Pošto je ovogodišnji Warnerov letnji superherojski hit (?) Supergirl na njemu u nekom najširem smislu, nominalno, neobavezno i bez sad nekog preteranog lojalizma originalnom narativu, baziran, red je da danas kažemo koju reč o miniserijalu Supergirl: Woman of Tomorrow iz 2021. godine. Ovo je jedan od onih stripova što uzimaju superherojski lik sa dugom i, da se dogovorimo, komplikovanom, istorijom, i daju mu jedan moderni „mejkover“, kondenzujući vremenske linije, mireći posvađane kontinuitete, uzimajući zanimljive stvari i motive iz različitih epoha, univerzuma i verzija lika, u naporu da mu daju ne samo moderan već i definitivan identitet, da neku njegovu srž koja je kroz decenije izlaženja različitih stripova i prolazak kroz ruke desetina urednika, crtača i scenarista nekako spontano evoluirala i ne može se pripisati samo jednom autoru, sada postavi u središte i eksplicitno utvrdi koje je mesto ovom liku u aktuelnoj verziji DC univerzuma.

„Ko bi bio bolji da ovako nešto uradi nego Tom King?“, sigurno već sebi mrmljate u bradu i mada bih bio u stanju da vam ponudim bar pet-šest imena u odgovor na to pitanje, nismo došli da se svađamo pa ću sa zadovoljstvom potvrditi da je ovo zaista napisao Tom King.

Kingu je ovo bio, rekao bih, idealan prelazni momenat između dugog i sigurno iznurujućeg (ali po mojoj oceni, prilično dobrog) rada na dvonedeljnom tekućem serijalu o Betmenu i preuzimanja novog, od broja jedan začetog mesečnog serijala o Wonder Woman. Bilo je tu, naravno, i kraćih stripova, poput Rorschach, The Human Target ili Batman: Killing Time, a popularni scenarista je imao vremena i da radi creator owned stripove za Image (kao što su Love Everlasting i Helen of Wyndhorn). Za neke od ovih stripova sam smatrao da su prilično dobri, za neke da su neprijatno raspisani i maniristički razvučeni, ali jednu stvar nikako ne možete poreći kada je King u pitanju: ovaj čovek ima ideje i njegovi stripovi su često intelektualni izazovi koji se nekada bave istorijom likova, a nekada i istorijom i tradicijom stripa kao medijuma.

Utoliko, Supergirl: Woman of Tomorrow* je strip sa scenaristom veoma raspoloženim da prođe kroz decenije evolucije lika, nekako pomiri sumanute, često nekompatibilne i suprotstavljene ideje koje su o njemu imali razni urednici i scenaristi i ostavi neki svoj konačni pečat na njemu, kako bi ga dalje predao u ruke narednim autorima koji sada imaju uredan kontinuitet i lik sa doslednom istorijom.

*a gde je naslov aluzija na Superman: Man of Tomorrow, strip serijal sa sredine devedesetih koji je pokrenut kako bi DC imao šta da izdaje u mesecima koji imaju pet nedelja, pošto su četiri tekuća magazina o Supermenu u to vreme ispunjavala sve četiri „regularne“ nedelje u mesecima. Iako je prekinut posle petnaest brojeva, Man of Tomorrow je notabilan na ime toga koliko je imao jak ansambl autora (Roger Stern, Louise Simonson, J.M. DeMatteis, Mark Schultz, Tom Grummet, Paul Ryan, Ryan Sook i drugi) i onda je ovaj naslov odabran i za naredni film o Supermenu koji treba da se u bioskopima pojavi 2027. godine.

Razume se da to na kraju u praksi nije baš tako ispalo. Zapravo, Supergirl, lik koji je do 2021. godine imao relativno uredan i redovan magazinski život, sa poslednjih nekoliko godina u kome su ga pisali ugledni autori (Mariko Tamaki, Steve Orlando) je posle Kingovog „tretmana“ ostavljena bez sopstvenog magazina, da bude, eventualno, sporedni lik u tuđim stripovima i dobila novi tekući serijal tek prošle godine kako bi se gradio hajp za dolazeći film. Ovim neću da kažem da je King tu nešto upropastio ili zasrao – Supergirl: Woman of Tomorrow je strip na koji ja imam dosta razumnih zamerki ali baratanje njegovim motivima i zaokruživanje karaktera glavnog lika  nisu među njima – već više da DC u jednom strašno turbulentnom periodu u kome se firma nalazi još od početka pandemije, sa kasnijim spajanjem Warner Bros. i Discoveryja u jedan entitet i današnjim sporim gutanjem Warner Bros. Discoveryja od strane Paramounta, sa svim masakrima uredničkog i asistentskog kadra koje je ovo proizvelo, i tihim revolucijama ispod površine gde se nekoliko frakcija borilo za kreativnu premoć i kontrolu nad sudbinom DC univerzuma, da u, dakle, takvom periodu, niko u DC-ju nije baš stvarno znao šta bi sada započeo sa Karom Zor-El i kako da nabačaj na volej koji je ovaj miniserijal napravio, realizuje na najbolji način.

Ni prvi ni poslednji put u DC-jevoj istoriji, naravno. Takođe, Supergirl i ima taj istorijski problem da je kreirana početkom Srebrnog doba i jedno vreme bila zaista tretirana kao samo sporedni lik u pričama o svom popularnom rođaku, Supermenu. Sa druge strane, pak, zbog te rođačke veze sa Supermenom, ona je dobila MNOGO više šansi da se publici dopadne u raznim epohama i raznim varijantama i često su je radili najbolji autori svoje generacije, od legendarnog Otta Bindera koji je kreirao Karu Zor-El 1959. godine, preko Gerryja Conwayja (odgovoran za nastanak Kare Zor-L), Johna Byrnea (odgovoran za Matrix), Petera Davida (kreator Linde Danvers i Arielle Kent) i Stevena Seaglea (kreator Cir-El) pa do pominjanih Mariko Tamaki i Stevea Orlanda koji su u poslednjih desetak godina ponovo radili sa Karom. Supergirl po definiciji, rekao bih, ima potencijal da bude interesantan lik, sa podrazumevanim feminističkim nabojem ali i tim vezama sa Kriptonom i porodicom El, kao važnim delom mitosa celog DC univerzuma i dobro je da DC makar pravi napore da se ovaj potencijal iskoristi.

Supergirl: Woman of Tomorrow je crtala hipertalentovana brazilska autorka Bilquis Evely, koja je u DC i došla da bi radila ženske likove (i konkretno Supergirl), prvo za liniju akcionih figura Bombshells, a onda je crtala Wonder Woman, Sugar and Spike, kao i The Dreaming. Evely će posle uspešne saradnje sa Kingom na ovom stripu biti i crtačica na njihovom creator owned miniserijalu Helen of Wyndhorn za Image Comics i mada sam se tu dosta žalio na Kingov scenario, njen crtež je bio IZVANREDAN i s punim pravom je tada dobila svog prvog Ajznera. Isti čovek je radio kolore na oba serijala, Matheus Lopes, a isti je bio i leterer, Clayton Cowles, pa ako ste nekako propustili Supergirl: Woman of Tomorrow a dopao vam se Helen of Wyndhorn, verujem da je korisno da znate da je ovo radio isti kreativni tim.

Kao i da je ovaj strip taj tim radio neopterećen kontinuitetom i aktuelnim događajima u DC univerzumu. Supergirl: Woman of Tomorrow je strip smešten u neki „svoj“ kontinuitet koji, kako rekosmo, uzima šta mu odgovara iz prošlih vremena – uključujući ona koja „zvanično“ ne postoje u istoriji DC univerzuma i izbrisana su krosoverom Crisis of Infinite Earths polovinom osamdesetih, kada je Supergirl i ubijena* – i mnogo se više bavi uređivanjem karaktera glavne junakinje nego prepričavanjem njenog života.

*a što je ovekovečeno legendarnom i tragičnom naslovnom stranom sedme epizode Crisis on Infinite Earths na kojoj Supermen beživotno telo svoje rođake drži u naručju i plače

Štaviše, tokom prvih nekoliko epizoda Supergirl: Woman of Tomorrow je strip koji je sav u pokretu dok titularna protagonistkinja zajedno sa naratorkom ide po svemiru, od sveta do sveta u potrazi za čovekom (well, vanzemaljcem) koji je ubio naratorkinog oca i otrovao Karinog psa i prvi flešbekovi na Karino detinjstvo na Kriptonu i traumu gubitka cele porodice, cele svoje rase i cele planete dolaze tek u šestoj epizodi, da u kontekst stave ponašanje glavne junakinje do ovog momenta.

Kingov plan sa Karom Zor-El je ovde jasan: ona je mlada (i, u filmskoj verziji i mlađa, mada u stripovima uglavnom kanonski starija) Supermenova rođaka, obdarena istim moćima ali mnogo manje prepoznata od strane javnosti kao neka vrsta „prirodnog“ zaštitnika planete Zemlje i slabih u celom svemiru. Onda je možda i manje nesebična od Supermena, ne u nekakvom negativnom smislu koliko u pogledu toga da još uvek pokušava da isprocesuje činjenicu da je izgubila sav život koji ju je definisao kao mladu osobu i na ime toga ima izvesnu depresivnu crtu u karakteru. Naime, za razliku od Supermena koji je sa umiruće planete poslat (pre nego što će ta planeta eksplodirati i uništiti nekada veliku civilizaciju) da se spase na drugoj planeti još kao beba i njegove uspomene na Kripton su iz druge ruke i posredstvom snimaka i zapisa, Kara je svoje detinjstvo i adolescenciju provela na Kriptonu i, kako ovaj strip pokazuje, učestvovala u očajničkim naporima da se planeta spase od destrukcije, da bi na kraju bila poslata u svemir kao jedina preživela, sa blagoslovom oca da bude neka vrsta idealnog sažetka i uspomene na sve najbolje u kriptonskoj kulturi.

Prva scena u ovom stripu gde vidimo Karu događa se u vanzemaljskom baru gde se ona opija. Kako kaže, dvadesetprvi joj je rođendan i ne samo da je legalno da se sada posluži alkoholom nego i ima izvesno moralno pravo da još uvek traumatične uspomene na veliki gubitak sebi malo olakša pićem. No, Supergirl: Woman of Tomorrow nije strip o „bad girl“ verziji Kare Zor-El koja uči da bude nesebična i odgovorna – ova epizoda samo pokazuje da ona nije savršen lik i da njena savršenost koju ćemo videti do kraja stripa zahteva mnogo aktivnog usredsređivanja na činjenje dobra i uzdržavanje od lošeg, aktivnog usmeravanja svojih postupaka da budu na opšte dobro, aktivnog razmišljanja o tome koji njen postupak donosi najmanju količinu štete i kome.

King ima tu tendenciju, možda i opsesiju, da superheroje, posebno old school likove poput Betmena, Supermena, Wonder Woman, pa evo i Supergirl, piše u gotovo religioznim tonovima, da ih prikazuje kao svece, ali ne svece koji su savršeni, bezgrešni i bez ikakve dileme, već naprotiv, kao svece koji su stalno na iskušenjima i koje svecima (i sveticama, okej) čini upravo to da prevazilaze MNOGO veća iskušenja nego što bi to mogle obične osobe, snagom volje, vere i martirske požrtvovanosti. Njegovi protagonisti u tim stripovima uglavnom nemaju dilemu u tome šta je moralno ispravan put i šta MORAJU da učine kako bi bili verni sebi i svom moralnom kodu, ali su istovremeno osobe sa aktivnim unutrašnjim životom koje na iskušenja reaguju sa emocijama što su bliske običnim ljudima i čine ih relatabilnim.

Supergirl: Woman of Tomorrow je i u mnogo momenata crtan sa ovakvim, „svetačkim“ senzibilitetom na umu, Evely Karu na mnogim slikama prikazuje da izgleda kao arhanđeo koji nas posmatra odozgo sa nekog starog vitraža, ili kao martir koji trpi muke i iskušenja što bi svakog od nas slomili. Pošto sam narativ vodi glavne junakinje preko brojnih planeta i zvezdanih sistema, veliki deo grafičkog sadržaja ovog stripa otpada na psihodelične i fantazmagorične prizore Supergirl na nebu ili iza neba, u međuzvezdanom prostoru gde bukteća sunca čine pozadinu slike a tuđinski, nemogući svetovi su pozornice na kojima glavna junakinja izvodi svoje predstave.

Strukturalno, Supergirl: Woman of Tomorrow je napisan maltene kao antologija, sa jednim sveobuhvatnim zapletom (potraga za ubicom i trovačem preko mnogo svetova) ali onda sa posebnim zapletima za pojedinačne epizode. Neke od njih, kako rekosmo, bave se prošlošću Kare Zor-El i stavljaju u perspektivu njeno aktuelno ponašanje na pozadini traume gubitka cele svoje rase u osetljivim godinama, a neke su osmišljene kao male, poučne priče, gotovo pa narodne skaske, u kojima se Kara, suočena sa „lokalnim“ nepravdama ili iskušenjima prikazuje kao osoba unikatne vrline, nenametljivo prodornog intelekta (maskiranog prgavim „omladinskim“ ponašanjem), visokomoralne požrtvovanosti.

King, kao i u slučaju Wonder Woman koji će početi da piše posle ovog stripa, nastoji da u prvi plan stavi empatiju i saosećajnost kao definišuće karakteristike lika, dakle, da „prava“ moć koju Supergirl ima zapravo može da se definiše kao svest o tome koliko malo moći treba da upotrebi kada rešava probleme, da ne bi nanela veću štetu nego što je neophodno ali i da niko na kraju ne bi bio bez razloga ponižen. Svakako, ovo je i akcioni strip sa mnogo dugova prema Srebrnom dobu pa će se Kara boriti sa gomilama svemirskih gusara, ali i upadati u kafanske čarke, no uvek je u prvom planu to da, čak i kada deluje da ona reaguje impulsivno i problem rešava silom, ona zapravo misli na svačije dobro, uključujući na dobro svojih neprijatelja.

U Wonder Woman sam bio manje zadovoljan time kako je King razvio ovu teoriju saosećajnosti jer je u tom stripu sam glavni lik napisan bez stvarnog karaktera i uverljivog unutrašnjeg života pa je onda i to insistiranje na osećajnosti i prikazivanje iskušenja u kojima se ona kali delovalo manje uverljivo (da ponovim kako mislim da je MNOGO bolji posao sa Wonder Woman obavila Kelly Thompson u Absolute Wonder Woman). U Supergirl: Woman of Tomorrow je, mislim, stvar srećnije legla, Kara Zor-El deluje kao „stvarnija“ osoba i mada je i dalje razdvojena od običnih ljudi tom svetačkom barijerom koju King voli, ona ipak ima više dimenzija u svom karakteru i više modusa ponašanja.

Takođe, to da je ceo strip pričan iz perspektive drugog ženskog lika, naratorke po imenu Ruthye u memoarskoj formi opravdava tu barijeru i određenu distancu koja postoji između lika i onoga kako ga drugi vide. Ruthye je mlada devojka sa zabačene planete, koja je celog života radila u polju i kada joj nasumični bandit ubije oca, ona u sebi pronađe mržnju i žudnju za osvetom. Kara i Ruthye provode sledeće mesece putujući svemirom u potrazi za ubicom koji je i spretan i POTPUNO lišen moralnih kočnica a Ruthye piše, nominalno, svoj memoar, ali u praksi zbilja pre svega hagiografiju Kare Zor-El.

Utoliko, svo insistiranje u tekstu na Karinoj uzvišenosti, zapanjujućoj požrtvovanosti i martirstvu dolazi od impresionirane seljančice a ne „direktno“ od scenariste stripa pa se može prihvatiti kao nekakav „objektivan“ pogled trećeg lica na unikatnu osobu obdarenu supermoćima. Takođe, to da se Ruthye do kraja sasvim eksplicitno razotkrije kao nepouzdani narator pomaže da se ove stvari stave u perspektivu.

A na šta King i računa, igrajući dugu igru. Stavljajući Karu sa mačem u ruci na naslovnu stranu prvog broja i nudeći u tekstu, već na drugoj tabli, spojler za kraj stripa gde se kaže da će ona na posletku tim mačem i ubiti ubicu kojeg ona i Ruthye jure, ovaj strip kreira tenziju iščekivanja i golica čitateljkinu radoznalost celim putem, dok se ona pita da li će autori ZAISTA preći nezamislivi prag i prekršiti zlatno pravilo da superheroji ne ubijaju. Sem, naravno, u svim onim izuzetnim situacijama kada ubijaju, ali od samog početka je jasno da jedno ubistvo u polju, na nekakvoj zabačenoj planeti nije dovoljan izgovor da se prekrši sveti kod superherojštine.

King ovde nalazi sasvim dobar izlaz iz zapleta koji je postavio, završavajući Supergirl: Woman of Tomorrow sa više od jedne moralne poduke i zadovoljavajuće zaokružujući svoju tezu o ženi čija je najveća moć upravo to da koristi što je manje moći moguće kako bi napravila najmanju moguću štetu pri isterivanju pravde i ovo je strip koji na tom planu bez sumnje trijumfuje.

Problem je, naravno, što se morate probijati kroz Kingovu razvučenu, opterećujuće preopširnu naraciju da biste do tog kraja stigli. I, čujte, znam da se već dosadno ponavljam sa ovim kritikama Toma Kinga, ali i Tom King se dosadno ponavlja sa tim svojim pristupom pisanju stripova kao da su to zapravo prozni romani sa ilustracijama. Sasvim sam svestan da mnogima to ne samo da ne smeta, štaviše, da Kinga baš zbog toga i vole, i ovaj je strip, partikularno, dobio mnogo dobrih kritika i bio nominovan za Ajznera ali i za Hugo nagradu, te dobio TripWire  nagrade za najbolju kolekciju i najbolji novi serijal. No, iz moje lične perspektive, vredi istaći kako strip kao medijum agregatno biva oslabljen svaki put kada kao vrhunsko dostignuće ističemo nešto gde je prozna naracija „glavni“ deo radnje dok slike samo služe da se ovo formalno doživi kao strip.

I pre nego što me suočite sa činjenicom da sam ne jednom hvalio stripove koji su rađeni ovakvim pristupom (ne mali broj recentnih radova Eda Brubakera bi potpao pod ovu definiciju, recimo), da kažem kako ja nisam nekakav sumanuti purista koji smatra da je ovakav pristup tabu, već da je kod Kinga problem prevashodno u tome što on u njemu naprosto nema mere niti osećaja za ritam i tempo naracije.

Tamo gde, na primer, Brubaker, čini se odmerava svako slovo i isporučuje suvi minimum informacije kroz tekst dok slike rade komplementarnu naraciju, King je i u ovom stripu, onako kako sam mu zamerao i u Wonder Woman, i u Rorschachu i u Helen of Wyndhorn i u Killing Time, raspisan bez ikakve kontrole, sa stranicama i stranicama nakucanog teksta koji treba da kreira iluziju da čitamo nečiji memoarski, autobiografski roman, ali koji naprosto nije zanimljiv onoliko koliko bi trebalo da bude zanimljivo čitanje stripa o ovim istim događajima. Nakon velikog uspeha sa Betmenom je King, čini se, od urednika dobio zeleno svetlo da radi kako on misli da treba pa su sada stripovi čoveka koji se nekada opsedao ekonomičnošću tabli sa devet panela i disciplinovanim ritmom naracije koju je ovaj format diktirao, postali naprosto prepričavanje radnje na koje crtačica samo treba da doda prigodne ukrase.

Nije ovo STALNO tako, neki delovi Supergirl: Woman of Tomorrow imaju pristojnu i kvalitetnu grafičku naraciju i odvijanje radnje kroz smislenu interakciju likova na tabli i njihove dijaloge (veliki deo finala, na primer), ali, opet, jako veliki deo ovog serijala otpada na table gde se, recimo, kroz četiri ili pet (negde i šest) sukcesivnih horizontalnih panela jedan jedini trenutak razlaže na slike koje ništa ne „govore“ dok King u titlovima daje predistorije, opise događaja, Ruthyeine ruminacije o tome šta se desilo, kako to stoji u odnosu sa karakterom i sržnim vrednostima kare Zor-El itd. Ovo čak nije ni „dekomprimovana“ naracija onako kako su je Brian Bendis i Warren Ellis forsirali pre dvadeset godina u nastojanju da im stripovi deluju „filmskije“ ovo je ČISTA PROZA kojoj jedna tako talentovana crtačica kao što je Evely dodaje samo ilustracije koje su uvek JAKO DOBRE ali koje nemaju nikakvu ulogu u pripovedanju.

Što bi samo po sebi moralo da bude nekakav greh, ali činjenica da je Evely zaista baš mnogo dobra (sa sve izvrsnim, ne prenaglašenim a opet, kada treba, MOĆNIM Lopesovim kolorima) i da su neke od slika u ovom stripu praktično posteri koje bi svako ko imalo voli superheroje bez razmišljanja stavio na zid, pa možda čak i uramio, dosta uspešno maskira ovaj problem. Evely radi IZVANREDNE kompozicije, oslanjajući se na klasičnu naučnofantastičnu fantazmagoriju koja je postala popularna šezdesetih i sedamdesetih na naslovnim stranama magazina i knjiga i nudeći nivo invencije ali i te uzvišene, vrlo artističke a opet opipljive, SOČNE atmosfere koju jedino smem da uporedim sa Moebiusom za strip koji ima jako veliki broj ikoničnih prizora po epizodi.

Clayton Cowles ovde takođe ima ozbiljan izazov ispred sebe imajući u vidu količinu teksta koji King isporučuje i uglavnom uspeva da Evelyne slike ne budu sasvim zatrpane boksovima i oblačićima, nudeći vizuelno prijemčiva rešenja koja olakšavaju čitanje.

Naravno, ni to ne može do kraja da kompenzuje činjenicu da King ovde – sasvim namerno – piše memoarske delove (koji, da ponovim, čine gro naracije) arhaičnim, visokoparnim stilom devetnaestovekovnog romantizma u nameri da uokviri svoj narativ nečim „karakternim“ a što će se uklapati uz posebnu perspektivu iz koje naratorka posmatra ličnost i postupke Kare Zor-El. Ovo je na papiru sasvim dobar izbor jer uokviruje tu moralnu dilemu i njeno razrešenje u finalu koji čine težište ovog stripa, ali u praksi ne čini čitanje ovog stripa naročito zabavnim. Naravno da je ovo možda „me problem“ i da svi ljudi koji su toliko hvalili Supergirl: Woman of Tomorrow i inače u slobodno vreme čitaju romantičarsku prozu i zaista u svom životu traže stripove koji će biti inspirisani Byronom, Blakeom, Shellyjevom, Wordsworthom i Coleridgeom. Problem koji JA vidim je u tome da King NIJE ni Byron ni Wordsworth, ni Coleridge ni Blake a svakako ne Mary Shelley i da je njegov stil u ovom stripu najbliži postmodernom pastišu pisanja Emily Brontë, samo, naravno, bez čitavog literarnog i istorijskog konteksta koji, recimo, Orkanskim visovima daje njihovu težinu.

Nije to sad neki redak problem u modernoj popularnoj kulturi i mnogi drugi strip-autori su i sami pisali pastiše „starinske“ proze u svojim stripovima i samo retko i izuzetno je ovo bilo na kraju umetnički opravdano. King je, da ponovim, ovde apsolutno preraspisan, mnoge ključne delove stripa on prepričava umesto da budu prikazani i to Supergirl: Woman of Tomorrow čini, barem za moje pare, polovično uspešnim radom.

Ali DOVOLJNO polovično uspešnim ako tako može da se kaže. Sam rad sa karakterom protagonistkinje je zdrav, teze o njenim sržnim vrednostima su zdrave i epizode u kojima ona demonstrira te svoje nesebičnosti, požrtvovanosti i dovitljivosti su zdrave i ako nemate problem sa prepričavačkom naracijom kao što ga ja imam, plus, naravno, ako volite spektakularan i maštovit crtež, kolor i letering, Supergirl: Woman of Tomorrow je itekako vredan vašeg vremena. Količina ovih kolekcija uvezena u Srbiju je odavno rasprodata u našim knjižarama pa ćete Supergirl: Woman of Tomorrow ili tražiti na balkanskom sekondhend tržištu ili, možda jednostavnije, sebi naručiti sa Amazona. Prijatno.