Dah akvarela je izložba slika rađenih vodenim bojama a koja je u trenutku izlaska ovog teksta još uvek aktuelna u galeriji Singidunum u beogradskoj ulici Knez Mihaila, glavnoj pešačkoj i turističkoj zoni našg glavnog grada. I uprkos tome, imam utisak da ona nije dovoljno primećena i da našoj javnosti pred otvorenim očima promiče izuzetno lepa ponuda savremenih akvarela a koje radi jedan od definitivno najzanimljivijih domaćih slikara vodenim bojama, Dušan Đukarić.
Galerija Singidunum sa ovim umetnikom sarađuje već dugo – prošle godine u otprilike isto vreme je Đukarić u istom prostoru imao izložbu svojih akvarela, a koja je bila upriličena povodom četrdeset i pete godišnjice rada ovog prostora. No, 2026. godina obeležava tridesetu godišnjicu umetničkog rada ovog slikara rođenog 1971. godine i šesnaestu godinu saradnje između njega i galerije, tako da je Dah akvarela jubilej na svoj način a svakako dobra prilika da se vidi šta trideset godina posvećenosti jednoj filozofiji u umetnosti može da proizvede. Đukarić nije slikar nakićen akademskim titulama – njegova biografija navodi da je studirao na Akademiji umetnosti u Beogradu i to je sve – ali jeste prepoznat i u svetu kao ne samo rado viđen izlagač, sa samostalnim i grupnim izložbama u Evropi (Austrija, Švajcarska, Italija, Španija, Ujedinjeno kraljevstvo, Francuska) i Aziji (Pakistan, Kina) već i kao cenjeni autoritet na polju slikanja vodenim bojama. Đukarić je više puta sudio na međunarodnom takmičenju akvarelista u Turskoj i bio objavljivan u magazinima poput francuskih Pratique des Arts i The Art of Watercolour.
Za razliku od nekih drugih umetnika koji kroz svoju karijeru i kreativnu evoluciju eksperimentišu sa tehnikama, stilovima, materijalima, čiji izraz može da uzima različite forme, Đukarović je usredsređen na akvarel i na veoma određen način na koji on posmatra odnos autora i materijala sa kojim radi. Njegovo sopstveno svedočenje je da suština akvarela „nije u četki, potezu ili boji, već u otkrivanju i prenošenju svetlosti“. A što je jedan veoma pročišćen način posmatranja stvaralačkog rada, pogotovo unutar umetničke prakse koja podrazumeva nešto tako teško za kontrolisanje kao što je akvarel.
Jer, kada pogledate radove koji su izloženi u Singidunumu, istina je, vaš prvi utisak mora biti ta gotovo natprirodna kontrola koju autor ima nad svetlom u svojim slikama. Izloženi radovi su mahom iz 2025. i 2026. godine, i uglavnom gradski prizori, ono što tradicionalno nazivamo vedutom, samo sa nešto većim brojem ljudskih figura nego što je za klasičnu vedutu možda prosek. Među izloženim slikama ima i par mrtvih priroda, ali očigledno je da Đukarovića u ovom trenutku kreativne biografije pre svega zanimaju realistične, minuciozno komponovane scene gradske arhitekture i njene interakcije sa sunčevim i veštačkim svetlom, ali i sa elementima. Gradski trgovi, ulice i fasade na njegovim slikama, vozila i ljudi često su obavijeni izmaglicom što kreira finu disperziju svetla, ali na nekima i pada kiša, asfalt je mokar i reflektuje svetla, zgrade i figure.
Međutim, vaš drugi utisak će gotovo neizostavno biti taj da posmatrate slike neočekivane geometrijske preciznosti i formalne discipline u prikazivanju arhitekture koju, makar ja po definiciji ne očekujem od akvarela. U razgovoru koji smo imali sreće da vodimo sa samim autorom jer je bio prisutan u galeriji tokom posete on je i sam više puta potvrdio da je akvarel tehnika u kojoj nema mnogo vremena za premišljanja a još manje za korekcije. Da je ovo tip slikarstva u kome voda ide tamo gde ona hoće i da je dobar slikar onaj koji to shvata i ume da mu se prilagodi, a ne onaj ko će nekakvu „idealnu“ verziju zamišljene slike pokušavati da dosegne korekcijama onda kada je već zapravo sve gotovo i vodene boje su zauzele svoju teritoriju na papiru.
Pogled iz blizine na sliku Ruže na stolu otkriva tragove olovke na papiru i na moje pitanje koliko u njegovim slikama ima prethodnog crtanja, Đukarić je odgovorio da će nekada olovkom naneti skicu na papir da bi sebi dao smernice, ali da se najveći deo njegovog crtanja odvija upravo bojom i četkicom.
I nemoguće je ne biti impresioniran time sa koliko preciznosti, da ne pominjem gvozdene discipline u predstavljanju perspektive Đukarić radi te svoje brojne gradske prizore, dajući posmatraču kompozicije koje u domenu proporcije i perspektive imaju gotovo fotorealističnu verodostojnost, a preko čega onda dolazi suptilno distorzirani impresionistički filter što sliku razdvaja na planove spretnim de/ fokusiranjem njenih elemenata, a spomenike, ljude, vozila, drveće, bandere i žice za trolejbus stavlja u ravan ikoničnog.
Ovo naravno ima strahovit efekat kada prizore koje vidite na Đukarićevim slikama zapravo gledate svakog dana u stvarnom životu – na velikom broju njegovih slika prikazane su Terazije, Kolarčeva ulica, ulica Kralja Milana, Trg Republike, ulica Kralja Petra, dakle, prostori u kojima ja lično sebe zatičem svakodnevno, pa je tu onda i deo Zemunskog keja… – ali Đukarić radi i prizore iz Banja Luke, Praga, Perasta, Budve, Venecije, Pariza i Barselone, pakujući svaki od njih u taj delikatni balans realistične, „razgledničke“ reprezentativnosti i izuzetno fine impresionističke apstrakcije koja svakoj od kompozicija daje ikonični naboj.
Đukarić misli da je ovo nešto što se ne uči u školi, navodeći da slikar koji je odabrao akvarel za izražajni medijum mora prevashodno da uči od vode. Ako neko čija je formalna, zanatska tehnika na ovako visokom nivou smatra da je ovo najbolji savet koji se može dati kolegama-akvarelistima onda to verovatno treba shvatiti ozbiljno. No, nemoguće je prenaglasiti to da se ovde radi o slikaru koji tri decenije unazad teše i razvija svoj izraz, i koji posledično sa svetlom radi stvari koje makar ja ne mogu da se setim da sam ih ikada video urađene vodenim bojama. Njegovi radovi kao što su Kišni dan u Pragu, Odsjaji posle kiše i Tragovi kiše na trgu su demonstracije izvanrednog oka za sjaj, refleksiju i disperziju svetla kroz različite medijume ali i ruke koja – nekako – ovo uspeva da naslika i da slikama svetlosni i kolorni intenzitet za koji bih makar ja isprva bio siguran da je postignut uljanim ili akrilnim bojama.
Drugde, na slikama kao što su Trg Luvra, Pariz, Pogled na Hram ili Tragovi senki u Kolarčevoj, Đukarić barata tim finim džepovima izmaglice, delovima slike koji, bez obzira na intenzivno svetlo i oštru arhitekturu (ljudi i životinje na slikama su mu takođe sklopljeni od oštrih, sigurnih, kao skalpelom napravljenih rezova a opet i oni imaju tu finu, „čupavu“ granicu između sebe i sveta koja sugeriše rasipanje svetla i od oka krije banalne detalje da ostane samo ikoničnost) stoje u nekoj drugoj svetlosnoj stvarnosti od ostatka, kreirajući džepove mistike i fascinacije za oko koje luta po kompoziciji.
Kontrast je, takođe pomalo zaboravljena vrednost u savremenim vizuelnim umetnostima – ljudi koji čitaju moje prikaze filmova i video igara znaju da se prilično često žalim na HDR osvetljenje i posledično „ravne“ slike koje ono produkuje – i Đukarić onda dolazi kao melem na ranu sa slikama na kojima je Sunce postavljeno nisko a senke izranjaju kao mračni blizanci prisutne arhitekture – videti pod Terazijsko jutro, Jutro u ulici kralja Milana, ali i na slici Podne u Ulici kralja Petra na kojoj je izvor svetla visoko na nebu, ali ne toliko visoko da psi, bicikli, bandere, prolaznici i stolice u jednom od lokala ne bi bacale izvanredno bogato pletivo senke po asfaltu koji kao da gori.
Đukarić belu boju na svojim slikama, uzgred, uglavnom izbegava koliko je moguće, trudeći se da belina papira odradi svoj posao. Kada su mu kompozicije tako kompleksne kao što je, recimo Ulični prodavac kestena, ili Pogled na Gospu od Škrpjela ovo deluje gotovo nemoguće. Za Tišina pod snijegom je slikar ipak morao da koristi belu boju ali ova „mrtva priroda na otvorenom“ – na slici su parkirani bicikli prekriveni snegom – upravo profitira od debljeg nanosa boje, koji ponovo stvara utisak da posmatrate uljanu sliku a ne akvarel. I ovo mislim kao kompliment.
Nismo sa autorom pričali o tome ko su mu uzori – mada on jeste pomenuo nekoliko savremenih akvarelista diskutujući o tehnici, pripremi hartije za rad itd. – ali ono što znamo je da je njegova inspiracija pre svega svetlost. U intervjuu koji je povodom ove izložbe dao Politici rekao je: „Čovek celog života misli da traga za motivima, a zapravo traga za svetlošću. Stotinu puta možete proći istom ulicom, ali se u jednom trenutku pojavi svetlost koja otkrije njenu lepotu. Kada slikam grad, u svaku ciglu ugrađena je svetlost“ i to je nešto što se jako primećuje na njegovim slikama. Lepota koju on prikazuje u svojim gradskim scenama – ali i na mrtvim prirodama – ima u sebi i zrno sentimentalnosti, no ono ne uspeva da banalizuje slike koje su veličanstveno složene u svetlosnoj ravni, sa dramom koja se tiče prostiranja svakog od zrakova sunca čije putanje, refleksije i disperzije Đukarić slika sa intuicijom građenom decenijama i rukom toliko sigurnom da ove slike deluju kao da su se same pojavile na papirima čim je on malo jače napregao volju.
Impresionirani crtačkim kvalitetima slikara, ušli smo, razume se, i u razgovor o stripu, diskutujući o najboljim domaćim autorima. Od savremenika smo, naravno, morali da overimo Aleksu Gajića, a onda smo pričali o Mauroviću, Julesu Radiloviću i složili se da je verovatno najbolji srpski crtač stripova Bane Kerac. Đukarić je od stranaca pomenuo Mebijusa i tu nije bio potreban dalji razgovor već samo obostrano klimanje glavom u potpunom razumevanju.
Izložba je originalno trebalo da traje do sedmog Jula ali autor kaže da će biti aktivna do osamnaestog, pa ako se zateknete u Knez Mihailovoj, priuštite sebi malo uživanja. Oplemeniće vas.
