadaju građane. Sjebali smo prošlih trideset godina, da, ali ova pesma i dalje OTKIDA.

Cavalera Consiracy prelaze u Slave New World bez mnogo ceremonije i tu već temperatura postaje OPASNA. Ovo je komad sa hipnotičkim, tribalnim ritmom koji vam pokreće telo i zbunjuje mozak, ali dešava se nešto neočekivano: pred kraj pesme nestaje struje na bini i gase se svetla i razglas. Dok roudiji gledaju šta i kako da zakrpe kako bi se koncert nastavio, publika sasvim spontano skandira „Vučiću pederu!“ a kasnije, kada postane jasno da će se koncert nastaviti na opšte zadovoljstvo, viče se i „pumpaj“. Ne znam, ja bih se zapitao ima li razloga što svi krive jednog istog čoveka za sve loše što im se događa u životu.

Chaos A.D. je istovremeno i odvažno eksperimentalan ali i jednoličan album. Njegova ekspresivna energija je u repeticiji, u moći ponavljanja i zajedničkom učešću u nečem ritualnom. Amen, Propaganda, pogotovo Nomad i We Who Are Not as Others sve zvuče kao plemenski obredi iz distopijske budućnosti, postcivilizacijskog sveta u kome ljudska rasa tek uviđa besmisao parohijskog deljenja na nacije i države koje su neizbežno kidnapovane od strane otuđenih elita, i gde se pribežište traži u plemenu. Koje nije više stvar krvi, već stvar verovanja, podrške, ljubavi. Najmračnija, najagresivnija muzika na svetu je, znamo to već duže od trideset godina, nastala iz rezignacije, mržnje i traume ali je izgradila ljubav, uzajamno poverenje i zajedništvo. Svi dižu ruke večeras u Dorćol Placu, svi stežu pesnice da pokažu da se ne predaju, svi pevaju i plešu zajedno sa Maxom i ljudima na bini.

A opet postoji i ta dimenzija nedokučivog u ovim pesmama. Nu Metal će do kraja devedesetih potpuno razumeti tu ideju zajedništva i grupne terapije i od nje napraviti ogroman biznis, ali rane Nu Metal ploče, prvi albumi Korna i Slipknota bili su postraumateski stresni sindrom u slou moušnu, superiorno neugodni albumi totalnog socijalnog otuđenja i gađenja na zajednicu koja NE RAZUME, traženja srodnih duša preko kilometara ambisa. Posle će, znamo, doći Adidas sponzorstva, stadioni i rokenrol dekadencija, no, ono što je bilo DOBRO na ovim ranim pločama je velikim delom došlo iz Sepulturinog Chaos A.D., ploče sa koje večeras tako jasno čujemo mašinske, ledene teksture ’80s i ’90s industriala – prevashodno Godflesh i Ministry – da odmah postaje jasna diferencija specifika braće Cavalera.

Zvuk je malo muljav, Max više baš i ne može da pogodi te tri note koje je pre trideset godina ipak pogađao, ali bend svira DOBRO. Max mnogo manje svira gitaru od Travisa Stonea, ali Travis je, razume se ODLIČAN, a bas svira gorepomenuti Maxov sin Igor Amadeus Cavalera i radi to vrlo dobro. Njegov stric i imenjak, Igor Cavalera za bubnjevima pokazuje da i dalje ima sve potrebne kvalitete i mada poslednjih godina više radi power electronics i eksperimentalnu muziku, metal mu je ostao u krvi.

Koncert se svakako malo razvodnjava pred kraj; Kaiowas je bila možda i revolucionarna pesma za 1993. godinu ali večeras je samo mali akustični džem. No, Biotech iz Godzilla uspeva da ugreje stvari koliko treba tako da kada krene Territory, to bude SAVRŠENO. Star sam čovek i retko se naježim na koncertu metal muzike, ali kada ceo bend naglasi stih „Racist piece of shit“ time da svi u istom trenutku stanu a sva publika odćuti sekund u refleksiji, to je unikatan momenat.

Budu tu i obrade: New Model Army i Titãs su uobičajeni program koncerata braće Cavalera još od devedesetih ali dobijamo i srazmerno ređu obradu Black Sabbath i ima nečeg dirljivog u tome kako klinci u svojim dvadesetim godinama POŠTENO i sa UŽIVANJEM hedbenguju na Symptom of the Universe. Za kraj bend svira Chaos A.D. a što je neka vrsta remiksa Refuse/ Resist, sa nešto referenci na klasičnu deaththrash eru Sepulture i očiglednim naporom da se nekako cela priča zaokruži ovom pesmom i izmuze još malo reakcije od publike. Istina je da bi ovaj koncert bio BOLJI bez ove pesme, ali ima nečeg toliko duševnog u tome da Max i ekipa i dalje eksperimentišu sa nečim što je mogla da bude samo niska kavera da ne mogu da se ljutim. Bilo je lepo.